Svi migranti koji su u utorak, protestujući protiv mera mađarske vlade, krenuli peške ka granici vratili su se u Beograd. Nakon što je ta zemlja za njih zatvorila prelaz, ostaju zarobljeni u parkovima kod beogradske autobuske stanice. Sklonište od vetra i kiše u sve hladnijim danima traže u okolnim garažama i ispražnjenim magacinima.
U parku je nekoliko stotina metara duga kolona ljudi. Oni koji su imali sreće, umotali su se u ćebad, drugi, oskudno odeveni, neki i u papučama, na temperaturi od jedanaest stepeni satima čekaju svoj red.
Jedan je sat, vreme kada u kućicu Info parka, organizacije koja je od početka krize sa izbeglicama, stiže ručak.
„Kolone su ovih dana vrlo često do početka ulaska u park. To je otprilike šesto, sedamsto ljudi svakog dana. Nažalost, hrane nema dovoljno za sve. Snalazimo se kako znamo i umemo, kombinujemo obroke pošto nekoliko organizacija sarađuje u podeli hrane“, navodi Brankica Đonin iz Info parka.
Na meniju su supa, pasulj i salata. Šesnaestogodišnji Bariz iz Avganistana ruča na klupi u parku.
„U Srbiji sam tri nedelje, a na putu, daleko od kuće, šest meseci. Želim da odem u Belgiju, ali policija nam ne da. Ovde nemamo gde da spavamo. Hrana je, takođe, problem. Čekamo u dugom redu. Puno je problema“, kaže on.
Bariz je jedan od onih koji su utorak u znak protesta zbog oštrih mera mađarske vlade, krenuli peške ka Mađarskoj, tražeći otvaranje granica. Ali, odustali su i sada su se svi vratili u park.
Omar iz Avganistana u Beogradu je već četiri meseca.
“Hodao sam do mađarske granice, ali noga mi je povređena i morao sam da se vratim nazad. Ali ići ću ponovo i ponovo i ponovo dok nas ne puste. Zima dolazi, a mi spavamo u parku i na automobilskom parkingu. To je veliki problem”, rekao je Omar.
Petnaestak minuta pošto je ručak podeljen, park je skoro potpuno prazan. I tako će biti do pola šest popodne kada bude vreme za večeru.
Nakon što su gradske vlasti ogradile veći deo parka kod autobuske stanice, uz obrazloženje da je u „toku sređivanje zelenih površina“, ovi ljudi odlaze na obližnje parkinge. Otvoreni su, ali bar imaju krov koji će ih zaštiti od kiše.
Drugi deo njih je iza autobuske i železničke stanice. Na ledini, uz ruševine, nekoliko objekata još je tu. Prazan magacin Železnica Srbije služim im kao sklonište.
„Međutim, zbog Beograda na vodi ta lokacija je predviđena za rušenje tako da svakog dana nestane po jedno od njihovih skloništa i zaista nije rešenje da oni budu tu. Kampovi su prepuni i mi za sada stvarno ne znamo kako ćemo i gde bismo mogli sa tim ljudima, a njih je sve više i više“, kaže Brankica Đonin.
Strah od deportacije
U prihvatnim centrima u Srbiji trenutno je smešteno oko 4 700 ljudi. Ivan Mišković iz Komesarijata za izbeglice kaže da mesta, iako ne mnogo, još ima u tranzitnim centrima u Preševu na samom jugu i Subotici na krajnjem severu zemlje, te u Šidu, ali da bi tamo bili smešteni, migranti moraju da se registruju.
„Inače im je savetovano da odu u policiju, da se prijave, izraze azilnu nameru i da budu smešteni u centrima“, navodi Mišković.
Većina ovih ljudi to ne želi da uradi, najčešće iz straha da će biti odbijeni, a onda i deportovani u zemlje iz kojih su došli.
U magacinskoj hali Železnica nema dovoljna mesta za sve, pa su neki napolju, na jakom vetru ispod nadstrešnice pune rupa. Tu su improvizovani kreveti od nekoliko starih dušeka, no većinu ih od zemlje dele tanke tkanine.
„Danju i nije toliko hladno, ali noću... bude jako hladno. Imamo jedno ćebe, ali ga delimo nas trojica. Ćebe je malo i nije dovoljno za sve nas“, kaže petnaestogodišni Sulejman iz Avganistana.
Išan Han iz Pakistana je u japankama. Noge su mu promrzle, a telo mu greje samo tanka jakna.
„Išao sam mnogo puta kod svih organizacija i tražio sam cipele i jaknu jer je ovo jakna koju sam uzeo prijatelju. Kažu mi da dođem kasnije, a kada dođem, kažu da nemaju. Nemam ni ćebe, spavam bez ćebeta ovde i onde i veoma je hladno“, priča Han.
Najteža situacija je upravo sa toplom garderobom, podvlači Brankica Đonin. Kada nabave poneko ćebe, volonteri tokom noći odlaze i pokrivaju ove ljude, ali to je sve što mogu da urade.
„Za hranu smo se nekako snašli, ali mnogi od njih su i dalje u japankama, u kratkim rukavima. Mi smo preko privatnih kanala uspeli da nabavimo određenu količinu stvari, ali ona je planula u roku od par dana i mi zaista nemamo čime da ih obučemo. Nemamo dovoljno ni čarapa, ni cipela, ni toplih jakni tako da nam to stvarno fali“, rekla je Brankica Đonin.
Mađarska ni posle štrajka glađu izbeglica krajem jula nije otvorila granicu, a i iz Srbije se sve češće mogu čuti najave pooštravanja mera, pa je skoro izvesno da će ovi ljudi zimu dočekati u beogradskim parkovima. Dani su sve hladniji, a uz nevladine organizacije, jedino na šta mogu računati je pomoć građana, koji zimsku garderobu mogu odneti u obližnje „Miksalište“.