Mi i danas živimo u istom vremenu kao prije trideset, četrdeset godina, u kojem ne shvatamo za šta nam služi umjetnost, rekao je, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE), Dušan V. Urošević, dirigent i asistent na Katedri za dirigovanje na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci.
Ovaj mladi umjetnik, ušao je u finale Internacionalnog dirigentskog takmičenja "Erno Lani", među 30 najboljih dirigenata, koji su odabrani od gotovo 300 kandidata iz cijelog svijeta.
Internacionalno takmičenje dirigenata "Erno Lani", koje se ove godine održava online, posvećeno je liku i djelu mađarskog dirigenta Erna Lanija, koji je osnovao Simfonijski orkestar u Subotici.
U izboru za finale učestvovalo je pet članova žirija, svjetski priznatih dirigenata iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Italije, Slovačke, Grčke i Srbije .
Rezultati finalnog odabira trebali bi biti poznati oko 5.maja.
„Najlepša stvar je ta komunikacija koju posebno imate sa izvođačima, odnosno neposredno sa publikom, kruna tog koncerta, gde šaljete određenu poruku, određenu energiju, određenu zamisao svim onim ljudima sa kojima direktno ili indirektno komunicirate“, ovako Dušan opisuje svoju ljubav prema umjetničkoj muzici.
Dušan V. Urošević rođen je 1990. godine u Loznici na zapadu Srbije, na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Diplomirao je 2016. na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, gdje od 2017. godine radi u zvanju asistenta na Katedri za dirigovanje. Održao je preko 25 samostalnih koncerata sa orkestrom, kao i preko 50 zajedničkih.
Šef dirigent je i banjalučkog orkestra "Rok simfonija" koji jedinstvenim izvedbama pravi omaž rock’n’roll-u.
Sarađivao je sa Banjalučkom filharmonijom, a trenutno radi i kao dirigent Mješovitog hora "Pjetro Maskanji" Udruženja Italijana grada Banjaluke. Član je i Muzikološkog društva Republike Srpske te "Dis" pozorišta mladih iz Banjaluke.
Pročitajte i ovo: Kultura u vrijeme straha od dodiraRSE: Koliko je značajno za Vas naći se u finalu jednog međunarodnog dirigentskog takmičenja na kome učestvuje tri stotine učesnika i kakva su očekivanja od finala?
Vaš browser nepodržava HTML5
Dušan V. Urošević u finalu Internacionalnog dirigentskog takmičenja 'Erno Lani'
Urošević: Ta vest je u meni probudila izuzetnu želju za napredovanjem i da negde shvatim gde sam pozicioniran na svetskoj mapi. Naravno, ovo takmičenje jeste internacionalnog tipa, bilo je otvoreno za dirigente svih dobi, nije imalo granicu u smislu godina.
Od organizatora sam saznao da se prijavilo, čak, skoro tri stotine dirigenata, pa, kako da Vam kažem, da su samo iz regiona, to vam nešto znači, pozicionira vas na nekoj mapi, koliko vredite, kako radite i u kom pravcu treba dalje da idete.
Naravno da me obradovala ta vest, naravno da je važno i ovo što će se desiti u finalu takmičenja, koje očekujemo oko 5. maja da će biti objavljeno. Takmičenje mi je bilo podstrek da vidim gde sam, kako radim, a sa druge strane, da stupim u kontakt sa kolegama iz celog sveta, potencijalno da radimo neke zajedničke projekte. I to je neki cilj ovog takmičenja.
RSE: Kako ste odlučili da budete dirigent?
Urošević: To je onako zanimljiv put kojim sam krenuo kao dete, na nagovor majke Vere. Ona je procenila da ja imam neke muzičke sposobnosti, u ranom detinjstvu, negde početkom osnovne škole. Kupovala mi je CD-ove umetničke muzike, šire poznato klasične muzike, gde sam krenuo da slušam tu vrstu muzike.
Izrazito sam voleo emisiju koja je išla tada na Radio Televiziji Srbije, na Drugom programu, Koncert u podne. Tačno u dvanaest časova emitovali su se koncerti iz različitih dvorana, sa različitim programima, izvođačima, orkestrima, i tu su negde bili moji prvi počeci razumevanja, slušanja, naivnog dečjeg slušanja umetničke muzike. Na kraju sam ja zahtevao od mame da se upišem u nižu muzičku školu.
To sam završio u mojoj rodnoj Loznici, kasnije sam otišao u Bijeljinu. Tamo sam upoznao moju prvu profesoricu dirigovanja, Desanku Trakilović i kod nje upisao dirigovanje.
Kasnije, već osam godina živim i radim u Banjaluci, gde sam u klasi profesorice Branke Radošević Mitrović završio dirigovanje. Uskoro tu finaliziram master studije.
Tako je dirigovanje na početku izgledalo kao neka naivna ideja, koja se u srednjoj školi, zahvaljujući profesorici Trakilović, razvila u želju da postanem dirigent, a gde je profesorica Radošević Mitrović bio neko ko me je izveo na taj profesionalni put, kojim se i sada bavim.
Pročitajte i ovo: Klikom do kulture u vreme krizeRSE: Malo ljudi zaista poznaje koliko značajnu ulogu ima dirigent u izvođenju jednog muzičkog umjetničkog djela. Možete li to dočarati i pojasniti način dirigentske komunikacije?
Urošević: Naš jezik kojim govorimo, to je univerzalni jezik muzike. Vi, u bilo kom delu sveta, možete preneti kroz muziku istu poruku. Razumeće Vas čovek i sa severne i sa južne hemisfere, i sa zapadne i sa istočne strane. To je naš univerzalni jezik gde se bavimo onom vrstom umetnosti koja je vremenska, koja se dešava samo u tom momentu i šalje ideju u tom momentu.
S tim u vezi, dirigent jeste neko ko prvi zadatak koji postavlja pred sebe jeste da interpretira ono što je zamisao najčešće naravno kompozitora, koji kroz note, kako mi kažemo - kroz partituru koju dobija, da izabere program. Na primer, ako se radi o nekom koncertu ili projektu, da izabere program, da, laički rečeno, utrenira sastav sa kojim radi, bilo da je to hor, bilo da je to orkestar, možda i hor i orkestar, opera, balet. Zaista je širok spektar delova muzike u kojem dirigent može imati učešće.
Naravno, tu je i pedagogija kojom se dirigent bavi, stvara neke nove 'potomke', mi gledamo tu dirigentsku liniju, od koga ste potekli, čiju školu nasleđujete.
A neka treća i nalepša stvar je ta komunikacija koju posebno imate sa izvođačima, odnosno neposredno sa publikom, gde je sve ovo što sam do sada nabrojao ustvari kruna tog koncerta, gde šaljete određenu poruku, određenu energiju, određenu zamisao svim onim ljudima sa kojima direktno ili indirektno komunicirate.
Pročitajte i ovo: Petrović: Povezujemo muzičare bivše JugoslavijeRSE: Šta mislite koliko umjetnička muzika danas dopire do slušalaca, pogotovo mladih ljudi? Može li se nositi sa svakodnevnom enormnom količinom loše muzike u eteru?
Urošević: Umetnička muzika, ova kojom se mi bavimo, jeste marginalizovana. Ja sam dete rođeno u devedesetim godinama, vrlo turbulentnim, u kojim se javlja neki novi muzički pravac, turbo folk, koji je danas potpuno zastupljen i opseda sve mreže, i televizijske, internet itd, a opet sam učen da moram da poštujem i moram da shvatim da je umetnička muzika deo mog osnovnog obrazovanja.
To nije nikakva privilegija. To je nešto što se podrazumeva, ali pogledajte bilo koju drugu zemlju koja nije balkanska, shvatićete da je to deo osnovnog obrazovanja.
U osnovnim školama već uče da sviraju pojedine instrumente. Oni imaju odnos prema umetničkoj muzici, što i jeste odgovor na pitanje kako privući mlade, kako ih naučiti da poštuju tu vrstu muzike, da razumeju tu vrstu muzike.
Osnovna škola, ja to ponavljam, ne zove se džabe osnovna škola. Tu stvaramo prvu neku klicu u kojoj deca, u godinama od sedme pa tamo negde do petnaeste, koliko se već ostaje u osnovnoj školi, gaje neka osnovna kulturna načela.
RSE: Koliko odgovornost za to što je umjetnička muzika na marginama snosi i okruženje?
Pročitajte i ovo: Najstariji simfonijski orkestar bivše Jugoslavije pred gašenjemUrošević: Moje je viđenje da mi živimo u eri u kojoj su ekonomija i finansije broj jedan. Koju god da uključite emisiju, na bilo kojem kanalu, mrežama, videćete da se na kraju sve negde svodi na ekonomiju.
Mi na sve načine pokušavamo da se privučemo publici. S druge strane, mi smo svesni da živimo u XXI veku u kojem je umetnost postala multimedijalna. Sad spajamo muziku i slikarstvo, spajamo muziku i arhitekturu itd. Čini mi se da muzika više nije dovoljna sama sebi, iako su to, da kažem, estetički stavovi koji su stariji od ovog mog razmišljanja.
Međutim, ako pogledamo način rada u nekim jačim evropskim zemljama koje i dalje drže do kulture i umetnosti, videćete da tu muziku najčešće prati, ako ne neka govorna reč, onda je prati barem neki video bim u kojem ide nešto, nešto se dodatno dešava na muziku.
Naravno, to sad stvara velika razmišljanja i previranja između muzikologa i estetičara muzike itd, ali čini mi se da je to neki dodatni način da privolite i da i neku novu publiku dovedete na sva kulturna i umetnička dešavanja.
RSE: Koliko za promociju kvalitetne muzike može pomoći i neki savremeniji pristup, poput onoga što radite kroz 'Rok simfoniju'?
Urošević: 'Rok simfonija' je jedan praktični primer komercijalno umetničke muzike, ali imajte u vidu da 'Rok simfonija' na vrlo mudar način skreće pažnju slušaocima da se sačuva nešto što su biseri rok muzike. Poslednji koncert koji smo realizovali pre pandemije virusa korona bio je istorijat rok muzike gde smo svirali pesme od Elvisa Prislija pa sve do nekih totalno savremenih autora XXI veka i na taj način napravili neki istorijski osvrt – kako je to nekad izgledalo, kako je danas.
Ono što je sreća 'Rok simfonije', tu postoji taj komercijalni deo stvaralaštva i generalno celog proizvoda, pa je to mnogo pristupačnije publici. S druge strane, tu su neki svetlosni efekti, pa neki kostimi, pa i dirigent malo ulazi u neku oblast šoumena. Ona na neki drugi način komunicira s publikom, ali u pravom pravcu, da sačuva nešto što je jedna divna rok muzika, rok scena koja traje već decenijama.
Na isti način treba razmišljati, i uz situaciju u kojoj imate isključivo umetničku muziku, i na taj način pristupiti stvaranju nove kritične mase ljudi koji će posećivati koncerte, pre svega dece.
S tim u vezi dodao bih da mi na Akademiji umetnosti, do skoro, kad god radimo koncert simfonijske muzike ili bilo koje druge, dan posle toga uvek napravimo didaktički koncert za decu, na koje dovedemo decu iz osnovnih škola, da slušaju koncert, gde to nije samo slušanje, nego mi tokom numera pravimo pauze, komuniciramo s decom, predstavljamo instrumente, da kažem, osvetlimo im šta se tu dešava, ko je za šta zadužen, kako koji instrument zvuči. Naravno, tu kolege muzičari dodatno imitiraju, možda neke životinje, kroz zvuk na instrumentu, gde deca kroz vizualizaciju pamte taj instrument.
Mi radimo na tome, ali to nije dovoljno. To je prosto stvar koja se mora sistemski uraditi, nije dovoljno da Akademija uradi dva, tri koncerta godišnje. Mi doprinosimo tome, ali to je vrlo, vrlo malo.
Pročitajte i ovo: Kulturni život sa pogonom na entuzijazamRSE: Kakvi su Vaši planovi, planirate li karijeru nastaviti u Bosni i Hercegovini, Banjaluci ili se vidite negdje u inostranstvu?
Urošević: Činjenica je da su umetnici oduvek bili – ima jedan lep izraz – pečalbari. Dakle, idete tamo gde vas čeka posao, gde se osećate sigurno. U tom smislu Banjaluka je meni ovih godina, od kad sam ovde, pružila jedan siguran posao na Akademiji i dodatne neke honorarne poslove od kojih ja mogu i lepo da živim, i da budem primećen, i viđen, i da uživam u svom poslu i pozivu.
Za sada nemam neke velike planove odlaska u bilo kakve druge zemlje, ali svakako da razmišljam u pravcu master class takmičenja, jer to su ustvari situacije u kojima mi dirigenti komuniciramo jedni s drugima, u kojima vas neko primeti ili vas ne primeti, i gde vi onda radite neke dodatne projekte ili nešto novo u svom poslu.
Mi imamo tu varijantu da postoji nešto što je gostujući dirigent, može neka operska, simfonijska kuća da vas pozove, da imate dva, tri koncerta godišnje da gostujete kod njih, gde vi odlazite na neki mali određeni period, pripremate program.
Prosto, to su neki načini kako se krči dirigentski put, to je lepota ovog našeg poziva, generalno, ne samo dirigentskog, nego s aspekta muzičkih umetnika – da vi možete živeti u Banjaluci, a paralelno raditi u neke tri institucije sa određenim nekim vremenom provedenim u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom gradu.