Tea Gorjanc Prelević iz Akcije za ljudska prava u intervjuu za RSE govori o najavi Vlade da će potpuno dekriminalizovati klevetu i uvredu, kao i šta će to značiti za demokratiju u Crnoj Gori i slobodu izražavanja, da li možemo da očekujemo zloupotrebe tog svojevrsnog otvaranja javnog prostora i mogućnosti slobodnije kritike društvenih pojava i pojedinaca.
Prelević: Najupečatljiviji postupak, s početka ovog veka, je postupak koji se vodio po tužbi tadašnjeg predsednika advokatske komore i brata predsednika države, Dejana Vujanovića, protiv čak 12 aktivistkinja Sigurne ženke kuće jer su ga dovele u vezu sa zlostavljanjem i neukazivanjem pomoći. To je bio onaj trenutak kada je država obustavila krivično gonjenje osumnjičenih za taj događaj, pa su usledili postupci protiv aktivistkinja. U poslednje vreme je najupečatljiviji slučaj Vanje Ćalović, koju je tužila Železara Nikšić, ali ona je oslobođena od optužbi.
Zaključila sam da se većina slučajeva odnosi na aktiviste ekoloških organizacija. Tu je sigurno najupečatljiviji slučaj Siniše Stevovića, našeg dragog kolege sa Žabljaka, direktora NVO Most, koga je tužio Rade Gregović, direktor Nacionalnih parkova, zbog seče šume. Ta ista tema se ponavlja i u tužbi za klevetu protiv Nataše Vučković, aktivistkinje NVO Green home. To je sporno da li se nelegalno seklo manje ili više šume. Sinišin slučaj je bio posebno mukotrpan jer on, kao osoba sa invaliditetom u kolicima, nije mogao ni da pristupi tom suđenju. To se odugovlačilo da bi na kraju Gregović odustao od tužbe.
Predsednik centra za zaštitu i proučavanje ptica je također tužen. Ne smemo zaboraviti ni slučaj Milorada Mitrovića, predsednika NVO Breznica, koji je bio osuđen zbog klevete na 5.000 evra, što je tada iznosilo oko 12 prosečnih plata u Crnoj Gori, što je potpuno nesrazmerno u odnosu na standarde Evropskog suda za ljudska prava. On je čak bio osuđen na kaznu zatvora.
Bilo je i ostalih postupaka protiv žrtava torture, koji se još uvek vode, kao što je Ibrahim Ćikić, tortura 90-tih, koja nikada nije dobila krivični epilog, nikada državni tužilac to nije procesirao. Zbog tog propusta države, oslobođen je teren da se žrtva tog zlostavljanja tuži za klevetu, kada o njoj pokušava da piše.
Ono što je bilo vrlo važno za inicijativu 20 i nešto nevladinih organizacija, za ukidanje krivičnih dela, je to što mi nismo potrčali da se uguramo pored novinara i da postignemo da se i mi izuzmemo od krivičnog gonjenja za klevetu i uvredu, nego smo vrlo jasno tražili da se to briše i da se pravo na slobodu govora proširi na sve one ljude koji govore u javnom interesu. To nisu samo nevladini aktivisti i nisu to samo novinari, već svako onaj ko na temu od javnog interesa ima šta da kaže. Tu su i političari koji su govorili mimo skupštine, koji uživaju imunitet, ali to su i učiteljice, koje su pokušale da se suprotstave nezakonitostima u školama, pa su bile tužene u krivičnom postupku – profesori, naučnici, književnici i drugi.
Prelević: Nadam se da će do toga da dođe, obzirom da je to bilo najavljeno, da je to mera koja je ušla u akcioni plan, a da se u poslednje vreme to iskomplikovalo zbog delimičnog rešenja da se samo u odnosu na jedan deo stanovništva ona dekriminalizuje, a ne na sve druge. Mislim da će se sada to zaista sprovesti. To je tendencija i preporuka Saveta Evrope i Evropskog suda za ljudska prava, koji je rekao da krivične sankcije za govor mogu da postoje, ali samo u izuzetnim slučajevima, pri pozivanju na nasilje i govor mržnje. Mislim da to pokazuje spremnost Vlade da oslobodi prostor za javni govor, pogotovo ako je u javnom interesu.
To ne znači da će sada svako moći da priča bilo šta i da će kleveta, laži i vređanja da zavladaju. Još uvek ostaje građanska parnica i to je ono za šta smo se zalagali. Umesto da se za istu stvar ljudi procesiraju sa dva postupka, sada će se to činiti samo u jednom. Svako ko zlonamerno i neopravdano laže i vređa, moći će da snosi posledice za to u jednom postupku. Više se neće maltretirati, ni osobe, ni država, ni sudstvo, vodeći dva postupka za istu stvar, pri čemu se povećavala mogućnost greške. Mislim da je na delu jedna sveukupna racionalizacija, koja bi trebalo da olakša svima život. To ne znači da oni koji zaslužuju da odgovaraju za neopravdanu laž ili vređanje, neće biti podneti toj vrsti odgovornosti u građanskoj parnici.
Zalaganje za građansko pravo
Prelević: Nije tajna da su i sami predstavnici vlasti podnosili krivične tužbe za klevetu protiv medija. Mislim da je na delu sazrevanje svesti, da je izuzetno mnogo pomogla EU, koja je skrenula pažnju na neophodnost slobode govore, pogotovo u odnosu na medije.
Deo zasluge treba da ponese i gospodin Svetozar Marović, koji je prvi pomenuo tu mogućnost. Uskočili smo sa idejom da se ona temeljno razmotri i da se obezbedi uvođenje evropskih standarda, kako u krivičnom, tako i u parničnom postupku. Čak smo ponudili državi da radimo zajedno na toj reformi. U međuvremenu se to negde izgubilo i nije bilo volje da se sa tim nastavi. EU je to predložila u novembru, i definitivno ukazala da je prioritet da se s tim nastavi. Zato smo stigli dokle smo stigli.
Prelević: Da li mislite da je ukidanje smrtne kazne povećalo broj izvršenja najtežih krivičnih dela? Mislim da ne i da je to nerealno. Još uvek ostaje mogućnost da se ljude tuže u parničnom postupku. Mislim da ukidanje te mogućnosti neće nikoga posebno odvratiti da bude pažljiviji.
Neophodno je usavršavanje građanskog postupka i građanske odgovornosti. Standardi, koji postoje u praksi, moraju da zažive u tom postupku. Mnogo više mora da se koristi pravo na odgovor i ispravku koja postoji u Zakonu o medijima, ali se nije koristila. Mi se i dalje zalažemo za dopune Zakona o medijima, u koji bi se uveli standardi o postupku u Strazburu.
Svedoci smo da se Vrhovni sud potrudio da donese načelni stav kojim je rekao da moraju da se primenjuju standardi, pogotovo za naknade nematerijalne štete, ali je rekao da se to primjenjuje po pravilu i nije rekao dovoljno konkretno. Taj načelni stav neće nikome mnogo pojasniti šta to znači. Zato nam preostaje da se i dalje zalažemo za građansko pravo.
Ne očekujem da će sada, zbog dekriminalizacije klevete, na bilo koji način ohrabriti ljude da lažu i vređaju. Mislim da je jako bitno i da se novinari sami, kao profesionalci, potrude da uspostave ponovo aktivan rad. Oni su i ranije pokazali da mogu da utiču na unapređenje profesionalnih standarda. Nije to pitanje samo kažnjavanja i represije, već je u pitanju i ukazivanje ljudima na neke nove tendencije i standarde, koji već vladaju u profesionalnom novinarstvu u svetu. Zašto bi smo se samo-kažnjavali, bitno je da nešto i naučimo. Mislim da novinarstvo može da doprinese da to zaživi na pravi način u Crnoj Gori.
RSE: Mislim da bi za početak bilo važno da podsjetimo na neki od najvažnijih i najupečatljivijih procesa protiv civilnog sektora u Crnoj Gori po tužbama za klevetu i uvredu?
Prelević: Najupečatljiviji postupak, s početka ovog veka, je postupak koji se vodio po tužbi tadašnjeg predsednika advokatske komore i brata predsednika države, Dejana Vujanovića, protiv čak 12 aktivistkinja Sigurne ženke kuće jer su ga dovele u vezu sa zlostavljanjem i neukazivanjem pomoći. To je bio onaj trenutak kada je država obustavila krivično gonjenje osumnjičenih za taj događaj, pa su usledili postupci protiv aktivistkinja. U poslednje vreme je najupečatljiviji slučaj Vanje Ćalović, koju je tužila Železara Nikšić, ali ona je oslobođena od optužbi.
Zaključila sam da se većina slučajeva odnosi na aktiviste ekoloških organizacija. Tu je sigurno najupečatljiviji slučaj Siniše Stevovića, našeg dragog kolege sa Žabljaka, direktora NVO Most, koga je tužio Rade Gregović, direktor Nacionalnih parkova, zbog seče šume. Ta ista tema se ponavlja i u tužbi za klevetu protiv Nataše Vučković, aktivistkinje NVO Green home. To je sporno da li se nelegalno seklo manje ili više šume. Sinišin slučaj je bio posebno mukotrpan jer on, kao osoba sa invaliditetom u kolicima, nije mogao ni da pristupi tom suđenju. To se odugovlačilo da bi na kraju Gregović odustao od tužbe.
Predsednik centra za zaštitu i proučavanje ptica je također tužen. Ne smemo zaboraviti ni slučaj Milorada Mitrovića, predsednika NVO Breznica, koji je bio osuđen zbog klevete na 5.000 evra, što je tada iznosilo oko 12 prosečnih plata u Crnoj Gori, što je potpuno nesrazmerno u odnosu na standarde Evropskog suda za ljudska prava. On je čak bio osuđen na kaznu zatvora.
Bilo je i ostalih postupaka protiv žrtava torture, koji se još uvek vode, kao što je Ibrahim Ćikić, tortura 90-tih, koja nikada nije dobila krivični epilog, nikada državni tužilac to nije procesirao. Zbog tog propusta države, oslobođen je teren da se žrtva tog zlostavljanja tuži za klevetu, kada o njoj pokušava da piše.
Ono što je bilo vrlo važno za inicijativu 20 i nešto nevladinih organizacija, za ukidanje krivičnih dela, je to što mi nismo potrčali da se uguramo pored novinara i da postignemo da se i mi izuzmemo od krivičnog gonjenja za klevetu i uvredu, nego smo vrlo jasno tražili da se to briše i da se pravo na slobodu govora proširi na sve one ljude koji govore u javnom interesu. To nisu samo nevladini aktivisti i nisu to samo novinari, već svako onaj ko na temu od javnog interesa ima šta da kaže. Tu su i političari koji su govorili mimo skupštine, koji uživaju imunitet, ali to su i učiteljice, koje su pokušale da se suprotstave nezakonitostima u školama, pa su bile tužene u krivičnom postupku – profesori, naučnici, književnici i drugi.
RSE: Koliko će za demokratiju u Crnoj Gori značiti potpuna dekriminalizacija klevete koju najavljuje Vlada premijera Lukšića? Da li vjerujete da će doći do potpune dekriminalizacije koja neće samo izuzeti medije, već i sve one koji javno iznose svoje mišljenje i kritikuju loše stvari u društvu?
Mislim da to pokazuje spremnost Vlade da oslobodi prostor za javni govor, pogotovo ako je u javnom interesu.
To ne znači da će sada svako moći da priča bilo šta i da će kleveta, laži i vređanja da zavladaju. Još uvek ostaje građanska parnica i to je ono za šta smo se zalagali. Umesto da se za istu stvar ljudi procesiraju sa dva postupka, sada će se to činiti samo u jednom. Svako ko zlonamerno i neopravdano laže i vređa, moći će da snosi posledice za to u jednom postupku. Više se neće maltretirati, ni osobe, ni država, ni sudstvo, vodeći dva postupka za istu stvar, pri čemu se povećavala mogućnost greške. Mislim da je na delu jedna sveukupna racionalizacija, koja bi trebalo da olakša svima život. To ne znači da oni koji zaslužuju da odgovaraju za neopravdanu laž ili vređanje, neće biti podneti toj vrsti odgovornosti u građanskoj parnici.
Zalaganje za građansko pravo
RSE: Zbog čega nije bilo političke volje da se kleveta i uvreda dekriminalizuju prije mandata novog premijera? Ko je bio kočnica?
Mislim da je na delu sazrevanje svesti, da je izuzetno mnogo pomogla EU, koja je skrenula pažnju na neophodnost slobode govore, pogotovo u odnosu na medije.
Deo zasluge treba da ponese i gospodin Svetozar Marović, koji je prvi pomenuo tu mogućnost. Uskočili smo sa idejom da se ona temeljno razmotri i da se obezbedi uvođenje evropskih standarda, kako u krivičnom, tako i u parničnom postupku. Čak smo ponudili državi da radimo zajedno na toj reformi. U međuvremenu se to negde izgubilo i nije bilo volje da se sa tim nastavi. EU je to predložila u novembru, i definitivno ukazala da je prioritet da se s tim nastavi. Zato smo stigli dokle smo stigli.
RSE: Da li su moguće zloupotrebe potpune dekriminalizacije klevete i uvrede, kako se pribojavaju pojedini u Crnoj Gori? Da li će sada, nakon te očekivane odluke Vlade Crne Gore, popustiti te kočnice i obziri u toj sferi kritike, pogotovo koje dolaze iz medija i civilnog sektora na adresu države, državnih institucija i pojedinaca koji su u vlasti?
Prelević: Da li mislite da je ukidanje smrtne kazne povećalo broj izvršenja najtežih krivičnih dela? Mislim da ne i da je to nerealno. Još uvek ostaje mogućnost da se ljude tuže u parničnom postupku. Mislim da ukidanje te mogućnosti neće nikoga posebno odvratiti da bude pažljiviji.
Neophodno je usavršavanje građanskog postupka i građanske odgovornosti. Standardi, koji postoje u praksi, moraju da zažive u tom postupku. Mnogo više mora da se koristi pravo na odgovor i ispravku koja postoji u Zakonu o medijima, ali se nije koristila. Mi se i dalje zalažemo za dopune Zakona o medijima, u koji bi se uveli standardi o postupku u Strazburu.
Svedoci smo da se Vrhovni sud potrudio da donese načelni stav kojim je rekao da moraju da se primenjuju standardi, pogotovo za naknade nematerijalne štete, ali je rekao da se to primjenjuje po pravilu i nije rekao dovoljno konkretno. Taj načelni stav neće nikome mnogo pojasniti šta to znači. Zato nam preostaje da se i dalje zalažemo za građansko pravo.
Ne očekujem da će sada, zbog dekriminalizacije klevete, na bilo koji način ohrabriti ljude da lažu i vređaju. Mislim da je jako bitno i da se novinari sami, kao profesionalci, potrude da uspostave ponovo aktivan rad. Oni su i ranije pokazali da mogu da utiču na unapređenje profesionalnih standarda. Nije to pitanje samo kažnjavanja i represije, već je u pitanju i ukazivanje ljudima na neke nove tendencije i standarde, koji već vladaju u profesionalnom novinarstvu u svetu. Zašto bi smo se samo-kažnjavali, bitno je da nešto i naučimo. Mislim da novinarstvo može da doprinese da to zaživi na pravi način u Crnoj Gori.