Intervju sa Biljanom Kovačević-Vučo, predsednicom Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM).
Razgovarala: Dinka Jurković
RSE: Da li Vas je iznenadila odluka Vrhovnog suda Srbije kojom ste izgubili spor sa Aleksandrom Tijanićem?
Kovačević-Vučo: I da i ne. Odavno smo znali da je Vrhovni sud Srbije politizovan i da se sada nalazi u fazi reizbora i dokazivanja svoje pravovernosti aktuelnoj vlasti. Ova odluka sa političkog stanovišta ne iznenađuje, ali ono što jeste šokantno, to je da je to jedna politička odluka i da je doneta uz direktno kršenje Zakona, koji će dovesti do nesagledivih posledica, ukoliko se i dalje bude na taj način zloupotrebljavao Zakon o javnom informisanju, odnosno ukoliko se budu donosile odluke direktno suprotne Zakonu o javnom informisanju.
Mi smo dobili tu presudu protiv Aleksandra Tijanića. On je YUCOM, kao izdavača, tužio zbog povrede njegovih autorskih, moralnih i imovinskih prava još 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je, u autorskom sporu, doneo odluku da mu prava nisu povređena i da se radi o pravu citiranja, da smo mi svaki citat, koji smo naveli u prilog našoj tezi da je Aleksandar Tijanić jedna negativna ličnost koja ne može da bude na tako značajnoj javnoj funkciji, kao što je direktor RTS-a, svojim izjavama, dosadašnjim javnim izjavama i člancima, zapravo prekršio sve etičke standarde, da ne zaslužuje da bude na takvom mestu. To je bio apel Vladi da ne može da dozvoli da on bude direktor državne televizije. Tada je Okružni sud u Beogradu rekao da smo mi koristili pravo citiranja i da smo naše teze potkrepljivali citatima za koje smo, prema Zakonu, navodili gde su objavljene, ko ih je objavio i da su svi citati, kao delovi nekih većih tekstova ili izjava, preneti verno, te da smo poštovali pravo citiranja.
Sada Vrhovni sud, očigledno pod političkim uticajem, u sastavu Sneana Andrejević, Spomenka Daničić i Sonja Brkić, donosi presudu kojom zabranjuju knjigu Aleksandra Tijanića i utvrđuju da su povređena njegova moralna i autorska prava. Zabranjuju YUCOM-u da koristi citate Aleksandra Tijanića u jednoj apsurdnoj presudi, gde kažu da smo mi, da bismo koristili njegove citate i njegove javne baljezgarije po medijima, morali da imamo autorski ugovor sa njim, ili da nam on da dozvolu. Sve te njegove budalaštine koje je izgovarao tokom godina je sud proglasio autorskim delom, a nas uzurpatorima moralnih autorskih prava Aleksandra Tijanića!?
RSE: Oglasila se međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava, Amnesty International, ističući da su borci za ljudska prava ponovo pod većim pritiskom u Srbiji.
Kovačević-Vučo: Postoje razni pritisci na borce za ljudska prava, a to su harange po medijima, jedna kampanja lažima, širenje stereotipima, diskriminacija, uništavanje, dehumanizacija ljudi koji se bave ljudskim pravima, naročito žena koje su na čelu tih organizacija, u kojima se koriste najvulgarnijim stereotipima. Na nas gledaju kao na velike monstrume koji nemaju ni ljudski lik, koji mrze. Postoji i to što država radi preko javnog mnjenja i postoji nešto što se radi preko sudova i to je pritisak koji se pravi na borce za ljudske prava, zloupotreba sudskih institucija, a to je pritisak sam po sebi. Kada Vrhovni sud donese takvu odluku, onda to više nije pritisak, već jedan progon sistema.
RSE: Osjećate li se sigurnom u Beogradu danas?
Kovačević-Vučo: Iracionalno da, jer ne mislim o tome. Ali racionalno, kada dođem u neke situacije, ne mogu a da ne kažem da sam uznemirena. Kada bih racionalno mislila o tome, nemam ni jedan jedini razlog da se osećam sigurnom. Živim i radim ovde i ponašam se kao da sam sigurna.
Tragedija Srbije
RSE: Kćerka ste Veljka Kovačevića, narodnog heroja, španskog borca, antifašiste. U godini u kojoj svijet bilježi 70-godišnjicu od početka II svjetskog rata, Srbija je opterećena četnicima. Antifašisti se drže po strani i o njima se malo govori. Zašto je to tako?
Kovačević-Vučo: SUBNOR se nije oglasio ni početkom rata u bivšoj Jugoslaviji. To je samo posledica toga. Početkom ratova, i četnici i partizani, su bili na strani Slobodana Miloševića i rat je krenuo sa svih strana. Kada nemaš dobar odnos prema poslednjem ratu, ti ne možeš da imaš dobar odnos ni prema fašizmu i II svetskom ratu. To je tragedija Srbije. U tom smislu u Srbiji su pobedili četnici. Da li se oni nazivaju partizanima ili četnicima, to je postalo nevažno. Časnih izuzetaka je bilo i ima ih još uvek. To su oni ljudi koji nisu pripadali tom većinskom stavu, ali to nije bio opšti stav srpskih partizana koji su živeli u Srbiji. Četnici i ta ideologija je pobedila i četnici su formalno-pravno izjednačeni kao borci za antifašizam u prethodnom sastavu Skupštine.
RSE: U medijima se čuje teza da Srbija, sa svojom dosta bliskom vezom sa Republikom Srpskom, želi na neki način nadoknaditi izgubljeno Kosovo.
Kovačević-Vučo: To je mentalni sklop koji ovde vlada. Srbija i Republika Srpska se smatraju kao braća blizanci, najbliži jedni drugima i to je opšti stav koji postoji u Srbiji. Naravno da ja, koja podržavam jedinstvenu Bosnu, smatram to nečim što treba da se menja i što bi političko rukovodstvo u Srbiji moralo da promeni. Poseta Borisa Tadića Republici Srpskoj nije dobra zbog toga što daje poruku u Srbiji da mi u Bosni imamo prijatelje, a to je samo Republika Srpska i niko drugi. Ona je naša jer tamo žive Srbi. Sa tim konačno treba prekinuti. O toj velikoj politici, šta se dešava u glavama političara, na šta oni geostrateški računaju, nisam kompetentna da sudim, mada je vidljivo da građani u Srbiji većinom očekuju da će Republika Srpska jednog dana biti Srbija i da ih političari o tome ne razuveravaju.
"Što smo bliže Evropskoj uniji, to smo bliže izručenju Mladića"
RSE: Izručenje Mladića Hagu se često pojavljuje u medijima i uvijek se obećava neki termini izručenja. Koliko ima stvarne želje da se izruči, a koliko je to koketiranje sa Evropskom unijom, pošto se Srbija nalazi u fazi kada joj želi biti što bliže, želi se priključiti evropskim integracijama?
Kovačević-Vučo: Priča o Mladiću je već toliko puta ispričana i ne znam šta da kažem. Ne mislim da Srbija želi u Evropsku uniju. Mislim da Srbija još nije pokazala da stvarno želi da uđe u Evropsku uniju i da nama predstoji jedna velika borba i pritisak, nama koji smo orijentisani ka Evropi. Vlasti u Srbiji zaista treba da preuzmu tu odgovornost i treba da počnu da se ponašaju u skladu sa proklamovanom željom na izborima, da je jedan od prioriteta ulazak u Evropsku uniju.
Ovde treba da se napravi politički konsenzus oko ulaska u Evropsku uniju. Kada se on napravi, onda pitanje izručenja Mladića neće biti problem. Što smo bliže Evropskoj uniji, to smo bliže izručenju Mladića. Uslovljavanje da se izruči Mladić ne daje rezultate jer još uvek ne postoji iskrena želja za ulazak u Evropsku uniju.
Sada u takvoj komplikovanoj situaciji, koja i nije tako komplikovana, ali znači da Srbija do kraja ne prihvata vrednosti Evropske unije, pitanje Mladića je sigurno i pitanje kojim se igraju određene političke igre, a da li on može da bude izručen ili ne, ne znam.
Postoje razne struje u vlasti. Neki su direktno i javno protiv njegovog izručenja, a neki javno govore da Mladić treba da bude izručen. Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome, niti postoji jedinstvena politika u odnosu na to. Koaliciona Vlada je sa mnogo struja i mi ne znamo koliko su jaki centri moći koji još uvek postoje i vladaju Srbijom, koliko su oni za ili protiv izručenja Mladića.
RSE: Kako komentirate odluku Haškog suda, kojom će Biljana Plavšić od kraja oktobra biti slobodna?
Kovačević-Vučo: Mislim da je ona dobila izuzetno malu kaznu, ali mislim da je njeno priznanje pomoglo utvrđivanju nekih drugih činjenica, koje se ne bi utvrdile da se ona nije priznala. To njeno pokajanje je imalo jako mali efekat, ali posle toga ona nije bila na nivou izvršavajući tu kaznu pokajanja. Sa neke moralne tačke, naravno da čovek mora da se zapita, posle svih tih zločina koji su učinjeni, u kojima je ona učestvovala, da li je to mala kazna?
Ovo oslobađanje dovodi do stare istine da kada je čovek osuđen postaje osuđenik i postaje s one druge strane sistema, izvršava svoju kaznu. Ta logika je druga od one logike kada mi čekamo da se utvrde činjenice i da se neko kazni za sva zlodela. Naravno da je kazna mala, ali to je ono do čega je dovelo njeno priznanje, što je po pravilima suda moguće, uspostavi se ta vrsta dogovora da bi se utvrdilo nešto što je mnogo značajnije, nego da se taj čovek osudi.
Na kraju, kada oslobađaju takvog čoveka, stvarno se zapitate gde ste, da li je za ta silna ubistva, progone u kojima je ona direktno učestvovala, ovo adekvatna kazna? Naravno da nije. To vam je kao sa svedocima saradnicima u borbi protiv organizovanog kriminala. To je jedna nepravda, ali se sa njom pokušava doći do pravde u odnosu na druge optuženike, tako da se žrtvuje kažnjavanje jedne osobe, zbog koristi koje bi sud i pravda imali utvrđujući krivicu za veliki broj drugih i odgovornih. Da li je ta ravnoteža postignut u slučaju Biljan Plavšić? Nije. Njena kazna je bila zaista mala i ovo oslobađanje dovešće do toga da džeparoši dobijaju veće kazne nego ljudi koji su učestvovali u masovnim zločinima i koji su bili glavni. To je tragedija sudova za ratne zločine i sudova za organizovani kriminal. Pustićemo manje zlo da prođe, da bi uhvatili veće.
Biljana Kovačević Vučo bila je naša on-line gošća. Njene odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.
Razgovarala: Dinka Jurković
RSE: Da li Vas je iznenadila odluka Vrhovnog suda Srbije kojom ste izgubili spor sa Aleksandrom Tijanićem?
Kovačević-Vučo: I da i ne. Odavno smo znali da je Vrhovni sud Srbije politizovan i da se sada nalazi u fazi reizbora i dokazivanja svoje pravovernosti aktuelnoj vlasti. Ova odluka sa političkog stanovišta ne iznenađuje, ali ono što jeste šokantno, to je da je to jedna politička odluka i da je doneta uz direktno kršenje Zakona, koji će dovesti do nesagledivih posledica, ukoliko se i dalje bude na taj način zloupotrebljavao Zakon o javnom informisanju, odnosno ukoliko se budu donosile odluke direktno suprotne Zakonu o javnom informisanju.
Mi smo dobili tu presudu protiv Aleksandra Tijanića. On je YUCOM, kao izdavača, tužio zbog povrede njegovih autorskih, moralnih i imovinskih prava još 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je, u autorskom sporu, doneo odluku da mu prava nisu povređena i da se radi o pravu citiranja, da smo mi svaki citat, koji smo naveli u prilog našoj tezi da je Aleksandar Tijanić jedna negativna ličnost koja ne može da bude na tako značajnoj javnoj funkciji, kao što je direktor RTS-a, svojim izjavama, dosadašnjim javnim izjavama i člancima, zapravo prekršio sve etičke standarde, da ne zaslužuje da bude na takvom mestu. To je bio apel Vladi da ne može da dozvoli da on bude direktor državne televizije. Tada je Okružni sud u Beogradu rekao da smo mi koristili pravo citiranja i da smo naše teze potkrepljivali citatima za koje smo, prema Zakonu, navodili gde su objavljene, ko ih je objavio i da su svi citati, kao delovi nekih većih tekstova ili izjava, preneti verno, te da smo poštovali pravo citiranja.
Sada Vrhovni sud, očigledno pod političkim uticajem, u sastavu Sneana Andrejević, Spomenka Daničić i Sonja Brkić, donosi presudu kojom zabranjuju knjigu Aleksandra Tijanića i utvrđuju da su povređena njegova moralna i autorska prava. Zabranjuju YUCOM-u da koristi citate Aleksandra Tijanića u jednoj apsurdnoj presudi, gde kažu da smo mi, da bismo koristili njegove citate i njegove javne baljezgarije po medijima, morali da imamo autorski ugovor sa njim, ili da nam on da dozvolu. Sve te njegove budalaštine koje je izgovarao tokom godina je sud proglasio autorskim delom, a nas uzurpatorima moralnih autorskih prava Aleksandra Tijanića!?
RSE: Oglasila se međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava, Amnesty International, ističući da su borci za ljudska prava ponovo pod većim pritiskom u Srbiji.
Postoje razni pritisci na borce za ljudska prava, a to su harange po medijima, jedna kampanja lažima, širenje stereotipima, diskriminacija, uništavanje, dehumanizacija ljudi koji se bave ljudskim pravima...
RSE: Osjećate li se sigurnom u Beogradu danas?
Kovačević-Vučo: Iracionalno da, jer ne mislim o tome. Ali racionalno, kada dođem u neke situacije, ne mogu a da ne kažem da sam uznemirena. Kada bih racionalno mislila o tome, nemam ni jedan jedini razlog da se osećam sigurnom. Živim i radim ovde i ponašam se kao da sam sigurna.
Tragedija Srbije
RSE: Kćerka ste Veljka Kovačevića, narodnog heroja, španskog borca, antifašiste. U godini u kojoj svijet bilježi 70-godišnjicu od početka II svjetskog rata, Srbija je opterećena četnicima. Antifašisti se drže po strani i o njima se malo govori. Zašto je to tako?
Kovačević-Vučo: SUBNOR se nije oglasio ni početkom rata u bivšoj Jugoslaviji. To je samo posledica toga. Početkom ratova, i četnici i partizani, su bili na strani Slobodana Miloševića i rat je krenuo sa svih strana. Kada nemaš dobar odnos prema poslednjem ratu, ti ne možeš da imaš dobar odnos ni prema fašizmu i II svetskom ratu. To je tragedija Srbije. U tom smislu u Srbiji su pobedili četnici. Da li se oni nazivaju partizanima ili četnicima, to je postalo nevažno. Časnih izuzetaka je bilo i ima ih još uvek. To su oni ljudi koji nisu pripadali tom većinskom stavu, ali to nije bio opšti stav srpskih partizana koji su živeli u Srbiji. Četnici i ta ideologija je pobedila i četnici su formalno-pravno izjednačeni kao borci za antifašizam u prethodnom sastavu Skupštine.
"O toj velikoj politici, šta se dešava u glavama političara, na šta oni geostrateški računaju, nisam kompetentna da sudim, mada je vidljivo da građani u Srbiji većinom očekuju da će Republika Srpska jednog dana biti Srbija i da ih političari o tome ne razuveravaju"
RSE: U medijima se čuje teza da Srbija, sa svojom dosta bliskom vezom sa Republikom Srpskom, želi na neki način nadoknaditi izgubljeno Kosovo.
Kovačević-Vučo: To je mentalni sklop koji ovde vlada. Srbija i Republika Srpska se smatraju kao braća blizanci, najbliži jedni drugima i to je opšti stav koji postoji u Srbiji. Naravno da ja, koja podržavam jedinstvenu Bosnu, smatram to nečim što treba da se menja i što bi političko rukovodstvo u Srbiji moralo da promeni. Poseta Borisa Tadića Republici Srpskoj nije dobra zbog toga što daje poruku u Srbiji da mi u Bosni imamo prijatelje, a to je samo Republika Srpska i niko drugi. Ona je naša jer tamo žive Srbi. Sa tim konačno treba prekinuti. O toj velikoj politici, šta se dešava u glavama političara, na šta oni geostrateški računaju, nisam kompetentna da sudim, mada je vidljivo da građani u Srbiji većinom očekuju da će Republika Srpska jednog dana biti Srbija i da ih političari o tome ne razuveravaju.
"Što smo bliže Evropskoj uniji, to smo bliže izručenju Mladića"
RSE: Izručenje Mladića Hagu se često pojavljuje u medijima i uvijek se obećava neki termini izručenja. Koliko ima stvarne želje da se izruči, a koliko je to koketiranje sa Evropskom unijom, pošto se Srbija nalazi u fazi kada joj želi biti što bliže, želi se priključiti evropskim integracijama?
Kovačević-Vučo: Priča o Mladiću je već toliko puta ispričana i ne znam šta da kažem. Ne mislim da Srbija želi u Evropsku uniju. Mislim da Srbija još nije pokazala da stvarno želi da uđe u Evropsku uniju i da nama predstoji jedna velika borba i pritisak, nama koji smo orijentisani ka Evropi. Vlasti u Srbiji zaista treba da preuzmu tu odgovornost i treba da počnu da se ponašaju u skladu sa proklamovanom željom na izborima, da je jedan od prioriteta ulazak u Evropsku uniju.
Ovde treba da se napravi politički konsenzus oko ulaska u Evropsku uniju. Kada se on napravi, onda pitanje izručenja Mladića neće biti problem. Što smo bliže Evropskoj uniji, to smo bliže izručenju Mladića. Uslovljavanje da se izruči Mladić ne daje rezultate jer još uvek ne postoji iskrena želja za ulazak u Evropsku uniju.
Sada u takvoj komplikovanoj situaciji, koja i nije tako komplikovana, ali znači da Srbija do kraja ne prihvata vrednosti Evropske unije, pitanje Mladića je sigurno i pitanje kojim se igraju određene političke igre, a da li on može da bude izručen ili ne, ne znam.
Postoje razne struje u vlasti. Neki su direktno i javno protiv njegovog izručenja, a neki javno govore da Mladić treba da bude izručen. Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome, niti postoji jedinstvena politika u odnosu na to. Koaliciona Vlada je sa mnogo struja i mi ne znamo koliko su jaki centri moći koji još uvek postoje i vladaju Srbijom, koliko su oni za ili protiv izručenja Mladića.
RSE: Kako komentirate odluku Haškog suda, kojom će Biljana Plavšić od kraja oktobra biti slobodna?
Kovačević-Vučo: Mislim da je ona dobila izuzetno malu kaznu, ali mislim da je njeno priznanje pomoglo utvrđivanju nekih drugih činjenica, koje se ne bi utvrdile da se ona nije priznala. To njeno pokajanje je imalo jako mali efekat, ali posle toga ona nije bila na nivou izvršavajući tu kaznu pokajanja. Sa neke moralne tačke, naravno da čovek mora da se zapita, posle svih tih zločina koji su učinjeni, u kojima je ona učestvovala, da li je to mala kazna?
Na kraju, kada oslobađaju takvog čoveka, stvarno se zapitate gde ste, da li je za ta silna ubistva, progone u kojima je ona direktno učestvovala, ovo adekvatna kazna? Naravno da nije.
Ovo oslobađanje dovodi do stare istine da kada je čovek osuđen postaje osuđenik i postaje s one druge strane sistema, izvršava svoju kaznu. Ta logika je druga od one logike kada mi čekamo da se utvrde činjenice i da se neko kazni za sva zlodela. Naravno da je kazna mala, ali to je ono do čega je dovelo njeno priznanje, što je po pravilima suda moguće, uspostavi se ta vrsta dogovora da bi se utvrdilo nešto što je mnogo značajnije, nego da se taj čovek osudi.
Na kraju, kada oslobađaju takvog čoveka, stvarno se zapitate gde ste, da li je za ta silna ubistva, progone u kojima je ona direktno učestvovala, ovo adekvatna kazna? Naravno da nije. To vam je kao sa svedocima saradnicima u borbi protiv organizovanog kriminala. To je jedna nepravda, ali se sa njom pokušava doći do pravde u odnosu na druge optuženike, tako da se žrtvuje kažnjavanje jedne osobe, zbog koristi koje bi sud i pravda imali utvrđujući krivicu za veliki broj drugih i odgovornih. Da li je ta ravnoteža postignut u slučaju Biljan Plavšić? Nije. Njena kazna je bila zaista mala i ovo oslobađanje dovešće do toga da džeparoši dobijaju veće kazne nego ljudi koji su učestvovali u masovnim zločinima i koji su bili glavni. To je tragedija sudova za ratne zločine i sudova za organizovani kriminal. Pustićemo manje zlo da prođe, da bi uhvatili veće.
Biljana Kovačević Vučo bila je naša on-line gošća. Njene odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.