Nekadašnja direktora Kulturnog centra Požega Slađana Petrović Varagić očekuje da će pritisci i javne uvrede, kojima je izložena od strane lokalne vlasti Srpske napredne stranke (SNS) u tom mestu, prestati nakon pisma koje je institucijama Srbije uputila radna grupa Evropske unije koja se bavi kršenjem ljudskih prava u oblasti umetnosti (Arts Rights Justice).
Oni su zatražili da čelnici požeške vlasti prekinu javno da vređaju i kleveću ovu istoričarku umetnosti, te naveli da će se nastavak pokušaja da se ona ućutka smatrati kršenjem međunarodnih zakona o ljudskim pravima.
Slađana Petrović Varagić, koja je pre dve godine nezakonito smenjena sa mesta direktorke Kulturnog centra u Požegi, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) govori o napadima kojima je izložena, seriji protesta građana u tom mestu, te položaju umetnika i kulturnih radnika u Srbiji.
RSE: Očekujete li da će se nešto promeniti u odnosu lokalne vlasti u Požegi, nakon rekacije radne grupe Evropske unije?
Petrović Varagić: Svakako očekujem da će bar prestati pritisci, iznošenje neistina, javnih uvreda i svega onoga što predstavnici lokalne vlasti čine na lokalnim medijima i društvenim mrežama. Zapravo se nadam da ovaj apel radne grupe EU nije poslat samo iz razloga da bi se slučaj internacionalizovao i da bi što više kolega i ljudi čulo za njega, nego da bi se jedan građanin Republike Srbije zaštitio, i da bi republički organi i institucije na neki način izvršile pritisak na lokalne vlasti da prestanu to da čine.
RSE: Pismo su uputili i na njihove adrese, na adrese predsednika i premijerke, ministra kulture. Da li vam se neko javio?
Petrović Varagić: Niko mi se nije obraćao. Pisma su takođe upućena i Zaštitniku građana, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Jedino što znam je da je Muzej savremene umetnosti reagovao po pitanju umetničke zbirke Kulturnog centra Požega jer oni i jesu institucija koja je za to nadležna. Na osnovu iznošenja svih, vrlo problematičnih „istina“ od strane predsednice Skupštine (Požega) o stanju zbirke u Kulturnom centru, Muzej savremene umetnosti je reagovao dopisom i tražio uvid u tu zbirku.
RSE: Šta je sa zbirkom?
Petrović Varagić: Upoznata sam sa tim kako je zbirka izgledala do novembra prošle godine, do kada sam i radila u Kulturnom centru Požega. To je zapravo zbirka u formiranju koja sadrži nešto manje od sto različitih umetničkih dela koji su tu dospeli ili poklonima ili putem otkupa od strane Ministarstva kulture.
Neprestano se iznose informacije da su to slike sumnjivog kvaliteta, da su preplaćene i da sam ja oštetila lokalni, a sada kažu, i republički budžet. Naravno, o otkupu tih umetničkih radova odlučivala je vrlo relevantna komisija, koju je sastavilo samo Ministarstvo kulture. Slike se čuvaju u prostoriji koja je nekada bila kancelarija direktora Kulturnog centra. Kulturni centar, pa ni Galerija, nemaju tavan i ništa od toga nije bilo, ni u vlazi, ni u bilo kakvom lošem stanju do novembra prošle godine.
RSE: Vaš slučaj je privukao dodatnu pažnju radne grupe Evropske unije jer ste pre dve godine ekspresno i nezakonito, što je potvrdio i sud, smenjeni sa mesta direktorke Kulturnog centra u Požegi. Vratićemo se na „razloge“ zbog kojih ste smenjeni, ali pre toga – zbog čega vas napadaju i nakon što ste smenjeni?
Petrović Varagić: Ovaj apel desio se nakon poslednjih uvreda koje su iznete u jednoj specijalnoj emisiji na lokalnoj televiziji u Požegi, u kojoj su gostovali predsednik opštine Požega i predsednica Skupštine. Napravljen je jedan portfolio, koji je na neki način predstavio ceo taj „problematični slučaj“ Kulturnog centra pod mojim vođstvom. Na prvom mestu su optužbe oko otkupa slika, i razne druge stvari. Između ostalog, pokazivani su različiti ugovori za koje se tvrdilo da su istekli. Do onog trenutka do kada sam bila direktor ugovori su bili potpuno validni i zakupci su te ugovore plaćali.
Protest građana Požege, februar 2018.
RSE: Dve godine je prošlo od kada su vas smenili, zašto mislite da vas i dalje napadaju?
Petrović Varagić: Zapravo, ne znam ni ja. Ono što se desilo u poslednjih mesec dana u Požegi jeste da su građani izašli na ulice da protestuju zbog očiglednih protivzakonitih radnji lokalne vlasti. Pred samu tu emisiju u kojoj se desilo poslednje vređanje, većina u Skupštini, koju čini Srpska napredna stranka i njihova koalicija usvojila je odluku koja je baš inicirana od strane Sportsko – kulturnog centra, te nove ustanove, a kojom se odvaja 12 miliona dinara za kupovinu jednog nelegalnog objekta koji je u vlasništvu porodice predsednice Skupštine opštine Požega.
Na samoj sednici, niko od predstavnika vlasti nije hteo da diskutuje sa predstavnicima opozicije i tada je napravljena specijalna emisija da se javnosti objasni „šta i kako stvari stoje“. To je iskorišćeno da se neki, kako oni verovatno smatraju, glavni protivnici njihove vlasti, provaljaju kroz blato. Među njima sam uvek i ja. Uvek sam krivac, mada ne znam zbog čega.
RSE: Požega je jedan od retkih primera gde su građani uspeli da osujete planove vlasti (za kupovinu tog nelegalnog objekta). Kako ste to uspeli, ako mogu i da vas svrstam među ljude koji su se pobunili?
Petrović Varagić: Delimično smo uspeli. Posle prvog protesta, odmah sutradan, pojavilo se saopštenje predsednika Opštine, kojim je saopštio da se porodica koja je vlasnik tog objekta povukla zbog pritisaka koje trpi od javnosti, da se predomislila i da neće više prodavati objekat opštini u tom trenutku.
Međutim, niko na ulice nije izašao zbog namere porodice da prodaje objekt. Građani su izašli iz razloga što se njihov budžetski novac troši. Zahtevi ljudi koji protestuju su i dalje na snazi i traže da se odluke o odvajanju novca za kupovinu tog objekta stave van snage, da se zakaže nova sednica Skupštine i Opštinskog veća i da se sve vrati u početno stanje. Međutim, to se ne dešava. Dešavaju se zapravo druge radnje opštinske vlasti, koje govore da Opština ne odustaje.
Dešava se promena urbanističkog plana koja treba da omogući legalizaciju tog objekta. On je, od garaže, preko fitnes centra i teretane, sada postao hostel u novom urbanističkom planu. Građani su ulagali primedbe. Dešava se i to da se školskom odboru osnovne škole, na čijoj parceli se objekat delimično nalazi, podnosi zahtev da da saglasnost za otuđenje dela parcele. Imamo i mišljenje republičkog javnog tužioca koji je rekao da školski odbor apsolutno nije nadležan da o tome odlučuje i da je to nadležnost Republičke direkcije za imovinu.
Čini mi se da nismo baš uspeli da sve to osujetimo, ali novi protest je u nedelju i izgleda da građani neće odustati.
RSE: Sa mesta direktorke Kulturnog centra smenjeni ste pre dve godine kada je SNS došao na vlast u Požegi. Sa kojim obrazloženjem?
Petrović Varagić: Ono što je prvo izrečeno kao glavna zamerka od strane i sadašnjeg predsednika Opštine su stvari koji se tiču programske delatnosti i orijentacije Kulturnog centra. Prve zamerke su bile da je to preambiciozno i da je to nekakva visoka kultura, koju ne razumeju široke narodne mase. Što se Galerije tiče, da je to stalna postavka apstraktnih slika, da tu nema preslica, džempera i sličnih, kako je predsednik Opštine rekao, etno stvari.
Na prvom sastanku predsednika Opštine sa direktorima javnih ustanova i preduzeća pozvana sam na odgovornost zbog toga što se u tom trenutku, kako je predsednik Opštine procenio, povećala gledanost rijaliti programa na teritoriji opštine Požega, da ja, kao direktor jedne kulturne ustanove, nisam ništa učinila da to smanjim.
RSE: Citiraću još jednu izjavu predsednika Opštine Milana Božića: „Moramo da shvatimo da smo mi narod tradicije, ratnički narod, ne što hoćemo, nego što moramo jer smo na takvom mestu. Kultura, sport, umetnost, hteli mi to ili ne, to moraju da prate“. Kako biste na ovo odgovorili?
Petrović Varagić: Požega deluje kao mesto gde se to jedino dešava, ali možda, zahvaljujući nekima od nas koji smo te stvari izneli u javnost i prosto nismo hteli da ćutimo, vidi se da su to klasične populističke izjave političara koji podilaze širokim narodnim masama, koji “oslobađaju” ustanove kulture od “elitista”, od nekakvih ljudi koji su, kako oni kažu, samoproklamovani intelektualci ili kulturolozi, koji zapravo plasiraju nekakvu umetnost samo njima razumljivu.
To su te populističke izjave koje dele same građane na neke elite i na narod i mi smo sad nekakvi protivnici naroda ili nekakvog širokog obrazovanja i kulture koja je za široke narodne mase. To apsolutno nije istina i ne može se tako posmatrati nikako.
RSE: Uprkos reakciji brojnih ličnosti i institucija kulture, potpisa nekoliko hiljada građana, na kraju i odluke suda, niste vraćeni na radno mesto. Vaš slučaj je prošao više sudskih instanci.
Petrović Varagić: Prva presuda je bila od strane Višeg suda u Užicu. Ona je dobijena u moju korist po sve tri stavke, a to je da je razrešenje bilo nezakonito i da se rešenje o razrešenju mora poništiti jer po Zakonu o kulturi nijedan od uslova da bi se prekinuo mandat pre isteka nije zadovoljen. Druga stavka je bila da je Viši sud u Užicu naložio da budem vraćena na to mesto u roku od osam dana. Treća je da osnivač, Opština koja je tužena, snosi sve troškove tog sudskog spora.
Nakon toga, opština je uložila žalbu i ceo postupak je dalje otišao na Apelacioni sud u Kragujevcu. Prošle godine se desila i ta druga presuda koja je zapravo potvrdila da je razrešenje bilo nezakonito. Za drugu stavku, vraćanje na mesto direktora, Apelacioni sud u Kragujevcu se proglasio nenadležnim, rekavši da je sada na samom poslodavcu da raspoređuje svoje radnike na određena radna mesta. To je nelogično jer u mom sporu nije tužen poslodavac. Moj poslodavac je u tom trenutku bio Kulturni centar, a ja sam tužila osnivača – Opštinu koja me razrešila. Direktor nije radno mesto, to je funkcija na koju se neko imenuje po konkursu ili na period od godinu dana kao vršilac dužnosti.
Mi smo tu presudu poslali na Vrhovni kasacioni sud na reviziju te druge stavke, i još uvek čekamo.
Iz ustanova kulture se izbacuju ljudi koji su za to stručni i ustanove kulture se „oslobađaju“ umetnika i kulturnih radnika: Petrović Varagić
RSE: Sada više i nemate gde da se vratite. Kakav je danas Kulturni centar i šta se dogodilo sa njim u prethodne dve godine?
Petrović Varagić: Baš je i vaša kuća izveštala o tome da je sam predsednik Opštine rekao da će se, kakva god presuda bila, oni izmigoljiti i naći nekakvo zakonito migoljenje, i da će verovatno ugasiti Kulturni centar. Čak je rekao, kao u izreci - drumovi će poželeti Turaka, ali Turaka biti neće. Ili - da će bivša direktora poželeti Kulturni centar, ali ga biti neće. To se zapravo i desilo.
Kulturni centar je likvidiran. Likvidirano je još jedno privredno društvo, oni su bili Javno preduzeće sportski objekti, pod izgovorom da se to čini zbog uštede i radi toga da javna preduzeća, kao što su Sportski objekti, više ne mogu biti finansirani iz budžeta. To jeste po zakonu, ali nije moralo da ima nikakve veze sa samim Kulturnim centrom, koji kao ustanova postoji od 1962. godine, i koji je menjao imena, čak i delatnost. Jedno vreme se zvao Radnički univerzitet Dragan Kuveljić i bavio se obrazovanjem, ali ga nikada niko nije ukinuo.
Paralelno sa tim išla je registracija nove ustanove koja se zove Sportsko-kulturni centar. Zanimljiva je sistematizacija radnih mesta. To se krilo i nije došlo na Skupštinu, usvajalo je samo Veće. Sam konkurs za prijem novih radnika raspisan je 30. decembra i trajao je do 8. januara. Obuhvatio je dva državna praznika, Novu godinu i Božić. Nije se pojavio na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje, nego samo u „Politici“ kao plaćen oglas. Sada su tu neka drugačija radna mesta nego što su bila.
Galerija i dalje postoji u sastavu Kulturnog centra, ali više ne postoji mesto urednika likovnog programa, kustosa ili bilo koga ko se bavi tim programom. Zanimljivo je da je bivši predsednik Upravnog odbora, koji je bio uključen u moju smenu, sada jedan od zaposlenih u Kulturnom centru, iako je po struci poljoprivredni tehničar.
RSE: Šta rade sada?
Petrović Varagić: U zamerkama je rečeno da se tamo nalazi stalna postavka apstraktnih slika i ja sam tada demantijem objasnila da mi nemamo stalnu postavku. Drugo, naš program je i statistički pokazivao da je bila više izlagana figuracija, nego apstrakcija. Zanimljivo je da je prva izložba u Galeriji Sportsko-kulturnog centra sada bila upravo apstrakcija.
Ono što se može videti na lokalnoj televiziji i na društvenim mrežama je da opštinski odbor SNS-a dolazi organizovano u tu Galeriju, da oni u rukama, na tim fotografijama, drže informator svoje stranke. Kao da su upravo došli sa neke sednice. U javnosti se predstavlja da je ta ustanova napokon oslobođena od “kvazi-elitista” i nekih “kulturnjaka” koji su zapravo plasirali umetnost koju samo oni razumeju.
"Kulturni centar je likvidiran"
RSE: U vreme kada ste ga vi vodili, Kulturni centar Požega je postao prepoznatljiv po svojim sadržajima, i izbrisao granice između „provincije i metropole“. Dobio je i niz nagrada. Kako je reagovala sredina na ono što su tamo mogli da vide?
Petrović Varagić: To je jedan mali Dom kulture, u jednoj maloj opštini. Godine 2009. sam prihvatila da budem imenovana kao vršilac dužnosti na godinu dana. Pre isteka mandata raspisan je konkurs. Došla sam u ustanovu koja je potpuno zamrla. Zatečena je u jednom tehnički, fizički i finansijski vrlo lošem stanju. Nije bilo lako izaći na pozitivnu nulu. Tada je lokalna samouprava imala razumevanja i planirala je da se ti dugovi na neki način vrate. Ono što je bilo ključno je da smo pisali dosta projekata, dobijali dosta sredstava iz republičkog budžeta i od drugih donatora, da smo obnavljali opremu, uvodili nove programe.
Za mene je bilo najznačajnije da smo uključivali sve kreativne potencijale koji u Požegi postoje, otvorili smo se za samostalce, pojedince, kreativne stvaraoce, koje Požega ima. Otvorili smo se za saradnju sa drugim ustanovama i nevladinim organizacijama. Bilo je dosta programa u kojima je sama publika mogla da participira. To je bilo ključno.
RSE: Gde ste danas i šta radite?
Petrović Varagić: Danas sam prijavljena u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao nezaposlena. Zapravo sam samostalac, nezavisni kustos. Trenutno pišem projekte za Nezavisni filmski centar „Filmart“, gde očekujem da budem angažovana. Radim neke druge stvari, kao što su angažmani od nekih drugih ustanova ili udruženja.
RSE: Kakav je osećaj i koliko je teško protiviti se, raditi i živeti maloj srediti, izložen ovakvom tretmanu?
Petrović Varagić: Nije lako. U trenutku kada je to sve počelo, ono što je meni dalo snagu da nastavim sa otporom je upravo podrška male sredine, ali i podrška struke i kolega. Vidovi opstrukcije su bili svemogući, od prestanka prenošenja finansijskih sredstava iz budžeta, do slanja nekih partijskih inspekcija koje će kontrolisati finansije. Vrata u mojoj kancelariji su bila otvorena i neprestano su dolazili neki poznati i nepoznati ljudi da mi pruže podršku i da mi kažu da treba da istrajemo.
Opterećenje je da u toj sredini žive moji roditelji i roditelji mog supruga. Oni gledaju te lokalne medije. Neke druge ljude, nama bliske, kada se iznose neistine, više diraju, nego nas same jer mi, da nismo bili sigurni u to, ne bismo ovako javno istupili.
RSE: Imate li utisak da umetnici, uz druge profesije, koji se javno protive i zalažu za pitanja koja nisu na liniji vlasti, bivaju kažnjeni?
Petrović Varagić: Mislim da jeste tako. Kada se neko individualno protivi nekom zvaničnom stavu vlasti, bilo na lokalnom ili republičkom nivou, on biva obeležen, ne kao neistomišljenik ili protivnik u iznošenju stavova, već kao protivnik države i razvoja napretka. Predsednica Skupštine opštine je rekla da će izložbom slika koje je Kulturni centar otkupljivao pokazati šta je to Galerija, ne ponovilo se. Kao da je to ona degenerisana umetnost koju su nacisti pokazivali 1937. godine. Bivamo na neki način obeleženi u smislu - tako se ne treba raditi.
RSE: Da li bi Aja Jung, osnivačica Beogradskog festivala igre, mogla biti primer suprotne vrste - kada ste uz vlast, vrata vam se otvaraju? Naravno, ovde mislim na njeno učeće u kampanji i na izbornoj listi SNS-a na proteklim beogradskim izborima.
Petrović Varagić: Mi znamo da je Beogradski festival igre decenijama unazad vrlo visoko kotiran. Od strane Ministarstva kulture je dobio jako visoke budžete na konkursima. Prošle godine je Plesna scena, koja je sastavni deo Asocijacije nezavisne kulturne scene, podnela čak i tužbu protiv Ministarstva kulture. Postoji nesrazmeran odnos budžeta koji je u oblasti za ples. Ljudi iz te oblasti kažu da su mladi plesači i igrači ovde ugroženi u smislu da se za našu produkciju ne odvaja i da oni nemaju gde da igraju. Takav festival je poželjan, ali onda država mora da nađe način kako da podrži lokalne kapacitete.
Kada je to sve tako i kada postoji jedan prestižni festival, postoji Fondacija za ples, zaista ne znam zašto je nekome potrebno da stane na drugo mesto neke izborne liste, a pored toga da kaže da neće da bude odbornik u Skupštini grada. Zašto se onda tu stalo? Toliko je očigledno da smo izgubili sve parametre, da ćemo tu stati da bi naši festivali, naši projekti, neke naše ideje bile finansijski podržane. To je toliko očigledna trgovina.
RSE: Zašto visoka kultura ne može opstati bez podrške institucija?
Petrović Varagić: Možemo da pokušavamo da se dovijamo na razne načine, ali zaista mislim da ne može. Pomenuta Aja Jung je rekla da se uspeh kulture, kulturnog menadžera ili nekog festivala i projekta meri na blagajni. To nije istina. Da je tako, ovaj festival ne bi imao podršku države.
Visoka kultura je zapravo nekomercijalna delatnost koja je neophodna za edukativne svrhe i zarad održavanja duha. Neprestano imamo neku polarizaciju na nas kulturnjake koji se bavimo savremenim stvaralaštvom i kulturnjake koji se bave kulturnim nasleđem, podele na profesionalizam i amaterizam. Mislim da je upravo ta visoka kultura koja je u domenu savremenog stvaralaštva zapravo kulturno nasleđe koje mi ostavljamo generacijama koje dolaze. Zato je neophodno da bude podržana jer, ukoliko ne bude, šta mi ostavljamo?
RSE: Svedoci smo, uz upozorenja stručne javnosti, urušavanja institucija kulture. Imamo brojne primere, od smena njihovih direktora, dovođenja ljudi po partijskoj, a ne stručnoj liniji. Šta je tome razlog? Zbog čega je za vlast toliko važno da ulazi u ovo polje i preuzima ga?
Petrović Varagić: Sve vreme sam naivno doživljavala kao da su to pojedinačni slučajevi, ali Požega uopšte nije usamljen slučaj. Dešava se da ljudi najčešće biraju da prosto ćute i rade svoj posao, onoliko koliko im se da da rade.
Pre mesec-dva sam slušala intervju ministra kulture u kojem je rekao da se sistem kulturnih centara i domova kulture koji ovde postoje od šezdesetih godina, nekada u vreme Tita finansirao, kako je ministar rekao, iz budžeta, gde se videlo da su to bila neka sredstva koja su dolazila iz inostranstva. I kada je ta država propala, tih sredstava je nestalo i sada je to možda jedan neodrživ sistem. Ono što je meni bilo alarmantno je da je ministar možda negde i najavio ukidanje tih ustanova, dok je sa druge strane najavio veliko ulaganje u kulturno-umetnička društva i amaterizam.
Apsolutno je nelogično da se takve ustanove ukidaju. One su sada prepuštene lokalnim vlastima na milost i nemilost. Uvek sam govorila da, ako njima padne na pamet da ih ukinu, ukinuće ih. To se i desilo.
RSE: Gde je danas mesto angažovanoj umetnosti?
Petrović Varagić: Možda je to moje subjektivno mišljenje, ali mislim da je ona sve prisutnija. Ti prostori koji pružaju mogućnost umetnicima da iskažu svoju kreativnost, i dalje drže tu vatru i imaju taj pramičak slobode. Jedna stvar jeste u Beogradu, a druga stvar je u unutrašnjosti, ali ipak mislim da ima tih prostora.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju: Slađana Petrović Varagić
RSE: Koliko stižu do publike ako se vratimo onim rijaliti programima, za čiju gledanost ste i sami optuženi?
Petrović Varagić: Jako teško. To je bio i moj odgovor na tom sastanku predsedniku Opštine - šta može jedan kulturni centar u jednoj maloj opštini da uradi kada u tom trenutku tri televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom istovremeno emituju tri različita realiti programa?
Imamo jako loše stanje u medijima, apsolutnu dominaciju takvih sadržaja i u štampanim medijima i na internetu. Naročito je sužen prostor za kulturu. To se može pripisati svakoj vlasti, pa i ovoj, da im nedostaju kulturni radnici i intelektualci u njihovim redovima. Želeli bi da ih imaju i pridobijanjem takvih ljudi na svoje liste ili u svoje redove, oni smatraju da će vladati jednim intelektualnim miljeom.
Situacija treba da se posmatra potpuno obrnuto. Mislim da se ovom represijom koja se vrši dobija samo kontraefekt. Iz ustanova kulture se izbacuju ljudi koji su za to stručni i ustanove kulture se „oslobađaju“ umetnika i kulturnih radnika. Šta još da kažem.
RSE: Radnoj grupi Evropske unije je samo u prethodnoj godini prijavljeno pet slučajeva kršenja umetničkih sloboda i kleveta, zbog čega najavljuju da će i dalje pratiti stanje slobode izražavanja u umetnosti. Koliko pritisci “sa strane” mogu da utiču na promene?
Petrović Varagić: Nada postoji da ti pritisci mogu uroditi plodom. Ovih dana sam dosta razgovarala sa prijateljima. Mnogi se jave sa čestitkama jer se sada moj slučaj razmatra u Evropskoj uniji ili pred Ujedinjenim nacijama. Ali, osećaj je potpuno drugačiji jer vas neko sa strane, iz neke Radne grupe koja pripada nekoj zajednici država, brani od predstavnika vaše države oličene u lokalnim vlastima. To je loš osećaj, naročito iz razloga što ste samo hteli da radite svoj posao najbolje što umete. A postali ste državni neprijatelj.