Grlić: Film mora preći granice

Film Rajka Grlića i scenariste Ante Tomića „Neka ostane među nama“, već nekoliko dana prikazuje se u isto vreme u Hrvarskoj, Srbiji i Sloveniji jer je film i rađen u koprodukciji ove tri zemlje.

Grlić, čiji je prethodni film „Karaula“ u Srbiji izazavo veliku popularan, za RSE kaže da je film u ove tri zemlje već zabeležio veliku gledanost. On ističe da ovaj film pokazje i to da saradnja među ovim zemljama u oblasti kinematografije, postaje sve bolja i da film na ovim prostorima dobija neki novi „život“.

„Stvar je došla u prirodne vode, to je bilo ne prirodno da te zemlje ne surađuju iz nekoliko razloga. Sve evropeke zemlje su shvatile da ne mogu same praviti film, nemate danas evropskog filam koji nema tri ili četiri zemlje priključene i onda se one tako oraganiziraju, kao skandinavske zemlje ili u grupacijama koje imaju neku logiku. Krajnje je logično da prostor koji ima tako čist jezik proizvodi nešto što može povećati tržište“.

RSE: Verujete li da ovakve koprodukcije, automatski otvaraju i veće tržište I donose veću zainteresovanost, možda i popularnost?

Grlić: Da, zato što je film nešto što mora preć svoje granice. Strašno je tri godine raditi i slagati film i to nije laka disciplina. Ja sam iz te genarcije koja vjeruje da se filmovi rade za kina i da se rade za dalje od rodnog grada ili rodnog sela i da, čovjek kada pravi film on bi želio da to komunicira šire“.

RSE: Ovaj film donosi složenu sliku, sastavljenu iz nekoliko nivou u kojima se prepliću ljubav, seksualna zavisnost, prevara, razne verste patologija i još puno toga. Na prvi pogled, može se učiniti čudnim, ipak, zar to nije svakodnevna priča ljudi sa ovih prostora, koja uvek “ostaje među nama”?

Grlić: Pa da, to je priča o jednoj građanskoj klasi, a građanske klase na ovim prostorima uvek su bile jako tanke i bilo ih je jako malo, pogotovu u ovoj buci medija i praznini u ovom obilju ljudi koji žive samo od medija i za medije, e ta građanska klasa se povukla, ne želi sudjelovat i ona se pravi da ne živi u tom vrjemenu i ona se povukla u neku ilegali, ali to ne zanači da su njihove drame i njihove avanture manje dramatične. Ovaj film priča o ljudskim intimama, prevarama, o toj erotskoj strasti koja se kod njih pojavljuje kada osete neke godine i da im neko vrjeme prolazi, jednostavno krenu u neku avanturu koju ne znaju gde će ih odvjesti. Ona je pričana iz manje-više vizure žena tako i to je priča o lakoći i težini čina koji se zove - prevara.

RSE: U čemu vidite posebnu snagu ovog filma?

RSE: Ovo je još jedan od filmova u kojima ljubavni, a posebno seksualni odnosi imaju naglašenu dimenziju? Vi to, zapravo, volite. Zašto?

Grlić: Zato što mislim da se u takvim scenama karakteri najače ocrtavaju. To su situacije u kojima čovjek nije samo gol fizički, nego je ogoljen i kao biće i tada pokazuje ko je stvarno. Ja sam uvjek verovao u te scene koje nam govore ko su junaci, šta oni to zapravo skrivaju pred nama i šta oni, zapravo, iskazuju kad su ogoljeni, ali ne samo fizički, jer taj čin je ovdje najmanje važan.

RSE: Radivši na ovom filmu, šta je to što ste novo saznali o sebi ili stvarima koje su vam važne, a što bi bilo vredeno podeliti sa našim čitaocima?

Grlić: Saznao sam da se mi vrlo teško otvaramo i da vrlo teško priznajemo i da smo ušli u jednu dvoličnost, ne samo našeg intimnog života nego i svih ostalih i istinu probali nekako zatomiti i varirati na način koji nam odgovara za svakodnevni život. Mislim da živimo u vremenu u kom je istina postala beskonačno relativna, u nekom svijetu, takozvanog, morala koji je krajnje prilagodiv prema dnevnoj potrebi.

RSE: Rekli ste mi da ste ovaj film pravili za žene i da će ga žene najviše gledati. Zbog čega to tvrdite?

Grlić: Ante Tomić, koscenarista ovog filma tvrdi da jedino žene imaju kulturne potrebe. Kada uđete u kazalište ili kina one su te koje, nekako, drže da nešto vide, da nešto pročitaju ili da na nešto odu.