Zamenik ministra inostranih poslova Češke republike Jakub Dir za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da je perspektiva brzog širenja EU na Zapadni Balkan, uprkos nekim rezervama, realistična. On je mišljenja da se proces reformi same EU i njenog proširenja mogu i moraju odvijati paralelno, a povodom stava francuskog predsednika da se Unija najpre mora reformisati, pa tek onda primati nove članice, kaže da je Emanuel Makron u Sofiji na samitu EU – Zapadni Balkan ostao usamljen.
Bez potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom Srbija ne može da uđe u Evropsku uniju, a šta će biti sadržaj tog sporazuma odlučiće Beograd i Priština. Biće to dobro i za Srbiju i za Kosovo, uveren je zamenik češkog šefa diplomatije, koji podseća kako je bilo dobro nakon podele Čehoslovačke sresti se ponovo sa susednom Slovačkom u redovima Evropske unije.
RSE: Najveći talas proširenja Evropske unije dogodio se 2004. godine, kada je deset zemalja ušlo u njene redove, među njima i Češka republika. Posle toga su članice postale Rumunija i Bugarska, 2007, a onda i Hrvatska, 2013. godine.
Sada je došao red na države Zapadnog Balkana. U strategiji Evropske komisije ističe se 2025. godina kao mogući datum pristupa Crne Gore i Srbije Evropskoj uniji. Da li vam ta perspektiva izgleda realna posle samita Evropska unija – Zapadni Balkan u Sofiji?
Dir: Ja mislim da je perspektiva brzog širenja EU realistična. To, naravno, znači da se to neće dogoditi sutra nego za nekoliko godina, iako niko sada nije u stanju da definiše da li će to biti za sedam godina ili nešto ranije. I sam proces ratifikacije, uzgred, oduzeće dosta vremena.
Najpre je potrebno završiti sve domaće zadatke kod kuće, pre svega se to odnosi na one kandidate koji su otišli najdalje u procesu, a to su Crna Gora i Srbija, a tek potom, kada budu ispunjeni svi kriterijumi, moguće je baviti se preciznijim, konkretnijim, datumom pristupanja. Ali, to da već svi govore da će se proširenje desiti, da je to plan zemalja-članica EU i Evropske komisije – to je istina.
Vaš browser nepodržava HTML5
Šefovi država stigli u Sofiju
Do pre nekoliko godina situacija je bila lošija, atmosfera je bila skeptičnija zato što su visoki zvaničnici Evropske komisije, čak i sam predsednik, rekli da se dalje proširenje neće dogoditi tokom tekućeg mandata Komisije. Dakle, svi smo od početka znali da se u mandatu predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, od 2014. do 2019. godine najverovatnije neće dogoditi da neka zemlja postane članica EU.
Sada je, međutim, situacija drugačija – kad je reč kako o političkoj simbolici, tako i o planovima, pozitivnom okruženju, što je veoma važno jer imate za šta da se uhvatite i šta da sledite. U tom smislu je bilo mnogo zemalja-članica koje su i na nedavnom samitu zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije u Sofiji, tražile da se precizira termin prijema novih članica.
RSE: Ali, u Sofiji na samitu EU – Zapadni Balkan gotovo da se javno nije čula reč ’proširenje’, kao da su svi izbegavali da je izgovore. Imate li i vi takav utisak?
Dir: Ne, ne. Mislim da su neki učesnici baš govorili o proširenju i o tome da Evropska unija mora dinamizovati politiku proširenja i staviti je ponovo u prvi plan. Ima mnogo zemalja koje podržavaju ovakvu poziciju Češke republike – posebno su to države Višegradske četvorke, ali su među njima i zemlje severne Evrope i baltičke države, Italija, Austrija, Rumunija i Bugarska zasigurno. To su države koje ne samo da se ne boje da upotrebljavaju pojam ’proširenje EU’ nego se veoma raduju što se politika proširenja probija napred kao prioritet Evropske unije.
- Balkan: Tehnički bliže, suštinski sve dalje od EU
- Fabrici: Proširenje na Z. Balkan geopolitička investicija EU
Bila je i tamo grupa zemalja, posebno iz zapadne Evrope, čiji lideri su diskutovali iza zatvorenih vrata. Iako su bili otvoreni, bili su oprezni. Možda nisu pomenuli reč "proširenje", ali jesu pominjali kriterijume, ispunjavanje uslova, a razgovarali su i o tempu širenja, koji bi doprineo tome da se njihovi građani mentalno pripreme za sledeći talas širenja.
RSE: Da li je Češka republika saglasna sa pozicijom predsednika Francuske Emanuela Makrona da se Evropska unija najpre mora sama reformisati, pa tek posle toga primati u svoje redove nove zemlje-članice? To se takođe čulo u Sofiji, Makron je to tamo ponovo rekao.
Dir: Da, predsednik Makron je u debati u Sofiji izneo takav stav i ostao u tome usamljen. Svi ostali su u tom pogledu imali mnogo optimističniji ton. Zaista, potrebno je intenzivno razgovarati sa francuskom stranom, kako bi nam konkretno rekla šta pod tim podrazumeva i kakve namere ima u pogledu planova reformi EU. Moramo u toj komunikaciji da najpre steknemo predstavu šta sadrži francuski plan unutrašnjih reformi EU, zato što mnogi stavovi Francuske proizilaze iz nekih nezatvorenih bilateralnih pitanja.
Primera radi, mnogo će zavisiti od toga kakav će stav zauzeti Francuska do juna ili u junu u pogledu davanja zelenog svetla za početak pristupnih pregovora sa kandidatima za EU Albanijom i Makedonijom. Dakle, moramo od Francuske najpre steći predstavu šta sadrži njen plan unutrašnjih reformi EU i šta će se dogoditi sa ’okolinom’, susedstvom, zemljama koje su teoretski spremne ili će biti spremne za članstvo u evropskom klubu u to vreme.
Ja, kao predstavnik Češke republike, mogu reći da ćemo mi uvek zastupati pragmatičan, veoma "prizemljen" pristup, da treba učiniti sve što je moguće za dobro svih. Mi nećemo nikakvu veliku promenu, veliku reformu Evropske unije jer Česi, koji su, kao što sam rekao, pragmatični, ne mogu da prihvate da se Evropska unija iz temelja promeni, ne mogu da prihvate nekakav dogovor naprečac da se, recimo, promeni primarno pravo Evropske unije.
Zadovoljni smo što smo posle dugogodišnjih napora i pregovora konačno usvojili Lisabonski ugovor. Platili smo za to veliku političku cenu, u nekim državama se referendum morao održati dva puta, negde je rezultat glasanja bio veoma tesan, a negde se s potpisivanjem vagalo. A tokom celog tog perioda od 2009. godine, kada sam bio u češkom predstavništvu EU u Briselu, krug 28 zemalja-članica se usklađivao sa takozvanom postlisabonizacijom, sa tim kako da se ceo sistem postupno "slegne" posle tih ne velikih, ali ne ni malih, promena, koje je Lisabonski ugovor doneo.
Vaš browser nepodržava HTML5
Pet stvari s kojima će 'Brexit' promijeniti EU?
Sada, kada se sistem "slegao" i kada smo u njemu prepoznali i izvesnu fleksibilnost, koja bi nam omogućila i dalje korake, prvenstveno u oblasti bezbednosti i odbrane, kako unutrašnje, tako i spoljašnje, odgovara nam Lisabonski ugovor i ne moramo da ga menjamo. Kakvi god dalji, ambiciozniji, planovi i ideje stizali o dubljoj integraciji u trenutku kada se u Evropi stalno suočavamo sa slučajevima krize, posebno sa aktuelnim procedurama i dogovorima u vezi sa Brexitom, ne mogu da zamislim neke dublje promene unutar EU, a mnogo zemalja to takođe ne može.
Na stolu, kao što znate, imamo nekoliko teoretskih scenarija o daljem razvoju Evropske unije: pet scenarija je predložila Komisija; imamo ’Belu knjigu’; imamo i predlog Žan-Kloda Junkera u njegovom godišnjem izveštaju iz Strazbura, takozvanom "Stanju Unije", koji predstavlja nekakav šesti scenario; od mnogobrojnih lidera nacionalnih država i predsednika vlada na plenumu u Strazburu, slušamo njihove predloge; čuli smo i sorbonski predlog predsednika (Emanuela) Makrona, kao i ideju portugalskog premijera.
To su sve zanimljivi predlozi i ideje, ali, realno, u situaciji kada se završava aktuelni mandat Evropske komisije, a za godinu dana se završava i mandat Donalda Tuska, kao predsednika Saveta EU – u takvoj situaciji izaći sa nečim potpuno novim ili sa idejama o dovršavanju nekih od tih predloga, to zaista ne mogu da zamislim.
Da bih kratko i konkretno odgovorio na pitanje: ono što možemo učiniti u okviru završetka naše agende lidera evropskih zemalja i mandata Žan-Kloda Junkera i njegove Komisije u svim oblastima legislativnih predloga koji su na stolu, a koje zajedno sa Evropskim parlamentom Savetom ministara završavamo – to ćemo ispuniti, a istovremeno ćemo intenzivno nastaviti pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom i omogućiti početak pregovora o članstvu sa Albanijom i Makedonijom. To je češka pozicija. Nastavićemo, naravno, dalje i debatu o proširenju EU na celu zapadnobalkansku šestorku.
RSE: Da li je po vašem mišljenju moguće da proces reformi Evropske unije i proces njenog širenja teku paralelno?
Dir: Mislim da je to moguće i da se to tako do sada i događalo. Uvek su se u istoriji evropske integracije odigravala dva procesa – proces u širinu i proces u dubinu. Proces produbljivanja integracije, kao što sam rekao, proticao je poslednjih godina preko postlisabonizacije, što znači da smo "produbili" one oblasti u kojima smo mogli da idemo dalje u integrativnom smislu, a to je bio lisabonski ugovor. Logična posledica toga je, onda, proces daljeg širenja. To je, dakle, u genima – istorijskim i sadašnjim – Evropske unije i celokupne evropske integracije.
Drugim rečima, produbljivanje ide ruku pod ruku sa širenjem i bez obzira na to šta se bude dogodilo sa nekim legislativnim predlozima i debatama koje u Briselu vode lideri evropskih zemalja, Srbija, razume se, mora da nastavi sve svoje reforme i na taj način će zatvarati jedno pregovaračko poglavlje za drugim, u jednom trenutku će biti spremna za prijem, a onda će doći momenat kad će se sve to povezati i kompletirati. Dakle, ja mislim da ti procesi teku paralelno, uvek je to tako bilo, i da nema razloga da se veštački jedan od njih zaustavi – to naprosto nije ni moguće.
Vaš browser nepodržava HTML5
Vučić i Tači: Sporazum jedino rešenje
RSE: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da je najveća prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji Kosovo. Slažete li se sa takvom ocenom?
Dir: Ja sam nedvosmisleno saglasan sa tim kako se dijalog o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije definiše u strategijskim dokumentima Evropske komisije i cele Unije. Za nas je naprosto osnovno podsetiti se kako izgleda taj orijentacioni pregled koraka koje, gledano iz Evropske komisije, Srbija mora da sprovede da bi mogla uopšte da uđe u Evropsku uniju. Iz toga proizilazi nužnost da se potpiše pravno-obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa.
Kako se dogovorite, kako će izgledati taj sporazum, šta će biti njegov sadržaj i kako će biti utemeljena budućnost obeju ugovornih strana, to će, razume se, proizaći iz vašeg dijaloga, dakle, to će zavisiti od Beograda i Prištine; neće to biti nikakav diktat koji će doći iz Brisela ili iz Evropske komisije, niti od onih koji Kosovo priznaju ili ne priznaju.
Kosovo je, naravno, važan faktor, dakle, srpsko-kosovski odnosi moraju biti normalizovani. Naime, sve više zemalja-članica EU, ali i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, upozoravaju na to da se moraju rešiti svi međudržavni i bilateralni problemi i nesuglasice koje kandidati za članstvo imaju moraju biti rešeni pre njihovog prijema u EU – a u taj paket spadaju i sporovi oko granica.
Dodao bih da će to biti dobro i za Srbiju i za Kosovo. Mi veoma podržavamo Srbiju i celu zapadnobalkansku šestorku na njihovom putu ka EU, a kada kažem da će to biti dobro i za Prištinu i za Beograd to je i zato što imam na umu naše veoma dobro istorijsko iskustvo. Naime, bilo je veoma prijatno nakon podele Čehoslovačke sresti se ponovo sa Slovačkom u okviru NATO-a i Evropske unije i živeti zajedno sa svojim susedom bez ikakvih problema, u daleko boljim odnosima nego što su ikada pre toga bili.
- Drašković: Vučić oprezno govori da je Kosovo izgubljeno
- Vijeće sigurnosti: Pogoršanje odnosa Beograda i Prištine
Mogao bih u tom smislu podsetiti, recimo, i na bolne istorijske odnose koje smo imali sa Nemačkom, ali nakon što smo posle mnogo decenija te probleme rešili uspostavili saradnju na novim temeljima, imamo najkvalitetnije odnose sa tim našim susedom, bolje nego ikada pre. To je, zapravo, jedna skromna preporuka koja proizilazi iz našeg vlastitog iskustva.
RSE: Ipak, šta mislite da Evropska unija i njene članice očekuju da Srbija ispuni kad je reč o Kosovu? Da se ne suprotstavlja tome da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija?
Dir: Kao što sam rekao, to će zavisiti od dijaloga između Beograda i Prištine, od toga kako ćete definisati svoje buduće ugovorne odnose. Uslov je taj obavezujući pravni sporazum o normalizaciji odnosa, a sadržaj tog dokumenta zavisi od vas. Dakle, uslov koji je postavila Evropska unija je sporazum, a ne članstvo Kosova u UN. Taj uslov EU nije ni mogla da postavi s obzirom da u oblasti spoljne politike zemlje-članice EU u velikoj meri zadržavaju svoje ingerencije. To, dakle, znači da u spoljnoj i odbrambenoj politici Evropska unija ima svoje limite. Kao što je poznato, pet zemalja-članica EU koje ne priznaju Kosovo.
RSE: Može li doći do pritiska uticajnijih na tu grupu zemalja da priznaju nezavisnost Kosova?
Dir: Ne. Pre bih rekao da, ukoliko ne dođe do normalizacije odnosa između Prištine i Beograda i ako se stalno budu pojavljivali novi problemi umesto pozitivnih rezultata u dijalogu, može doći do faktičkog zamrzavanja procesa integracije, zato što će apetit za proširenje počinjati i završavati u zavisnosti od toga hoće li biti dobre volje za normalizaciju odnosa ili je neće biti. Ako ne bude kvalitetnog dijaloga i uspeha i raspoloženje članica EU za dalju integraciju novih zemalja će se smanjivati.
RSE: Srbija mora da harmonizuje svoju spoljnu politiku sa politikom Evropske unije, što znači i uvođenje sankcija Rusiji, što Beograd odbija. Šta vi o tome mislite? Predsednik Češke Miloš Zeman je protiv sankcija prema Rusiji, ako se ne varam?
Dir: Predsednik Zeman je veliki protivnik sankcija, rekao bih sankcija kao takvih, sankcija raznih vrsta, ali predsednik Zeman nije taj koji definiše češku spoljnu politiku. To su češka vlada, premijer i ministar spoljnih poslova, koji imaju jedinstvenu spoljnopolitičku poziciju, bez obzira da li se radi o prethodnoj ili sadašnjoj vladi.
Saglasnost u tom pogledu već četiri godine postoji i unutar Evropske unije, to nas je osnažilo, a ojačalo nas je i to što vidimo konkretne rezultate – da je u ruskoj privredi i ruskoj politici stanje lošije nego što bi bilo da nije tih sankcija, tako da moraju računati s tom jedinstvenom pozicijom Evrope koja toliko dugo traje. To je jedan faktor, a drugi je, svakako, taj transatlantski savez, odnosno, saglasnost stavova o tom pitanju između Evropske unije i Sjedinjenih Država.
Veoma je dobro što je i mnogo drugih zemalja, kao što su Albanija, Makedonija, a na mnogo načina i Srbija, sa nama na istoj palubi, ali jasni su mi razlozi zašto se držimo takve pozicije. To je jedini način da se upozori da je premeštanje i menjanje granica u Evropi posle 1945. godine nešto što se naprosto ne sme činiti.
RSE: Šta mislite o rastućoj propagandi Rusije, ali i Turske i Kine, u Srbiji i širem regionu i kako Evropska unija treba da reaguje na širenje ruske "meke moći"?
Dir: Trebalo bi da reaguje mirno i ubedljivim načinom delovanja ovde gde se takvi uticaji šire. Mi, naravni, imamo i sopstvena iskustva sa hibridnim instrumentima, sa strategijskom komunikacijom, sa ’fake news’ i sa svime što može uticati na rezultate izbora ili na domaću političku scenu u mnogim zemljama-članicama EU, ali i u Sjedinjenim Državama.
Što se tiče načina na koji Rusija, mogu to biti i Turska i Saudijska Arabija i drugi igrači, geopolitički koriste region Zapadnog Balkana, naravno da nam je to poznato i da to pažljivo pratimo, ali naš odgovor je praktičan: pomažemo, naime, da se podigne kvalitet života svih građana Srbije i regiona, pružamo podršku njihovom povezivanju i integraciji u EU, konkretnim projektima, finansijskom i razvojnom pomoći koja je u procesima transformacije potrebna ne samo Srbiji – činimo, dakle, sve da ovde budemo prisutni i vidljivi, kako bi svi videli kakav uspeh je doneo put kojim je prošla zemlja kao što je Češka republika, put koji je temeljno promenio celu političku, ekonomsku i socijalnu sferu u poslednjih 15-20 godina.
Nije to s naše strane nikakva propaganda, nemamo za to nikakve razloge, nego samo uverenje da je Srbiji, nakon što je izabrala evropski put, potrebno pomagati i u konkretnim praktičnim politikama i merama.
Mi u tom pogledu možda nismo toliko ideologični kao što su neki drugi igrači, pomenuo bih u tom smislu posebno Moskvu, umesto toga mi zaista pružamo konkretnu pomoć, ali pitanje je, naravno, kako se o tome ovde u Srbiji izveštava i koliko o tome obaveštavaju domaći politički zvaničnici.
Neke zemlje-članice EU su upozoravale i na samitu u Sofiji da će, ako sami kao Evropska unija ne budemo bili aktivniji u Srbiji i drugim državama regiona, taj prostor odmah zauzeti neke treće zemlje, ali sada upravo imamo povoljan period. Naime, tri zemlje, koje jedna za drugom predsedavaju Evropskom unijom zalažu se za dinamizaciju politike širenja Unije – posle Bugarske, to će biti Austrija, a posle nje dolazi Rumunija. Sve te tri države uradiće sve što mogu da se ubrza tempo, a posle petnaest godina u Sofiji se pokazalo da Evropska unija taj bezbednosni i politički aspekt izrazito ozbiljno percipira.
Nadajmo se da će ta percepcija biti podjednako intenzivna i na srpskoj strani i da će kad je reč o celoj zapadnobalkanskoj šestorki doći do društvenog konsenzusa o tome da je to jedini put koji vodi ka prosperitetu. Tako je to bilo kod nas u srednjoj Evropi, isplatio nam se taj put, radio je, dakle, za nas, a radiće i za vas.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju nedelje: Jakub Dir
Temeljni uslov je, drugim rečima, da ceo politički spektar, relevantne političke snage, bilo da je reč o opcijama centra, levo ili desno od centra, shvati da se spoljnopolitički i bezbednosni ciljevi moraju definisati i braniti zajedno.
Kod nas je nedvosmislena lozinka 1989. godine bila "nazad u Evropu" i u narednih petnaest godina to se i ostvarilo na oba plana – u bezbednosnom smislu to je bilo članstvo u NATO, a na socijalnom, ekonomskom i političkom planu to je bilo članstvo u Evropskoj uniji.