"Za akciju Oluja, za nepreglednu kolonu Srba, koja je tog 5. avgusta 1995. godine, krenula ka Srbiji (u kojoj se većina njih i danas nalazi) dele odgovornost Tuđmanova Hrvatska i Miloševićeva Srbija. Ona je bila u interesu pobesnelog, i hrvatskog i srpskog nacionalizma", kaže u intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa sociolog Božidar Jakšić.
Jakšić, takođe, ističe da je uslov za dijalog o Kosovu da se prvo upristoji govor predsednika Srbije o političkim oponentima, kao i „bulumentaTV i štampanih medija“.
I kćerka i sin Božidara Jakšića žive van zemlje, u Parizu i Londonu, gde imaju uspešne karijere. Kao roditelj, kaže, više voli da je on sam i tužan, a oni srećni i zadovoljni, nego da budu kraj njega, frustrirani i bez posla. Kao sociolog, poručuje da ne treba kukati što mladi odlaze, već stvoriti uslove za normalan život, kako bi poželeli da ostanu u svojoj zemlji.
RSE: Na godišnjicu Oluje, kao i svake godine, Hrvatska slavi, u Srbiji komemoracije. Kakav je Vaš odnos prema tom događaju? Ima li podeljene odgovornosti između Tuđmanove Hrvatske i Miloševićeve Srbije?
Jakšić: Početkom ratnih zbivanja odlučio sam da su moja strana nevine žrtve, bez obzira koje su nacije i vjere. Trudio sam se da se držim toga sve ovo vrijeme, sada već skoro tri decenije.
Oluja je zadovoljavanje interesa pobješnjelog hrvatskog i srpskog nacionalizma. Ta dva nacionalistička vođstva su svoje ciljeve ostvarili i to kao komplementarni cilj. Miloševićevoj nacional-socijalističkoj politici su trebali Srbi u Srbiji. Šta više, te nesretnike je tjerao da odu na Kosovo, iz jednog papenovog (pretis) lonca da odu u drugi, što je bilo krajnje nehumano.
Na godišnjicu Oluje, kao i svake godine, Hrvatska slavi, u Srbiji komemoracije
Hrvatima je trebala čista država. Za tu akciju je teško reći da je bila vojna, bila je više redarstvena jer borbi oko Kninske tvrđave nije ni bilo. U toj akciji su počinjeni i neki zločini, o čemu postoje veoma pouzdana svjedočanstva. Mislim da bi čast hrvatskog naroda spasili oni ljudi koji bi potpuno jasno, i o tim zločinima, bez obzira na simboličku vrijednost Oluje, govorili, kao što bi čast srpskog naroda spasili oni ljudi koji bi vidjeli i pokazali velike odgovornosti srpskog nacional-socijalizma u toj stvari.
RSE: Slično je kada su u pitanju ključni datumi u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Jedni slave, drugi imaju komemoracije, jedni priznaju dane državnosti, drugi ne. Zašto nema približavanja gledišta, kada je reč o ratovima u 90-im?
Jakšić: Ti sitni nacionalizmi su ekskluzivistički. Oni hrane jedan drugog svojim ekstremnim pozicijama. Kao datum za proslavu se bira upravo onaj koji će suprotnoj strani izazvati najviše neprijatnosti. Kao da neće nikada živjeti zajedno, a moraće živjeti zajedno. Taj dan je u ovom trenutku vrlo daleko, ali se neće moći živjeti u mržnji.
RSE: Zbog čega se u Srbiji relativizuje antifašistička prošlost a rehabilituju domaći fašisti?
Jakšić: To je zbog toga što je, prije svega, Srbija zemlja antikomunizma u ovom trenutku. Sam sam bio kritičan prema prethodnom Titovom režimu. Dominantna je teza da je isto fašizam i komunizam, da su ti totalitarni sistemi isti. Niko se ne pita - kako to da je 22 miliona sovjetskih građana i građanki izginulo, da se kičma fašizma i nacional-socijalizma u Evropi slomije?
RSE: Oni koji su čitali ili slušali francuskog predsednika Makrona, koji je nedavno govorio na komemoraciji jevrejskih žrtava, koji su odvedeni u Aušvic u julu 1942. godine, mogao se zapitati - kada će neki ovdašnji državnik održati takav govor? Makron je rekao da je država Francuska odgovorna za smrt više od 15.000 francuskih Jevreja.
Jakšić: To je tačno i to je častan Makronov potez, mada nisam siguran da je njegova opšta politika, dobar pravac. Na tako častan potez, mi ćemo čekati decenijama. Odgovornost Miloševićevog režima, nije samo njegova lična odgovornost, pa ćemo ga poslati u Hag. To je odgovornost svih nas građana, posebno institucija nečega, što bi trebalo da glumi državu Srbiju.
Častan potez: Francuska odgovorna za smrt više od 15.000 francuskih Jevreja ( Macron)
RSE: Makron je rekao da se ne može prihvatiti De Golova i Miteranova teza da Viši nije država Francuska. On kaže da to jeste država Francuska jer iza onoga što je radio Viši stoji i policija i administracija. A mi rehabilitujemo Nedića.
Jaksić: To je stravična činjenica. Neki, koji su u Srbiji vrlo spremni da optužuju Hrvate za ustaštvo, Bošnjake za ekstremni islamizam, neće da pogledaju kako stvari stoje u našem dvorištu – da je zvanično rehabilitovan Draža Mihailović, kao vrhovni četnički komandant, da je zvanično rehabilitovan Kalabić, što je već strašno, da je u postupku rehabilitacija Nedića. Ovdašnje se javno mnijenje, ako uopšte postoji, zgraža nad neoustaštvom u Hrvatskoj, a neće da vidi da se isto dešava u Srbiji.
To je protiv interesa Srbije. Negirati svoju antifašističku prošlost je protiv interesa svakog, tek rođenog i još nerođenog, građanina Srbije. Nacionalizam je u tom pogledu slijep jer on ima potpuno druge interese. On neće da vidi šta znači da su Srbi u ovom „trećem balkanskom ratu“ došli u svijetu na zao glas novih vandala. Ipak se moramo zapitati šta je šta. Ne može se rehabilitovati jedan notorni kvisling, kakav je Nedić.
Ovdje je jedna književnica kukala kako su joj oca proganjali komunisti. Otac bio ministar u Vladi, pobjegao 1944. sa Nijemcima. On je sada žrtva komunizma. Izvinite, to ne može biti žrtva komunizma. Stvorena je jedna mentalna situacija u Srbiji gdje je vrijedno samo ono što ima nacionalistički zasad.
RSE: Da li mislite da ste pozvani da se uključite u dijalog o Kosovu?
Jakšić: Za dijalog o Kosovu je suviše kasno. Dijaloga nema. Prvo bi predsjednik Republike morao da bude malo pristojniji, nego što jeste, i da svoje političke suparnike ne naziva stranim plaćenicima, izdajicama, ološem, lopovima. Treba da upristoji i bulumentu tabloidnih televizija i pisane štampe. Onda tek treba da odredi koji su okviri dijaloga. Šta je zapravo predmet dijaloga? Koji je to dijalog, ako ćemo reći Kosovo je dio Srbije? Neka Vlada Srbije održi svoju sjednicu u Prištini, pa ću onda i ja povjerovati da je Kosovo dio Srbije.
RSE: Da li ćete Vi u tome učestvovati?
Jakšić: Odlučno neću, dok se ne upristoji i onaj koji zove na dijalog i oni koji mu pružaju ruku.
Za dijalog o Kosovu je suviše kasno: Božidar Jakšić
RSE: Verujete li Vi da Vučić ima gotov plan za Kosovo i da je poziv na dijalog samo pokriće?
Jakšić: Mislim da Vučić ni za šta nema gotov plan. Vučić je jedna velika nesreća za sve građane i građanke Srbije.
RSE: Mislite da je to plan koji je njemu predat u ruke i da je za to on odgovoran? Ako je to Vaša teza, nije li pozitivno za Srbiju da reši pitanje Kosova, koje realno nije deo Srbije, a formalno jeste?
Jakšić: Ako hoću da se ošišam, idem profesionalnom frizeru. Ne može Vučić rešavati kosovsko pitanje. Zapad do građana Srbije i ne drži previše. To je čist pragmatizam. Njima Vučić treba kao čovjek koji ima „putera na glavi“.
RSE: Ali čovek koji ima veliku podršku, slabu opoziciju, može da uradi mnogo lakše neke stvari.
Jakšić: Neće mu se prigovoriti, kao što je priznanje Kine čekalo onog američkog predsjednika, koji nije mogao biti optužen da je prokomunistički orjentisan.
RSE: Da li ovo vodi priznanju Kosova ili mislite da su u pravu oni koji kažu da Srbija nikada neće priznati Kosovo?
Jakšić: Ko ih uopšte pita da li će ga priznati ili neće? Ljudi daju sebi u tim formulacijama pozicije koje su apsolutno irelevantne. Koliko je država priznalo Kosovo? Pogledajte tu listu, pa ćete vidjeti da tu nešto ne štima. Niko se ne trudi, ni na kosovskoj, ni na albanskoj, ni na srpskoj političkoj stani da primi Albanca kao ravnopravnog građanina. Ako je Kosovo dio Srbije mora i Albanac da pristane da to prihvati. Ista takva situacija je s druge strane.
Milenko Karan, psiholog koji je živio u Prištini, davno je objasnio da nema dijaloga između dva betonska zida. Betonski zidovi međusobno ne mogu da razgovaraju. Mislim da je dobro pogodio suštinu kosovskog problema. Ni jednom ni drugom stavu, ni albanskom ni srpskom, nije „maslo za ramazana“, da to kažem kao Bosanac.
RSE: Upotrebili ste odrednicu koja se gotovo više i ne čuje - Bosanac. Čuje se bosanski Srbin, bosanski Hrvat, Bošnjak. Zar nisu Bosanci nestali?
Jakšić: Nisu Bosanci nestali, ne mogu oni da nestanu. To je čudan jedan milet, čudan jedan svijet, ne može on tek tako nestati. On će postojati. Na žalost, postojaće ponekad i kao farsa. To je meni strašno žao.
Mislim da je BiH prostor na kom postoje različiti etnički korpusi koji napreduju onda kada su saglasni i nazaduju onda kada su suprodstavljeni. Da se traže prostori saglasnosti, koji ponekada i u BiH štimaju, model je koji se može prenijeti na čitav Balkan. Treba da idemo za tim da tražimo prostore saglasnosti, prostore razumijevanja.
Nemojte me uvjeravati da je meni, rođenom u BiH, bliži Finac, nego moj komšija Bošnjak. Međutim, na razmeđima mržnje možete manipulisati sa stanovništvom kako god hoćete. Onda kao rezultat imate uništene zemlje jer danas su sve ovo zapravo uništene zemlje.
Ne ispoljava se patriotizam na taj način što ćemo kukati da su nam djeca otišla: Božidar Jakšić
RSE: Pored ovih svih problema i podela o kojima smo pričali, postoji jedan proces koji je vidljiv u celom regionu. To je ponovno javljanje nostalgije za onim predratnim vremenima. Vrte se TV serije iz tih vremena, muzika iz sedamdesetih i osamdesetih godina, sve više se vraća sećanje na vreme kada je "Beograd bio svet", na vreme BITEF-a, kada je Sarajevo bilo olimpijsko, kada je Zagreb bio praksisovski, kada se moglo živeti od plate i kada se moglo lečiti uz pomoć zdravstvene knjižice. Da li je to val jugonostalgije i da li ste Vi deo toga?
Jakšić: Ne. Nisam jugoostalgičar. Jesam Jugosloven i to ne krijem.
RSE: Vi ste Bosanac i Jugosloven?
Jakšić: Da. Ali se trudim da prije svega budem čovjek. To mora biti osnovna odrednica.
RSE: Ali kao sociolog, kako objašnjavate ovo vraćanje na te godine?
Jakšić: Bojim se da je to jedna nostalgija bez pokrića. Nemojmo se zavaravati. U toj prosperitetnoj Jugoslaviji, vođi nesvrstanih zemalja i tako dalje, svačega je bilo, a ponekada najmanje ljudskosti. Nije Jugoslavija ključ koji otvara sva vrata. Jugoslavija je propustila svoju istorijsku šansu kada je mogla postati članica EU. Ne možemo naknadno romantizirati.
Prije svega, bili smo onda mladi. Uživali smo u jednostavnijim stvarima. Zamislite danas sarajevsko korzo. Praktično je nemoguće, jer su se do te mjere promijenile životne okolnosti. Svi mi, koji smo šetali tim sarajevskim korzom, sjećamo se toga sa nostalgijom i sa ljubavlju. Tu smo vidjeli svoje prve simpatije. Ali bili smo strašna sirotinja. Išli smo na korzo jer nije imao „pas za šta da nas ugrize“. Često smo išli i bosi. To je taj život koji mi sada romantično posmatramo. Svakome je njegova mladost romantična.
To je bio jedan rigidan sistem, to ljudi zaboravljaju. Gledam ovog današnjeg vođu u Srbiji, koji naravno smatra da je najbitnija arbitrarna moć: "saslušaću sva mišljenja o Kosovu, o bilo čemu, a onda ću na kraju da kažem šta je šta". To je Titova završna riječ. Jedan mal glumi jednog malo većeg.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju: Božidar Jakšić
RSE: Vi ste Bosanac. Retko se ljudi tako izjašnjavaju. Vi ste Jugosloven, njih više nema. Ali ste i levičar, a i levice nema?
Jakšić: Ono što neću sebi da dozvolim, a već sam toliko star da malo i ne smijem da dozvolim, to je da se kompromitujem ovim novokomponovanim nacijama, zemljama i tako dalje. To meni ne pripada. Sve te patuljaste, novonastale zemlje, zapravo su trajno invalidna društva. To je moja odrednica ovih novonastalih država. Bojim se da će iz te trajne invalidnosti, rehabilitacija društava biti vrlo spora i vrlo teška.
RSE: Vaša deca, i sin i kćerka, žive u inostranstvu, u Parizu i u Londonu. Kakav je Vaš stav prema tom njihovom izboru? To je pitanje za Vas kao roditelja. Pitanje za sociologa, kakva je budućnost zemlje, čiji mladi već desetinama godina napuštaju tu zemlju?
Jakšić: Kao roditelju mi je drago da su mi djeca građani svijeta. Obično se šalim sa ljudima i na to pitanje odgovaram da više volim da sam ja ovde tužan, a da oni tamo imaju svoje normalne poslove, svoje normalne profesije, svoje normalne živote, nego da žive ovde frustrirani, bez posla, a da ja budem sretan što su oni uz mene. To je moj lični odgovor.
Ovaj drugi dio Vašeg pitanja je nešto složeniji. Ne ispoljava se patriotizam na taj način što ćemo kukati da su nam djeca otišla. To je nešto krajnje ružno. Učinimo ovu zemlju boljom za život, pa onda nećemo imati problema, ni sa odlaskom djece. To će biti normalna pojava. Ne bi onda trebali ni da imamo problema sa onim dijelovima, na primjer albanskog stanovništva na jugu Srbije, ili na Kosovu, za koje Ustav tvrdi da jesu građani Srbije. Izvinite, građani Srbije o tom životu na Kosovu, izuzev političkih smicalica, nikada ništa ne saznaju već godinama. Prema tome, samo normalizacija života u Srbiji, može doprinijeti tome da stvari idu svojim realnim tokovima.
RSE: Da li vidite da idemo tim putem?
Jakšić: Ne, tim putem apsolutno ne idemo. Još uvijek živimo u stanju ratne psihoze. Još uvijek živimo u namjerno posijanom strahu.