Piše: Čarls Reknagel, priredio Slobodan Kostić
Dobri poznavaoci prilika u tom delu sveta smatraju da je, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti, motivacija za saradnju SAD i Irana dosta jaka, zato što Islamska država Iraka i Levanta predstavlja opasnost ne samo za Irak već i čitav region
SAD i Iran dugo su bili protivnici oko Iraka, mada su i jedni i drugi saveznici Bagdada. Sada, kada su pobunjenici preplavili gradove na severu, Vašinton i Teheran imaju dovoljno motiva da rade zajedno. Ali, da li oni to mogu? Evo pet razloga o kojima vredi razmisliti.
Ko govori o saradnji?
Obe strane govore da su otvorene za saradnju, ali niko od njih ne pokreće samostalno inicijativu. Prve naznake došle su kada je iranski predsednik Hasan Rohani 14. juna rekao da je njegova zemlja spremna da razmotri pitanje saradnje ukoliko Vašington pokrene akciju protiv sunitskih ekstremista u Iraku. Američki državni sekretar Džon Keri dodao je da ne „bi isključio ništa što bi bilo konstruktivno i omogućilo stvarnu stabilnost“.
Međutim, ubrzo su iskrsle neke crvene linije. Pentagon je odbacio vojnu saradnju sa Iranom. Nakon toga, i iranski Savet za nacionalnu bezbednost negirao je svaku mogućnost vojne saradnje sa Vašingtonom.
Neki preliminarni kontakti navodno su ostvareni na marginama razgovora o problemu iranskog nuklearnog programa koji su vođeni od 16. do 20. juna u Beču, ali se nakon toga nije moglo čuti ništa više o ishodu tog dijaloga.
Postoje li čvrsti motivi?
Analitičari smatraju da je motivacija za saradnju dosta jaka zato što Islamska država Iraka i Levanta predstavlja opasnost ne samo za Irak već i mnogo šire.
ISIL „predstavlja rizik za sprovođenje terorističkih napada ne samo u neposrednoj blizini Iraka, već i čitavom regionu, uključujući i Zapad,“ kaže stručnjak za ovo područje iz agencije AKE za procenu rizika Džon Drejk. “Hitnost čitave situacije znači da oni imaju čvrste razloge da sarađuju kako bi sprečili njihovo širenje”.
ISIL je sunitska fundamentalistička organizacija koja već ima zacrtan plan o državi koja bi se protezala preko Sirije, a gde se već bore sa snagama zvaničnog Damaska, inače saveznikom Teherana. Njen cilj je da uspostavi islamski kalifat na području Iraka i nekadašnjeg Levanta na osnovu svoje, estremističke interpretacije Šerijata, verskog zakona islama.
Kako bi mogla da izgleda saradnja?
Dobri poznavaoci tamnošnjih prilika smatraju da strategija za savladavanje ISIL-a u Iraku mora biti dvojaka: prvo, neophodno je neutralizovati najekstremnije pripadnike među pobunjenicima dok se ne dođe do onih sa kojima se može pregovarati. Ta koalicija uključuje tvrdokorne džihadiste, članove donekle oporavljene Baat partije Sadama Huseina, druge sunitske militarističke grupe i pojedine plemenske lidere.
Deo odgovora na pretnju koji oni predstavljaju, kako je zvanični Bagdad već nagovestio, mora biti vojna akcija. Iračka vojska koja je već angažovana u borbama oko drugog po veličini grada u državi Mosula i drugim delovima zemlje, a zaposela je i položaje oko prestonice. Njeni redovi ojačani su pripadnicima šiitskih milicija.
„Šiitske milicije se vraćaju iz Sirije u Irak, neke stare formacije se reaorganizuju, a ima i nagoveštaja da su i pripadnici (iranske) Islamske revolucionarne garde već u Iraku, mada u ograničenom broju“, primećuje Fanar Hadad, stručnjak za iračka pitanja pri Institutu za Bliski istok, nacionalnog univerziteta u Singapuru.
Navodi o iranskom prisustvu stižu u trenutku kada je Teheran obećao da će zaštiti iračku vladu. I američki predsednik Barak Obama izjavio je 13. juna da pomoć SAD može biti i vojna, mada je isključio mogućnost upućivanja kopnenih snaga.
Analitičari smatraju da bi poseban izazov predstavljalo preokretanje situacije na terenu u borbama sa ISIL-om bez pokretanja vladine kontraofanzive koja ne bi imala sektaški, šiitske predznak, što bi samo stvorilo dodatnu odbojnost kod sunitskog stanovništva.
Drejk smatra da će to zahtevati dodatne napore koje treba da preduzmu Bagdad, Vašington i Teheran kako bi ih uverili da će Irak biti mnogo otvoreniji prema njihovoj etničkoj zajednici. U to bi morali da budu uključeni i Kurdi, koji su još jedna važna strana u čitavom sukobu.
„Jedina stvar koja može da reši ovu situaciju je saradnja, dijalog i pregovori“, dodaje Drejk. „Što je više ljudi uključeno u čitav ovaj proces, biće bolje za sve strane“.
Koje su prepreke na putu saradnje
I Teheran i Vašington moraju da vode računa o domaćoj javnosti koja se snažno protivi saradnji te dve zemlje.
„Kako za građane u Americi, tako da Irance, saradnja sa SAD ili Iranom je vrlo nezahvalna inicijativa za domaću javnu scenu“, i to je nešto, kako primećuje Hadad, sa čim se valja nekako izboriti.
Tako je u Vašingtonu, na primer, nagoveštaj saradnje sa Iranom odmah potakao kritike Obaminih protivnika poput republikanskog senatora Džona Mek Kejna, koji je to nazvao „popriličnom besmislicom“. Međutim, jedan drugi Obamin kritičar, i Mek Kejnov istomišljenik Lindzi Grejam, podržao je ideju o saradnji.
Slične političke nedoumice verovatno su prisutne i u Teheranu. Predsednik Hasan Rohani već se suočava sa čvrstorukašima koji nisu nimalo srećni zbog njegovih nastojanja da rešenje za pitanje nukleranog programa nađe u pregovorima Zapadom. Međutim, saradnja u Iraku može da ojača poziciju Teherana u ovom pregovorima, što njegovu strategiju za traženje kompromisa, štiti od ptencijalnih prigovora.
Isto tako nije do kraja jasano kako će reagovati naftom bogate arapske zemlje koje Iran doživljavaju kao pretnju u tome delu sveta.
„Potencijalna iransko-američka saradnja koja za cilj ima smanjenje intenziteta sukoba u Iraku, ne bi se previše dopala Saudijskoj Arabiji i posebno državam Zaliva“, upozorova saradnik Kraljevskog instituta za vidove oružanih snaga iz Londona Nil Patrik.
„Međutim, nije jasno kakvu alternativu imaju te države. Oni možda žele da skrenu pažnju na izazove koje donosi saradnja sa proiranskim čelnicima, ali su isto tako vidno zabrinuti zbog mogućeg raspada Iraka i povratka na scenu militatnog krila sunitskih Arapa uključujući i Saudijce, što se već na neki način moglo videti u slučaju Sirije.“
Šta je na redu
Zbog svih ti kontroverzi, pojedini stručnjaci očekuju da će do saradnje između SAD doći bez neke prevelike pompe.
Hadad predviđa da će bez obzira šta se bude događalo, od moguće razmene obaveštajnih podataka, do direktnog uključivanja proiranskih šiitskih milica, Vašinton i Iran zadržati pozadinsku ulogu, dok iračka vlada biti na čelu svih akcija.
„Što se tiče medijske kampanje, izgledaće kao da iračke snage predvode kontranapad“, objašnjava Hadad.
U ovom trenutku još rano da se vidi da li će doći do bilo kakve saradnje, mada svakako ne treba zaboraviti da su Vašington i Iran već razmenjivali obaveštajne podatke tokom obračuna sa Talibanima u Avganistanu koji je usledio nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.
Dobri poznavaoci prilika u tom delu sveta smatraju da je, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti, motivacija za saradnju SAD i Irana dosta jaka, zato što Islamska država Iraka i Levanta predstavlja opasnost ne samo za Irak već i čitav region
SAD i Iran dugo su bili protivnici oko Iraka, mada su i jedni i drugi saveznici Bagdada. Sada, kada su pobunjenici preplavili gradove na severu, Vašinton i Teheran imaju dovoljno motiva da rade zajedno. Ali, da li oni to mogu? Evo pet razloga o kojima vredi razmisliti.
Ko govori o saradnji?
Obe strane govore da su otvorene za saradnju, ali niko od njih ne pokreće samostalno inicijativu. Prve naznake došle su kada je iranski predsednik Hasan Rohani 14. juna rekao da je njegova zemlja spremna da razmotri pitanje saradnje ukoliko Vašington pokrene akciju protiv sunitskih ekstremista u Iraku. Američki državni sekretar Džon Keri dodao je da ne „bi isključio ništa što bi bilo konstruktivno i omogućilo stvarnu stabilnost“.
Međutim, ubrzo su iskrsle neke crvene linije. Pentagon je odbacio vojnu saradnju sa Iranom. Nakon toga, i iranski Savet za nacionalnu bezbednost negirao je svaku mogućnost vojne saradnje sa Vašingtonom.
Neki preliminarni kontakti navodno su ostvareni na marginama razgovora o problemu iranskog nuklearnog programa koji su vođeni od 16. do 20. juna u Beču, ali se nakon toga nije moglo čuti ništa više o ishodu tog dijaloga.
Postoje li čvrsti motivi?
Analitičari smatraju da je motivacija za saradnju dosta jaka zato što Islamska država Iraka i Levanta predstavlja opasnost ne samo za Irak već i mnogo šire.
ISIL „predstavlja rizik za sprovođenje terorističkih napada ne samo u neposrednoj blizini Iraka, već i čitavom regionu, uključujući i Zapad,“ kaže stručnjak za ovo područje iz agencije AKE za procenu rizika Džon Drejk. “Hitnost čitave situacije znači da oni imaju čvrste razloge da sarađuju kako bi sprečili njihovo širenje”.
ISIL je sunitska fundamentalistička organizacija koja već ima zacrtan plan o državi koja bi se protezala preko Sirije, a gde se već bore sa snagama zvaničnog Damaska, inače saveznikom Teherana. Njen cilj je da uspostavi islamski kalifat na području Iraka i nekadašnjeg Levanta na osnovu svoje, estremističke interpretacije Šerijata, verskog zakona islama.
Kako bi mogla da izgleda saradnja?
Dobri poznavaoci tamnošnjih prilika smatraju da strategija za savladavanje ISIL-a u Iraku mora biti dvojaka: prvo, neophodno je neutralizovati najekstremnije pripadnike među pobunjenicima dok se ne dođe do onih sa kojima se može pregovarati. Ta koalicija uključuje tvrdokorne džihadiste, članove donekle oporavljene Baat partije Sadama Huseina, druge sunitske militarističke grupe i pojedine plemenske lidere.
Deo odgovora na pretnju koji oni predstavljaju, kako je zvanični Bagdad već nagovestio, mora biti vojna akcija. Iračka vojska koja je već angažovana u borbama oko drugog po veličini grada u državi Mosula i drugim delovima zemlje, a zaposela je i položaje oko prestonice. Njeni redovi ojačani su pripadnicima šiitskih milicija.
„Šiitske milicije se vraćaju iz Sirije u Irak, neke stare formacije se reaorganizuju, a ima i nagoveštaja da su i pripadnici (iranske) Islamske revolucionarne garde već u Iraku, mada u ograničenom broju“, primećuje Fanar Hadad, stručnjak za iračka pitanja pri Institutu za Bliski istok, nacionalnog univerziteta u Singapuru.
Navodi o iranskom prisustvu stižu u trenutku kada je Teheran obećao da će zaštiti iračku vladu. I američki predsednik Barak Obama izjavio je 13. juna da pomoć SAD može biti i vojna, mada je isključio mogućnost upućivanja kopnenih snaga.
Analitičari smatraju da bi poseban izazov predstavljalo preokretanje situacije na terenu u borbama sa ISIL-om bez pokretanja vladine kontraofanzive koja ne bi imala sektaški, šiitske predznak, što bi samo stvorilo dodatnu odbojnost kod sunitskog stanovništva.
Drejk smatra da će to zahtevati dodatne napore koje treba da preduzmu Bagdad, Vašington i Teheran kako bi ih uverili da će Irak biti mnogo otvoreniji prema njihovoj etničkoj zajednici. U to bi morali da budu uključeni i Kurdi, koji su još jedna važna strana u čitavom sukobu.
„Jedina stvar koja može da reši ovu situaciju je saradnja, dijalog i pregovori“, dodaje Drejk. „Što je više ljudi uključeno u čitav ovaj proces, biće bolje za sve strane“.
Koje su prepreke na putu saradnje
I Teheran i Vašington moraju da vode računa o domaćoj javnosti koja se snažno protivi saradnji te dve zemlje.
„Kako za građane u Americi, tako da Irance, saradnja sa SAD ili Iranom je vrlo nezahvalna inicijativa za domaću javnu scenu“, i to je nešto, kako primećuje Hadad, sa čim se valja nekako izboriti.
Tako je u Vašingtonu, na primer, nagoveštaj saradnje sa Iranom odmah potakao kritike Obaminih protivnika poput republikanskog senatora Džona Mek Kejna, koji je to nazvao „popriličnom besmislicom“. Međutim, jedan drugi Obamin kritičar, i Mek Kejnov istomišljenik Lindzi Grejam, podržao je ideju o saradnji.
Slične političke nedoumice verovatno su prisutne i u Teheranu. Predsednik Hasan Rohani već se suočava sa čvrstorukašima koji nisu nimalo srećni zbog njegovih nastojanja da rešenje za pitanje nukleranog programa nađe u pregovorima Zapadom. Međutim, saradnja u Iraku može da ojača poziciju Teherana u ovom pregovorima, što njegovu strategiju za traženje kompromisa, štiti od ptencijalnih prigovora.
Isto tako nije do kraja jasano kako će reagovati naftom bogate arapske zemlje koje Iran doživljavaju kao pretnju u tome delu sveta.
„Potencijalna iransko-američka saradnja koja za cilj ima smanjenje intenziteta sukoba u Iraku, ne bi se previše dopala Saudijskoj Arabiji i posebno državam Zaliva“, upozorova saradnik Kraljevskog instituta za vidove oružanih snaga iz Londona Nil Patrik.
„Međutim, nije jasno kakvu alternativu imaju te države. Oni možda žele da skrenu pažnju na izazove koje donosi saradnja sa proiranskim čelnicima, ali su isto tako vidno zabrinuti zbog mogućeg raspada Iraka i povratka na scenu militatnog krila sunitskih Arapa uključujući i Saudijce, što se već na neki način moglo videti u slučaju Sirije.“
Šta je na redu
Zbog svih ti kontroverzi, pojedini stručnjaci očekuju da će do saradnje između SAD doći bez neke prevelike pompe.
Hadad predviđa da će bez obzira šta se bude događalo, od moguće razmene obaveštajnih podataka, do direktnog uključivanja proiranskih šiitskih milica, Vašinton i Iran zadržati pozadinsku ulogu, dok iračka vlada biti na čelu svih akcija.
„Što se tiče medijske kampanje, izgledaće kao da iračke snage predvode kontranapad“, objašnjava Hadad.
U ovom trenutku još rano da se vidi da li će doći do bilo kakve saradnje, mada svakako ne treba zaboraviti da su Vašington i Iran već razmenjivali obaveštajne podatke tokom obračuna sa Talibanima u Avganistanu koji je usledio nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.