Dvadeset godina nakon „Oluje“, preko hiljadu ljudi koje su ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije naterala da napuste svoje domove i dovela ih u Srbiju, i dalje živi u koletivnim centrima. U nadležnosti Komesarijata za izbeglice, i dalje je 18 takvih centara, od kojih se osam nalazi na teritoriji Kosova. U Beogradu je aktivan centar „Krnjača“, u istoimenom predgrađu, desetak kilometara od centra grada. Trošne barake na imanju tog nekada uspešnog preduzeća „Ivan Milutinović“ (PIM) su, prema podacima Komesarijata iz juna ove godine, dom za 175 ljudi.
Na putu koji od Beograda vodi ka Pančevu, malena, jedva upadljiva tabla pokazatelj je za skretanje ka PIM Krnjača, nekada prosperitetnom preduzeću, čije je imanje danas dom za one koje je rat, pre dve decenije doveo u Srbiju. Na ulazu zatičemo grupu ljudi iz Sirije i sa severa Afrike. Prvi red radničkih baraka pretvoren je u centar za azilante. Sve ostalo, isto je kao i prilikom naše prethodne posete pre dve godine - barake su stare i trošne, a podeljene su na sobe od desetak kvadrata. U njima je, uz malo nameštaja, smešten sav imetak ovih ljudi.
Ispred jedne od njih sedi šezdesetogodišnji Đuro Maloduš. „Ovde je atmosfera pomalo depresivna. To su stari objekti i mislim da su ljudi, svi koji su ovde, zaslužili da dobiju neko bolje i pristojnije mesto za život.“
Đuro Maloduš sa jednom od slika naslikanih za obeležavanje akcije "Oluja"
Đuro Maloduš je slikar. Na izložbi povodom dvadesete godišnjice "Oluje", u Narodnoj banci Srbije će biti izložene i dve njegove slike. Uvodi nas u kuću da nam ih pokaže. Prolazimo kroz maleno predsoblje u kome su sto i stolica. U nastavku su dva kreveta, ormar iza koga je naslonjen slikarski pribor i radio aparat. Slike su okačene na zidu. „Naziv prve slike je 'Armagedon'. To i sami znate šta je. Sledeća slika, do nje, zove se 'Mećava'. To je asocijacija na mnoge stvari. Rađena je tako da pusti volji posmatrača da je tumači kako god hoće.“
U Centru tema broj jedan ipak nije godišnjica "Oluje", već državni plan da ovaj kamp, kao i svi ostali prihvatni centri budu zatvoreni do kraja naredne godine, a njihovi stanari trajno zbrinuti. Razlozi iz kojih do sada nisu uspeli sami da reše svoje stambeno pitanje su različiti, ali ih uglavnom objašnjavaju problemima administrativne prirode.
„Nadam se da iduće godine ovde više nećemo biti“, kaže nam Đuro Maloduš dok napuštamo njegov privremeni dom.
Stazom između baraka nailazi više stanovnika ovog tužnog naselja. U rukama nose šerpe. Vreme je ručka i uputili su se ka kantini. Nisu raspoloženi za razgovor, ali je jedna žena ipak sa nama podelila da se njeno ime našlo na spisku onih koji će, u narednim danima, zauvek napustiti centar i dobiti stan.
„Sretna sam, ne znam ni ja... Svega je ovde bilo.“
Pitali smo kada bi trebalo da se preseli.
„15. avgusta“, rekla je.
U izbegličkom kampu smo potom potražili porodicu Pjevalica, čiji smo smeštaj posetili dve godine ranije. Zanimalo nas je da li se u međuvremenu nešto promenilo.
„Ništa“, kaže nam Dušanka Pjevalica. Na naše pitanje ima li izgleda da će se uskoro odseliti odatle, kratko odgovara: „Ma kakvi“.
Njena porodica nije se našla na prvoj listi onih koji će dobiti stanove. Sa dva sina je 5. avgusta ’95. napustila Knin i danas i dalje živi u nekoliko kvadratnih metara koje su dobili na korišćenje. „Tri dana i tri noći smo putovali za Srbiju. Ja vam ne mogu prepričati kako smo to prošli. Seli smo u neki autobus koji ni jedno staklo nije imao. Došli smo do ispred Petrovca. Tamo je naišao neki šleper i do Petrovca smo išli u tom šleperu, svi koji smo bili u tom autobusu. Tu je bilo starih, bolesnih... Od Petrovca smo sa nekim mini-autobusom došli do Šapca.“
Izbeglice u Krnjači, dvadeset godina posle
Dušankin muž Milan je proveo 45 dana u zarobljeništvu, a potom je i on došao u Srbiju i sastao se sa porodicom. Njihov mlađi sin je u međuvremenu uspeo da ode u inostranstvo, a stariji sa Dušankom i Milanom deli deo barake koji im je dodeljen. U malenoj sobi je metalni bračni krevet i još jedan manji iznad njega. Tu su još stočić, veš mašina, šporet i televizor.
„Jedan dan, drugi dan, treći dan... brojim dane, a ništa se ne menja“, dodaje Milan Pjevalica. „Često imam noćne more u kojima mi se vraćaju slike prošlih dana... Nastojim da ih eliminišem“, kaže ovaj nekadašnji nastavnik biologije, koji uprkos svemu voli da se šali. To je, dodaje, uz pecanje, njegov način da prevaziđe probleme. „Pokušavam da razbijem tu depresiju kroz šalu, priču i smeh. Odlazeći u ribolov eliminišem realnost i živim u jednom, maltene imaginarnom svetu. Ništa ne postoji osim vode, ribe i mene.“
Dušanka za to vreme, na sto iznosi fotografije od pre rata. „Ovo je slika sa našeg venčanja... Pola slika ni nema, sve je to uništeno... Pogledajte, ovo je pre bila škola, tu smo mi stanovali. Ovi prozori, to su učione. Ovo su moja dva dečkića. A sada mi je rodica dostavila ove slike. Pogledajte ruševine škole.“
Napuštamo dom Milana i Dušanke Pjevalice. Milan uzima svoju torbu sa štapovima za pecanje i dok kreće ka obližnjem kanalu, ispraća nas uz istu poruku kao i pre dve godine. „Želja nam je da nekim velom zaborava pokrijemo događaje koji su nam se dogodili, a da nam neki dobar vetar razagna maglu nad budućnosti. Nadam se da ćemo jednog dana moja supruga, sin i ja piti jutarnju kafu zagledani u nešto najlepše – boje koje će bojati naš dom.“