Lazar Stojanović: Levica je mrtva

Reditelj i publicista Lazar Stojanović, jedan je od najpoznatijih disidenata u bivšoj Jugoslaviji koji je robijao tri godine zbog filma "Plastični Isus", jedan je od osnivača nedeljnika Vreme, autor filmova o haškim optuženicima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i o ubistvima srebreničkih Bošnjaka pred kamerom. Za Radio Slobodna Evropa govori o svojim disidentskim danima, o tome kako je doživeo razlaz sa prijateljima nakon izlaska iz zatvora a tri decenije kasnije i zbog toga što nije osudio NATO bombardovanje. Govori o tome kako vidi budćnost Srbije i regiona, zašto misli da je levica mrtva i zašto bi da svoje životno putovanje okonča u Butanu.

Intervju nedelje: Lazar Stojanović

RSE: Socijalista Dimitrije Tucović je prvi progovorio o zločinima nad Albancima u balkanskim ratovima. Da li mislite da je rekonstrukcija trga jedini razlog što njegov spomenik sklanjaju sa Trga Slavije?

Stojanović: Nekoliko širih fenomena je iza uklanjanja njegovog spomenika. Jedan od njih je rat spomenicima i skulpturama, koji je u toku već nekoliko godina u Beogradu. Još od vlade Slobodana Miloševića čitava Srbija i Beograd punili su se bistama raznih vojvoda ... Skulpture pokojnog ruskog cara ili na primer Hajdara Ilijeva ili Žamila Žabajeva. Uklanjanje ili postavljanje neke skulpture u Beogradu, i njihova politička upotreba, nije retkost.

Ali kada je reč o odnosu prema Dimitriju Tucoviću problem je što je on bio jedan od glavnih heroja radničke borbe za emancipaciju tokom vremena između dva svetska rata. A onda je najednom postao jedan od onih heroja koji nikome nisu potrebni, pa ni u formi spomenika. To je jedna zanimljiva evolucija do koje je došlo u ovoj vlasti, ne tako brzo i ne tako neoprezno, ali je to deo jedne šire evolucije, u kojoj se zapravo raščišćava prošlost, kao podrum ili tavan nekoga ko je umro, pa sada gledamo koje stvari hoćemo da zadržimo, a sve ostalo hoćemo da pobacamo.

Video: Uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću

Beograd: Sa Slavije uklonjen spomenik Dimitriju Tucoviću

RSE: Da li se u tom galimatijasu može prepoznati neka politika sećanja koju neguje ova vlast i kako?

Stojanović: Prvo što u tome vidim, a žao mi je ako u tome zvučim depresivno, je to da se može prepoznati apsolutni nedostatak bilo kakvog protesta ili negodovanja zbog toga što država radi. A kada se to događa, onda se i u najdemokratskijim državama radi ono što vrh te države hoće jer nema nikoga ko će da kaže - Car je go. Nekoga ko će da kaže: „Čekajte, vi uklanjate vođe borbe za emancipaciju radničke klase, a postavljaju se biste nekih potpuno nepoznatih ljudi, nekih fašista, ili nekih ljudi koji su se isticali na bojnom polju, a ne izvan toga“.

RSE: Zanimljiva je naša prošlost, ali još je zanimljivija budućnost. Kako vi vidite Srbiju u ovim tektonskim poremećajima na svetskoj političkoj sceni?

Stojanović: Optimistički jer vidim Srbiju. Pesimistički, a možda i realistički, bi bilo ako bi neko uveo mogućnost da se kaže: „Ja u budućnosti ne vidim Srbiju“. Nigde nije pisano da će neka država opstati sto ili pet stotina godina ili da će neki narod ostati brojno premoćan na teritoriji na kojoj živi, ili da će neko vekovima ostati siromah ili bogat ili gospodariti velikom teritorijom, ili biti sateran na malu teritoriju.

Kada pogledamo šta je obuhvatala Litvanija u srednjem veku, od Baltika do Crnog mora, možemo da smatramo da se ta država u velikoj meri umanjila, smanjila broj stanovnika i umanjila svoje kapacitete, a povećala sreću onog malog broja stanovnika koji je tu ostao da živi, kao i sav ostali normalan svet.

Očekujem da Srbija prestane da živi u svojim mini imperijalnim snovima, u ratu sa sopstvenom prošlošću i sa istorijskom naukom i da počne da živi onako kako na svetu živi sav normalan svet koji bira svoju vlast i od nje očekuje da štiti i razvija upravo aspekte tog normalnog življenja, a ne razne vrste ideoloških, verskih, etničkih i drugih ludila.

Okončano teritorijalno prekomponovanje Balkana

RSE: U podeli Rusija – Zapad, NATO - Azijski savez, gde vidite Srbiju?

Stojanović: Geografija Srbije diktira, kao jedini racionalni izbor, oslanjanje, ako ne i učlanjivanje u sistem zaštite koji dominira Zapadom – u NATO. To ne znači da Srbija u NATO treba da uđe. Nikada ne propuštam priliku da podsetim da je tamo niko nije ni zvao jer bezbedonosno, ona bi morala da napravi čitav niz reformi, koje verovatno nije u stanju da napravi.

Geografija Srbije diktira oslanjanje na Severnoatlanstki savez: Zastave NATO i Srbije

Problem je u tome što druga opcija ne postoji. Nije potrebno da tvrdimo ili da dokazujemo da je okretanje prema NATO-u ili evropskom bezbednosnom sistemu neka dobra opcija. Dovoljno je da pokažemo da je to, na žalost, jedina opcija jer ona druga nas podseća na istoriju života iza gvozdene zavese, na bezbedonosno - političku i administrativnu situaciju pa i stanje u vojskama, u ovom trenutku u Savezu nezavisnih država i u Rusiji, koja predvodi taj savez. Dovoljno je valjda pokazati to ljudima i pitati ih da li je ovo to što vi želite, kao oblik vaše odbrane.

Uzvratna moć Rusije je fantastična, još uvek kao i u vreme Hladnog rata, na način koji nije ni elegantan, ni prijatan, ali jeste ozbiljan. Odvraća opasnost od nuklearnog rata jer su resursi za nuklearni rat, i sa jedne i sa druge strane, toliki da pobednika ne može biti.

RSE: Pomenuli ste da su države menjale svoje granice i svoje teritorije, propadala su mnoga carstva. Da li mislite da je, bar za neko izvesno i dogledno vreme, okončano teritorijalno prekomponovanje Balkana?

Stojanović: Jeste za prvu polovinu XXI veka. Ali, to se događa dva puta u jednom veku, najmanje. Očekujem da je pokrivena ta prva polovina XXI veka. Negde oko 2050. godine, verovatno ćemo se opet, iz nekih razloga, nekako prekomponovati. Možda, recimo, saglasno i voljom obeju strana. Ne mora to uvek nužno da bude uz ratove.

U ovom trenutku, centripetalne tendencije mogu da stvore od ovih šest država, koliko mi imamo u jugoistočnoj Evropi, dvadesetak država, a mogu da stvore dve ili tri. Pošto je to prekomponovanje i pošto nisam siguran da tako nečega neće biti u narednih dvadeset ili pedeset godina, ostavljam rezervu da će to verovatno biti drugačije, a ne isto kao što je danas.

RSE: Da li mislite da je svet u nekoj vrsti tihog balkanskog, ne balkanskog - trećeg svetskog rata? Ima i takvih mišljenja, s obzirom na ono što se događa, pre svega, na polju terorizma.

Stojanović: Kao dobar Frojdov đak, poći ću od vaše omaške - svetski rat da, ali balkanski ne. Nema više pušaka i ljudi, tako da balkanskog rata brzo neće biti. Svetskog rata će biti u formi manjih sukoba, koji podsećaju na ono vreme Hladnog rata, kada su se na periferiji, gde su se te interesne sfere sučeljavale i proizvodile neku frikciju, javljali čak i vrlo ozbiljni sukobi. Nekada smo imali i formu rata velikih razmera, kao što je bio rat u Koreji, koji je bio sukob dva velika bloka.

On ne mora da ima oblik velikog blokovskog rata, ali možda mi danas možemo da zamišljamo jedan oblik III svetskog rata, koji bi se sastojao iz mnoštva malih lokalnih ratova, u kojim bi se politička zajedništva ostvarivala na način koji je opisao Džordž Orvel u „1984“. Kaže vam vođa sa televizije, odnosno preko zvučnika, sa kim smo mi danas u savezu. Danas nemamo samo ta tri faktora - Kinu, Rusiju i Zapad, koji je NATO, Amerika i Pacifički pakt, nego imamo i nekoliko veoma moćnih i uticajnih država, koje su u svojim regionima politički lideri, kakvi su - Indonezija, Brazil, Egipat, a i Izrael.

Ohrabrenje za desnicu u Evropi

RSE: Ali se na političkoj sceni pojavio jedan opasan subjekat, a to je Islamska država Iraka i Levanta (IDIL), odnosno međunarodni terorizam. U borbi protiv tog terorizma, svet se nije ujedinio. Najbolji primer su rusko - američki odnosi i rat u Siriji. Da li je tu reč o odmeravanju snaga velikih, na teritoriji treće države?

Irački vojnici sa zaplenjenom zastavom IDIL-a u toku bitke za Mosul

Stojanović: Čini mi se da biračko telo ne očitava opasnost na onaj način, na koji ih vođe tih država očitavaju, bilo da je reč o Rusiji, SAD-u ili o EU, pre svega u Nemačkoj. Potpuno je jasno, a to predstavlja smernice kojima se kreće i politika SAD-a i politika Nemačke, pa i politika Britanije, da IDIL nastoji da proširi taj sukob na sukob između islama i hrišćanstva i da pokuša od toga da napravi verski rat, koji bi obuhvatio praktično sve dobre vernike jedne vere. Kod biračkog tela, a ponajmanje Rusije prepoznaje opasnost radikalnog islama, ne primećujući da kapacitet radikalizacije ima svaka vera i svaka ideologija, da to nije specifičnost islama. Prepoznaje to kao opasnost usmerenu na sebe, na nas, ma kako „mi“ to sebe definisali, bilo etnički, bilo verski. Kao pravoslavne Slavene ili protestantske zapadnjake ili Amerikance, koji su u jednoj od tih hrišćanskih protestantskih crkava, na čemu je, recimo, Tramp dobio izbore.

Vlast se nalazi u iskušenju da čini razne stvari da bi zadovoljila svoje biračko telo, stvari za koje zna da su rđave i koje potpiruju sukob sa islamom i idu na vodu Islamske države. Sa druge strane, protiv IDIL-a upotrebljava resurse samo u onoj uzanoj margini, u kojoj to ne remeti neke druge spoljno-političke crvene linije koje se tiču saradnje sa Rusijom nakon upada u Ukrajinu, odnosa sa Evropom koja neće da da novac za tu stvar, i koje se tiču, a po mom mišljenju to je najozbiljnije pitanje, odnosa sa Turskom. Bizarno, ponekad mi se smeju kada to kažem, ali mislim da Zapad bolje kontroliše Putina nego Erdogana u ovom trenutku. Mi nemamo pojma šta će taj čovek da uradi.

RSE: U takvom svetu i takvim konstelacijama, na čelo SAD-a dolazi Donald Tramp, desničar. Na njega su već počeli da se pozivaju naši domaći desničari. Da li će to u Evropi, a i u Srbiji, dati krila desnici? Slede izbori u Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i kod nas.

Stojanović: Mislim da će to stvarno ohrabriti desnicu. Poznajući SAD, ne verujem da će Tramp biti u prilici da koristi bilo kakve američke resurse da razvija svoje desničarske odnose. To nije kao sa Tomom Nikolićem i podelom odlikovanja podržavaocima Slobe Miloševića, nego je to jedna ozbiljnija politika. Zbog toga, u to ne verujem. Verujem u to da će on obilaziti razne ljude, da će sedeti i piti čaj sa Borisom Džonsonom u Londonu i da će se oni sjajno družiti u vezi sa Brexitom, to verujem.

RSE: A sa Moskvom, da li verujete da tu može doći do približavanja?

Stojanović: Rekao bih nešto veoma jeretičko. Kada je reč o vojnim i bezbednosnim stvarima, kladim se u svu gotovinu koju imam, da taj čovek te odluke nikada neće donositi. Taj aparat je njemu već rekao, u više navrata i na prilično visokom nivou, da nema igranja tim stvarima. McCain je rekao da se spoljna politika SAD-a može promeniti samo ako neki ludak dođe na vlast.

Nepriznavanje sveta u kojem živimo

RSE: Zašto levica nema odgovor na ono što se dešava u svetu? Ni kada je u pitanju produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, niti ima odgovora na izbegličku krizu, nema odgovora na terorizam. Odgovor pronalazi desnica, na svoj način.

Stojanović: Iz istog razloga zbog koga ni Dimitrije Tucović nema odgovor na trenutne probleme koje ima radnička klasa u Srbiji - mrtav je. Levica je isto mrtva. Ona ne može da ima nikakav odgovor jer se ona oslanja na teorije koje su napravljene još u vreme kada se nije znala molekularna struktura materije i kada se znalo, doduše, da se zemlja okreće oko sunca, ali se nije znalo ni šta je kosmos. Kada se zamišljalo da je model oduzimanja viška vrednosti eksploatacijom radnika nešto što je zločin i što mora da se ukine, što ne sme da se dozvoli, da se vrednost stvara isključivo proizvodnim radom, a da trgovina ili finansijske špekulacije papirima od vrednosti ne stvaraju vrednost.

Vreme, kada su nastale te teorije i posledice koje su te teorije imale, nakon što se prešlo na nasilno oduzimanje imetka imućnima i podela tog imetka siromašnima, kada se kolektivizacijom prešlo na rad koji nije stimulisan, nego treba da se oslanja na svest radnika i članova društva, a ne na njihovu pohlepu i sujetu, što je prirodno kada rade za poslodavca, ti ekonomski sistemi su se raspali. To da kapitalizam predstavlja jedno veliko zlo, i da smo mi daleko od toga da živimo u nekom srećnom svetu, i to da je još uvek otvoreno pitanje kakvu alternativu kapitalizmu mi možemo da ponudimo - to pitanje ne sme da se zatvara, dok ne bude razrešeno.

U ranije ponuđenim obrascima, nismo videli tu alternativu i ponavljanje tog zločina koji bi bio oduzimanje imetka ljudima, koji ga imaju, i fiksiranje rada i prometa dobara u neke državno regulisane okvire, sasvim sigurno ne bi bila stvar koja vredi. Levica se drugih stvari nije dosetila.

Boleo me je razlaz sa prijateljima: Lazar Stojanović sa novinarkom RSE Brankom Mihajlović

Kaže se da se jaz između siromašnih i bogatih povećava i da to ide sve brže, da društveno raslojavanje može da vodi ka društvenoj eksploziji, da to izaziva povećano nezadovoljstvo u društvu. Tu tezu francuskog ekonomiste Tome Piketija bih osporavao u dosta tačaka. U poslednjih 50 godina je glad svedena na polovinu, obrazovanje i dostupnost zdravstvenih usluga ogromno je povećana, kao i dostupnost tehnologijama, nepismenosti u svetu, sem tu i tamo u Srbiji, iskorenjena je. Ne možemo iznosima novca, na nekim računima, da merimo dostupnost društvenih dobara svakome stanovniku i članu nekog društva. Mislim da Piketijev instrument ne valja. A da li treba promet novca na neki drugi način da regulišemo? To mora da se izuči nekim drugim analizama, a ne tom vrstom analize ko koliko dobija.

RSE: Za Piketija kažu da je Karl Marks XXI veka. Kako razumeti nostalgiju za nekim vremenima, i ovde kod nas, ali i u nekim drugim zemljama? Kako razumete povećanu zainteresovanost za teoriju Karla Marksa?

Stojanović: Povećano interesovanje je i za streličarstvo, bez obzira što mi danas uglavnom upotrebljavamo vatreno oružje za likvidiranje svojih neprijatelja. Tačno je da je to bilo romantično i da je to sve izgledalo mnogo bolje. Kada pogledate te lepe, u gvozdene oklope odevene ljude, na nekim velikim konjima, sa dugačkim kopljima, to je nekako zgodno. Kada pogledate nekoga Savamalca, sa nekom maskom preko lica, pendrekom i pištoljem, onda vam je to nekako ružno.

Tehnologija je u pravilu ružna, kada se pojavi. Mi novo ne volimo uopšte.

Mislim da bi ovo mogla da bude najizazovnija tvrdnja kojih smo se doticali danas. Svi mrze društvene mreže i svi ih upotrebljavaju. Svi stariji od 15 godina mrze mobilne telefone i svi ih upotrebljavaju. Niko ne gleda televiziju, i svi to strašno mrze i svima su televizori stalno uključeni. Dakle, mi smo već ušli u jedan svet koji jednostavno nećemo da priznamo.

Emancipacija kroz pokret iz 1968.

RSE: Vi ste jedan od najpoznatijih disidenata u bivšoj Jugoslaviji. Bili ste najpre revolucionarni šezdesetosmaš.

Stojanović: Svi emancipatorski pokreti, bez i jednog izuzetka, koji su se razvili u poslednjih pedesetak godina, razvili su se iz pokreta 1968. godine - pokret za oslobađanje, emancipacija žena, LGBT pokret, pokret rasnog oslobađanja, ekološki pokreti.

To da je ekologija politička tema, napravili smo mi krajem šezdesetih godina. Kada je reč o ekonomiji, ukazali smo na potencijale komunalnog življenja. Ako bismo mi sada, celo društvance iz RSE, odlučili da kuvamo zajedno, uštedeli bismo svi po 300 evra mesečno. Tome nas uči 1968. godina, a ne kapitalizam.

Ne bi bilo ispravno da ovu rečenicu završim, a da ne pomenem angažmane u vezi sa Tibetom, koji je najveće teritorijalno zaposedanje od II svetskog rata do danas. Tu spada i kineski odnos prema ljudskim pravima i prema smrtnoj kazni, ili čitav niz stvari koje smo pokrenuli mi.

RSE: Vi nikada niste bili konformista. Bili ste i u zatvoru nekoliko godina u bivšoj Jugoslaviji. Da li vam je, ipak, bio možda najteži sukob sa svojim prijateljima i dotadašnjim istomišljenicima koji su u velikoj većini osudili NATO bombardovanje a vi niste?

Stojanović: To mi je palo veoma teško. Teže od toga mi je ipak bilo kada sam išao iz zatvora sredinom 70-ih, a neki ljudi su prelazili na drugu stranu ulice da mi se ne bi javili, kada su izbegavali susrete sa mnom. Sa druge strane, javio se istovremeno čitav niz ljudi sa kojima nisam imao gotovo nikakav kontakt, koji su mi govorili: „Došao sam da ti kažem da te podržavam“.

U ovu novu situaciju, o kojoj vi govorite, nisam ušao nepripremljen, ali to je doista bolelo jer se odnosilo na nekoliko najbližih prijatelja i saradnika sa kojima sam zajedno radio u medijima, pre svega. Zajedno smo pravili nedeljnik Vreme. To su ljudi sa kojima delim jedan romantični aspekat disidenstva, a to su i zaverenički planovi. Kada počne da se raspada društvo koje je zajednički pravilo zavereničke planove, to čoveku teško pada. Međutim, bili smo već svi zreli ljudi i bili smo svi u stanju da prevaziđemo te stvari. Neki od njih su u međuvremenu umrli. Mi koji smo ostali, nastojali smo da se to odigra kao da se ništa nije dogodilo.

RSE: Da li ste uspeli u tome?

Stojanović: Da, da.

RSE: Kada govorimo o zavereništvu, vi ste poslednji put uhapšeni na jednoj privatnoj sesiji.

Stojanović: To je Otvoreni univerzitet i to bilo 1984. godine.

RSE: Podsetite nas ko je sve bio u Otvorenom univerzitetu.

Stojanović: Kroz njega je prošlo preko 700 ljudi. Do stvaranja Otvorenog univerziteta je došlo tako da je nekima od nas, kada smo izašli iz zatvora ( ja sam robijao zbog filma „Plastični Isus“), teško padalo što ne možemo javno da istupamo. U njemu su bili angažovani Vlada Mijanović, Ilija Moljković, Mića Milić, Dragomir Olujić. Neki od njih su još živi, neki nisu. Danilo Udovički, pokojni Milan Nikolić, pokojna Jerka Kljajić, Ljiljana Jovičić.....

RSE: Na tom skupu na kom je došlo do hapšenja, bio je i čuveni disident Milovan Đilas.

Stojanović: Jeste, i on je i govorio. Bili smo se dogovorili da Milovan govori o tome kako je došlo do osetljivih nacionalnih razgraničavanja u Jugoslaviji odmah nakon Drugog svetskog rata, i to pre svega o podeli Sandžaka. I to je naravno bilo dosta osetljivo pitanje. Izgleda da je njima kombinacija tog pitanja i Milovana Đilasa bila više nego što su mogli da izdrže. Hapšenje je organizovao Stane Dolanc, koji je posle toga, do kraja života, brao pečurke i pravio se da se ničega ne seća. Tvrdio je da se ničega ne seća. Dvadeset i osam ljudi je bilo pohapšeno te večeri.

RSE: Da li vas je ta vrsta poluilegale podsetila na sesije Beogradskog kruga u ratnim 90-im?

Stojanović: Veliki broj ljudi, koji se odmah angažovao u Beogradskom krugu, i ja među njima, bili su sa Otvorenog univerziteta. Na Beogradskom krugu je bila slična atmosfera i sličan kritički duh. Jedino je izbor tema bio malo uži. Ticalo se uglavnom kulture i društvenih nauka, dok smo mi na Otvorenom univerzitetu išli direktnije u politiku.

RSE: Vaš film „Plastični Isus“, koji je zabranjen 1971. godine i zbog koga ste vi robijali tri godine, ove godine se, kako je pisala domaća štampa, premijerno prikazivao u Njujorku.

Video: Deo iz filma "Plastični Isus"

Stojanović: Nije premijerno. On je, čim je „oslobođen“ 1991. godine, imao premijeru i u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku i u Anthology film archives i imao je izuzetan uspeh na jednom uglednom filmskom seminaru koji se zove „Robert Flaherty seminar“ na kome su se prikazivali filmovi koji koriste mešanu dokumentarnu i igranu građu. Posle je otišao na festival u Montreal gde je dobio nagradu žirija kritike. To je bilo pre dvadeset i pet godina.

RSE: Zašto je sada zanimljiv „Plastični Isus“?

Stojanović: U njujorškom Muzeju moderne umetnosti su hteli da prikažu film koji govori o odnosu kulture i desnice i levice.

RSE: Znači, vaš film iz 1971. godine nudi odgovore na današnje probleme?

Stojanović: Jeste. Stvar je u tome da glavni junak u tom filmu nije određen kao pozitivan ili negativan junak, što nije bila samo lukava dosetka da se branim, ukoliko kritičari nasrnu na mene, pa da kažem da samo prikazujem jednog negativnog junaka, a da on nije nosilac nekih vrednosti koje bih ja branio. Taj čovek u filmu pravi neke svoje filmove, mi gledamo te filmove i ne možemo da kažemo da li je to dobro ili to ne valja ništa. To je jedna moderna apstraktna umetnost.

Dakle, ti filmovi su pripisani tom liku. Sada ostaje otvoreno pitanje da li je on genijalan ili to je to neka budaletina. Kada se i levica i desnica postave na taj Prokrustov krevet, kada se vidi da nacistička muzika odlično leži na komunističkim zločinima, kada se vidi da je to sve više – manje jedan te isti galamatijas iz kojeg smo mi konstruisani, na kraju puta ne možemo da kažemo da li tu nečega ima ili je to sve bez veze i ne vredi ništa, i sve je od neke plastike i sve je lažna vrednost.

Njima se možda učinilo da je to slika današnjeg vremena i to je nešto, ako mogu tako da kažem, tvrđe formulisano od Žižekovih postmodernističkih sumnji, koji bi, verovatno pre, relativizovao te osnovne kategorije, nego što bi se usudio da razori to što se meni čini lažnom dijalektikom kod njih. To je da smo mi, valjda, i dobri i rđavi u isti mah. Pa nismo, mi smo to što smo. A da li to valja ili ne valja, da li smo rđavi ili ne, to će sam bog da kaže.

Ubijanje kao predstava

RSE: Da li smo rđavi ili dobri, pretpostavljam da tu dilemu niste imali kada ste pravili dokumentarne filmove o Karadžiću i Mladiću, i posebno kada ste upotrebili film o Škorpionima, film u kome se vidi da oni ubijaju Srebreničane, film koji se u jednom trenutku učinilo, kada je prikazan u javnosti, da će promeniti diskurs ljudi u Srbiji prema onome što se događalo, makar u Srebrenici. Pokazalo se da je to kratkotrajno. Kakav efekat imaju ti filmovi?

Stojanović: Za nas je najbitnije ovo što ste rekli, a to je što je u izvesnoj meri, u trenutku kad se pojavio taj film, donekle promenio svest ljudi, bilo je mnogo teže reći „Mi zločine nismo činili“. Međutim, on u inostranstvu radi i dan danas i on ima nešto drugo što nije vezano za Srbe, gde se ljudi ne pitaju o tome ko to koga ubija. Vidite, kad je stvar pronađena, kada je Nataša Kandić došla do tog materijala, preko Fonda za humanitarno pravo, onda su dva, tri minuta od tog čitavog materijala prikazana širom sveta - sam čin streljanja, to kako pop blagosilja oružje i poneko je prikazivao i to da zatvorenici vuku jedni druge, da se oni sami nameštaju za to streljanje. Ja sam u tom materijalu našao tri, četiri stvari za koje mi se činilo da predstavljaju jedinstven materijal. Posle se u prikazivanjima pokazalo da to stvarno radi.

Prvo, to je njihova slika o samima sebi. To je materijal koji su oni snimili sami o sebi, o svojoj svakidašnjici, kako oni love, deru i jedu zmije, koje viceve prave i kakav je to uopšte svet. Zatim, ko su i odakle su. Oni su svi manje-više iz istog sela. Jedinicu je formirala tajna služba. Ja sam se mnogo u tom filmu bavio ulogom države Srbije u formiranju i komandovanju tom jedinicom. I konačno, taj element njihovog ponosa onim što su oni uradili jer su se slikali, ne iz umetničkih ili dokumentarnih razloga, nego da to pokazuju kod kuće i da se prave važni, kako su oni heroji i kako lako ubijaju.

Video: Insert iz filma "Škorpioni - spomenar" Lazara Stojanovića

Oni to organizuju kao predstavu, kao da će sada da naprave to neko snimanje, pa će da postave kameru, pa šta će na koju stranu da bude okrenuto, pa im se istroši baterija, pa onda svi moraju da čekaju, čitavo se pogubljenje odlaže dok oni ne odu i ne donesu novu bateriju i zatim nastavljaju da igraju svoje uloge. Žrtve žrtava, ubice ubica. Čak sledeći naređenje ubica žrtva, jedne druge pomeraju tela i aranžiraju to kako im ove ubice to nalažu. To ti ljudi ne moraju da rade, to što rade ubice višak je performansa. Oni dakle prave pozorište od toga.

To što rade žrtve je jedna fatalna zabluda o tome da ćemo možda, ako budemo poslušni i radili sve kako nam se kaže, biti na neki način, nekim čudom spašeni. To omogućuje da se ta stvar gleda u dužini koja je 45 minuta, ali da bi ta jeziva stvar, koja je inače odvratna, ubijanje nije lepa stvar, i da vi pokažete čoveku 45 minuta ubijanja, to nije baš prijatno i to verovatno ne bi bio ni dobar savet, morate gledaoca prvo da uvedete u to, i to je jedini krupniji rediteljski problem koji sam ja tu rešavao. Date mu priče svedoka o nekim drugim zverstvima koja su još grđa i gora, pa posle tih priča uđete u taj materijal, koji se onda gleda mnogo normalnije i može da se gleda pola sata. Tako da sam ja imao iskustva sa ljudima koji se sami sebi čude da su to odgledali do kraja.

RSE: Čime se trenutno bavite?

Stojanović: Pišem ponešto za neke ljude i još uvek imam neke projekte. Inače, voleo bih da sredim neke svoje stare materijale koje bi trebalo da digitalizujem i možda da ih stavim u neku formu koja se može prikazati.

RSE: Mislite na filmove?

Stojanović: Da, glavni među njima, iz mog boravka u Indiji, imam materijala godinu dana, i tu imam dva sata toga. Morao bih da pronađem projektor od osam milimetara, da to napravim i sastavim. Pišem po nešto, inače uživam u tome što ne radim ništa i nemam apsolutno nikakav plan. Nema ništa što bi trebalo da završim, što me čeka kao nešto što bih strašno želeo, a nisam uradio ili nisam napravio sprat na kući, ili nisam napisao treći tom istorije srpske muzike u vreme turske vladavine ili nisam odškolovao decu. Uradio sam sve što je trebalo, tako da je ovo sad čista zabava.

RSE: Mislila sam da li imate plan da odete, na primer na Tibet, da se vratite tamo gde ste bili nekoliko godina?

Stojanović: Tamo sam bio planirao da odem da umrem, zbog toga što tu imate jednu vrednost koju zapadni svet često ne uočava. Meni se čini da je to ključna prednost u životu. Nije važno da li je prošla jedna ili deset godina. Važno je kako prolazi i to vreme osećate i ima ga puno, bez obzira što je to samo godinu dana. Nemate tu prednost kad živite u gradu i kad znate da sledećeg jutra morate ustati i otići po novine, da jednom mesečno morate platiti stan, da morate overiti zdravstvenu knjižicu... Tako da bih ja i sada otišao tamo i to bi pre svega u Butan, pre nego u Tibet. Ali ne znam, „čovek snuje, a Bog odlučuje“, da li će biti i fizičkih mogućnosti da se to i uradi.