"Osećao sam se kao u zatvoru."
Posle osam godina, Zakiullah Majidi (24) iz Avganistana odustao je od života u Srbiji.
Status koji je kao izbeglica dobio nije mu omogućio da izvadi pasoš.
Ovaj i drugi problemi sa kojima se suočavao naterali su ga, kaže, da sigurnost i bolji život potraži u nekoj od država Evropske unije.
"Borio sam se, nisam tražio pomoć ni od koga i želeo sam da ostanem u Srbiji. Ali svi kada vide da si migrant, pogotovo Avganistanac, Iračanin ili Iranac, vide problem".
Kada je na talasu izbegličke krize 2016. stigao u Srbiju imao je 16 godina i govorio šest jezika.
U izbegličkom kampu kod Beograda naučio je i srpski.
Pomagao je kao prevodilac-volonter državnog Komesarijata za izbeglice, a 2019. dobio je i posao u Međunarodnoj organizaciji za migracije Ujedinjenih nacija.
Kao Zakija su ga znali mnogi, od ljudi u kampovima do međunarodnih aktivista i novinara.
Zakiullah Majidi na konferenciji Međunarodne organizacije za migracije za koju je radio kao prevodilac, Beograd, 2023.
'Želeo sam da ostanem'
U Srbiju je stigao kao maloletnik bez pratnje, iz ratom razorenog Avganistana pod pretnjom talibana.
"Kada sam došao, prvo sam pokušavao da odem dalje kao i svi ostali, ali nisam uspevao".
Bio je jedan od hiljada ljudi koji su 2015. i 2016. prolazili kroz Srbiju.
Oni koji ne bi odmah nastavljali put ka granicama Evropske unije, smeštani su u prihvatne centre Komesarijata za izbeglice.
Zaki se našao u kampu u Krnjači u blizini Beograda i tamo ostao naredne tri godine.
"Vremenom sam shvatio da želim da budem tu i da pomažem ljudima iz moje i drugih zemalja, jer sam video kakve probleme imaju kad nemaju prevodioca. Radio sam 24 sata, iz Komesarijata su me zvali kad god je trebao prevod".
Uz osam jezika koje danas govori, ima i fotografsko pamćenje.
"Rođen sam u Pakistanu, tamo pričaju paštu i urdu, pa sam naučio. U Avganistanu sam u školi učio maternji, dari jezik. Persijski sam naučio u Iranu, a hindi i nepali sam učio preko filmova. Srpski i engleski sam naučio u Srbiji".
Zahtev za azil odlučio je da podnese 2018, ali mu nije odobreno utočište, odnosno status izbeglice.
Umesto toga, godinu dana kasnije dobio je supsidijarnu zaštitu.
Zaki nakon što je stigao u Srbiju, Beograd, 2017.
Šta je supsidijarna zaštita?
Prema Zakonu o azilu, ovaj oblik zaštite odobrava se ljudima koji bi u slučaju povratka u svoju zemlju bili izloženi "trpljenju ozbiljne nepravde", a koji ne ispunjavaju uslove za utočište.
Utočište dobijaju oni koji "opravdano strahuju od progona u svojoj zemlji zbog rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog uverenja".
"Zaki je trebalo da dobije utočište, jer su njegovi razlozi napuštanja zemlje porekla, a to je progon od talibana, dovoljni za tu zaštitu. Ali, jedan od nedostataka sistema je što ljudi često umesto tog oblika zaštite dobijaju supsidijarnu", kaže pravnik koji zastupa tražioce azila Nikola Kovačević.
Zaki je u Srbiji dobio pravo na boravak, obrazovanje, rad i zdravstvenu zaštitu, ali ne i na pasoš, koji ljudi sa odobrenim utočištem dobijaju.
Prvi posao i potraga za stanom
Po dobijanju supsidijarne zaštite 2019, morao je da napusti kamp i potraži stan.
U to vreme počeo je i da zarađuje.
"Pamtim datume, jer su to bili najbitniji dani u mom životu. Bio je jun 2019. kada su me pozvali iz IOM-a (Međunarodna organizacija za migracije) i pitali da li hoću da radim. Pre toga sam kao prevodilac radio povremeno preko UNHCR-a".
Trebalo je da se preseli u Suboticu, grad na severu Srbije na granici sa Mađarskom, gde je dobio posao prevodioca.
"Nisam znao kako stvari funkcionišu jer sam jako dugo bio u kampu i morao sam da naučim da živim van njega".
U kampu u Krnjači kod Beograda, 2021.
'Problemi čim vide da si izbeglica'
Tada su, kaže, počeli problemi. Za mesec dana promenio je četiri stana u Subotici.
"Uđem u stan i posle dva dana mi kažu - izvini, moraš da izađeš, imaćemo problem sa policijom. I džaba im ja pričam da sam legalno u vašoj državi. Oni kada vide da si izbeglica, niko neće da te primi".
Pola godine nakon što je uspeo da nađe stan, ponovo je morao da se seli.
Vratio se u Beograd, u kamp u Krnjači, gde je ovoga puta radio kao prevodilac Međunarodne organizacije za migracije.
"I onda sve ispočetka. Preko mesec dana sam pokušavao da nađem stan. Čim čuju da sam iz Avganistana, neće da izdaju. Da sam iz Ukrajine ili Rusije, lako bih našao. Ali, nažalost, nemam belu kožu".
U potrazi mu je, kaže, pomogao kolega iz Srbije.
"Pričao je sa gazdom i objasnio mu da neću biti problem. Morao sam da imam nekoga ko će da garantuje za mene. Imao sam sreće, ali šta je sa onima koji nemaju prijatelje i kolege u Srbiji, ko nema nikoga da mu pomogne?".
Sa prijateljima u Muzeju Jugoslavije u Beogradu, januar 2024.
Susreti sa policijom
Većina ljudi u Srbiji, navodi Zaki, ne zna šta je supsidijarna zaštita i ne prepoznaje dokumente koje ljudi sa ovim statusom dobijaju.
"Čak ni policija ne zna. Zaustavljaju te i drže pola sata na ulici. Svi te gledaju kao da si kriminalac. Ali sam navikao da im objašnjavam da je to lična karta i da sam tu legalno".
Ličnu kartu za osobe kojima je dodeljena supsidijarna zaštita izdaje Kancelarija za azil Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.
Na plastificiranom papiru je, uz fotografiju, rukom ispisano ime, prezime, datum i mesto rođenja.
Države Evropske unije izdaju im biometrijske dokumente.
Lična karta izdaje se na godinu dana.
Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je u aprilu za RSE saopštilo da "trenutno rade na poboljšanju kvaliteta i izgleda lične karte za lica kojima je odobreno pravo na azil i privremenu zaštitu, u skladu sa internim kapacitetima MUP-a".
Zaki kaže da je probleme zbog lične karte imao u svim institucijama.
"I u banci su me ostavljali da čekam da provere sa supervizorom šta moja lična karta znači i da li to važi. Ali ja razumem, zato što oni nikoga sa tim nisu videli i niko im nije objasnio".
'Kao u zatvoru'
Najveći problem bio mu je, kaže, pasoš. U Srbiju je, kao i mnogi iz njegove zemlje, stigao bez avganistanskih dokumenata.
"Nikada nisam osetio da sam slobodan u Srbiji. Radim, zarađujem, ne tražim pomoć od države i nemam pasoš i pravo da odem na odmor, na more. Ne mogu sa prijateljima ni do Bosne ili Crne Gore. Pa ko bi hteo tako da živi?".
Bilo je, dodaje, još problema zbog kojih je u septembru 2024. rekao "dosta".
"Shvatio sam da moram da menjam svoj život, a jedini način za to je bio da odem".
Iz Srbije je otišao uz pomoć krijumčara: Zaki u Beogradu, 2022.
Na pitanje kako je bez pasoša izašao iz Srbije, odgovara:
"Ozbiljno me to pitate? Pa, krijumčari, plaćanje, šuma i sve redom. To su već opšte poznate stvari".
Nakon što je 2016. zatvorena takozvana Balkanska ruta, a granice Evropske unije opasane žilet-ogradama, ljudi u pokretu nastavljaju da prolaze kroz Srbiju uz pomoć krijumčara, rizičnim putevima koje prate sve češći izveštaji o stradanjima.
"Ja sam dobro, stigao sam", kaže Zaki.
Vaš browser nepodržava HTML5
Ljudi u pokretu u rukama krijumčara na Balkanskoj ruti
U Avganistan se ne vraća
Kada je sa sestrom krenuo iz Avganistana ka Srbiji imao je 15 godina.
"Bio sam na meti za regrutaciju za terorističku vojsku jer kod nas to kreće već od 13, 14 godina. Rekao sam tada da je bolje da budem negde drugde nego da budem ubijen ili da ubijem nekoga u svojoj zemlji".
Sada je, kaže, u Avganistanu još gore.
Nakon povlačenja američkih snaga 2021, vlast su preuzeli talibani, a razorni građanski rat zamenila je humanitarna i kriza ljudskih prava.
"Kada sam odlazio, još je postojala država. Bili su tu Amerikanci i ostale evropske zemlje. Na drugoj strani su bili talibani i druge terorističke grupe koje su ulazile u kuće i tražile sinove da ratuju protiv države i drugih vojski".
"Ti tu nemaš opcija, oni dolaze, tuku ti majku, oca, porodicu. Izlaziš i ideš. Imao sam prijatelje koji su morali da odu sa njima i ubijeni su".
Kod kuće je ostavio roditelje, mlađu braću i još jednu sestru.
"Ona sada ne sme da ide u školu jer su ih talibani zatvorili, a braća ne izlaze zbog straha da im se nešto ne desi".
U Avganistanu, 2004.
'Nikome ne želim to kroz šta smo mi prošli'
Do Srbije je putovao tri meseca.
"Iz Avganistana smo prešli u Iran, ali su nas uhvatili i deportovali nazad. Pošto su talibani bili na granici i tražili one koji su deportovani, odmah smo ponovo krenuli ka Iranu i uspeli da pređemo. Iz Irana smo onda otišli u Tursku, a iz Turske u Bugarsku".
U toj zemlji su dve nedelje bili u zatvorenom izbegličkom kampu. Kada su premešteni u kamp iz kojeg su mogli da izađu, krenuli su ka Srbiji.
"Dva puta smo pokušavali i treći put smo uspeli da uđemo. Hodali smo po Srbiji jedno sedam dana bez vode, hrane, bez ičega. Do danas se sećam šta smo na kraju puta uspeli da pojedemo, šta smo popili. Nikome ne želim ono kroz šta smo mi prošli".
Nije im ostalo novca da oboje nastave put ka zemljama Evropske unije.
"Rekao sam sestri da ide ona, a ja ću ostati dok ne skupimo novac".
Kamp u Krnjači kod Beograda, kao i drugi prihvatni centri u Srbiji, bio je pun.
"Tada je bila kriza. Kapacitet kampa je 700 ljudi, a nas je bilo preko 1.500. Sedam meseci sam spavao na podu. Imao sam problem sa leđima, nisam mogao da hodam mesecima".
Sve ispočetka
Sestra je te 2016. uspela da stigne do jedne od država Evropske unije.
Nakon godinu dana je, kaže Zaki, dobila pasoš i "pravu ličnu kartu".
"Zamislite da sam tada i ja krenuo. Govorio bih jezik, imao dokumente, neki posao i lep život. Sada moram sve ispočetka, od nule da počnem. Znate li koliko mi vremena treba za to? Minimum tri, četiri godine mog života".
"Ovo je bilo na dodeli novogodišnjih paketića u kampu, jedna majka me je zamolila da joj pričuvam bebu": Zaki u Centru za azil u Krnjači, 2022.
Zakijeva priča je priča velikog broja kvalitetnih ljudi koje smo izgubili, a koji su prošli ovom rutom, kaže pravnik Nikola Kovačević.
"Činjenica da sistem ne može da im omogući dostojanstven život je dokaz da Srbija nije uradila ništa da razvije sistem integracije i osnaživanja tih ljudi, osim ako nisu natprosečno talentovani, pa bi se snašli bilo gde. Zaki je zapravo bio jedan od tih ljudi, ali smo uspeli i njega da izgubimo".
Iz Komesarijata za izbeglice i MUP-a Srbije nisu odgovorili na pitanja RSE podovom odobravanja azila i podrške ovim ljudima.
Za 16 godina, koliko u Srbiji postoji sistem azilne zaštite, dobilo ju je nešto više od 250 ljudi.
U prvih devet meseci ove godine zahtev za azil je podnelo 168 osoba, a odobreno je šest, podaci su UNHCR-a.
"Teško ga je dobiti jer je mnogo visoko postavljen prag dokazivanja. Od izbeglica se traži da dokažu, bez ikakve sumnje, da su bili izloženi progonu, a međunarodni standard je da moraju da dokažu verovatnoću da će im se nešto loše desiti ako se vrate u svoju zemlju. Kod nas je sve obrnuto", kaže Kovačević.
"Prvo odelo koje sam kupio u Srbiji", Beograd 2021.
Zaki poručuje da "niko ne zna koliko je želeo da ostane u Srbiji".
"Ne samo da pomognem svojim ljudima, nego svima kojima je potrebno. Ali ako nećete da mi date slobodu, ne mogu".
Napisao je dve knjige, jednu o životu u Avganistanu i izbegličkom putu, a drugu o životu u Srbiji.