Kurdi sami protiv svih

Rezultat glasanja na referendumu iračkih Kurda bio je poznat i pre nego što je bio održan. Veća je bila neizvesnost da li će ga uopšte biti s obzirom na velike pritiske, a pogotovo šta sledi.

"Kegzit", odnosno stvaranje nezavisne kurdske države, nije izgledno u dogledno vreme. Međutim, ni Irak pa ni Bliski istok više neće biti kao što su bili. Zveckanje Bagdada i susednih Turske i Irana oružjem, neće rešiti problem – već će samo zakomplikovati – niti ugušiti težnju Kurda za nezavisnošću kao što nisu prestali da je sanjanju ni kada su izigrani nakon Prvog svetskog rata ili brutalno gaženi poput napada snaga Sadama Huseina 1988. kada ih je skoro 200.000 ubijeno. Naprotiv, samo će je podstaći.

Mir i stabilnost na Bliskom istoku se ne može održati samo igrnorisanjem zahteva četvrtog naroda po veličini u ovoj regiji i najvećeg na svetu koji nema svoju državu. Za to je potrebna i spremnost ostalih aktera na kompromis. U suprotnom, održavanje zamrznutog stanja vodi u nove sukobe.

Kurdi sami protiv svih

Više puta odlagani referendum

Iako se gotovo svi na Bliskom istoku i Zapad bili protiv održavanja referenduma, ova inicijativa nije nova. Naprotiv, ona je u više navrata odlagana. Poslednji put 2014. zbog rata sa "Islamskom državom".

Za ogromnu većinu Kurda, ovo je legitiman pokušaj da se distanciraju od centralne vlasti u Bagdadu, za koju tvrde da ignoriše njihove interese.

Štaviše, u Vladi Kurdistana (KRG) se nadaju da će rezultat referenduma pomoći ovoj regiji da reši finansijske i političke probleme tako što će ojačati njene pozicije u pregovorima sa vlastima u Bagdadu oko budžeta, podeli prihoda od nafte i spornih teritorija. Takođe, da dobiju novi mandat za dogovorni izlazak iz Iraka u narednih pet do deset godina, kako procenjuje Majkl Najts (Michael Knights) iz vašingtonskog Insituta za bliskoistočnu politiku.

Oni su nezadovoljni stavom sveta prema referendumu, tim pre što su bili prvi na liniji odbrane od nadiranja "Islamske države" koja je osvojila trećinu Iraka 2014. godine, dok su pripadnici njegove vojske bežali u panici ostavljajući skupoceno oružje koje su dobili od SAD, pa su tako ekstremisti došli u posed modern opreme kojom su sejali smrt i izazvali geopolitički zemljotres na Bliskom istoku.

[Video/Reuters: septembar 2017.]

Kurdi glasaju o nezavisnosti

​"Razočarani smo međunarodnom zajednicom jer su sve države slobodne a nama uskraćuju slobodu", kazao je za CNN Falah Mustafa Bakir, šef odeljenja Vlade Kurdistana za spoljne poslove.

"Tražili smo nedavno nezavisnost ali nam je rečeno da nije pravi trenutak. Zaista to ne razumemo i ne znamo kada je pravo vreme", dodao je Bakir.

Stoga, francuski filozof Bernar Anri Levi (Bernard-Henri Levy) smatra da je stav međunarodne zajednice kombinacija "srama, apsurda i pogrešne istorijske kalkulacije".

Podizanje uloga

Najavljen u junu ove godine, referendum nema pravne mehanizme za stvaranje nezavisne države. Počeo je kao politička taktika kurdskih vlasti da ojačaju pregovaračku moć, da bi se pretvorio u "nultu igru" (zero-sum game) u kojoj je ulog budućnost Iraka. Pritisak kako susednih zemalja, pre svega Turske i Irana, tako i Zapada, a naročito iračkih vlasti koje su zabranile održavanje referenduma, proglašavajući ga neustavnim, nisu pokolebali kurdske vlasti.

Naprotiv, u Kurdistanu je to doživljeno kao uspon arapskog nacionalizma što je pojačao nacionalni resantiman Kurda. U takvim okolnostima, nijednoj strani nije bilo jednostavno da popusti.

Podele među Kurdima

Iako skoro svi Kurdi podržavaju nezavisnost, pojedine opozicione partije, poput najjače među njima – Pokret "Gorran" – protiv su trenutka koji je odabran, kao i procedure.

Sardar Aziz, poslanik u Parlamentu Kurdistana i kritičar Masouda Barzanija, smatra da je održavanje referenduma u ovom trenutku rizično.

"Ukoliko Barzani ispuni referendumsko obećanje, mi, Kurdi, naći ćemo se u nezgodnoj situaciji kada je reč o odnosima sa našim saveznicima. Ako, pak, ne ostvari referendumski cilj, to će biti veliki udarac na snove o nezavisnosti Kurda za mnogo godina", ističe Aziz.

Kritičari optužuju Barzanija za sve autoritarnije vladanje, te da ovim potezom skreće pažnju sa činjenice da je nezakonito još uvek na čelu ove regije. Naime, izabran je 2005. i drugi mandat mu je istekao 2013. Međutim, parlament mu je produžio ostanak na toj funkciji na još dve godine. No, parlament je suspendovan 2015, a on je i dalje na vlasti.

Istovremeno, mnogi mladi Kurdi smatraju da ovim potezom Barzani pokušava da zataška ekonomske probleme jer zbog pada cene nafte dugovi Kurdistana se mere milijardama dolara, pa službenici u javnom sektoru i pripadnici vojnih formacija "pešmergi" već godinama ne primaju obećani iznos plate.

Stoga, finansijski stručnjaci upozoravaju da je ekonomski pad veća pretnja po kurdsku regiju nego što je bila "Islamska država", te da bi mogla da doživi sudbinu Južnog Sudana, kao propale države, koji je proglasio nezavisnost 2011.

Masoud Barzani

Problem je i rasprostranjena korupcija i neispunjena obećanja o reformama.

Predsednički i parlamentarni izbori su zakazani za 1. novembar. Zato Barzani, čiji se sin pominje kao naslednik, očito želi da raspisivanjem referenduma ojača poziciju svoje partije, a verovatno želi i da ostane upamćen u istoriji Kurda kao političar koji im je omogućio nezavisnost.

Stoga se može reći da je sam tajming referenduma više povezan sa stanjem na unutrašnjom kurdskoj političkoj sceni i uspostavljanjem dugoročnih odnosa sa Bagdadom, a manje ostvarenjem istorijskih aspiracija ovoog naroda.

Kurdi ujedinili i međusobne neprijatelje

U protivljenju referendumu Kurda ujedinili su se i međusobno ljuti neprijatelji – svako iz svog razloga. Turska i Iran se pribojavaju da može podstaći slične aspiracije kurdskih zajednica koje žive na njihovoj teritoriji. SAD i ostale zapadne zemlje da će to izazvati novi kurdsko-arapski sukob u Iraku, te otežati završetak rata protiv ekstremističke "Islamske države".

• Pročitajte: Turska i Iran protiv referenduma iračkih Kurda o nezavisnosti

Irački Kurdi su kroz istoriju uživali veća prava od svojih sunarodnika u susednim zemljama, ali su bili izloženi i brutalnoj represiji.

Oni su se pobunili protiv britanske uprave uspostavljene nakon Prvog svetskog rata. Međutim, taj ustanak je ugušen. Nakon zbacivanja monarhije u Iraku 1958, novim Ustavom je priznat kurdski narod. Međutim, vlasti su odbacile plan lidera Kurdske demokratske partije Mustafe Barzanija, oca sadašnjeg čelnika Kurdistana, o uspostavljanju autonomije, pa je izbila nova pobuna 1961.

Iračke vlasti su u cilju okončanja sukoba ponudile 1970. godine sporazum o defakto autonomiji. Međutim, dogovor je izostao i borbe su nastavljene 1974.

Krajem 1970-ih, iračka vlada je počela da naseljava Arape na prostoru današnjeg Kurdistana i okolini, naročito oko naftom bogatog Kirkuka, dok je Kurde nasilno preseljavala. Ta politika je intenzivirana tokom iračko-iranskog rata (1980-88) u kojem su Kurdi podržavali zvanični Teheran.

Zbog toga je na kraju ovog sukoba 1988. Sadam Husein naredio masovnu odmazdu protiv Kurda. U operaciji Anfal ubijeno je skoro 200.000 Kurda, a u napadu hemijskim oružjem na grad Halabdžu poginulo je 5.000 pripadnika ovog naroda.

Nakon poraza Iraka u Prvom zalivskom ratu 1991, Masud Barzani je predvodio pobunu Kurda, koju je Sadamova vojska pokušala da u krvi uguši. Zbog toga su SAD i njegovi saveznici uspostavili zonu zabranjenog leta nad severnim Irakom što je omogućilo Kurdima da samostalno upravljaju svojim poslovima. Imali su svoje institucije, uključujući i vojsku. Koristili su čak i drugačiju valutu od Sadamovog Iraka a dobijali su i 17 odsto iračkih prihoda od nafte, prema sporazumu pod pokroviteljstvom UN.

Mnogi Kurdi sada ističu da je bilo bolje da su ostali u ovom aranžmanu. Umesto toga, nakon zbacivanja Sadama Huseina 2003, u čemu su sarađivali sa međunarodnom koalicijom, pristali da se privremeno vrate pod okrilje Iraka jer su im SAD i vlasti u Bagdadu obećale da će imati isti status, te započeti pregovori o promeni granica i možda nezavisnosti.

Međutim, iračke vlasti su nastojale na razne načine da podriju poziciju Kurdistana, pa su pregovori o ovim i drugim spornim pitanjima u ćorsokaku. Barzani je nedavno opisao odluku da ostane unutar Iraka "kao veliku grešku".

Naime, paralelno sa izborima u Iraku i autonomnoj regiji Kurdistan 2005, održan je i neformalni referendum Kurda na kome je više od 98 odsto birača podržalo nezavisnot.

U svakom slučaju, iste godine iračkim ustavom ozvaničena autonomna regija Kurdistan (KRI) – koja čini 10 odsto teritorije Iraka, a Kurdi između 15 i 20 odsto stanovništva zemlje – nastoji da ojača svoju samostalnost gradnjom naftovoda ka Turskoj i izvozom ovog energenta mimo vlasti u Bagdadu što često izaziva trvenja.

"Za osam godina, koliko sam poslanica u iračkom parlamentu, nikada nisam osećala da se Kurdi doživljavaju kao istinski partneri. Umesto toga, nad nama dominiraju šiitske frakcije u vlastima", kaže predstavnica Kurda Nadžiba Nadžib.

Mural slobode na zidu tvrđave u Arbilu, prestonici iračkog Kurdistana

U međuvremenu, mlađe generacije Kurda su gotovo bez ikakog kontakta sa ostatkom Iraka – mnogi nikada nisu bili u Bagdadu – što jača podvojenost ne samo na visokom političkom nivou, nego i u svakodnevnom životu.

Ramzij Mardini iz "Atlatskog saveta" u Vašingtonu ističe da u KRG uviđaju da je sada jedinstvena prilika da insistiraju na nezavisnosti. Znaju da su potrebni Zapadu za borbu protiv IDIL-a, te da je to poluga koju kasnije mogu da izgube.

To potvrđuje i stav Alija Avnija, jednog od čelnika Kurdistanske demokratske partije da je sada "savršeno vreme da se proglasi nezavisnost".

"Turska se suočava sa unutrašnjim političkim problemima, Iranci se bori na različitim frontovima, Irak je u teškom stanju…a Sirija ne postoji", kaže Avni.

Ograničenja nezavisnog Kurdistana

Kurdistanu nedostaje mnogo karakteristika nezavisne države. Ne može da obezbedi međunarodne kredite pod povoljnim uslovima. Bagdad kontroliše vazdušni prostor u ovoj regiji. Njeni stanovnici moraju da koriste iračke pasoše.

Izazov će biti i status teritorija koje su Kurdi zauzeli 2014.

Grad Kirkuk ima poseban status prema aktuelnom iračkom Ustavu. Dogovoreno je preseljenje Arapa na jug zemlje koje je u tom području naselio Sadam Husein kao i povratak proteranih Kurda, te referendum o priključenju ove provincije Kurdistanu.

Međutim, to nije ostvareno tako da su Kirkuk, Dijala i Niniva godinama izvor trvenja, da bi Kurdi preuzeli kontrolu nad njima nakon potiskivanja "Islamske države" pred kojom su prethodno pobegle iračke snage bezbednosti. Na taj način teritorija Kurdistana je proširena za oko 40 odsto. Time su Kurdi došli i u posed značajnih resursa jer nakon zauzimanja Kirkuka kontrolišu trećinu iračke nafte.

Barzani je u više navrata zapretio žestokom reakcije ukoliko iračke trupe ili šiitske milicije pokušaju da uđu na ove sporne teritorije.

Referendum je održan i u ovim oblastima uprkos neslaganju drugih naroda koji u njima žive, poput Jezuida i Turkmena.

Šta posle referenduma?

I dok je ishod samog glasanja bio izvestan i pre nego što je počelo, veoma je neizvesno šta će se dešavati nakon toga.

Barzani ističe da ovo samo prvi korak u dugim pregovorima o nezavisnosti, uveravajući da ne treba očekivati ništa dramatično, te najavljuje spor i "prijateljski razvod" Kurda i centralne iračke vlade. Nažalost, to je neizvesno imajući u vidu da se na severu Iraka prelamaju mnogi etnički, verski i međunarodni sporovi koje je veoma teško rešiti bez rizika od nasilja.

To potvrđuje i stav iračkog premijera Hajdara al-Abadija koji je zatražio od kurdskih vlasti da prepuste kontrolu nad međunarodnim graničnim prelazima i aerodromima na tom području. Zatraženo je od drugih zemalja da poštuju ovu odluku, uključujući i prekid trgovine naftom sa Kurdistanom.

Hajdar al-Abadi, premijer Iraka

Iranske vlasti su saopštile da su već preduzele mere u skladu sa zahtevom Iraka.

Ipak, bez obzira na žestoke reakcije, osim manjih tenzija, za sada ne treba očekivati veće nasilje jer se ovim referendumom neće ništa bitnije promeniti na terenu, procenjuje Kirk Sovel (Sowell) izdavač njuzletera "Inside Iraqi Politics". Naravno, stanje bi se dramatično pogoršalo ukoliko bi Kurdistan na temelju podrške građana jednostrano proglasio nezavisnost, što se neće desiti.

Međutim, političke posledice glasanja biće dalekosežne. Kako ističe Maria Fantapi (Fantappie), analitičarka Međunarodne krizne grupe (ISG), kada "Islamska država" bude definitivno poražena, ponovo će u prvi plan iskrsnuti problem strukture moći u Iraku oko koje će morati da se ponovo pregovara. To uključuje pitanja decentralizacije vlasti, organizacije snaga bezbednosti, balans moći unutar većinskih šiita i nadmetanje SAD i Irana za uticaj u ovoj zemlji.

"Raspisivanjem referenduma, Barzani je bacio kamen u jezero prepuno teškoća", smatra Fantapi.

Kad god se režim u Bagdadu osećao ugroženim - ili se brutalno obračunavao sa Kurdima ili se povlačio iz te regije. To se desilo 1991. i 2003. Sadašnji razvoj događaja je posledica slabljenja centralne vlasti zbog izazova koji predstavlja "Islamska država".

"U tom smislu, ovaj referendum je manje odraz čvrstog, istorijskog napredovanja ka stvaranju kurdske države, a više krize sa kojom se suočava Irak. Manje je pokazatelj da kurdska država može da opstane a više nusproizvod trenutne slabosti iračke države i haosa u regionu. Bez obzira kakav status budu imali u budućnosti, prioritet za iračke Kurde treba da bude 'pospremanje sopstvene kuće', a ne nastojanje da iskoriste regionalni metež na koji bi, onda, bili neminovno ranjivi", naglašava Fantapi.

Referendum je više odraz krize sa kojom se suočava Irak: Maria Fantapi

U međuvremenu, treba tragati za kompromisnim rešenjem. Jedna od opcija je "konfederalni model", koji su u više navrati pominjali i sami kurdski zvaničnici. To bi značilo postojanje dve nezavisne države, ali pod jednim krovom. U praksi bi to, na primer, omogućilo Kurdistanu da prodaje naftu i gas bez odobrenja Bagdadu. No, pitanje je da li će irački zvaničnici na to pristati.

Saveznici Kurda u Bagdadu na iskušenju

U strahu od raspada zemlje, iračke vlasti žestoko reaguju. Tako je premijer Abadi čak upozorio da bi Kurdistan zbog referenduma "mogao da nestane", dok bivši predsednik Vlade Nuri al Maliki ističe: "Nećemo dozvoliti formiranje drugog Izraela na severu Iraka".

Proamerički nastrojeni Abadi nastoji da ograniči uticaj Irana. Stoga zapadni političari smatraju da je on najbolji partner Kurdima u ostvarivanju njihovih interesa. Međutim, referendum podriva njegovu poziciju i otvara put da na izborima u proleće sledeće godine pobede ekstremnije snage među većinskim šiitima.

U međuvremenu, i u Bagdadu uviđaju novu realnost na severu zemlje. Majkl Najts piše da mu je nekoliko visokih iračkih zvaničnika reklo privatno da smatraju da je Kurdistan polako ali nepovratno na putu da postane nezavisna zemlja. No, to niko ne može da kaže javno. "Nijedan irački premijer ne želi da vidi raspad zemlje za svog mandata", navodi Najts.

Turska: "Dobri" i "loši" Kurdi

Turski predsednik Redžep Tajip Erdoan (Recep Tayyip Erdogan) je oštro reagovao zbog referenduma Kurda, nazivaju ga "pomračenjem razuma". On je zapretio Kurdistanu sankcijama, a u međuvremenu turska armija izvodi manevre na granici sa tom regijom.

Ankara je u više navrata isticala da je očuvanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka ključno za nacionalnu bezbednost Turske. Naime, njeni zvaničnici se pribojavaju da bi nezavisnost Kurdistana mogla da ojača i slične aspiracije oko 15 miliona Kurda u Turskoj koji su izloženi višedecenijskoj represiji. Mnogi su preseljeni, njihova imena i običaji zabranjeni, upotreba jezika ograničena, te se osporava čak i sam identitet Kurda, koji se često nazivaju "planinski Turci".

Zbog je Radnička partija Kurdistana (PKK) tokom 1980-ih započela oružanu pobunu zahtevajući najpre nezavisnost a potom autonomiju. Borbe u kojima je poginulo više od 40.000 ljudi su okončane primirjem 2012. Međutim, pregovori su propali tri godine kasnije a sukobi nastavljeni.

[Video/Reuters, mart 2016.]

Istraga na mestu napada u Ankari

Kada je reč o iračkim Kurdima, pomenute kritike Ankare u suprotnosti su sa višegodišnjim dobrim odnosima koje neguje sa Kurdistanom, uključujući i snažne ekonomske veze. Oko 1.300 turskih kompanija posluje u ovoj regiji, radeći na infrastrukturnim i drugim projektima.

Istovremeno, Turska je za Kurdistan jedini kanal za izvoz najmanje 550.000 barela nafte dnevno. U proširenju postojećeg naftovoda učestvuje i ruski "Roznjeft". Prekid ove komunikacije bi teško pogodio Kurdistan, ali bi naneo štetu i Turskoj jer bi se time lišila veoma jeftine nafte iz te regije, kao i naknade za transport. Irak je drugi po veličini trgovinski partner Turske, a većinu poslova obavlja sa Kurdistanom.

Na političkom planu, lider Kurdistana Barzani dopuštao je turskoj armiji upade na ovu teritoriju u potrazi za pripadnicima PKK, jer ovu grupaciju doživljava kao suparničku. O bliskosti Ankare i Irbila, središta iračkih Kurda, svedoči i činjenica da je tokom posete Barzanja Turskoj u februaru ove godine, Erdogan naložio da se podigne zastava Kurdistana kao da je reč o predsedniku suverene države.

Da Turska u svojoj politici Kurde tretira kao "dobre" i "loše", videlo se i kada su pre dve godine sirijski Kurdi bili izloženi žestokim napadima "Islamske države". Međutim, turske vlasti nisu dozvolile svojim Kurdima da priteknu u pomoć sabraći, ali su dopustile prolaz iračkih pešmergi.

Zapad strahuje od uticaja Irana

Irački Kurdi uživaju podršku SAD, kao važni saveznici u borbi protiv "Islamske države". Istovremeno, zahvaljujući zvaničnom Vašingtonu, Kurdistan je stekao autonomiju. Međutim, američki zvaničnici se pribojavaju da referendum, pre svega njegov tajming, podriva borbu protiv islamskih ekstremista koja će, po procenama međunarodne koalicije, potrajati još manje nekoliko meseci.

No, kritičari stava Zapada smatraju da ovo nije uverljiv argument. Tako francuski filozof Bernar Anri Levi ističe da je vojni deo borbe protiv "Islamske države" suštinski okončan oslobađanjem Mosula, zahvaljujući dobrim delom upravo Kurdima.

[Video/AP, jul 2017.]

Od Mosula ostale samo ruševine

Takođe, na Zapadu se pribojavaju da će i nakon definitivnog poraza IDIL-a izbiti novi sukobi na teritorijama koje su Kurdi zauzeli 2014. pripojivši ih Kurdistanu. Vašington strahuje da će šiitske milicije, koje podržava Iran, pokušati da povrate ove oblasti i tako učvrste svoju poziciju kao branioca jedinstva Iraka podrivajući tako autoritet vlasti u Bagdadu.

Američki izaslanik Bret Mek Gurk (Brett McGurk) i britanski ambasador Frank Bejker (Baker), predložili su prošle sedmice "alternativni plan" koji predviđa dvogodišnje odlaganje referenduma. Za to vreme bi London i Vašington pokušali da posreduju u sporazumu sa Bagdadom.

Sličnu ideju je lansirao I izaslanik UN u Iraku Jan Kubiš. Međutim, savetnik Vlade Kurdistana Aziz Ahmed izjavio je da nije prihvatljivo bilo kakvo odlaganje glasanja bez garancija nezavisnosti. Drugi kurdski zvaničnik je izjavio za "Fajnenšel tajms" (The Financial Times) da "čuli smo mnogo takvih obećanja u prošlosti, ali od toga nije bilo ništa".

Izneverena istorijska očekivanja

Uzroci sadašnjih tenzija na Bliskom istoku i neostvarenih prava Kurda sežu čitav vek unazad. Naime, britanske vlasti su tokom Prvog svetskog rata obećale nezavisnost Arapima ukoliko se pobune protiv otomanske imperije pod čijom upravom su bili. Arapi su ispunili svoj deo pogodbe, ali Britanci nisu.

Umesto toga, tajnim sporazumom britanskog i francuskog diplomate Marka Sajksa (Sykes) i Fransoa Žorža Pikoa (François Georges-Picot), veliki deo otomnaskog carstva na Bliskom istoku pripao je ovim dvema kolonijalnim silama ne pitajući narode koji tamo žive. Pri tom su povučene granice koje su zanemarile etničke, plemenske i religijske posebnosti, tako da su ličile na "linije u pesku", kako je istakao britanski istoričar Džejms Bar (James Barr).

Iza romantičarskih zapisa i filmova o pustolovinama i herojstvu britanskog arheologa i tajnog agenta Lorensa od Arabije, krila se bespoštednost imperijalnih interesa.

To je bilo u suprotnosti sa vizijom tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona (Woodrow Wilson) o pravu naroda na samoopredeljenje. Kada je njegov savetnik Edvard Haus (Edward House) saznao za pomenuti sporazum, proročanski je kazao: "Stvaraju plodno tle za buduće ratove".

Ostavljeno je nasleđe koje i danas ne može da se prevaziđe. Vek kasnije – jedan od paradoksa je da su Kurdi i "Islamska država", iako ljuti protivnici, osporavali Sajks-Piko sporazum, svaki iz svog razloga.

Nakon što je sporazumom u Sevresu 1920. godine ukinuto Otomansko carstvo, zemlje pobednice su Kurdima obećale stvaranje nezavisne države ali na delu teritorije Turske kao države naslednice, a ne u britanskoj i francuskoj zoni. Uz britansku pomoć Kurdi su formirali "Republiku Ararat" na području istorijske Jermenije koja je pripala Turskoj. Bilo je predviđeno raspisivanje referenduma o njenom statusu.

Međutim, Kemal-paša Ataturk je bio protiv ovog i drugih planova zapadnih sila i poveo je rat u kome je Turska izašla kao pobednica. Kao rezultat, sporazumom iz Lozane 1923, Kurdi su ostali podeljeni između više država.

Sledeća prilika bila je stvaranje uz pomoć Sovjetskog Saveza Republike Mahabad, kao kurdske države u Iranu, 1946. koja je bila kratkog veka. Naime, pošto su Sovjeti morali da se povuku pod američkim pritiskom, ubrzo je krahirala i kurdska država.

Imaginarni Veliki Kurdistan

Kurdi nisu prestali da sanjaju o nezavisnoj državi, kao narod sa više od 30 miliona pripadnika: severni Kurdistan u Turskoj, južni u Iraku, istočni u Iranu i zapadni Kurdistan u Siriji. Međutim, osim državnih granica, deli ih jezik koji nije standarizovan jer govore različitim dijalektima pa se pola Kurda međusobno ne razume. Pripadaju i različitim verama, mada su većina muslimani suniti.

Istovremeno, trećina iranskih Kurda su šiiti i u velikoj meri su lojalni državi, pa je čak i gradonačelnik Teherana iz redova ovog naroda.

Kako ističe Džust Hilterman (Joost Hiltermann) iz Međunarodne krizne grupe, Kurdi su vremenom uvideli da su veće razlike među njima nego što ih povezuje: dijalekt, pripadnost različitim plemenima, ideologija, istorijsko iskustvo.

"Štaviše, čini se da su kurdske partije prihvatile nacionalne države koje preziru: u Siriji su njihovi lideri i članovi skoro isključivo sirijski Kurdi; u Iraku, irački Kurdi. Slično je i u Iranu. Jedino kurdski pokret u Turskoj, koji ima pankurdske ambicije, ima i Kurde iz susednih država, mada je rukovodstvo iz Turske (a neki od njih govori samo turski jezik)", smatra Hilterman.

"Kegzit" na čekanju

U eksplozivnoj situacijij na Bliskom istoku, ovaj referendum je svakako rizik, ali je rizično i nepravedno osporavanje prava Kurda unedogled da se izjasne o svojoj sudbini. Po rečima Mohameda Salihsepta u "Njujork tajmsu" (The New York Times), politike vlasti u Bagdadu, Teheranu, Damasku i Ankari izazvali su mnogo veći haos na Bliskom istoku nego što to može učiniti kurdski referendum.

Kako ističe Bernar Anri Levi, reč je o pravu.

"To je dug i kamen međaš za veliki narod koji je neizmerno doprineo svetu. Juče su bili među onima koji su spasavali Jevreje; danas su dali pešmerge koji su zaštitili preostali hrišćanski živalj na Bliskom istoku. Vekovima su bili izvorište prosvećenog islama koji je najbolji odgovor radikalnom islamu. Vreme je da svet ispoštuje kurdski narod kao što oni poštuju nas", smatra Levi.

• Pročitajte i ovo: Rohindže, narod bez domovine

Što pre ključni akteri uvide nužnost da se napokon ostvare dugo potiskivana prava i interesi Kurda u pregovorima i konsenzusom pre svega sa vlastima u Bagdadu, to su veće šanse da se smanje tenzije u ovom istorijski trusnom regionu, a ne obrunuto kako tvrde mnogi kritičari njihovog izjašnjavanja.

Rešavanje nekih od pitanja koja čitav vek opterećuju Bliski istok – a kurdsko je jedno od gorućih – jedini je put da ova regija izađe iz začaranog kruga mržnje i nasilja.