Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu istražuje odgovornost medija za podstrekivanje ratnih zločina početkom '90-ih godina, potvrdio je za RSE portparol Tužilaštva Bruno Vekarić.
“Mogu da kažem da su konkretni slučajevi vezani za dva predmeta koja su već prvostepeno presuđena, a to su Ovčara i Zvornik. Dakle, tu tražimo elemente krivičnog dela i novinara. To će biti veoma teško dokazati, s obzirom da treba dokazati da su u pitanju uzrok i posledica. Ono što je važno je da su se u ovim predmetima pojavili iskazi okrivljenih koji su rekli da su ih neki tesktovi u novinama, odnosno emisije elektronskih medija stimulisali da učine ono za šta im je suđeno. A to su zločin na Ovčari, gde je stradalo 200 ljudi i zločin u Zvorniku, gde je u tom konkretnom slučaju stradalo 50 ljudi (žrtava je, inače, tu bilo mnogo više)."
RSE: Znači, vi imate izjave ljudi koji kažu da je to bilo medijsko podstrekivanje na zločin?
Vekarić: Jeste, ali kako će to Tužilaštvo obraditi, videće se kad se utvrdi da li ima elemenata krivičnog dela. U svakom slučaju, u ovom trenutku se odvija jedna opsežna analiza u kojoj učestvuju i novinari i domaći i strani eksperti za medije, profesori sa različitih fakulteta... Mi želimo da budemo potpuno jasni, da kao tužioci nađemo elemente krivičnog dela, kako bi to posle digli na pretkrivični postupak.”
Direktor Ebard novinske dokumentacije Velimir Kazimir Ćurguz za Radio Slobodna Evropa kaže da će biti teško. ali da je moguće dokazati vezu između medijske najave i događaja (zločina) koji su usledili:
“Mi ovde ne govorimo o onoj vrsti dokaza, recimo, koji su korišćeni u Ruandi, gde su novinari sa radija direktno pozivali pripadnike određenog plemena da idu i ubijaju pripadnike drugog plemena na određenim adresama. Ali, možemo da govorimo o podstrekivanju na drugi način. A to je puštanje potpuno izmišljenih, senzacionalističkih, strašnih, lažnih informacija o ubistvima, navodnim zločinima najgore vrste od strane protivnika. I na taj se način dizala jedna opšta tenzija, a pogotovo kad je reč o ljudima koji su se nalazili na ratištima. Možete misliti šta za njih znaci kad čuju u takvim okolnostima za strašne, a mi danas znamo, izmišljene zločine. “
RSE: Kad je o Vukovaru reč, verovatno se sećate one najstrašnije priče koja je lansirana u vreme opsade grada o navodnom ubistvu srpskih beba? Možete li nas podsetiti o čemu se radi.
Ćurguz: Reč je o tome da je tadašnji dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović pustio informaciju o tome da je otkrivena jedna podzemna prostorija u kojoj je bilo 20 ubijenih srpskih beba. I ta je “vest” obišla ceo svet. I u domaćim medijima plasirana na prvim stranicama. Demanti, koji je Rojters pustio odmah iza toga (i otpustio autora lažne vesti), bila je objavljena sitnim slovima kao uzgredna informacija o tome da se ispituje istinitost navoda o ubijenim bebama. Reč je o jednom strasnom falsifikatu, vrlo svesno puštenom, sa ciljem da se podigne temperatura protiv Hrvata u Vukovaru ("zamislite kakvi su oni zlikovci, ako su u stanju da ubijaju srpske bebe”).”
RSE: Šta je sa istočnom Bosnom?
Ćurguz: Istočna Bosna je bila pod patronatom Arkana i njegovih jedinica. Mi znamo da je plasirana vest o ubistvima Muslimana kao “spas u poslednji čas”. Izveštavalo se o tome da je Arkan spasao srpsko stanovništvo kome je pripremano masovno klanje. Tako da ispada da su Arkanovci preduhitrili Muslimane. I ta priča se zadržala do dana današnjeg. Veoma je važno tu priču osvetliti i videti šta je stvarno u pitanju. Mislim da je i tu reč o prejudiciranju, korišćenju medija da bi se opravdali zločini koji su potom počinjeni.
Lazara Lalića iz produkcije Arhitel, koja je svojevremeno napravila serijal “Slike i reči mržnje” o ulozi državne TV Srbije za vreme ratova, pitali smo da li postoji relevantna dokumentacija za Tužilaštvo?
“Generalno gledano, dokumentacije ima, ali koliko je ona relevantna, ja ne mogu da procenim. Mnogo ima primera, sve se svodi na ratno huškačku propagandu koja je bila užasna a samo jedna od posledica je podizanje hiljade dobrovoljaca u Srbiji. Medjutim, ja sam, generalno gledano, skeptik kada je reč o ovom eventualnom procesuiranju, imam i ličnu rezervu. Kratko ću objasniti zašto. Čini mi se da je ovo malo naopak redosled poteza. Trebalo je napraviti lustraciju i tim ratnim propagandistima zabraniti da se bave tim poslom, pre svega onim iz državne TV. Postavlja se pitanje odgovornosti direktora tih medija koji su bili najmoćniji i koji su mogli u to vreme da rade šta su hteli i šta su radili. Medjutim, ti direktori su u ovih deset godina proizvedeni u medijske zvezde, nisu se skidali sa erkana i naslovnih strana časopisa. Tako da mi se čini da je sada to vrlo teško uraditi. Dalja moja rezerva je zbog toga što niko ne pominje ratne profitere, tajkune koji su podržavali Miloševićev zločinački režim, a koji u sadašnjim mutnim političkim i medijskim vodama Srbijom žare i pale. Njih ne pominjati, već samo novinare (koje ja nemam nameru da branim, jer ih smatram odgovornim, a to sam govorio i dokazivao još u vreme 90-ih) smatram profesionalno i moralno problematičnim."
RSE: Znači, vi imate izjave ljudi koji kažu da je to bilo medijsko podstrekivanje na zločin?
Ono što je važno je da su se u ovim predmetima pojavili iskazi okrivljenih koji su rekli da su ih neki tesktovi u novinama, odnosno emisije elektronskih medija stimulisali da učine ono za šta im je suđeno.
Direktor Ebard novinske dokumentacije Velimir Kazimir Ćurguz za Radio Slobodna Evropa kaže da će biti teško. ali da je moguće dokazati vezu između medijske najave i događaja (zločina) koji su usledili:
“Mi ovde ne govorimo o onoj vrsti dokaza, recimo, koji su korišćeni u Ruandi, gde su novinari sa radija direktno pozivali pripadnike određenog plemena da idu i ubijaju pripadnike drugog plemena na određenim adresama. Ali, možemo da govorimo o podstrekivanju na drugi način. A to je puštanje potpuno izmišljenih, senzacionalističkih, strašnih, lažnih informacija o ubistvima, navodnim zločinima najgore vrste od strane protivnika. I na taj se način dizala jedna opšta tenzija, a pogotovo kad je reč o ljudima koji su se nalazili na ratištima. Možete misliti šta za njih znaci kad čuju u takvim okolnostima za strašne, a mi danas znamo, izmišljene zločine. “
RSE: Kad je o Vukovaru reč, verovatno se sećate one najstrašnije priče koja je lansirana u vreme opsade grada o navodnom ubistvu srpskih beba? Možete li nas podsetiti o čemu se radi.
Ćurguz: Reč je o tome da je tadašnji dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović pustio informaciju o tome da je otkrivena jedna podzemna prostorija u kojoj je bilo 20 ubijenih srpskih beba. I ta je “vest” obišla ceo svet. I u domaćim medijima plasirana na prvim stranicama. Demanti, koji je Rojters pustio odmah iza toga (i otpustio autora lažne vesti), bila je objavljena sitnim slovima kao uzgredna informacija o tome da se ispituje istinitost navoda o ubijenim bebama. Reč je o jednom strasnom falsifikatu, vrlo svesno puštenom, sa ciljem da se podigne temperatura protiv Hrvata u Vukovaru ("zamislite kakvi su oni zlikovci, ako su u stanju da ubijaju srpske bebe”).”
RSE: Šta je sa istočnom Bosnom?
Ćurguz: Istočna Bosna je bila pod patronatom Arkana i njegovih jedinica. Mi znamo da je plasirana vest o ubistvima Muslimana kao “spas u poslednji čas”. Izveštavalo se o tome da je Arkan spasao srpsko stanovništvo kome je pripremano masovno klanje. Tako da ispada da su Arkanovci preduhitrili Muslimane. I ta priča se zadržala do dana današnjeg. Veoma je važno tu priču osvetliti i videti šta je stvarno u pitanju. Mislim da je i tu reč o prejudiciranju, korišćenju medija da bi se opravdali zločini koji su potom počinjeni.
Lazara Lalića iz produkcije Arhitel, koja je svojevremeno napravila serijal “Slike i reči mržnje” o ulozi državne TV Srbije za vreme ratova, pitali smo da li postoji relevantna dokumentacija za Tužilaštvo?
Postavlja se pitanje odgovornosti direktora tih medija koji su bili najmoćniji i koji su mogli u to vreme da rade šta su hteli i šta su radili.
“Generalno gledano, dokumentacije ima, ali koliko je ona relevantna, ja ne mogu da procenim. Mnogo ima primera, sve se svodi na ratno huškačku propagandu koja je bila užasna a samo jedna od posledica je podizanje hiljade dobrovoljaca u Srbiji. Medjutim, ja sam, generalno gledano, skeptik kada je reč o ovom eventualnom procesuiranju, imam i ličnu rezervu. Kratko ću objasniti zašto. Čini mi se da je ovo malo naopak redosled poteza. Trebalo je napraviti lustraciju i tim ratnim propagandistima zabraniti da se bave tim poslom, pre svega onim iz državne TV. Postavlja se pitanje odgovornosti direktora tih medija koji su bili najmoćniji i koji su mogli u to vreme da rade šta su hteli i šta su radili. Medjutim, ti direktori su u ovih deset godina proizvedeni u medijske zvezde, nisu se skidali sa erkana i naslovnih strana časopisa. Tako da mi se čini da je sada to vrlo teško uraditi. Dalja moja rezerva je zbog toga što niko ne pominje ratne profitere, tajkune koji su podržavali Miloševićev zločinački režim, a koji u sadašnjim mutnim političkim i medijskim vodama Srbijom žare i pale. Njih ne pominjati, već samo novinare (koje ja nemam nameru da branim, jer ih smatram odgovornim, a to sam govorio i dokazivao još u vreme 90-ih) smatram profesionalno i moralno problematičnim."