Poznati beogradski glumac Miki Manojlović u intervjuu za RSE govori o svojoj ulozi Albanca u filmu "Besa", o tome zašto su ljudi na Balkanu ispolitizirani, io filmovima sa političkom konotacijom, te otkriva zbog čega nije želio igrati u Spilbergovom filmu "Mirotvorac"
MANOJLOVIĆ: Umesto Azem, mogli ste da kažete i Đorđe, Džordž, Hans, Klaudije, bilo koje ime koje postoji na svetu, bilo kog čoveka koji pokušava da održi svoju reč. Taj preduslov nema za mene nikakvu političku vrednost, niti značaj. Sa Srđanom Karanovićem sam sticao ranija iskustva kroz dobro poznatu TV seriju ¨Grlom u jagode¨ i filmove ¨Nešto između¨ i ¨Jagode u grlu¨. Ta iskustva su bila veoma dragocena za moje razumevanje i upoznavanje mnogih stvari i delova sebe, njega i mnogih stvari koje film čine filmom. Ovaj scenarij, koji se zove ¨Besa¨, je za mene bio veoma zanimljiv. U filmu vidimo dve osobe, njega i nju, koji su zatvoreni u jednom prostoru skoro tri godine. Azem je kao čovek održao besu, ali je i nije održao jer je zavoleo tu ženu. To me privuklo.
RSE: Radi se o neočekivanoj i nedozvoljenoj ljubavi između hrišćanke i muslimana. Film nema nikakve veze sa politikom i današnjim Kosovom. Radnja je smještena na samom početku prvog svjetskog rata. Da li ste bili na premijeri u Prištini?
MANOJLOVIĆ: Nisam, nije me niko ni zvao. Ja ni ne znam da je film u Prištini prikazan.
MANOJLOVIĆ: Život, kao refleks političkih aktivnosti na ovom terenu, od kada je Tito umro do danas, je dobio takvaubrzanja, i to na takvom niskom nivou humanog i političkog delovanja, da su te činjenice predstavljale jedan neprebrojiv zbir loših iskustava. Zato su ljudi ispolitizirani. Zato su ljudi istraumatizirani. To je velika slabost ovog regiona, kojoj se ne odupiru čak ni naši najseverniji susedi, Slovenci, nekada naša lokomotiva u nekim elementima. Sasvim je razumljivo zašto su ljudi ispolitizirani do te mere. Ja nisam jer imam takve preduslove i takvo vaspitanje. Uspeo sam da se od toga odbranim i da sebi ne dozvolim da apriori bilo koga volim i da apriori bilo koga sudim. Imao sam tu sreću da su mi roditelji takvi kakvi jesu i da sam rastao gde jesam, imam takvo nasleđe. Imao sam sreću da te godine, koje su ovde bile najstašnije, provedem negde van ovih prostora, u evropskoj kinematografiji. Nikada nisam isključivao zloupotrebu slabosti ljudi sa ovih prostora, koja je dolazila izvana. To je veoma važan element, ali ne odlučujući. Kada na terenu nije sve u redu, teško da možete imati rezultate koji vam odgovaraju. Sa svim ovim što sam rekao, taj spoljni uticaj je bio jedan od važnih elemenata, kao i isfrustriranosti o kojoj sam govorio.
MANOJLOVIĆ: Mislim da jeste. Da tako ne mislim, bio bih neko drugi, bio bih drugačiji i svakako bih bio na neki način u politici.
RSE: Ovih dana u Prištini se prikazuje film režisera i scenariste Srđana Karanovića, ¨Besa¨, u kome igrate lik Azema. Kakav je utisak na Vas ostavio Azem nakon prvog čitanja scenarija? Što Vas je privuklo na njemu?
MANOJLOVIĆ: Umesto Azem, mogli ste da kažete i Đorđe, Džordž, Hans, Klaudije, bilo koje ime koje postoji na svetu, bilo kog čoveka koji pokušava da održi svoju reč. Taj preduslov nema za mene nikakvu političku vrednost, niti značaj. Sa Srđanom Karanovićem sam sticao ranija iskustva kroz dobro poznatu TV seriju ¨Grlom u jagode¨ i filmove ¨Nešto između¨ i ¨Jagode u grlu¨. Ta iskustva su bila veoma dragocena za moje razumevanje i upoznavanje mnogih stvari i delova sebe, njega i mnogih stvari koje film čine filmom. Ovaj scenarij, koji se zove ¨Besa¨, je za mene bio veoma zanimljiv. U filmu vidimo dve osobe, njega i nju, koji su zatvoreni u jednom prostoru skoro tri godine. Azem je kao čovek održao besu, ali je i nije održao jer je zavoleo tu ženu. To me privuklo.
RSE: Radi se o neočekivanoj i nedozvoljenoj ljubavi između hrišćanke i muslimana. Film nema nikakve veze sa politikom i današnjim Kosovom. Radnja je smještena na samom početku prvog svjetskog rata. Da li ste bili na premijeri u Prištini?
MANOJLOVIĆ: Nisam, nije me niko ni zvao. Ja ni ne znam da je film u Prištini prikazan.
RSE: Još uvijek se prikazuje i ima pozitivnu kritiku. Film je svoju beogradsku premijeru imao u martu ove godine, u Centru Sava. Rekla bih da prve kritike nisu jednake kao na Kosovu. Zanimljiva mi je bila izjava reditelja Karanovića prije prikazivanja, koji je rekao da ne isključuje mogućnost da će mnogi filmu dati određenu političku konotaciju. Zašto je to tako? Zašto smo opterećeni nacijom i politikom, pa i u običnoj ljubavnoj priči?
MANOJLOVIĆ: Život, kao refleks političkih aktivnosti na ovom terenu, od kada je Tito umro do danas, je dobio takva
Život, kao refleks političkih aktivnosti na ovom terenu, od kada je Tito umro do danas, je dobio takva ubrzanja, i to na takvom niskom nivou humanog i političkog delovanja, da su te činjenice predstavljale jedan neprebrojiv zbir loših iskustava. Zato su ljudi ispolitizirani.
RSE: Karanović, na pitanje zašto baš Albanac i Slovenka, zašto baš prvi svjetski rat, kaže: Zašto da ne? Mislite li da je ova ljubavna priča između Azema i Lee moguća i danas?
MANOJLOVIĆ: Mislim da jeste. Da tako ne mislim, bio bih neko drugi, bio bih drugačiji i svakako bih bio na neki način u politici.
Nisam izgubio nijednog prijatelja
MANOJLOVIĆ: Nisam mogao sebi to da dozvolim. Neki su se šalili sa mnom pa su rekli da sam lud. Moj pristup je bio da ne mogu zarađivati novac na krvi moje bivše zemlje, ili sadašnje zemlje, ili ljudi sa kojima sam živeo. Oni su rekli pa kada bi svi tako mislili, šta bi se dogodilo sa vesternima, sa novijim produkcijama. Nemam tu vrstu morala. Ne mogu i nisam želeo da učestvujem u jednom takvom filmu. Ni scenario mi se nije mnogo svideo. U njemu, veoma zgodna i inteligentna CIA, oličena u dvoje glavnih glumaca, veoma poznatih, juri po našim prostorima i u poslednjem trenutku jednog manijaka sprečava da digne zgradu UN-a u vazduh. Taj manijak sam trebao biti ja. To nije moja šolja čaja i nema tog novca za koji bih igrao u tom filmu. Zato ga nisam snimio.
MANOJLOVIĆ: Mislim da ne. Nemam otpor prema filmovima koji imaju političku konotaciju. To je slučajnost. U toj Bosni ili Srbiji, u Hrvatskoj, sam bio, u njima živeo svoj ozbiljan život, pravi život. Ne mogu na krvi tih ljudi tamo zarađivati novac. Neću to.
MANOJLOVIĆ: Najbolje. Za vreme ratova, koji su se u bivšoj Jugoslaviji desili, nisam izgubio ni jednog svog prijatelja, pripadnika budućih novih država, možda sam neke i stekao. Moj odlazak tamo je bio za mene krajnje uzbudljiv. Ne mogu razumeti, niti sam do danas shvatio, vojno i političko, strategijsko i geopolitičko delovanje koje kaže: Hajmo da okružimo grad i da pucamo na sve što se miče ili da pucamo nasumice. To ne razumem. Ne razumem cilj toga. Ne razumem cilj svih tih polu-pregovora, pregovora, čitav taj jedan politički angažman svih tih strana koje je vodio jednom masakru. Ne razumem taj masakr. Ne razumem njihov cilj. Primetio sam nove krovove, koji, kada se popnete iznad Sarajeva, upadaju u oči. To je tada bio za mene grad novih krovova i bez drveća.
MANOJLOVIĆ: Imam i veliku kćerku.
MANOJLOVIĆ: Tako je, to kaže i moja supruga. Svi veliki gradovi u kojima sam bio, širom sveta, imaju problem uličnog, prepadačkog kriminala. Ni u jednom većem gradu nisam video decu koja sama odlaze u školu. To je nešto sasvim drugačije od onoga što je bilo. Od kada je moja kćer bila mala, to je zaboravljen način ponašanja. Ljudi žive u opravdanoj zebnji da se malodobnom detetu može nešto dogoditi, pa ga odvode i vraćaju iz škole. Svuda je tako, pa i u Beogradu.
MANOJLOVIĆ: ¨Radionica integracije¨ je nastala kao artikulisani odnos osnivača, kojih ima 10, i naših prijatelja, kojih ima puno više. Čovek, koji je na izvestan način integrisan u današnje društvo, i šire od ovoga, ima jednu vrstu obaveze da pomaže onima koji to nisu. To osećam svojom obavezom i potrebom Radi se o radu sa hendikepiranim i ljudima sa oštećenim vidom i sa slepima. On je počeo pre skoro tri godine. rađeni su mnogobrojni programi, scenski i muzički, a onda smo ušli u ono što smatram veoma važnim. Oni su jednoga dana rekli - Nama je ovde divnoupoznajemo nove ljude, stičemo nova poznanstva, ali su rekli da bi hteli nešto da sami organizuju. Napravili smo veliki skup, jednu vrstu odabira, audiciju, onih koji zaista imaju mogućnosti. Ušli smo u novi projekt, u pozorišnu predstavu, koja za mene to nije bila, koja je za mene više jedan jedinstven čin pod reflektorima, koji se zove ¨Hodnici žuti, purpurni i plavi¨. To je bio vrh ovog našeg sadašnjeg rada jer smo u jednom dugom procesu, od tri meseca, došli do jedne ljudske forme pod svetlima, koju neko zove pozorište. To je imalo veliki odjek, iako to nismo ni želeli. Mi to radimo zbog nas i zbog njih, ne da bi se time hvalili. Onda smo otvorili treći nivo, a to je radionica kreativnog pisanja, koja se ovde događa svakog petka. To nije radionica opismenjavanja nepismenih, nego je to rad sa onima koji imaju potrebu za književnom formom, samo ne znaju njena pravila, ili sa onima koji žele da se usavrše. Mislim da živimo u vremenu, u Beogradu, gde ljudi poput mene, imaju obavezu da pomognu svima kojima je pomoć neophodna i to vrlo praktično. To nije čisto finansijska pomoć. Morate biti u kontaktu sa ljudima. Gradeći kontakte, pomažući hendikepiranim i drugim ugroženim grupama, koje nisu samo hendikepirani, pomažete zapravo stabilizaciji sopstvene države, a u ovom slučaju državu u kojoj trenutno živim, koja se zove Srbija. Tako pomažete poštovanju i stvaranju institucija, koje zaista to jesu, i onih elementa u našoj državi koji bi to mogli da budu. To smatram društveno korisnim radom, svojom društvenom obavezom, intelektualnim i praktičnim angažmanom, za kojim imam potrebu.
MANOJLOVIĆ: Teško. Pri tome smo se i navikli. Počeo sam da radim kao student druge godine Akademije i moja prva premijera je bila 1970. godine u Beogradu. Puno toga sam ostavio teatru, veoma mnogo vremena i života. Kada se osvrnem nazad, pitam se - kako je to bilo. Ima tu više od jednog života, i glumačkog i običnog, u tome kroz kakve sam procese sve prolazio. Što se tiče organizacionog dela, teško je, naravno. Ivan mi nedostaje i Tamara. Sada imamo nove tehnologije, pa kao imamo virtualnu bliskost, koja je varljiva.
*****
Miki Manojlović bio je naš on-line gost. Odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.
RSE: Rođeni ste Beograđanin. Majka Vam je crnogorskog porijekla, otac francuskog. Snimate filmove na srpskom, talijanskom, njemačkom, engleskom, hrvatskom jeziku, ali ste profesionalno i emotivno vezani za taj region. Odbili ste odlazak u Holivud, a dobili ste ponudu za ulogu u Spilbergovom filmu - ¨Mirotvorac¨. Zašto?
MANOJLOVIĆ: Nisam mogao sebi to da dozvolim. Neki su se šalili sa mnom pa su rekli da sam lud. Moj pristup je bio da ne mogu zarađivati novac na krvi moje bivše zemlje, ili sadašnje zemlje, ili ljudi sa kojima sam živeo. Oni su rekli pa kada bi svi tako mislili, šta bi se dogodilo sa vesternima, sa novijim produkcijama. Nemam tu vrstu morala. Ne mogu i nisam želeo da učestvujem u jednom takvom filmu. Ni scenario mi se nije mnogo svideo. U njemu, veoma zgodna i inteligentna CIA, oličena u dvoje glavnih glumaca, veoma poznatih, juri po našim prostorima i u poslednjem trenutku jednog manijaka sprečava da digne zgradu UN-a u vazduh. Taj manijak sam trebao biti ja. To nije moja šolja čaja i nema tog novca za koji bih igrao u tom filmu. Zato ga nisam snimio.
RSE: Vi apriori odbijate uloge koje imaju neku političku konotaciju?
MANOJLOVIĆ: Mislim da ne. Nemam otpor prema filmovima koji imaju političku konotaciju. To je slučajnost. U toj Bosni ili Srbiji, u Hrvatskoj, sam bio, u njima živeo svoj ozbiljan život, pravi život. Ne mogu na krvi tih ljudi tamo zarađivati novac. Neću to.
Ne mogu razumeti, niti sam do danas shvatio, vojno i političko, strategijsko i geopolitičko delovanje koje kaže: Hajmo da okružimo grad i da pucamo na sve što se miče ili da pucamo nasumice.
RSE: Prije par godina bili ste član žirija na Sarajevskom filmskom festivalu (SFF). Bila je to i Vaša prva posjeta Sarajevu poslije ovih ratnih godina. Kakve utiske nosite?
MANOJLOVIĆ: Najbolje. Za vreme ratova, koji su se u bivšoj Jugoslaviji desili, nisam izgubio ni jednog svog prijatelja, pripadnika budućih novih država, možda sam neke i stekao. Moj odlazak tamo je bio za mene krajnje uzbudljiv. Ne mogu razumeti, niti sam do danas shvatio, vojno i političko, strategijsko i geopolitičko delovanje koje kaže: Hajmo da okružimo grad i da pucamo na sve što se miče ili da pucamo nasumice. To ne razumem. Ne razumem cilj toga. Ne razumem cilj svih tih polu-pregovora, pregovora, čitav taj jedan politički angažman svih tih strana koje je vodio jednom masakru. Ne razumem taj masakr. Ne razumem njihov cilj. Primetio sam nove krovove, koji, kada se popnete iznad Sarajeva, upadaju u oči. To je tada bio za mene grad novih krovova i bez drveća.
RSE: Živite u Beogradu sa suprugom i sinom, koji je osnovac. Kako vidite Beograd danas?
MANOJLOVIĆ: Imam i veliku kćerku.
RSE: Ona je već odrasla, „na svojim nogama“, sin to tek treba biti.
MANOJLOVIĆ: Tako je, to kaže i moja supruga. Svi veliki gradovi u kojima sam bio, širom sveta, imaju problem uličnog, prepadačkog kriminala. Ni u jednom većem gradu nisam video decu koja sama odlaze u školu. To je nešto sasvim drugačije od onoga što je bilo. Od kada je moja kćer bila mala, to je zaboravljen način ponašanja. Ljudi žive u opravdanoj zebnji da se malodobnom detetu može nešto dogoditi, pa ga odvode i vraćaju iz škole. Svuda je tako, pa i u Beogradu.
RSE: Da li još uvek funkcionira projekt ¨Radionica integracije¨ na kojem radite sa par prijatelja u Beogradu?
MANOJLOVIĆ: ¨Radionica integracije¨ je nastala kao artikulisani odnos osnivača, kojih ima 10, i naših prijatelja, kojih ima puno više. Čovek, koji je na izvestan način integrisan u današnje društvo, i šire od ovoga, ima jednu vrstu obaveze da pomaže onima koji to nisu. To osećam svojom obavezom i potrebom Radi se o radu sa hendikepiranim i ljudima sa oštećenim vidom i sa slepima. On je počeo pre skoro tri godine. rađeni su mnogobrojni programi, scenski i muzički, a onda smo ušli u ono što smatram veoma važnim. Oni su jednoga dana rekli - Nama je ovde divno
Živimo u vremenu, u Beogradu, gde ljudi poput mene, imaju obavezu da pomognu svima kojima je pomoć neophodna i to vrlo praktično.
RSE: Vi ste pozitivan čovjek i vjerujete u ljude. Otvoreno priznajete da bez supruge Tamare, ne bi ste bili ono što jeste. Kako izdržavate naporna snimanja i česta odsustvovanja iz Vašeg doma?
MANOJLOVIĆ: Teško. Pri tome smo se i navikli. Počeo sam da radim kao student druge godine Akademije i moja prva premijera je bila 1970. godine u Beogradu. Puno toga sam ostavio teatru, veoma mnogo vremena i života. Kada se osvrnem nazad, pitam se - kako je to bilo. Ima tu više od jednog života, i glumačkog i običnog, u tome kroz kakve sam procese sve prolazio. Što se tiče organizacionog dela, teško je, naravno. Ivan mi nedostaje i Tamara. Sada imamo nove tehnologije, pa kao imamo virtualnu bliskost, koja je varljiva.
*****
Miki Manojlović bio je naš on-line gost. Odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.