Zurof: Ozbiljno shvatiti fundamentaliste

„Ozbiljna je greška što Rusija nije pozvana na ceremoniju u Poljskoj“, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Efraim Zurof, direktor Centra za istraživanje holokausta „Simon Vizental“ iz Jerusalima, reagujući na vest da Rusija nije pozvana na obeležavanje 80. godišnjice početka Drugog svetskog rata, koja će u nedelju, 1. septembra, biti održana u Varšavi.

„Ako se setite, pre nekoliko godina kada je bila velika komemoracija u Aušvicu, Rusija takođe nije bila pozvana. Mislim da je to apsolutno nečuveno. Ne zato što nisam svestan mnogobrojnih zločina koje je počinio Sovjetski Savez, ali Crvena armija je bila ta koja je oslobodila Aušvic. Tako da oni zasigurno zaslužuju da budu pozvani“, smatra Zurof.

Pročitajte i ovo: Goldstein: Koliko smo žica podigli na prostorima bivše Jugoslavije?

Zurof je za RSE govorio o istorijskom revizionizmu koji je danas prisutan kako na Balkanu, tako i u ostatku sveta, i o lekcijama koje treba izvući iz Drugog svetskog rata 80 godina kasnije.

„Drugi svetski rat je rat koji nije morao da se desi. Bilo je upozoravajućih znakova u mnogim slučajevima, u mnogim trenucima. Da je zapadni svet reagovao snažnije protiv nacističke Nemačke, možda ne bi došlo do tog rata i životi miliona ljudi bi bili pošteđeni“, kaže Zurof i dodaje da je to lekcija Drugog svetskog rata.

„Ako uzmemo u obzir činjenicu da je 50 miliona nevinih ljudi izgubilo živote i da se rat morao sprečiti, onda morate reći sebi da ćete osigurati da se nikada ne potcenjuju ljudi sa ubilačkim namerama, da ćete ozbiljno shvatiti fundamentaliste i ekstremiste, i da ćete uraditi sve što je u vašoj moći da ih uništite pre nego što oni upropaste nevine ljude“, ističe Zurof.

Logor Staro Sajmište: Mesto biznisa ili sećanja

RSE: Jedan od povoda vaše posete Srbiji je izgradnja Memorijalnog centra na prostoru nekadašnjeg logora Staro sajmište. Memorijalni centar još nije podignut, uprkos obećanjima svih vlasti od 1945. godine do danas. Na čelu ste Međunarodnog savetodavnog odbora za Memorijalni centar od 2015. godine. Do danas ništa nije urađeno. Kako gledate na to?

Zurof: Danas znamo da se mnogo toga dešava, ali ne mogu reći da je Međunarodni savetodavni komitet išta uradio, jer nismo bili uključeni, nismo bili pozivani, nismo učestvovali u diskusiji i do juče nam nisu prikazani planovi za Memorijalni centar. Ja sam to juče (28. avgust) video. Nadam se sada da će naši ljudi biti pozvani, stručnjaci koje sam odabrao, i da će doći u Srbiju. Da ćemo moći da izrazimo naše mišljenje i da možda damo neke predloge ljudima koji rade u Ministarstvu kulture. Nismo ovde da stvaramo neprilike, ovde smo da pomognemo.

RSE: Nacrt zakona kojim bi trebalo da bude regulisano formiranje Memorijalnog centra posvećenog stratištu Jevreja tokom Drugog svetskog trebalo bi da se pred poslanicima u parlamentu nađe u novembru. Da li očekujete da će nadležni u Srbiji ispoštovati rokove?

Zurof: Ne želim da ih držim za određeni datum, ali glavna ideja je da pokrenemo stvari i sada izgleda da se konačno pokreću. Oduševljen sam ljudima koje sam upoznao (na sastanku u Ministarstvu kulture), izgleda da je izgradnja Memorijalnog centra u dobrim rukama.

Pročitajte i ovo: Staro Sajmište, mesto zaborava

RSE: Osvrnimo se i na današnji izgled Starog sajmišta. Kako je moglo da se desi da na mestu nekadašnjeg logora danas imamo vrtić, restoran, teretanu?

Zurof: Znate kako je to moglo da se desi. Nije to tako iznenađujuće. Mislim da sada konačno postoji prava namera, i to je ideja - da se stvari pokrenu, tako da to mesto bude poštovano, kako i dolikuje.

RSE: Bilo je i najava da bi na mestu nekadašnjeg logora Topovske šupe (u širem centru Beograda, prim.aut.) mogao da bude izgrađen tržni centar.

Zurof: Koliko smo mi upoznati, to se neće dogoditi. Nadam se da se neće dogoditi. I Topovske šupe su isto deo zakona koji treba da bude usvojen. Ako zakon bude usvojen, verujte mi, taj tržni centar neće nikad biti sagrađen.

Memorijal na čekanju

RSE: Jedna od tema vašeg sastanka sa predsednikom Srbije bila je i podela unutar jevrejske zajednice, zbog izbora predsednika Jevrejske opštine Beograd. Kako gledate na tu situaciju?

Zurof: Prvo, ovo što se desilo ovde je apsolutno užasno. Da budem potpuno iskren, grupa ljudi koja nema veze sa jevrejskom zajednicom, nema jevrejsko poreklo je pokušala da preuzme zajednicu. To se sve dešava zbog određenih zakona o restituciji. Ima veze sa novcem, sa uspostavljanjem moći, i nažalost, ti ljudi su imali moćne veze i bili su u mogućnosti da spreče prihvatanje rezultata izbora koje je održala Jevrejska opština Beograd. Izbori su sprovedeni u skladu sa svim zakonima i izabran je predsednik koji je povezan sa zajednicom i radi za njenu dobrobit. Nadam se da će ovaj problem biti rešen kada se predsednik Vučić uključi.

RSE: Gde prepoznajete trendove revizije istorije po pitanju holokausta i Drugog svetskog rata?

Zurof: Vidimo to veoma često, ljudi svašta porede sa holokaustom. Nema poređenja sa holokaustom, ali je to postalo vrhunsko „oružje“ današnjice. Tačnost istorijskog narativa je izuzetno važna.

Pročitajte i ovo: Krajnje vreme za časove antifašizma u školama

RSE: Da li političke elite u svetu ohrabruju istorijski revizionizam?

Zurof: Ja bih to podelio na dva slučaja. Na one koji podstiču revizionizam, kao što je slučaj u Ukrajini, Poljskoj i nekim drugim mestima. A postoje i oni koji time što se ne bore protiv izvrtanja činjenica pružaju „podršku“. To je situacija i u Izraelu i to je veoma bolno za mene jer sam Izraelac, da se moja vlada ne bori protiv izvrtanja činjenica o holokaustu zbog političke situacije u zemlji i zato što nam treba podrška u rešavanju problema sa Iranom.

RSE: A na Balkanu?

Zurof: Mislim da postoji ogromna razlika između Srbije i Hrvatske. Vi imate predsednicu (Kolindu Grabar Kitarović) koja se slikala pored ustaške zastave sa hrvatskom emigracijom u Kanadi 2016. godine. Ona sama je rekla da je ponosna na Hrvate koji su emigrirali iz Jugoslavije u potrazi za slobodom u Argentinu, a drugi talas hrvatske migracije u Argentinu bio je pun ustaških zločinaca koji na svojim rukama nose krv hiljada nedužnih ljudi. Ta ista predsednica kaže da je Tompson (Marko Perković, pevač koji veliča i ustaške simbole prim.red.) koji je okoreli nacionalista i fašista, njen omiljeni pevač. Ako je poruka sa vrha vlasti, simpatija i nostalgija za ustaškim režimom, ako obrazovni sistem ne uči ljude da se suprotstave fašizmu i da vide fašizam i ustaštvo kao nešto strašno, šta onda da očekujete?

Takođe, i u Srbiji imate ljude sa ekstremnim idejama, ali nema mesta poređenju između ove dve države, da budem potpuno iskren.

Pročitajte i ovo: Patriotizacija ratnih zločina

Ljudi sa lošim idejama postoje svuda u svetu, i moramo da ih obrazujemo i ubedimo u suprotno. Gotovo je nemoguće ubediti sve, ali moramo bar učiniti napor. Drugim rečima, to je pitanje kome pristupate na dva nivoa – sa vrha, od političkog rukovodstva i obrazovanjem. To su jedine dve stvari koje mogu da pomognu da se problem reši.

RSE: Šta danas mladi uče o holokaustu i Drugom svetskom ratu? Da li se dovoljno govori o tome?

Zurof: Šta uče, to je pitanje? Znate, kada odete u Jasenovac, nećete videti nijednu fotografiju pet komandanata Jasenovca. Izađete iz tog memorijalnog centra a niste mogli da vidite na šta se svodio ustaški režim, koji je bio njegov cilj, ko ga je uspostavio. Najstrašnija je činjenica da u tom muzeju nema nijedne reči o najboljoj stvari koju je Hrvatska uradila u borbi protiv fašizma – a to je da je sprovela suđenje jednom od komandira Jasenovca Dinku Šakiću i osudila ga na dvadeset godina zatvora. To je uradila hrvatska demokratija, i to je sjajna stvar, a nijedne reči posvećene tom pitanju u Jasenovcu. Kao da se stide toga.

Da li je fašizam pobijeđen?

RSE: Kolika je odgovornost obrazovanja da spreči da se zločini ponove u budućnosti?

Zurof: Rekao sam to i ranije i ponoviću. Obrazovanje je mnogo važno, ali nije stvar samo u obrazovanju. Ista ta deca koja idu u školu, imaju roditelje. Ako su njihovi roditelji fašisti, nije sigurno da će obrazovni sistem pomoći. To je takođe pitanje i političkog vođstva i kako se to vođstvo odnosi prema zločinima iz prošlosti. Da li su spremni da priznaju da su njihovi sunarodnici činili zločine u prošlosti. Nisu sadašnji građani odgovorni za to, oni su deca i unuci tih ljudi, oni nisu zločinci. A kada je reč o sprovođenju pravde - gotovo da je kasno za pravdu, ali morate da prihvatite šta se desilo.

RSE: Govorili smo o istorijskom revizionizmu, a na konferenciji za novinare istakli ste i da postoji trend da se umanjuju žrtve rata, sa jedne strane, dok ih druga uvećava. Kakvu to poruku šalje porodicama žrtava, preživelima, jevrejskoj zajednici - na kraju, svim građanima?

Zurof: To je strašna uvreda, strašan udarac na sećanje na žrtve i porodice žrtava koje gledaju kako se njihovi voljeni ubijaju po drugi put, na neki način. Da se žrtve brišu. A sve iz političkih razloga. To je užasno i veoma bolno.

RSE: Poznati ste kao „lovac na naciste“. Koliko je još ostalo onih koji bi se mogli naći pred sudom?

Zurof: Prvo, jedini razlog zbog kog i danas lovimo naciste je njihov životni vek i veoma dramatične promene u Nemačkoj u pogledu sudskog gonjenja. Danas je, u stvari, Nemačka jedina zemlja koja lovi naciste. Ali danas je možete da ih privedete pravdi i samo na osnovu njihove službe u nacističkom režimu. Bilo koja osoba koja je služila u logoru smrti, koncentracionom logoru sa aparatima za masovna ubijanja kao što su gasne komore, može biti osuđena za saučesništvo u ubistvu. U Nemačkoj je kazna od pet do 15 godina zatvora, i imali smo tri uspešna slučaja. Četvrti slučaj će u oktobru biti pred sudom u Hamburgu. Za to suđenje smo, na primer, našli 20 svedoka iz logora u Štuthofu u kojem je služio optuženik. Takođe, naš fokus je da pronađemo ljude koji su bili deo jedinice Ajnsacgrupen (Einsatzgruppen, paravojna formacija „odred smrti“ u nacističkoj Nemačkoj, prim.aut.) i oni mogu biti sudski gonjeni na osnovu njihove službe u toj jedinici.

Pročitajte i ovo: Sjećanje na žrtve holokausta

To je veoma težak zadatak jer su to ljudi u devedesetim godinama. Taj proces se prirodno privodi kraju, što je za mene i malo frustrirajuće, ali mi pokušavamo da uradimo što više dok još možemo.

Niko ne zna koliko je živih nacista još uvek na slobodi. Najmanje ih je nekoliko stotina, ali nisu svi dovoljno zdravi da bi bili privedeni pravdi. Nema više „najtraženijih“, to više ne funkcioniše tako. To su sve ljudi koji su imali srednji ili niži rang u nacističkoj Nemačkoj, deo pešadijskih trupa - nisu Hitler, Himler ili Hajdrih.