„Mislim da neke strukture u ruskoj političkoj eliti nisu nikada prebolele raspad SSSR-a, odvajanje nekih ključnih država, pre svih Belorusije i Ukrajine. Ideja povratka imperije (nekadašnjeg SSSR-a, prim. red.) u nekim segmentima postoji, ali lično mislim da je to velika avantura koju niko nije spreman da ostvari”, kaže Jelica Kurjak, bivša ambasadorka Srbije u Moskvi od 2008. do kraja 2012. godine.
Ona za Radio Slobodna Evropa govori o tome kakav je interes Rusije za sve većim prisustvom na Balkanu, šta ono donosi u regionu, koja su uporišta Rusije u Srbiji.
Naša sagovornica, koja je bila u diplomatskom predstavništvu Srbije u Moskvi punih 12 godina, govori o tome da li Rusija teži obnavljanju sovjetske imperije, da li živimo u novom hladnom ratu, da li je sretala članove porodice bivšeg predsednika Srbije i haškog optuženika, Slobodana Miloševića.
RSE: Kakav je interes Rusije za sve većim prisustvom na Balkanu i šta to donosi regionu?
Kurjak: To je istorijski interes. Nije ništa novo što se dešava u poslednjih dvadeset, trideset godina ili posle hladnog rata. To je večiti, istorijski interes. Prvi je bio da se izađe na topla mora preko Srbije u vreme kada je bila u sastavu raznih Jugoslavija. Potom, to je „slovenska nit“ jer je Srbija pravoslavna, slovenska zemlja.
Putin-bar u Novom Sadu, oktobar 2014.
RSE: Da li postoje neki aktuelni ruski spoljnopolitički interesi za većim prisustvom na Balkanu?
Kurjak: Kako da ne. Ruska nova paradigma „Ruski mir“ u prevodu „Ruski svet“, itekako je vezana za Srbiju i Balkan generalno. To je širenje ruskog uticaja preko kulture, preko drugih medija i tako dalje. To više nije samo i isključivo agresivni uticaj i nije samo ekonomija. To je jedan novi fenomen uticaja – „light“ uticaja.
RSE: Da li se, po Vašem mišljenju, može dogoditi da politika Srbije „I Rusija i EU“ u jednom trenutku poremeti u korist Rusije?
Kurjak: Mislim da je takvo opredeljenje prilično veštački izvedeno. To je bilo u vezi sa Kosovom “I EU i Kosovo“. Mislim da je u savremenom kontekstu odnosa snaga i strategije u Evropi i svetu, jako teško biti „I – I“. Mislim da naša pozicija i nije tako temeljna da bi mogla da izabere „I – I“. Takođe mislim da to neće mnogo, to se već vidi, zavisiti samo i isključivo od Srbije.
RSE: Da li može Balkan postati važno mesto gde se odmeravaju snage Zapada i Rusije?
Kurjak: Balkan je to uvek bio. Na današnjem Balkanu, od zemalja koje postoje, dve zemlje su u EU, treća je zemlja otišla u NATO, verovatno je na pragu EU. Ostale zemlje verovatno takođe imaju u planu EU, mislim pre svega na Makedoniju, nije tu daleko ni Srbija, a sa BiH ćemo videti. Pitanje je da li će to biti odmeravanje. Tu bi pre mogao da se desi konsenzus, ali trenutna situacija je takva da to odmeravanje, da tako kažemo, možda svima odgovara, ali u jednoj kontrolisanoj varijanti.
RSE: Koje vrednosti Rusija promoviše na Balkanu? Da li se slažete sa tezom o „rusifikaciji srpskog nacionalizma“?
Kurjak: Srpski nacionalizam je srpski nacionalizam, i on ima svoju boju, miris i izgled. On je determinisan onim što Srbija jeste na tom tlu, on se rađa i to tlo njega hrani. Podrška srpskom nacionalizmu sa ruske strane možda se uslovno može nazvati „rusifikacijom srpskog nacionalizma“, zato što neke naše političke organizacije i pokreti prosto imitiraju neke ruske političke poteze, pokrete i tako dalje. Kao i svaka imitacija, ona nije kompletna.
RSE: Koja su najvažnija ruska uporišta u Srbiji, pored rusofila u SNS-u? Da li su to ekstremni desničari?
Kurjak: Kao i svaka zemlja koja širi svoj uticaj i trudi se da bude prisutna na nekom drugom terenu, to radi i Rusija. Ona se oslanja na one zemlje koje govore njenim jezikom, koje ona razume šta žele, šta hoće. Ovde, hvala bogu, desetak posto ili maksimalno trideset posto stanovništva ima jedan romantičan, mitologiziran odnos prema Rusiji. Da je Rusija večita majka koja pomaže u teškim situacijama, velika zemlja koja će nas uvek zaštititi. To je sve uslovljeno time što smo mi Sloveni, pravoslavni, što su nam jezici slični i tako dalje.
RSE: Da li verujete da Rusija vodi sajber rat protiv Zapada, da je umešana u američke predsedničke izbore, u Nemačke izbore, Brexit, Kataloniju?
Kurjak: A zašto samo Rusija? Mislim da to nije njen specifikum i njena ekskluziva. Mislim da danas sajber rat, ili kako ga god nazvali, „rat“ je možda malo rigidno, koristi se u raznim domenima i koristi se svuda. Sve velike zemlje koje mogu koriste ga na razne načine. Koristi ga i islamski pokret. Da li je Rusija baš u sve to toliko umešana i da li ona ima baš toliko snage i potrebe da sve to radi, to je već malo složenije pitanje. Mislim da tu postoji i ova druga strana, koja uvek, u nedostatku odgovora na krize koje joj se dešavaju, ima rezervnu kartu u Rusi koju krivi za sve što se dešava.
RSE: Oni koji su politički bliski Moskvi kažu da je u pitanju „antiruska histerija“.
Kurjak: Ne bih ja to nazvala histerijom. Danas su jako popularne teške i krupne reči koje onda imaju zadatak da ljude plaše.
RSE: Kada god razgovarate sa nekim strancem u Srbiji o Rusiji i Srbiji, vidljivo je nerazumevanje tolike privrženosti Beograda Moskvi, pa je neizbežno pitanje: u čemu je stvar, zašto Srbi toliko vole Ruse? Već je opšte mesto da Srbi vole Ruse ali biraju Zapad kao mesto gde će se školovati i raditi.
Kurjak: Odnosi Rusije i Srbije kroz istoriju obeleženi su većom količinom razumevanja i bliskosti, bar na površini. Rusija ima veliku podršku, veliku simpatiju od strane Srbije, koja je ključna zemlja na Balkanu, i po veličini i po pravoslavlju, i po slovenstvu i tako dalje. Uvek je bila. Tako je Rusija uvek u Srbiji imala brata, partnera, oslonac. Srbija je sa svoje strane, kao izrazito mala zemlja, uvek imala tamo negde na Istoku „velikog brata“ koji je trevalo da je zaštiti. Taj mit o tome da će Rusija uvek priskočiti, zaštititi, podržati i tako dalje stvoren je i građen kroz vekove, sve do danas.
RSE: Ali taj mit ne odgovara istini, čak i kada pogledamo noviju istoriju. Rusija, na primer, nije stavila veto na sankcije Srbiji devedesetih godina.
Kurjak: Tako je. Niko neće da se bavi istorijskim činjenicama. Činjenica je da Srbija i Rusija nikada nisu ratovale. To je neka paradigma oko koje se sve vrti, da se mi strašno razumemo i da je to sve zbog toga što smo mi, maltene, jedan narod.
Ne, nismo jedan narod. Mi smo jako različiti. Naši jezici, na koje se svi pozivaju da su slični, nisu slični. Oni imaju slovenske korene, ali oni nisu slični. Imamo više sličnosti, bar koliko ja znam, sa ukrajinskim jezikom.
Kada se mit jednom stvori, nikada se ne pitate šta je uzrok i ne pitate za razloge, samo se nadograđuje i gradi u skladu sa dnevnim potrebama. A kod nas su dnevne potrebe, u poslednjih tridesetak godina, itekako važne za opstanak aktuelnih vlasti. Oslanjanje na Rusiju, umjesto na Zapad, je strašno dobilo na težini i značaju posle bombardovanja Srbije 1999. godine. Ta nesrećna tragedija nije trebalo da se dogodi, pogotovo ne na pragu XXI veka. Tada je dodatno dobila značaj Rusija na Balkanu.
RSE: U kojoj meri će rešavanje pitanja Kosova, odnosno ishod Briselskog dijaloga, zavisiti od Rusije?
Kurjak: To je veoma složeno pitanje. Nema spora, dok je trajala Kontakt grupa i pokušaj da se vidi šta se može uraditi sa Kosovom, Rusija je igrala itekako značajnu ulogu. Ali, činjenica je da Kontakt grupa i Rusija u njoj, nisu doneli radikalna rešenja koja su pozitivna za Srbiju i koja bi, da upotrebim taj večiti izraz naših političkih elita „odbranili Kosovo“. Šta više, sve je dovelo do toga da je potpisano to što je potpisano, da je ova vlast, koja je došla 2012. godine, pristala ne sve ono što joj je ponuđeno iz Brisela.
Ne kažem da je to loše ili nije loše, ali može se reći da je ova vlast, da i tako razmišljamo, shvatila da je sa Kosovom kraj i da tako to treba uraditi. Druga je stvar kako se sada time manipuliše i kako se to predstavlja. Ne vidim da Rusija ima, u ovom momentu, veliku ulogu u rešavanju kosovskog problema koje se finišira.
Mural "Kosovo je Srbija, Krim je Rusija" u Severnoj Mitrovici
RSE: U BiH, Milorad Dodik igra na rusku kartu. Hvali se ruskom podrškom. Kakav je uticaj Rusije u BiH? Da li je ona ključni faktor u ohrabrivanju Dodikove secesionističke politike?
Kurjak: Odnos Rusije prema Republici Srpskoj, konkretno prema njenom lideru, determinisan je opštom politikom odnosa Rusije prema Balkanu i prema srpskom narodu na Balkanu. Oni daju podršku srpskoj strani u okviru tog projekta koji se zove BiH. I dok BiH postoji tako nerešena, i dok god se nema rešenja za BiH, Rusija veoma komotno može da podržava RS, što aktuelnoj vlasti u RS-u itekako odgovara. Odgovara i srpskim elitama, i ovoj sadašnjoj i onoj prethodnoj, da imaju posebne veze i drže kopču sa Srbima. Ta krhka struktura koju je doneo Dejtonski sporazum, pre ili kasnije, mora se rešiti. Ona je kamen o vratu, ne samo Balkanu i ne samo Srbiji, ali i BiH, kao takvoj kakva jeste. Ona je kamen o vratu i Evropi.
RSE: Da li je balkanska priča o granicama, ne samo kada je u pitanju dejtonska Bosna, nego kompletnog Balkana, ponovo otvorena sada, dvadesetak godina nakon završetka rata? Da li se otvara to pitanje? Da li Srbija računa na Moskvu? Zvono za uzbunu je bio tekst Danijela Severa, američog analitičara o tome da bi možda trebalo prekrojiti Balkan po etničkim granicama. Povodom takozvanog dijaloga o Kosovu, pojavila se teza da treba organizovati međunarodnu konferenciju, na kojoj bi se postavilo i albansko i srpsko pitanje na Balkanu. Da ne pominjem najavljenu deklaraciju o zaštiti Srba u regionu.
Kurjak: Na žalost, ostatak Balkana, koji se nije privezao za evropski klub i evro-atlantski klub, ima jedno veliko breme prošlosti, one dalje i ove bliže. Mi nismo raskrstili ni sa daljom prošlošću, nismo ni sa bližom. Povodom obeležavanja stote godišnjice I svetskog rata, isplivala su neka druga pitanja, pre svega pitanja - ko je je Gavrilo Princip. Traga se za nekakvim sopstvenim identitetom, ali, de facto, pozivaju se i uzimaju se u obzir, po meni, pogrešni elementi.
Mi kao da se bojimo da stanemo pred ogledalo i da kažemo ko smo i šta smo: Jelica Kurjak
Mi nećemo da se suočimo sa onim šta smo radili, kakva je naša uloga u svemu tome. Mi se uporno i dalje držimo toga da smo žrtve, ali i heroji. Između žrtve i heroja postaji velika razlika, to su dve nespojive stvari. Šta smo onda mi? Ako smo žrtva, znamo kako ćemo da se pozicioniramo. Onda tražimo da naplatimo svoju žrtvu. Ako smo heroji, onda ćemo da kažemo – mi smo uradili to i to.
Ne možemo da budemo i jedno i drugo. Mi moramo sebe da nađemo. I što pre sebe nađemo, mislim da ćemo imati jasniju sliku, i prema samima sebi i prema BiH i prema poziciji Srba i tako dalje. Mi kao da se bojimo da stanemo pred ogledalo i da kažemo ko smo i šta smo mi.
Nije to samo naša krivica. Na žalost, u problem Balkana umešali su se mnogi. Evropa takođe ne zna šta bi, neke poteze je traljavo uradila. To bombardovanje nesrećno, i na kraju krajeva, način na koji je rešavala Kosovo. Ona nije donela rešenje ni za Albance, ni za Srbe. Ne samo na Kosovu, nego generalno. Sada imamo jedan circulus vitiosus, Srbi ne mogu u EU. Srbija nema rešeno granično pitanja, a ne može da ga reši dok se ne reši pitanje Kosova. A Kosovo ne može da bude rešeno dok - šta? Niko ne tera Srbiju da prizna Kosovo kao državu, a ni Evropa baš ne žuri da ih prizna kao državu. Tako se stvorio jedan vrtlog u kojem se snalazi kako ko zna i ume.
RSE: Ali ipak i takva Srbija je zanimljiva kao mesto razgovora predstavnika SAD i Rusije o Ukrajini. Govorimo o seriji aktuelnih sastanaka koji se posle Minska održavaju u Beogradu. Zašto Beograd?
Kurjak: Nisam o tome razmišljala do Vašeg pitanja, ali sada ću naglas, zajedno sa Vama, da pokušam da razmišljam. Prvo, što se tiče odnosa prema Ukrajini, mi nismo priznali Krim kao aneksiju, doduše nismo ni rekli da je to aneksija. Mi smo kandidati za Evropu, znači imamo neku vrstu odstupnice, ili, da damo sebi neki kompliment, neku vrstu kredibiliteta da možemo da budemo mesto na kome se to dešava.
RSE: Jednom prilikom je istoričarka Latinka Perović rekla da“ Srbiju i Rusiju vezuje ideja velike države, za čije očuvanje se koriste i nasilni načini“. Vi ste pak, jednom prilikom rekli „ kao i Rusiji, i nama je stalno odgovarao jedan gazda, ma kako se on zvao“. Da li to, pre svega, čini Rusiju i Srbiju bliskim partnerima?
Kurjak: Kako da ne. Ovo o čemu smo do sada razgovarali, to su manje-više pojavni oblici, ali uvek treba da se razgovara o uzrocima. Mi svi bežimo od uzroka. Zašto su Srbija i Rusija tako bliske? I zašto one imaju razumevanja za političku situaciju, za događaje u njihovim zemljama, za njihovu istoriju i tako dalje.
I Rusija i Srbija su zemlje, koje su kroz celu svoju istoriju želele jaku državu. Rusiju možeš razumeti jer su je gazili i Tatari i Mongoli i tako dalje, da bi ona počela tek vrlo kasno istorijski da sakuplja svoje zemlje i da stvara prvo opštine, pa gradove, pa države i tako dalje. Onda je bila potrebna jedna jaka centralna vlast koja će da drži tu strašno veliku unutrašnju imperiju, užasno veliku u kojoj se narodi gotovo i ne poznaju i gde sovjetska paradigma zapravo približava te narode.
Srbija je bila mnogo vekova pod stranom upravom i negirala je postojanje države, da bi mogli da sačuva svoj identitet, kakav-takav. Mi smo sačuvali imena, prezimena, slave, svoj identitet, iako smo bili skoro 500 godina pod tuđim jarmom. Kada smo se oslobodili, nama je takođe bila potrebna jaka država, pa smo okupljali Slovene na tlu Balkana. Imali smo Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevinu Jugoslaviju, pa Socijalističku Jugoslaviju, pa šta sve nismo imali. Ja sam samo živela u četiri države. Sve smo to imali da bi stvorili jaku centralnu državu. Mislim da je naš fenomen u tome što je Srbija, kao najveća zemlja, kao i u Sovjetskom savezu Rusija, imala želju ili potrebu da bude „pater familias“.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju: Jelica Kurjak
RSE: Šta očekujete da će se dogoditi kada se otvori poglavlje 31 o harmonizaciji spoljne politike EU i Srbije? Na dnevnom redu će biti i odnos Srbije i Rusije, konkretno, na primer, sankcije koje je uvela EU, a Srbija nije.
Kurjak: To su bolne stvari za Srbiju jer mislim da je taj odnos sa Rusijom veoma dubok, da su mnoge političke strukture vezane za Rusiju. Ovde je veliki uticaj Rusije. Ali, to nije problem Rusije, to je naš problem.
Ne može se sedeti na dve stolice. Ne citiram američkog službenika Hojt Ji-a, ali to je jasna stvar svima nama. U običnom životu ne može se sedeti na dve stolice, a ne samo u politici. Nije slučajno što je posle toga došla i reakcija ukrajinskog ambasadora, pa norveškog ambasadora...: "Gospodo, ako želite da budete članovi kluba, vi morate poštovati pravila igre u tom klubu!"
Ako mi iskreno sve to radimo i ako je naše opredeljenje za pristupanje evro-atlantskim organizacijama iskreno i odgovara našim strateškim opredeljenima, onda tu više nema dvoumljenja. Ali šta se kod nas ne govori? Pridruživanjem EU ne postaješ neprijatelj drugim državama sa kojima si prijatelj. Ne postaješ neprijatelj Rusiji zato što si ušao u EU. Bugarska ima jako dobre ekonomske i političke odnose sa Rusijom. I druge zemlje ih imaju, Nemačka ih ima, vodeća zemlja NATO-a. Mislim da se time kod nas veštački poigrava, stiče se utisak da mi nismo spremni za sve to.
RSE: Da li je aneksija Krima nešto što pokazuje kuda je Moskva krenula, ili je to izolovan slučaj?
Kurjak: Mislim da je došlo do ozbiljne korekcije u spoljnoj politici Rusije pri kraju ili od polovine drugog mandata Vladimira Putina. Rusija se ekonomski osnažila, došlo je tu vrlo mnogo novca od nafte, gasa i tako dalje. Zapravo je napravljen jedan zaokret ka ostvarivanju onoga što je Putin nazvao „najvećom tragedijom XX veka“, a to je raspad SSSR-a.
Mislim da neke strukture u ruskoj političkoj eliti nikada nisu prebolele raspad SSSR-a , odvajanje samostalnih država, pre svega nekih ključnih za rusku istoriju i za rusku samobitnost. To su Ukrajina i Belorusija, pre svega. Ne zaboravite da je na tlu današnje Ukrajine stvorena Kijevska Rusija, jedna od prvih ozbiljnih ruskih država, začetak ruske državnosti.
Prema tome, bilo je možda i za očekivati da se Rusija sprema da na neki način revidira te odnose sa svojim okruženjem, sa zemljama Zajednice nezavisnih država.
RSE: Da li je ideja Putina da se vrati na granice bivšeg SSSR-a?
Kurjak: On je veoma realan i pragmatičan i političar i čovek. Da vrati celu teritoriju bivšeg SSSR-a, veoma je teško. Za ovih tridesetak godina mnogo toga se promenilo i mnogo se toga pozicioniralo. On bi želeo da ima bliže odnose sa tim zemljama. Ali, te zemlje su isto tako shvatile da ne može samo Rusija da im pruži ono što im treba, pružaju im i neki drugi, uključujući Kinu, uključujući i SAD, pa uključujući i EU. Prema tome, ta ideja povratka imperije u nekim svojim segmentima postoji, ali lično mislim da je to velika avantura koju niko nije spreman da ostvari.
RSE: Ko je, po Vama, prekršio dogovor koji je označio kraj hladnog rata?
Kurjak: Ne znam. Da li je taj dogovor bio toliko čvrst ili nije bio, to ne znam. I jednoj i drugoj zemlji je bilo stalo, u tom momentu, da izađu iz ćorsokaka u kom su se našli. Rusiji, pre svega, zbog ekonomskog stanja. Obe zemlje su želele da reše vojno pitanje. Rusiji je trebalo da se malo stane sa širenjem vojne tehnike i tehnologije, da se sve to ograniči. I Amerikanci su to želeli. Ko je tu koga prevario, ko je prvi prekršio sporazum, to ne mogu reći. Činjenica je da je Rusija imala jedna očekivanja od Zapada, koja su delimično ostvarena. Zapad je sigurno imao neke druge planove. To je već na nivou neke veće strateške politike.
RSE: Da li je ovo što se sada događa ponovo hladni rat?
Kurjak: Ako pojedini oblici hladnog rata znače da stalno jedni drugom nešto rade, spremaju, podmeću i tako dalje, onda to jeste hladni rat. Ali čak i ako jeste hladni rat, on je doneo neke novine, neki drukčiji pristup, sa drukčijim sredstvima. Nikada ne staješ u istu vodu.
RSE: Šta je donela novo u tim odnosima Trampova administracija? Očekivalo se da će ona relaksirati odnose sa Moskvom, ali to se nije dogodilo.
Kurjak: Očekivalo se mnogo. Naročito je ruska unutrašnja propaganda bila velika u tom pogledu. Bila sam veoma iznenađena kada sam pročitala da su u Dumi slavili Trampovu pobedu, što je ipak malo čudno. To govori o tome da su Rusi mnogo polagali u to da će Tramp uticati na ukidanje sankcija, na otvaranje ruskog tržišta, što je preko potrebno jer Rusija stvarno ozbiljno oseća posledice svega toga.
Međutim, sada je situacija nerešena, videćemo u šta će se sve to pretvoriti. Rusija i dalje očekuje da dođe do nekog poboljšanja odnosa. Mislim da je očekivala i sada, na sastanku pre nekoliko dana u Vijetnamu. Na žalost, nije došlo do zvaničnog sastanka Trampa i Putina, nego susret „onako usput“, a „usput“ se ništa ne rešava. Stvari idu dalje.
"Viđala sam Mirjanu Marković, ali se nismo pozdravljale"
RSE: Vi ste 12 godina živeli u Rusiji. Kako se živi u Rusiji?
Kurjak: U periodu, u kojem sam ja tamo živela, bilo je veoma dobro. Rusija je svakoga dana u svakom pogledu sve više napredovala. To se odražavalo i u infrastrukturi, u kulturi, u standardu, u svemu. To je trajalo od 2001. do 2012. godine. Naravno, kao u svim zemljama tog nivoa razvoja kao što je Rusija, uvek postoji velika razlika između megapolisa i provincije. Rusija je jako mnogo gradila, dograđivala i tako dalje.
Nažalost, posle uvođenja sankcija, posle događaja na istoku Ukrajine i oko Krima, došlo je do velikog ekonomskog pada. Svetska banka je dala jedan podatak. Od 2014. godine do 2016. godine (merila je ključne zemlje u svetu, kakve su potrebe stanovništva, kako rastu) u Kini je bio rast za 90 odsto, u Indiji 65, čak u Belorusiji za 35, a u Rusiji 8,3 procenata.
RSE: Da li je Rusija "mafijaška država"? Kakva su ljudska prava? Do nas stižu stalno vesti o progonima, na primer novinara, ljudi koji su oponenti Putina?
Kurjak: Dok sam bila tamo, počelo je da se oseća zaoštravanje prema stranom prisustvu, stranoj informaciji, medijima. Dok sam bila tamo, prvi je British Council proglašen stranim agentom. Procenjeno je da se mešao u neke unutrašnje stvari. Zatim jevećina NGO proglašena stranim agentima. Ruska država je tražila da se kontroliše odakle dolazi i kuda ide novac, šta se njime finansira u zemlji. U Rusiji permanentno postoji strah da se tim novcem finansira državni udar.
Prema informacijama koje čitam u medijima, to se sada veoma zaoštrava. Pre neki dan, Duma je donela aneks Zakona o stranim agentima, gde i strana dopisništva, strane agencije mogu biti proglašeni stranim agentima.
RSE: Koliko je jaka opozicija Putinu? Koliko je jaka ta „Druga Rusija“, kako je jedan autor (dr Milan Subotić) u Biblioteci XXI vek, nazvao oponente Putinu?
Kurjak: Generalno i ukratko rečeno, nije jaka. Ona boluje od istih bolesti od kojih boluje opozicija i u našoj zemlji, u sličnim zemljama koje još uvek nisu raskrstile sa svojom prošlošću, nisu prešli tranzicioni period. U takvim nedefinisanim stanjima jača autokratski režim, totalitarni režim, ili elementi takvog režima.
Opozicija je razjedinjena, rascepkana, opozicija koketira između nacionalnog i liberalno-demokratskog.
RSE: Da li ste, kao diplomata u ambasadi u Moskvi, imali kontakta sa ljudima koji su iz političkih razloga otišli u Rusiju? Mislim konkretno na porodicu Slobodana Miloševića.
Kurjak: Ne, nisam. Imala sam jedino kontakta sa pokojnim ambasadorom, Borom Miloševićem, bratom Slobodana Miloševića. Sa njegovom suprugom i sinom, kada se govorilo da su čas ovde, čas tamo, čas negde drugde, nisam imala kontakta, mada sam je viđala dva-tri puta.
RSE: Gde?
Kurjak: Viđala sam je po hotelima, kada su dolazile neke naše delegacije. Ona je dolazila da pozdravi neke svoje stare prijatelje. Viđala sam je, ali se nismo pozdravljale.
RSE: Vaša deca su se tamo školovala, dugo ste bili u Rusiji. Da li Vam nedostaje Moskva?
Kurjak: Porodično nam nedostaje jer mi smo se porodično adaptirali životu u Moskvi, načinu ishrane, načinu života u hladnoći. Imala sam mogućnosti da idem da gledam rusku klasiku, balet i operu. Imala sam mogućnosti da osetim na delu tu rusku kulturu koja jeste velika. Strašno se mnogo u nju ulaže. Nedostaje mi razgovor sa prijateljima. Tamo imate sjajnih intelektualaca, temeljno obrazovanih ljudi, koji su neomeđeni, ni prezimenom, ni imenom, ni državom, ni prostorom, koji prosto imaju fenomenalan intelekt i um. To mi nedostaje.