Ako bi se u Bosni dogodilo išta što bi ugrozilo njeno postojanje kao države, to bi i Srbiju dovelo u užasnu situaciju: ona ne bi mogla da prizna otcepljenu Republiku Srpsku jer bi time stavila prst u oko Evropskoj uniji i Americi, a s druge strane, ne bi mogla da zauzme stand by poziciju i da nemo posmatra, pa stoga verujem da je ona zaista iskrena kad kaže da ne želi da se tako nešto dogodi, kaže za RSE Daniel Serwer, direktor Američkog instituta za mir.
Serwer se osvrće i na pitanja koliko je neuspehu butmirskog procesa doprinelo nejedinstvo na relaciji EU-SAD, kao i zašto Brisel i Vašington nemaju političku volju da pomognu Prištini da stekne kontrolu nad severom Kosova.
Serwer: Odgovor je DA. Nema nikakve opasnosti za opstanak Republike Srpske, osim opasnosti koju ona sama stvara. Zašto ovo kažem? Zato što postoji opšta saglasnost da ustavna reforma Bosne i Hercegovine treba da se izvrši u skladu sa aktuelnim ustavom koji Republici Srpskoj u osnovi daje pravo veta na bilo šta. Dakle, nema pretnji po Republiku Srpsku, ali, nažalost, ima političara koji žele da stvore utisak da takva opasnost postoji. Nema ništa što Haris Silajdžić može učiniti da ugrozi Republiku Srpsku. Ona postoji i nastaviće da postoji sve dok nema rata u Bosni i Hercegovini. Jedino što po mom mišljenju može izazvati rat u budućnosti jeste najava referenduma o otcepljenju Republike Srpske od strane Dodika.
Serwer: Međunarodno prisustvo je zaista zanemarljivo malo, ono ne bi bilo u stanju da zaista spreči rat. Misija Evropske unije na terenu je veoma slaba, na to su ukazali i William Hage, britanski ministar spoljnih poslova u senci i Paddy Ashdown, bivši visoki prestavnik u BIH, u svom apelu u The Financial Timesu pre par sedmica.
Serwer: Mislim da bi moglo pomoći, ali ta odluka je na biračima u Bosni i Hercegovini. Za to će imati priliku ove godine, videćemo šta će se dogoditi. Meni sada izgleda verovatno da bi neke manje nacionalno usmerene partije mogle postići pristojan rezultat na izborima, ali to baš i nije lako predvideti sa ove vremenske distance. Smatram, međutim, da je najbitnije da građani Bosne i Hercegovine shvate da je veoma kontroproduktivan ovaj sistem u kojem se nacionalizmi uzajamno podržavaju i jačaju. Taj sistem je pomogao nekolicini političara da se obogate, ali građanima ništa dobro nije doneo niti će doneti. Konstantno hvatanje za nacionalizam kao izgovor za sve samo vuče Bosnu nazad, dok svi njeni susedi, poput Hrvatske, Makedonije, pa čak i Srbije, brzo napreduju na putu ka evroatlantskim institucijama.
Serwer: Pa, više bi me obradovala pozitivno sročena poruka, recimo, “Beograd podržava suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i neće podržati bilo kakav referendum ili secesiju Republike Srpske…”. Meni se čini da to zapravo i jeste pozicija Beograda i da je ona iskrena. Dakle, ne verujem da Beograd podržava referendum o secesiji Republike Srpske, ali on ne podržava ni jaku vladu u Sarajevu, snažnu centralnu vladu, što je neophodni preduslov za članstvo BIH u EU i NATO.
Beograd, međutim, savršeno dobro zna jedno: ako bi se u Bosni dogodilo išta što bi ugrozilo njeno postojanje kao države, to bi i Srbiju dovelo u užasnu situaciju: ona ne bi mogla da prizna otcepljenu Republiku Srpsku jer bi time stavila prst u oko Evropskoj uniji i Americi, a s druge strane, ne bi mogla da zauzme stand by poziciju i da nemo posmatra kako Bošnjaci u ratnom pohodu kreću da zauzmu Republiku Srpsku. Dakle, takav scenario doveo bi Srbiju u jednu strašnu situaciju i stoga verujem da je ona zaista iskrena kad kaže da ne želi da se tako nešto dogodi.
Serwer: Ja već dugo govorim da bi pre zajedničkih izaslanika trebalo stvoriti zajedničku, jedinstvenu, politiku na relaciji EU-SAD.
Serwer: Napori jesu zajednički, ali postoje razlike u akcentima između SAD i EU koje su po mom mišljenju otežale takozvani butmirski proces.
Serwer: Pa, svi znamo da su neke članice EU spremne na sva moguća popuštanja samo da se ratosiljaju Visokog predstavnika; kao i to da su u odnosima sa Srbijom spremne da upotrebe samo šargarepu, a nikako i štap. Amerikanci, pak, imaju drugačiji pristup. Oni žele da Visoki predstavnik ostane u BiH dok se ne ostvari ustavna reforma, a takođe su i za štap, ako to zahtevaju okolnosti, a ne samo za šargarepu. U smislu onoga što predlažu i Hage i Ashdown, recimo: ciljane sankcije protiv konkretnih lidera. To bi Amerikanci u određenim okolnostima podržali. što se tiče specijalnih izaslanika – pa, zavisi ko bi oni bili, koliko bi uticaja imali u Briselu, odnosno, Vašingtonu. Znate, pomoćnik državnog sekretara Stainberg je lično učestvovao i organizovao butmirski proces – nijedan specijalni izaslanik ne može imati ni viši rang ni više uticaja od njega. U izvesnom smislu, imenovanje specijalnih izaslanika predstavljalo bi nazadovanje u odnosu na proces koji je bio u toku pre samo par meseci, ali, s druge strane, niko ne može očekivati da Stainberg to radi večno, on ima mnogo drugih zadataka kojima mora da se posveti. U tom smislu ne bih bio iznenađen ako bi SAD odlučile da u jednom trenutku, zajedno sa EU, imenuju specijalnog izaslanika. Nisam, međutim, uveren da će ovo doneti suštinski pomak ukoliko ne bude definisana i zajedička politika Brisela i Vašingtona.
Serwer: Velika šansa je, razume se, kandidatura za Evropsku uniju jer, najveće beneficije ne podrazumeva samo članstvo u EU nego i kandidatski status. Velika većina balkanskih zemalja ili su pred tim statusom ili ga već imaju – i to je izuzetno važno dostignuće.
Što se tiče izazova – to su pre svega ustav BiH koji nije adekvatan za postizanje kandidatskog statusa za EU i Kosovo.
Stvari su se na Kosovu, uglavnom kretale relativno dobro, u smislu da se nisu obistinila najgora očekivanja. Međutim, sever Kosova kontroliše Beograd, a ne vidi se nikakva politička volja međunarodne zajednice da se tome suprotstavi, što vidim kao veliki problem.
Serwer: U tri severne opštine natpolovična većina stanovnika pre rata bili su Srbi. U međunarodnoj zajednici, a da ne govorimo o Beogradu, ima mnogo onih koji rezonuju da one treba da pripadnu Srbiji. Rekao bih da se međunarodna zajednica u tom pogledu ponaša veoma dvolično, veoma neiskreno. Ni Vašington ni Brisel neće da ulože bilo kakav napor da omoguće da Priština zadobije kontrolu nad tri i po severne opštine. Oni rezonuju da ako puste da stvari teku ovako kako teku, što je zapravo de facto podela, s tim mogu živeti neko vreme. Da budemo fer - priznajmo da u tome i ne greše. S tim već živimo neko vreme – evo, već osam-devet godina. Njihov rezon je da je Kosovo sad nezavisna država i da ako je nezadovoljno sadašnjom situacijom, može da sedne i da o tome razgovara sa Srbijom.
Uostalom, ako Srbija i Kosovo, kao dve suverene države, žele da o tome razgovaraju – ni sam tu ne vidim problem. Suverene države mogu da diskutuju i o pitanju razmene teritorija ako to žele.
Serwer: Ne, nije više tabu zato što je Kosovo sada nezavisna država, a suverena država ima pravo da radi ono što želi da radi. Međutim, kad je o ovome reč, važno je razumeti da kosovska strana u ovakim eventualnim pregovorima ne bi rekla samo: da, uzmite sever. Tražila bi u zamenu Preševo, što, opet, srpska strana ne bi prihvatila. Šta hoću da kažem? Može se možda i desiti da dođe do nekakve razmene mišljenja u ovom smislu, ali ne verujem da bi bilo mogućno postići bilo kakav sporazum.
Serwer se osvrće i na pitanja koliko je neuspehu butmirskog procesa doprinelo nejedinstvo na relaciji EU-SAD, kao i zašto Brisel i Vašington nemaju političku volju da pomognu Prištini da stekne kontrolu nad severom Kosova.
RSE: Čini se da su u bosanskohercegovačkoj krizi na delu iracionalne retorike koje hrane jedna drugu: s jedne strane tvrdnje vodećih političara bošnjačkog entiteta da je Republika Srpska nagrada za genocid i da je zbog toga treba ukinuti, i s druge, pretnje lidera srpskog entiteta Milorada Dodika da će organizovati referendum o otcepljenju ako srpski entitet bude ugrožen. Može li se na lidere dva entiteta ikako uticati da zakorače na teren realne politike i nađu bar najmanji zajednički imenilac za konstitucionalnu reformu kako bi država postigla bar minimum funkcionalnosti neophodan za nastavak evroatlantskih integracija i normalizovanje života njenih građana?
Serwer: Odgovor je DA. Nema nikakve opasnosti za opstanak Republike Srpske, osim opasnosti koju ona sama stvara. Zašto ovo kažem? Zato što postoji opšta saglasnost da ustavna reforma Bosne i Hercegovine treba da se izvrši u skladu sa aktuelnim ustavom koji Republici Srpskoj u osnovi daje pravo veta na bilo šta. Dakle, nema pretnji po Republiku Srpsku, ali, nažalost, ima političara koji žele da stvore utisak da takva opasnost postoji. Nema ništa što Haris Silajdžić može učiniti da ugrozi Republiku Srpsku. Ona postoji i nastaviće da postoji sve dok nema rata u Bosni i Hercegovini. Jedino što po mom mišljenju može izazvati rat u budućnosti jeste najava referenduma o otcepljenju Republike Srpske od strane Dodika.
RSE: Čak i uz međunarodno pristustvo na terenu?
Nema nikakve opasnosti za opstanak Republike Srpske, osim opasnosti koju ona sama stvara.
Serwer: Međunarodno prisustvo je zaista zanemarljivo malo, ono ne bi bilo u stanju da zaista spreči rat. Misija Evropske unije na terenu je veoma slaba, na to su ukazali i William Hage, britanski ministar spoljnih poslova u senci i Paddy Ashdown, bivši visoki prestavnik u BIH, u svom apelu u The Financial Timesu pre par sedmica.
RSE: Da li bi po vašem mišljenju odstranjivanje aktuelnih lidera pomoglo Bosni i Hercegovini ili je to naivno verovanje?
Serwer: Mislim da bi moglo pomoći, ali ta odluka je na biračima u Bosni i Hercegovini. Za to će imati priliku ove godine, videćemo šta će se dogoditi. Meni sada izgleda verovatno da bi neke manje nacionalno usmerene partije mogle postići pristojan rezultat na izborima, ali to baš i nije lako predvideti sa ove vremenske distance. Smatram, međutim, da je najbitnije da građani Bosne i Hercegovine shvate da je veoma kontroproduktivan ovaj sistem u kojem se nacionalizmi uzajamno podržavaju i jačaju. Taj sistem je pomogao nekolicini političara da se obogate, ali građanima ništa dobro nije doneo niti će doneti. Konstantno hvatanje za nacionalizam kao izgovor za sve samo vuče Bosnu nazad, dok svi njeni susedi, poput Hrvatske, Makedonije, pa čak i Srbije, brzo napreduju na putu ka evroatlantskim institucijama.
RSE: Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je nedavno da će se angažovati kako protiv ugrožavanja Republike Srpke tako i za očuvanje integriteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. Da li je to prava poruka iz Beograda?
Serwer: Pa, više bi me obradovala pozitivno sročena poruka, recimo, “Beograd podržava suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i neće podržati bilo kakav referendum ili secesiju Republike Srpske…”. Meni se čini da to zapravo i jeste pozicija Beograda i da je ona iskrena. Dakle, ne verujem da Beograd podržava referendum o secesiji Republike Srpske, ali on ne podržava ni jaku vladu u Sarajevu, snažnu centralnu vladu, što je neophodni preduslov za članstvo BIH u EU i NATO.
Beograd, međutim, savršeno dobro zna jedno: ako bi se u Bosni dogodilo išta što bi ugrozilo njeno postojanje kao države, to bi i Srbiju dovelo u užasnu situaciju: ona ne bi mogla da prizna otcepljenu Republiku Srpsku jer bi time stavila prst u oko Evropskoj uniji i Americi, a s druge strane, ne bi mogla da zauzme stand by poziciju i da nemo posmatra kako Bošnjaci u ratnom pohodu kreću da zauzmu Republiku Srpsku. Dakle, takav scenario doveo bi Srbiju u jednu strašnu situaciju i stoga verujem da je ona zaista iskrena kad kaže da ne želi da se tako nešto dogodi.
Amerikanci imaju drugačiji pristup
RSE: Srpski šef diplomatije Vuk Jeremić sreo se nedavno u Vašingtonu sa američkom državnom sekretarkom Hilary Clinton. Ono što smo ovde mogli čuti bilo je samo da se najviše razgovaralo o Bosni. Imate li vi više informacija o tome šta je Clinton rekla Jeremiću?
Daniel Serwer: Svi znamo da su neke članice EU spremne na sva moguća popuštanja samo da se ratosiljaju Visokog predstavnika; kao i to da su u odnosima sa Srbijom spremne da upotrebe samo šargarepu, a nikako i štap.
Serwer: Ne, nemam, ali siguran sam da mu je poručila da je ustavna reforma u Bosni nužna i da očekuje da će Beograd biti u tom smislu kooperativan; takođe, da Beograd ne treba da podržava referendum o otcepljenju Republike Srpske i tome slično. 
RSE: Paddy Ashdown, bivši Visoki predstavnik za BiH, i britanski ministar za spoljne poslove u senci William Hague, verujući da Bosna nije u stanju sama da izađe iz krize, niti da je evropska perspektiva sama po sebi dovoljna da je vrati sa ruba ponora, pozvali su SAD i EU da imenuju po specijalnog izaslanika za region, kako bi uskladili politiku i postigli napredak. Da li vi podržavate tu ideju?
Serwer: Ja već dugo govorim da bi pre zajedničkih izaslanika trebalo stvoriti zajedničku, jedinstvenu, politiku na relaciji EU-SAD.
RSE: Ima li ili nema jedinstva politike na toj relaciji?
Serwer: Napori jesu zajednički, ali postoje razlike u akcentima između SAD i EU koje su po mom mišljenju otežale takozvani butmirski proces.
RSE: U čemu su ispoljene najveće razlike?
Serwer: Pa, svi znamo da su neke članice EU spremne na sva moguća popuštanja samo da se ratosiljaju Visokog predstavnika; kao i to da su u odnosima sa Srbijom spremne da upotrebe samo šargarepu, a nikako i štap. Amerikanci, pak, imaju drugačiji pristup. Oni žele da Visoki predstavnik ostane u BiH dok se ne ostvari ustavna reforma, a takođe su i za štap, ako to zahtevaju okolnosti, a ne samo za šargarepu. U smislu onoga što predlažu i Hage i Ashdown, recimo: ciljane sankcije protiv konkretnih lidera. To bi Amerikanci u određenim okolnostima podržali. što se tiče specijalnih izaslanika – pa, zavisi ko bi oni bili, koliko bi uticaja imali u Briselu, odnosno, Vašingtonu. Znate, pomoćnik državnog sekretara Stainberg je lično učestvovao i organizovao butmirski proces – nijedan specijalni izaslanik ne može imati ni viši rang ni više uticaja od njega. U izvesnom smislu, imenovanje specijalnih izaslanika predstavljalo bi nazadovanje u odnosu na proces koji je bio u toku pre samo par meseci, ali, s druge strane, niko ne može očekivati da Stainberg to radi večno, on ima mnogo drugih zadataka kojima mora da se posveti. U tom smislu ne bih bio iznenađen ako bi SAD odlučile da u jednom trenutku, zajedno sa EU, imenuju specijalnog izaslanika. Nisam, međutim, uveren da će ovo doneti suštinski pomak ukoliko ne bude definisana i zajedička politika Brisela i Vašingtona.
Podela Kosova više nije tabu
RSE: Da pogledamo malo napred: šta vidite kao najveće šanse, a šta kao najozbiljnije izazove za zemlje regiona?
Serwer: Velika šansa je, razume se, kandidatura za Evropsku uniju jer, najveće beneficije ne podrazumeva samo članstvo u EU nego i kandidatski status. Velika većina balkanskih zemalja ili su pred tim statusom ili ga već imaju – i to je izuzetno važno dostignuće.
Što se tiče izazova – to su pre svega ustav BiH koji nije adekvatan za postizanje kandidatskog statusa za EU i Kosovo.
Stvari su se na Kosovu, uglavnom kretale relativno dobro, u smislu da se nisu obistinila najgora očekivanja. Međutim, sever Kosova kontroliše Beograd, a ne vidi se nikakva politička volja međunarodne zajednice da se tome suprotstavi, što vidim kao veliki problem.
RSE: Kako to “čitate” – taj nedostatak volje međunarodne zajednice da se tome suprotstavi?
Ako Srbija i Kosovo, kao dve suverene države, žele da o tome razgovaraju – ni sam tu ne vidim problem. Suverene države mogu da diskutuju i o pitanju razmene teritorija ako to žele.
Uostalom, ako Srbija i Kosovo, kao dve suverene države, žele da o tome razgovaraju – ni sam tu ne vidim problem. Suverene države mogu da diskutuju i o pitanju razmene teritorija ako to žele.
RSE: Odjednom to više nije tabu?
Serwer: Ne, nije više tabu zato što je Kosovo sada nezavisna država, a suverena država ima pravo da radi ono što želi da radi. Međutim, kad je o ovome reč, važno je razumeti da kosovska strana u ovakim eventualnim pregovorima ne bi rekla samo: da, uzmite sever. Tražila bi u zamenu Preševo, što, opet, srpska strana ne bi prihvatila. Šta hoću da kažem? Može se možda i desiti da dođe do nekakve razmene mišljenja u ovom smislu, ali ne verujem da bi bilo mogućno postići bilo kakav sporazum.