Sundberg: U Strazburu petnaest tužbi za nestale bebe

Uspostavljanje efikasnog modela za buduće istrage vodi ka rešavanju subine nestalih beba u Srbiji, izjavio je Fredrik Sundberg, šef Odeljenja za izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava. On kaže da je to moguće samo putem usvajanja posebnog zakona.

Sundberg je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) govorio o predlogu zakona o nestalim bebama koji bi uskoro trebalo da bude razmatran u Skupštini Srbije. Zakon je pripremljen po nalogu iz presude iz Strazbura 2013. godine u slučaju Zorice Jovanović, koja je državu tužila jer nikada nije dobila kredibilne odgovore od države o sudbini njene bebe za koju joj je rečeno da je ubrzo po rođenju 1983. preminula, dok ona sumnja da je nestala iz porodilišta u Ćupriji. Tom presudom Sud za ljudska prava Srbiji je naložio da joj se na ime odštete isplati 10.000 evra.

• Decenija i po potrage za nestalim bebama

Roditelji, okupljeni u nekoliko udruženja u Srbiji, veruju da su im deca, koja su u državnim bolnicama proglašavana mrtvima, oteta iz porodilišta neposredno posle rođenja.

"Da bismo konačno rešili to pitanje potrebno je da se u Srbiji kao deo novog mehanizma za istrage uspostavi funkcionalna baza DNK podataka koja bi omogućila da se pronađu deca za koju se veruje da su nestala. To je ideja koja je proizašla iz konsultacija sa roditeljima nakon što su se krivične istrage u najvećem broju slučajeve pokazale nemogućim zbog zastare krivičnog gonjenja i nakon što je verovatno mnogo dokaza nestalo u proteklih par decenija. Da se ljudima u Srbiji i širom Evrope, koji veruju da su kao bebe ukradeni na porođaju, omogući da potvrde ili opovrgnu sumnje kroz tu bazu.

Laboratorija pod nezavisnim nadzorom imala bi zadatak da uporedi uzorke roditelja i njihove eventualne dece i utvrdi istinu. Ako pak postoje sumnje o nestanku beba u skorijem vremenu čije krivično gonjenje nije još zastarelo, njihova sudbina bi trebalo da bude utvrđena uz paralelne napore tužilaštva da se istraže moguća krivična dela. U slučajevima gde nije došlo do zastare krivičnog gonjenja na raspolaganju su i dalje mehanizmi redovne krivičnopravne zaštite, odnosno zaštita po Krivičnom zakonu Srbije i u slučaju nezadovoljstva roditelja svi pravni lekovi po nacionalnom zakonodavstvu sve do ustavne tužbe i predstavke Strazburu", kaže Sundberg.

Uspostavljanje efikasnog modela za buduće istrage vodi ka rešavanju sudbine nestalih beba u Srbiji: Fredrik Sundberg

RSE: Koliko je tužbi u slučajevima nestalih beba iz Srbije u Evropskom sudu za ljudska prava?

Sundberg: Trenutno je ukupno petnaest tužbi u dva združena predmeta pred sudom u Strazburu. Odluka Strazbura po ovim novim predmetima se još uvek očekuje. Međutim, presuda u predmetu Zorice Jovanović sama po sebi već predstavlja obavezu države Srbije da preduzme mere da se ovaj problem koji datira nekoliko decenija unazad reši i da se sudbina svih nestalih beba rasvetli do kraja u meri u kojoj je to danas moguće. Obaveza države je da preduzme sve moguće napore i iskoristi sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju da rasvetli sudbinu ove dece.

To međutim ne znači da će u svakom individualnom slučaju moći da se dođe do konačnog rezultata iz objektivnih razloga ogromnog proteka vremena. Ali znači da će sudovi morati u brzom i efikasnom postupku da preduzmu svaki korak i prate svaki trag i izvedu sve moguće dokaze, na primer pribavljanjem postojeće pisane dokumentacije, saslušanjem živih svedoka, naređivanjem veštačenja, pa i putem DNK analize. Međutim, treba imati u vidu da ’nestale bebe’ koje su danas odrasli ljudi od 40, 50 i više godina, ne mogu zbog zaštite svog prava na porodični i privatni život biti primorani da u ovom postupku učestvuju i da daju svoje DNK uzorke. Njihovo učešće mora biti isključivo na dobrovoljnoj osnovi, inače će doći do povrede njihovih ljudskih prava.

RSE: Čuli smo da su roditelji potpuno nezadovoljni predloženim zakonom o bebama i da su Strazbur i vlast u Srbiji optužili da rade protiv njih, šta kažete na to?

Sundberg: Tokom naše debate u srpskom parlamentu videla se velika konfuzija. Mnogi od roditelja žalili su se na trgovinu decom koja po njihovim rečima traje i danas. Neke od njihovih ideja, kao što je uspostavljanje specijalnog tužilaštva za trgovinu ljudima mogu biti zanimljive. Isto važi za predloge za uklanjanje zastare za otmicu odnosno trgovinu decom. Međutim, svi ovi predlozi ne rešavaju problem ’nestalih beba’ jer sve eventualne izmene mogu da važe samo za buduće slučajeve, te se ne mogu primenjivati unazad. To je ne samo princip Evropske konvencije da se krivično zakonodavstvo kada se usvoji može primenjivati samo ubuduće a ne i na situacije iz prošlosti, odnosno retroaktivno, nego i ustavni princip u Srbiji i svim drugim demokratskim zemljama Evrope i sveta.

RSE: Ali to nije uneto u predlog zakona o bebama?

Sundberg: Ne. Zato što svrha tog zakona nije da reši taj problem. To nije zakon o trgovini ljudima i ne odnosi se na situacije koje bi mogle postojati danas. Ovaj zakon rešava pitanje roditelja koji decenijama od vlasti kroz adekvatne krivične istrage nisu dobili odgovor kakva je sudbina njihove dece. Danas je u mnogim slučajevima došlo do zastare krivičnog gonjenja. Nisam siguran, ali mislim da po krivičnom zakonodavstvu Srbije, najduži propisani rok zastare u ovakvim situacijama jeste 20 godina.

To znači da po proteku tog roka od momenta kada se kritični događaj eventualno dogodio nije više moguće voditi krivični postupak i osuditi odgovorne i smestiti ih u zatvor, na čemu roditelji, iz potpuno razumljivih emocionalnih razloga insistiraju. Iz te perspektive predloženi zakon jedini je mogući put jer omogućava da se sudbina nestale dece istraži i pored nemogućnosti vođenja krivičnog postupka tamo gde je došlo do zastare krivičnog gonjenja.

Presuda iz Strazbura

RSE: Da li je Sud u Strazburu još 2013. godine naložio Srbiji da donese zakon o bebama i da tužbe reši kao u slučaju Zorice Jovanović?

Sundberg: Tom presudom rečeno je da Srbija treba da uspostavi nezavisni mehanizam kojim će roditeljima obezbediti dve stvari: prvo, kredibilne odgovore o sudbini njihove novorođene dece i ako je potrebno i novčanu odštetu. Srbija je, na žalost, jedina evropska država sa takvim problemom. Navodi o nestalim bebama, a to znamo iz medija, postoje i u drugim državama bivše Jugoslavije ali Srbija je jedina zemlja koju je Strazbur zbog toga osudio.

RSE: Po mišljenju roditelja, zakon o nestalim bebama ne donosi pravdu jer predviđa samo novčanu odštetu posle koje bi naknadno morali da traže da se pronađu njihove bebe?

Sundberg: To nije tačno. Nacrt zakona o nestalim bebama pre svega predviđa mehanizam za traženje odgovora o sudbini dece koja su navodno nestala iz državnih porodilišta pre četrdeset, predeset godina. To je njegova primarna uloga i to je u skladu sa onim što je Strazbur naložio.

Javni tužioci ne mogu da troše novac poreskih obveznika da bi istraživali stvari koje su krivično zastarele, odnosno koje više nije moguće kazniti. Mora zato da se uspostavi novi sistem istraga. Ovaj koji je odabran baziran je na onome na čemu insistiramo u Strazburu, a to je da se istrage zasnivaju na odluci suda kao nezavisnog tela. Pored ovog mehanizma istrage, nacrt zakona predviđa takođe i mogućnost novčane odštete koja je usklađena sa praksom Strazbura.

RSE: Nakon što u Srbiji bude usvojen zakon, kada ti slučajevi mogu biti rešeni?

Sundberg: To se ne može predvideti i zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, raspoloživosti dokumentacije i živih svedoka. Ono što Savet Evrope može, posebno Komitet ministara u kontekstu nadzora nad izvršenjem ove presude, je da insistira da se uspostavi institucionalni okvir koji dobro funkcioniše. Osnovna ideja je da se uverimo u nacionalne kapacitete, da oni funkcionišu u praksi, a onog trenutka kada se to potvrdi Komitet ministara okončava svoj nadzor.

• Zatvorena vrata institucija za roditelje nestalih beba
• Roditelji protiv Zakona o nestalim bebama

RSE: Da li Srbija ima kapacitete da se izbori sa tim problemom?

Sundberg: Srbija je članica Saveta Evrope koja se obavezala na poštovanje njegovih standarda. Što ne znači da nema probleme, kao i mnoge druge zemlje, ali takođe vidimo važan napredak Srbije u ispunjavanju Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovih dana Komitet ministara razmatra grupu slučajeva koji se tiču više nego osetljivog pitanja državnih reakcija na zločine iz mržnje. Videćemo šta će odlučiti ali Srbija je u više navrata pokazala da se u tom smislu kreće napred i da su njene institucije efikasnije.

Mirjanina potraga za sinom

Srbija i ljudska prava

RSE: Kakav je nivo ljudskih prava u Srbiji, da li država primenjuje zakone?

Sundberg: Situacija u Srbiji, iz globalne perspektive ljudskih prava, nije različita od one u zemljama regiona. To ne znači da u Srbiji nema problema, ali ima dosta onih koji su rešeni. Jedan od njih je slučaj Grudić koji se tiče ljudi koji su stekli penzije na Kosovu i kojima je njihova isplata bila uskraćena u nekom trenutku. Taj slučaj zatvoren je nakon što su bile preduzete mere da se ovaj osetljivi problem reši. U slučaju Grudić Srbija je uspostavila potrebne procedure da obezbedi penziona prava ljudima koji su ih ostvarili na Kosovu u skladu sa nalozima Strazbura. To je dobro dostignuće i signal Srbije da je posvećena u ispunjavanju svojih obaveza pa i onih u najdelikatnijim situacijama.

Ima još problema koji bi trebalo da budu rešeni. Srbija je među prvih deset zemalja Evrope po broju pritužbi njenih građana sudu u Strazburu. Tu je pitanje plaćanja dugova nekih društvenih firmi po presudama domaćih sudova. To znači da su donete odluke da se isplate dugovanja pojedincima ali da firme nisu ispunile tu obavezu. Veliki broj takvih tužbi protiv Srbije je pred Sudom za ljudska prava. To zahteva mnogo novca i planiranja da bi se rešilo.

RSE: Kako se moglo se čuti, postoji i drugi problem isplate velike sume?

Sundberg: Radi se o starom pitanju iz vremena socijalističke Jugoslavije u vezi sa deviznom štednjom u bankama nekadašnjih republika. Evropski sud zaključio je da je Srbija odgovorna za značajnu sumu depozita, kao na primer u Investbanci i drugim srpskim bankama u bivšim republikama, čija vrednost je iznosila oko 300 miliona evra. Većina zahteva za isplatu do danas je dostavljena u okvirnom iznosu od oko 100 miliona evra, tako da se procenjuje da će konačna suma za isplatu štedišama biti manja nego što je prvobitno očekivano.

Otplata bi trebalo da počne početkom sledeće godine i Komitet ministara pratiće kako to ide. Postoje neki tehnički problemi, kao što je kako da se utvrde iznosi korišćeni na primer u otkupu društvenih stanova u Bosni i Hercegovini a koje treba odbiti od iznosa za isplatu jer je ta štednja korišćena. Takođe, negde je teško utvrditi da li su ljudi imali štedne račune jer su bankovne knjige jednostavno nestale. Ipak, nadam se da će sve to biti rešeno tokom 2020.

• Sud u Strazburu odbio tužbu štediša iz BiH

Postoji i problem dužine sudskih postupaka u Srbiji. Evropske konvencija o ljudskim pravima nalaže državama da obeštete one kojima je pravda zakasnela ili izostala. Postoji standardna naknada koja bi trebalo da se isplaćuje u zavisnosti od dužine trajanja postupka. Sudovi u Srbiji po tom pitanju su na dnu skale ali Evropski sud nije prihvatio predloženi nivo obeštećenja. Komitet ministara naredne godine ponovo će razmotriti taj problem i nadamo se da će se uvesti praksa po kojoj će se nivo odštete za postupke koji traju nerazumno dugo uskladiti sa praksom iz Strazbura.