“Ne mislim da je Haški tribunal imao veliki uticaj na pomirenje u bivšoj Jugoslaviji, iako je njegovo osnivanje bilo preko potrebno i rad izuzetno vredan", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Dženin Klark, (Janine Clark), profesoka Univerziteta u Birmingemu
“Haški sud ima izuzetno važnu ulogu u utvrđivanju činjenica. Međutim, nije dovoljno samo utvrditi činjenice. Još je važnije šta će ljudi sa njima činiti. Mnogi na terenu odbacuju te činjenice ili ih interpretiraju na svoj način. Stoga je prilično uprošćena ideja da će utvrđivanje činjenica na kraju dovesti do pomirenja, jer polazi od pretpostavke da će ljudi prihvatiti tu verziju istine, što se u bivšoj Jugoslaviji nije desilo”, ističe Klark.
RSE: Najpre o nasleđu Haškog tribunala. Bivši predsednik ICTY Teodor Meron je izjavio da su velika dostignuća ovog suda znatno doprinela miru i pomirenju. Međutim, da li je to zaista tako, imajući u vidu da je pomirenje u nekadašnjoj Jugoslaviji i dalje varljivo.
Klark: To je zaista veoma važno pitanje i istovremeno teško jer postoji dilema šta se zaista podrazumeva pod pomirenjem, oko čega se razlikuju čak i stručnjaci. Takođe, nije lako utvrditi da li Tribunal, koji se nalazi izvan Balkana, ima značajan uticaj na terenu.
Ovaj sud možda može da posredno pripomogne pomirenju, ali ne i direktno jer se, po mom mišljenju, pomirenje pre svega tiče međuljudskih odnosa, te ponovnog uspostavljanja poverenja. Taj proces se odvija u svakodnevnom životu, kako se ljudi odnose jedni prema drugima, provode vreme zajednički. Stoga je nerealno da pravosudna institucija ima takav uticaj na terenu.
Praćenje prenosa izricanja presude Radovanu Karadžiću
Dakle, iako je osnivanje Tribunala bilo preko potrebno i njegov rad izuzetno vredan, ne mislim da je imao veliki uticaj na pomirenje.
RSE: Da li to znači da su bila prevelika i nerealistična očekivanja od Haškog tribunala, jer je njegova uloga kao pravosudne institucije da pre svega utvrdi činjenice a pomirenje koje bi usledilo nakon toga, više je pitanje za civilno društvo i lidere različitih grupacija? To pokazuje i primer Komisije za istinu i pomirenje u Južnoafričkoj Republici.
Klark: Ne znam da li su očekivanja bila previsoka jer pomirenje nije bio deo mandata Haškog tribunala. Fokus je na uspostavljanju mira. Doduše, pojedini zvaničnici suda su naglašavali njegovu ulogu u pomirenju. Kada je reč o građanima bivše Jugoslavije, oni su svakako očekivali oštre kazne za počinioce ratnih zločina, kao i da sud procesuira mnogo više slučajeva nego što je uspeo, te da deluje mnogo brže. Dakle, ne verujem ni da su ljudi na terenu očekivali previše od Haga kada je reč o pomirenju.
RSE: U kojoj meri je Haški tribunal ispunio prvi zadatak, a to je utvrđivanje činjenica? Naime, sve strane su nezadovoljne. Srbi smatraju da su izloženi nesrazmerno oštrim kaznama a da se zločini nad pripadnicima ovog naroda sračunato zanemaruju. Nezadovoljni su i Hrvati, a Bošnjaci traže strože kazne za zločine.
U kojoj meri je Hag doprineo ovakvom raspoloženju jer su neke njegove presude mnogi u regiji protumačili kao politički motivisane, kao što su oslobađanje Ante Gotovine, Momčila Perišića i Ramuša Haradinaja?
Klark: Da, Haški sud ima izuzetno važnu ulogu u utvrđivanju činjenica. Prikupljena je velika dokumentarna građa koja je od nemerljivog značaja. Međutim, nije dovoljno samo utvrditi činjenice. Još je važnije šta će ljudi sa njima činiti. Kao što ste pomenuli, mnogi procesi su izazvali žestoke sporove a presude doživljene kao politički motivisane.
Takođe, iako je Tribunal utvrdio činjenice, mnogi ljudi na terenu ih odbacuju ili interpretiraju na svoj način. Stoga je prilično uprošćena ideja da će utvrđivanje činjenica na kraju dovesti do pomirenja, jer polazi od pretpostavke da će ljudi prihvatiti tu verziju istine a što se u bivšoj Jugoslaviji nije desilo.
RSE: Jedno je pitanje reakcije građana na haške presude, a drugo procesi u samom Tribunalu. Na primer, Gotovina je u prvostepenom postupku osuđen na više od 20 godina zatvora dok je u drugostepenom oslobođen. S druge strane, neki procesi su trajali predugo: na primer, u slučaju Šešelja više od 10 godina, što je izazizvalo razne reakcije u bivšoj Jugoslaviji.
Klark: Apsolutno. Zato je Haški tribunal morao da mnogo više komunicira sa lokalnim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji imajući u vidu i veoma negativno izveštavanje lokalnih medija o radu međunarodnog suda čemu je trebalo da se suprostavi.
Slavlje zbog povratka Gotovine, Zagreb, novembar 2012.
Trebalo je da detaljnije objasni kako se došlo do presude naročito u velikim slučajevima kao što su Gotovina i Perišić: kako je bilo moguće da se u prvostepenom postupku donese jedna presuda a na višoj instanci potpuno drugačija, što ljudima na terenu koji nisu pravni stručnjaci izgleda prilično čudno. Iako sud nije markentiška agencija, trebalo je da bolje objasni pomenute i druge slučajeve kako bi ljudi mogli da shvate protivrečene presude.
RFE: Kada sam pomenuo da su možda bila prevelika očekivanja od Haškog suda, podsetio bih da su Nemci tek 1960-ih počeli masovnije da shvataju pravu prirodu nacizma, ili Francuzi šta se dešavalo u Alžiru te za vreme Frankove Španije. Dakle, Balkan nije izuzetak u negiranju zločina, što naravno nije izgovor.
Klark: Da, to nije tipično samo za Balkan. Na svim stranama se poriču zločini. Treba istražiti prave uzroke. Kada razgovaram sa ljudima na Balkanu, pitam ih da li zaista veruju u ono što mi kažu, ili ne žele da priznaju da nisu u pravu. Tokom rata su bili izloženi političkoj i medijskoj propagandi, pa im je sada teško da promene stav u odnosu na ono u šta su dugo verovali.
Nije lako boriti se protiv poricanja, ali je sigurno da to ne može doći samo od suda, već je potreban rad na terenu, interakcija između različitih zajednica, iniciranje poseta pripadnika različitih nacija mestima najstrašnijih zločina gde bi razgovarali sa preživelima ili porodicama stradalih. Tako se dovode u pitanje uvrežena mišljenja a ne presudama udaljenog suda.
RSE: Uprkos svim slabostima, činjenica je da je jedino Haški tribunal bio u stanju da sudi visokim državnim zvaničnicima, generalima. Takođe, da je prikupio ogromnu građu koja će biti dragocena za buduća istraživanja i nezaobilazna osnova za svaku priču o pomirenju u budućnosti. Da li je tim doprinosom, ovaj sud opravdao ulogu ili je morao da učini više?
Klark: Imajući u vidu da Tribunal uskoro završava rad, to znači da postoje ograničenja. On će nastaviti da funkcioniše ali u znatno manjem obimu kroz takozvani rezidualni mehanizam. Prikupljene arhive su od ogromnog značaja i vredan izvor. No, kako će ih koristiti ljudi iz bivše Jugoslavije, to je otvoreno pitanje za njih.
Teodor Meron kraj spomenika stradaloj deci Sarajeva, novembar 2014.
Na konferenciji u Sarajevu o nasleđu Haškog suda, govorila sam o potrebi uspostavljanja “metanormativne” istine. To znači da umesto fokusiranja na pojedinačne činjenice – ko je šta kome uradio, kada i gde, jer se oko njih i dalje vode sporovi – treba se usredsrediti na istinu na višem nivou. Primer metanormativne istine je da je bilo kakvo seksualno nasilje apsolutno gnusno te da ne bi smelo da se koristi u bilo kom sukobu. Drugi primer je kulturno nasleđe koje pripada svima nama i trebalo bi svi da ga štitimo. Ili deca, koja imaju pravo na normalno detinjstvo bez nasilja.
Smatram da je Haški tribunal obezbedio veoma važnu osnovu za debatu o ovim metanormativnim istinama. Ako bi uspeli da ubedimo ljude da ih prihvate, onda je moguća rasprava i o još spornijim činjenicama. U svakom slučaju, omogućavanje pripadnicima različitih nacija da razgovaraju, da čuju priče i jednih i drugih – to je ključno za pomirenje.