Bora Ćosić je autor 50 knjiga, brojnih eseja, objavljuje u evropskim novinama. Za Radio Slobodna Evropa govori o situaciji na Balkanu, Hrvatskoj i Srbiji, te zašto danas cijeni Angelu Merkel. Trenutno u Berlinu priprema sabrana djela koja će mu izaći u Beogradu.
RSE: Činilo se da će 21. stoljeće donjeti novi pozitivizam, nažalost nije. Mnogi analitičari upozoravaju na porast neofašizma u jednom broju država na Balkanu, rehabilitaciju ustaškog, odnosnog četničkog pokreta, zapravo povratak u vrijeme kojeg se pošten čovjek mora stiditi. Kako to tumačite?
Ćosić: Želeo bih da prvo razmotrimo jedan pojam koji je za mene postao suspektan. To je pojam demokratije. Nedavno sam u Berlinu sudjelovao na kongresu o demokratiji i slobodi gde sam izrazio sumnju u to kako su stari Grci izmislili da nešto od života daju u ruke narodu. Taj posao naroda ili demoscratos je izvitoperen na mnogo mesta. Znamo da su manje, više, svi diktatori izabrani demokratskim putem. Hitler, Milošević, Tuđman. I po meni je sve ovo šta se danas dešava u svetu rezultat krivog tumačenja toga pojma.
RSE: Ipak, vraćati se u neka prošla vremena je loše. Zašto se to stalno događa na Balkanu?
Ćosić: Pa ne samo na Balkanu. I ovde u Evropi se to događa, ali se suzbija, kao u Nemačkoj, a da ne govorimo Holandiji, Mađarskoj ili Turskoj. I tu se događaji teški udari na demokratiju i slobodu. Gotovo da nema dana da se u Turskoj ne uhapsi neki novinar ili opozicionar. U Rusiji isto tako. Dakle, nismo mi jedinstveni slučaj, ali mi smo sa Balkana i zato smo osetlivi na to što se tamo događa. Poslednjih meseci sam boravio u Hrvatskoj. Na delu je jedna fašizacija društva, čak i mog rodnog grada. Više ne prepoznajem Zagreb po nekom dobrom duhu, nego po tome da jedan uzurpator kroji imena ulica i trgova, a da je ostali svet manje, više ravnodušan.
Nisam neki poklonik Josipa Broza. I meni su zabranjivane knjige, skidane predstave, filmovi u njegovo vreme, ali njegov historijski dignitet se mora poštovati. Bilo je ekcesa koje je radio, a nije ih morao činiti. Da li je Goli otok izmislio on ili neki njegov trabant sada uopće nije bitno, sve mu se broji. Ali šta da kažemo za druge velike vojskovođe i pobednike Drugog svetskog rata, a on je sigurno jedan od njih.
Nije samo skinuta ploča sa Titovim imenom, već je izbrisan čitav njegov doprinos Hrvatskoj: Ćosić
Šta da kažemo za Winstona Churchilla koji je uništio predivan grad Dresden i to u momentu kada je pobeda već bila potpuno na vidiku ili za Charlesa de Gualle i načina na koji se obračunavao sa suradnicima okupatora. Šta su radili Amerikanci svojim građanima Japancima... No, ko bi u Evropi zamenio trg Charlesa de Gaulla, a upravo se tako nešto dogodilo u Zagrebu. No, nije samo skinuta ploča sa Titovim imenom, već je izbrisan čitav njegov doprinos Hrvatskoj koja danas postoji. Zato sam i često govorio, što ne vratite ono što je Pavelić dao, a Broz vratio Hrvatskoj – Istru , Dalmaciju, Baranju. Vaš ljubljeni Pavelić je sve to prodao.
Takve stvari se ničim ne mogu opravdati. Za taj idiotski pozdrav „za dom spremni“ za koji je gospođa, koja je predsjednica te države, izmislila da je to stari hrvatski poklič, a koja se sprema da bude doktor nauka, nema pojma da je Ante Pavelić 1957., u svojoj rupi u Argentini rekao - ja sam to izmislio. To su stvari koje su nepobitne – ili je to pitanje neznanja, što bi bilo bolje, ili pitanje laži. Rekao bih da ta zemlja jako mnogo živi u lažima. U Srbiji je jedan potpuni košmar.
RSE: U ratovima 90-tih crkve na balkanskim prostorima nisu se mogle pohvaliti svojom ulogom, umjesto da mire ljude, trovali su ih mržnjom. Gotovo tri desetljeća kasnije nađe se katolički svećenik koji kaže da mu je drago što je umro Slavko Goldstein. Književnik Ante Tomić piše da je to “do kraja razgolitila moralnu mizeriju, pokvarenost, sramotu i glupost”. Kako se Vi osijećate u takvim trenucima?
Ćosić: Moram reći da se u gradu gde sam rođen, gde imam dosta prijatelja i gde me vezuju mnoge stvari, osećam kao stranac. Istina tako se osećam kao i u Beogradu. Ipak, ne mogu se odvojiti od tih gradova, toga tla, tih zemalja i svega onoga što se tamo događa. Hrvatski gospodin premijer mirno sedi među ostalima u Ujedinjenim nacijama, a nije mu palo na pamet da istoga trena skine ploču sa ustaškim pokličom. To je potpuno nedopustivo i ja se čudim što Evropa već nije reagovala. Čini mi se da Hrvatska ima jedan popust, a ne znam zašto. Ipak, mislim da će se to jadan put dogoditi, i što će iz toga ispasti, to je njihov, a ne moj problem.
RSE: U jednom razgovoru iz 2011, vlast u Srbiji opisali ste kao „retrogradnu i zatucanu, otvoreno antievropsku, desničarsku i nacionalističku". Da li je danas drugačije?
Ćosić: Danas je drugačije samo utoliko što je na vlasti jedna osoba koja povremeno deluje kao nekakav čovek iz kabarea, koji čas govori jedno, čas drugo i koji, iako je jako veliki i visok, ide po nekoj tankoj žici i pitanje je dokle će ići, a da ne padne. Ima stvari koje su u njegovim izjavama čak i podnošljive, ali ima i onih koje čovek ne može da zamisli. Osim toga, upravo je on taj koji toleriše tu četničku najezdu, kao što se toleriše ustaška u Hrvatskoj. I u Beogradu se preimenuju ulice, po Srbiji se dižu spomenici Draži Mihailoviću, a to su sve nedopustive stvari za čoveka koji tvrdi da je navodno blizak Evropi i Briselu.
RSE: Za sebe kažete "rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, a živim u Berlinu." Rekli ste mi da ste bili nedavno u Zagrebu, prethodno u Beogradu i koje dojmove nosite u sebi u berlinskoj svakodnevnici?
Ćosić: Dojmovi su različiti. U Beogradu ima malo više živosti. To je i razumljivo, veći je grad, veća nacija , ali oni kao da prenebregavaju sve neprilike u kojima žive, a žive, naravno isto tako loše kao i u Hrvatskoj, možda i malo lošije. Međutim, u Hrvatskoj je jedna tmurna atmosfera. Meni bliski ljudi i prijatelji kao da gledaju u kut, u pod. Nema nikakve ideje šta će se dalje pozitivno dogoditi i kako će se izvući iz svega, jer su na vlasti ljudi koji apsolutno naginju, bez ikakvog zazora retrogradnim pojavama iz prošlosti. To je evidentno i tu nema šta da se doda.
RSE: Da li ste zbog takve situacije razočarani, indiferentni ili Vas tjera da se i dalje bunite? Uostalom, stalno upozoravate na nedostatak civiliziranosti na Balkanu.
Ćosić: Po prirodi ne spadam u one razočarane. Osim toga, ja sam izoliran. Živim duboko u Evropi, a Berlin je najdublja i najvažnija evropska tačka i nemam se na šta požaliti. Radim posao koji volim. Govorim i pišem o onome što se događa na našim prostorima, sa našim ljudima i promoviram ono što je važno u našoj kulturi. Zato se osećam mnogo lagodnije nego da sam ostao tamo gde sam navodno umro, u Beogradu. Zaista ne znam kako bi se odvijala moja sudbina da sam tamo ostao i da li bi mogao učiniti ono što sam do sada napravio.
Za Konstantinovića je "druga Srbija" bila mutna i mračna prošlost: Ćosić
Moji najbliži prijatelji, moj najdraži prijatelj, pokojni Rade Konstatinović je bio kao u nekom kućnom zatvoru. Ono što je uradio, bilo je dok je mogao i dok je hteo. Posljednjih godina kada samo bili najbliži i u stalnoj vezi nije ništa hteo, čak ni da učestvuje u onome što je pokrenuo. "Druga Srbija" je za njega bila mutna i mračna prošlost. Mračna zato što su je ljudi lepo i polako napustili ili su se prosto umorili. Rade je bio melanholik i nesrećan čovek.
RSE: Živite i radite u Njemačkoj. Vrijeme kada ste stigli bilo je vrijeme rata. Zbog rata su milijuni ljudi sa Bliskog istoka, Sirije, Iraka, Afganistana stigli do Evrope. Da li se bitno promijenio odnos Njemaca prema izbjeglicama?
Ćosić: Njemačka je jedna od retkih zemalja koja je izbeglice prihvatila oberučke. Dogodilo se nešto čudno, a to je da je gospođa Merkel, koju sam ironizirao kad je došla na vlast , postala za mene jedna od najpozitivnijih osoba u svetskoj politici. Ona je shvatila da ti ljudi koji dolaze iz nesrećnih, ratom razorenih zemalja, nisu obične parije, pobunjenici, nego su izvanredne osobe, lekari, inženjeri, arhitekti, pisci…
Na neki način je vidovido shvatila da ti ljudi mogu pomoći i doprineti nama u Nemačkoj, a ne samo to da će neko od njih da baci neku bombu. Mali je postotak onih koji su pod nekom sumnjom. Ovi drugi su, ili žalosna sirotinja kojoj svakako treba pomoći, a drugi su neka vrsta srži svetske kulture. Mi na neki način vraćamo ono što je tokom historije stiglo u Evropu pomažući ove nesrećne ljude i pružajući im utočište i dom.