Močnik: Fašisti osvajaju institucije u Evropi

Slovenački sociolog Rastko Močnik u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) govori o ulozi medija u širenju populističkih poruka, zašto levica nema odgovor na pitanje šta je postkapitalizam, da li su fašisti na ulicama opasniji od onih koji se nalaze u institucijama, zašto sve vidljivije prisustvo Rusije na Balkanu ne smatra opasnim, koje su države kolonije EU, o Kataloniji kao španskoj Sloveniji…

Močnik je ove nedelje prisustvovao dvodnevnoj konferenciji na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu o medijima i populizmu.

RSE: Da li je populizam prevashodno karakterističan za desničarske političke opcije?

Močnik: Za sada jeste. Imali smo Podemos, Sirizu, ali oni se nisu predstavljali hteli kao populisti. Populizam ima negativan prizvuk i to je elitistička kvalifikacija.

RSE: Da li to znači da nemate problema sa populističkim režimima, na primer u Srbiji?

Močnik: Imam problema sa time, ali iz ugla sociologa to je normalno. Prisutna je estradna politika, politika koja nije tradicionalna. U tradicionalnoj politici se zna program, projekt koga zastupa pojedina partija. Danas su svi isti. Razlikuju se samo po stilu retorike, po stereotipima koje valjaju. Onda nužno dolazi do populizma koji je simptom, znak krize liberalne demokratije.

RSE: A koliki je greh na medijima?

Močnik: Mislim da se od medija previše očekuje. Velikoj većini medija je glavni interes profit i da održe pažnju, jer njihov novac dolazi od reklama, tako da od njih ne možete drugo ni da očekujete. Problem su javni mediji koji su, ili pod vladinom kontrolom, što je najčešće, ili reproduciraju politički status quo.

Intervju nedelje: Rastko Močnik

RSE: Vaša knjiga "Koliko fašizma?" je povod da Vas pitam – kako se danas ispoljava fašizam i da li su fašisti opasniji na ulici ili u institucijama, u koje sve češće ulaze? Sve ih je više u evropskim institucijama.

Močnik: Izbacio sam tu lozinku – fašizam, u odnosu na slovenački Demosov antikomunistički režim i u odnosu na HDZ (Hrvatska demokratska zajednica, op.a.). To je bila analogija, reakcija, a zapravo je bila pogrešna.

Penetracija fašisoidnih politika u institucije mislim da je stil našeg vremena. Započeli su Silvio Berluskoni u Italiji i Jerg Hajder u Austriji. To se danas dešava svugde, i po zapadnoj i po srednjoj, odnosno postsocijalističkoj Evropi. Vrlo je opasno i nazvao bih to postfašizam.

RSE: U Srbiji je tema, koja je dovedena do usijanja, odnos vlasti, tačnije odnos Aleksandra Vučića i medija. Sasvim je jasna podela medija na glasnogovornike vlasti i na one koji su kritički prema vlastima. Kako Vi vidite medijsku situaciju u Srbiji, posebno ulogu tabloida, koji su uglavnom portparoli vlasti?

Močnik: Tabloidi su globalni fenomen. I u Zapadnoj Evropi, na primer u Britaniji, su isto toliko odvratni kao i kod nas. Njihov interes je profit, što znači da oni treba da vrte stereotipe, da traže ekscese i da ne ulaze u sukob sa vlašću.

​RSE: Tabloidi u tim društvima nisu oni, preko kojih se oglašava vlast, kao u Srbiji.

Močnik: To je tačno. Vrlo sam pesimističan što se tiče trenda razvoja medija uopšte. Naime, i javni mediji su pod kontrolom, ne samo vlasti, nego Vlade i pojedinih lobija, ponekad čak i unutar vladajuće koalicije. To je sve netransparentno. Televizija je sada mnogo značajan medij, ali to je postao mediji kojem ne možemo verovati. Radio se još drži jer nije pod neposrednim udarom vlasti.

• Šta je gore - Vučićev ili Miloševićev medijski mrak?
• Milivojević: Mediji ključni u stvaranju novog autokrate u Srbiji

RSE: Da li je kontrola medija nemoguća, u situaciji kada postoji potpuno novi medij, a to je internet, odnosno društvene mreže?

Močnik: To ne znam. Na jedan način ipak se to može kontrolisati. Velike kompanije, tipa Gugla, kontrolišu glavne trendove i oni su sposobni da izbace ekscese, ako ih neko upozori.

RSE: Kao što su Rajski i Panamski papiri?

Močnik: Da, ali elektronska komunikacija se održava na nekom kafanskom nivou. Mene je zaprepastilo kada sam video kakvi su Fejsbuk, Tviter i Instagram. To je jedna kafanska komunikacija. U kafanama je ipak bilo neke kontrole jer je u zatvorenom prostoru postojala minimalna zajednica, pa se nije moglo ići do ekscesa. Na društvenim mrežama je to anonimno. Verovao sam da će internet biti jedna prosvetiteljska, globalna mreža, ali to se nije desilo. To su male, provincijalne, kafanske tračarije.

Nevolje u raju

​RSE: Zašto levica blagonaklono gleda na ovo što se dešava u Kataloniji? Zašto je na strani onih koji hoće nezavisnu Kataloniju?

Močnik: Tu su dva razloga. Prvo, levica brani tradicionalne liberalne vrednosti, a u te liberalne vrednosti ulazi pravo na samoopredeljenje. Drugi razlog je duga tradicija levog nacionalizma u Kataloniji. U Kataloniji su independisti tradicionalno bili levičari, čak i anarhisti. Mislim da je to sve iluzija.

RSE: Verujete li da je danas moguć spoj levice i nacionalizma, ne govorim o XIX veku?

Močnik: Mislim da nije, ali ja sam u tom mišljenju vrlo usamljen. Meni se čini fascinantno da ljudi izlaze na ulice, kada znaju da će ih policija tući, u ime neke arhaične ideje, a to je otcepljenje Katalonije od španske kraljevine. Mislim da to više nije levi projekt, nego egoistički. Vidim u Kataloniji Sloveniju. Najrazvijeniji deo neke zemlje želi da se otcepi.

RSE: Kako vidite sve vidljivije prisustvo Putinove Rusije ovde na Balkanu?

Močnik: Na taj proces gledam pozitivno.

RSE: To iz Slovenije može da se gleda tako.

Močnik: Tu ću vas iznenaditi jer Balkan je klasično područje sukobljavanja velikih sila. Ako mi dopustimo da nas samo Evropska unija (EU) zahvati, mi smo izgubljeni. Kada dolaze i Rusi, onda barem održavaju neku ravnotežu.

RSE: Ovde je dilema – ili EU ili evroazijska integracija. U toj dilemi, ipak je EU mnogo privlačnija; ona uvodi neke civilizacijske standarde u balkanska društva.

Močnik: Slovenija, Hrvatska, Grčka, Portugal, Španija, južna Francuska i južna Italija su kolonije EU, unutrašnje kolonije. Rusija u ovom trenutku nema kapacitete da nas kolonizuje, nema kapacitete da kolonizuje ni neke zemlje iz nekadašnjeg SSSR-a (Sovjetski Savez, op.a.). U sadašnjoj konjukturi, Rusi nisu opasni.

​RSE: Levica govori o postkapitalizmu. Da li je to prazna floskula? Šta pod tim podrazumeva?

Močnik: Jeste prazna floskula. Vidim samo dve mogućnosti, i ne zna se koja je gora – ili tržište bez države, što je horor, ili država bez tržišta, što je možda još gore. Postkapitalizam još čeka na definiciju.

RSE: Ako prihvatimo dijagnozu levice da je kapitalizam preživeo sistem, da generiše sukobe i ratove, da generiše sve veće razlike između bogatih i siromašnih i da je sa kapitalizmom, kao svetskim poretkom, budućnost neizvesna, šta nam nudi levica? Zašto levica nema alternativu?

Močnik: Sadašnja organizovana levica, a to znači socijaldemokratija, nema program. Socijaldemokrate su postali liberali. To više nije levica nego levi centar, malo umereniji. Socijaldemokratski program postoje anahron.

Mislim da se čak unutar kapitalizma može mnogo toga napraviti. Kako smo došli do sadašnjeg stadija? Time što su neokonzervativci ili liberali penetrirali u međunarodne institucije, u vlade, MMF (Međunarodni monetarni fond, op.a), u Svetsku banku i tako dalje. Oni su polako nametnuli svoju agendu.

RSE: Da li se to može menjati reformama? Da li se EU može menjati reformskim procesima?

Močnik: Pitanje je da li se može EU popraviti reformama. Sa druge strane, neka dobra EU mogla bi imati veliku težinu u reformi svetskog poretka. Zapadnoevropska i severnoamerička regija još uvek su najjače ekonomske regije, još uvek se tu zbiva najviše transakcija.

Mogli bi da postave program da se, na primer, uvedu u Kini pošteni radni odnosi, jer je tamo ropstvo; da uvedu godišnji odmor za radnike u Kini, pa porodiljsko za ženu ili za muškarca; da organizovano EU i SAD uvedu, u globalnim razmerama, jedan socijaldemokratski program unutar kapitalističkog sistema. Mislim da bi se moglo mnogo toga poboljšati.

​RSE: U Evropi su gotovo sve socijaldemokratske vlade urušene.

Močnik: Tačno. Kada je Valeri Žiskar D'Esten prvi put bio izabran za predsednika Vlade Francuske, on je na jednom skupu socijaldemokrata u Parizu rekao: "Narodi Evrope su se odlučili za socijaldemokratski put". To je tada bila istina, tada su socijaldemokrate bili u većini zemalja na vlasti.

Šta su oni uradili? Uveli su prve neoliberalne reforme, Gerhard Šreder u Nemačkoj, Žiskar D'Esten u Francuskoj. Oni nisu ispunili očekivanja. Onda je Žiskar D'Esten katastrofalno pao na predsedničkim izborima, kada je cela levica glasala za Žaka Širaka da spreči fašizaciju Francuske.

RSE: I na primeru Grčke se vidi da levica, čak i kada dođe na vlast, nema odgovore na krizu. Praktično je struja Aleksisa Ciprasa manje-više prihvatila sve što su tražili MMF, Svetska banka i EU, protiv kojih se prethodno borila.

Močnik: Tačno.

RSE: Grčka je bila veliko razočarenje levice.

Močnik: Sa jedne strane, to je ipak epohalni događaj, da je narod Grčke rekao 'ne'. Meni je to još veće 'ne', nego Josipa Broza Tita 'ne' ​Staljinu. Titovo 'ne' Staljinu je bilo vrha nomenklature partije. U Grčkoj je to bila narodna inicijativa, a Siriza nije bila sposobna da je provede u stvarnost. Ni Rusi ih nisu podržali. Da su im Rusi dali kredite, možda bi bilo drugačije.

RSE: Kako vidite razlaz Ciprasa i Janisa Varufakisa?

Močnik: Mislim da Varufakis imao prilično realističnu ponudu. Prema njegovoj prognozi, Grčka bi otplatila taj dug u jednom dužem periodu, ali on nema politički potencijal za to. To je sve utopija.

​RSE: Uz urušavanje socijaldemokrata, urušavaju se i sindikati. Kako Vi vidite moderno ropstvo ili prekarni rad, kako kaže sociolog Srećko Mihajlović? Kako to izgleda u Sloveniji?

Močnik: U Sloveniji su u devedesetim godinama sindikati bili vrlo jaki. Oni su 1992. godine organizovali generalni štrajk u kome je učestvovalo 400.000 radnika i radnica. Taj štrajk je zaustavio takozvanu šok terapiju. Mislim da je uspeh slovenačke tranzicije u 90-im, kada je bila kao najbolji đak EU, proizašao upravo iz otpora organiziranog radništva protiv brzih, brzopletih i brutalnih liberalnih reformi.

U isto vreme je tekao drugi proces koji je industrijalizirao Sloveniju. Najbolje kompanije su prešle u ruke multinacionalnih kompanija. To je onda strašno olabavilo sindikate koji gube članstvo. Oni još nisu pronašli načina kako da organizuju radnice i radnike. Prekarijat je proleterijat savremenog sveta.

Postoji treći odnos, a to je civilni ugovor između poslodavaca i radnika. Radnik ne nastupa kao radnik, nego kao stranka u civilnom ugovoru, što znači da prava iz Zakona o radu uopšte ne dolaze u obzir. Tako se sada ugnjetava radni narod.

Drugo je agencijski rad. Agencijski rad je strašno deregulisan. Slovenija je zemlja između Balkana i Srednje Evrope. Slovenačke agencije za rad prodaju bosansku radnu snagu Austriji i Nemačkoj. Dugo je trajalo dok su primetili da postoji taj problem. Onda nisu znali gde da ih uhvate, ili u Bosni i Hercegovini, ili u Sloveniji, u Austriji ili Nemačkoj. Onda su Austrijanci počeli da regulišu taj proces. Bila je to strašna eksploatacija, baš neljudsko tretiranje radnika.

Prekarijat je proleterijat savremenog sveta: Rastko Močnik

​RSE: U Srbiji je nedavno izbio skandal kada su neki mediji izneli podatke o tome kako se tretiraju radnice iz Srbije u Slovačkoj i u Rusiji, praktično ilegalno. Tu država obećava jeftinu radnu snagu, praktično bez pardona.

Močnik: To je zaista problem i ja to nazivam kolonijalizacijom južne Evrope. Severna Evropa, pošto više nije konkurentna u globalnim razmerama, gubi bitku sa Kinezima, Indijcima, Pakistancima... Ona stvara unutrašnje kolonije koje imaju kvalifikovanu radnu snagu i relativno dobru infrastrukturu.

Sa druge strane, oni ih političkim merama i pod pritiskom guraju u kolonijalnu zavisnost. Mislim da bi trebalo pronaći neki način da se ipak održi pravna država. Radnik, bilo gde da radi, treba da uživa ista prava, više-manje isti tretman, bez obzira da li radi u multinacionalnoj kompaniji ili u nekom malom porodičnom poduzeću u Srbiji.

RSE: Kako kao sociolog vidite budućnost u svetu? Ima jako mnogo katastrofičnih predviđanja o tome kako će stvari dalje da se razvijaju.

Močnik: Doživeo sam pad jednog sistema koji je delovao poprilično snažno, socijalističkog sistema koji je u Jugoslaviji vrlo dugo uživao legitimnost u najširim krugovima stanovništva, pa se ipak sve okrenulo za deset godina i to na vrlo tragičan način.

Mislim da je istorija uvek otvorena. To je rekao jedan Slovenac koji se uvek borio za ljudska prava. On kaže: "U politici sve treba reći deset puta, možda čak i više, jednom će se to zakačiti. Imam četvoro dece, šta bih mislio o sebi da sam slutio da ih šaljem u svet, koji će biti sve gori i gori".