Gost RSE je Adnan Osmanagić, direktor najslušanijeg radija u Bosni i Hercegovini, Radija Stari Grad (RSG). Radio Stari grad započeo je emitovanje prve ratne zime u jednom dijelu Sarajeva, a sada emituje za čitavu državu i ima tri vlastita programa.
RSE: Kada jedan projekt, u ovim uslovima, odživi bezmalo pa četvrt vijeka, zaslužuje divljenje. Da li si se onomad nadao da ćete ovako dugo ostati u eteru?
Adnan Osmanagić: Sigurno ne, ali ne zato što nisam vjerovao u to, nego jednostavno što nisam htio da razmišljam o tome. Da sam puno razmišljao, vjerovatno bih našao jako puno objektivnih razloga da odustanem od toga.
RSE: Tada se doimalo kao da praviš radio za jednu ulicu, za jedan kvart, a evo, to je radio za jednu državu i više nego za jednu državu.
Adnan Osmanagić: Tako je bilo. Bukvalno je bilo za jednu ulicu i za jedan kvart. Ako je neko nekada došao pa rekao da nas je slušao u drugom kvartu, mi smo bili sretni, pa čak nismo ni vjerovali. Ali mislim da je jedno važno - mi smo i tada radili vrlo profesionalno. Naše ambicije su bile vrlo ozbiljne. Mi smo i tada angažovali brojne, vrlo poznate i afirmisane radijske i televizijske novinare.
RSE: To što radite za čitavu državu, ne mislim samo na činjenicu da se čujete u čitavoj državi, nego da se slušate u čitavoj državi i da imate uticaj u čitavoj državi.
Adnan Osmanagić: Jedna od vrijednosti koje smo uspjeli postići, da smo, razvijajući se i šireći svoj signal, mi puno radili na programu. Nama je program bio ključ, a ne širenje u smislu prostora na kojem emitujemo. Mi smo pravili proizvod koji će na tom prostoru, na kojem smo se širili, a sada faktički pokrivamo cijelu BiH, biti prihvatljiv toj i takvoj BiH i ljudima koji žive na tim prostorima.
RSE: Kada sam spomenuo to kako ste se doimali na početku, ne samo ja, nego i dosta ljudi je mislilo, da ćete na izvjestan način biti ovisni određenoj ideologiji ili svjetonazorno pripadati tih nekoliko ulica.
Adnan Osmanagić: To bi bilo za očekivati jer je postojala matrica da je bez društva, bez države, bez neke političke podrške, ne moguće postati i opstati u ovom poslu. Međutim, mi smo išli prema građanima, prema slušateljima. Ljudi su nas prepoznali na taj način, prepoznali su naš svjetonazor koji je generalno i globalno prihvatljiv, da ne kažem većini, ali apsolutno ogromnom broju ljudi. To je dobra namjera, to je ravnopravnost, poštivanje u svim segmentima. Jednostavno, mi smo publiku i građane države prepoznali kao ljude kojima je to jako važno. Tu smo dobili reakciju.
RSE: Kako se od jednog malog radija, od jednog studija, koji prerasta u mali radio za ulicu, dvije, postaje radio za cijelu državu, radio sa tako razuđenim programom i sa tri-četiri nova programa?
Adnan Osmanagić: Polako, dugo i strpljivo. Morala je postojati strategija i cilj. Bilo mi je jasno, kada sam krenuo 1993. godine, šta želim. Nisam bio siguran da li ću to i ostvariti, ali mi je bilo apsolutno jasno šta želim.
U početku Radio Stari grad čuo se u svega nekoliko ulica, a danas je najslušanija stanica u BiH
RSE: Šta je taj uređivački kredo? Da li je to menadžersko samopouzdanje kod Adnana?
Adnan Osmanagić: Ljudi koji rade na radiju misle da su tu da bi ih neko slušao. Mi smo to malo okrenuli, pa smo mi slušali, odnosno ja sam slušao. Morate slušati one koji su tamo tu zbog vas. Kada osjetite način na koji oni žive, kada ih ne gledate iz jednog zatvorenog prostora, kada shvatite šta oni žele, onda je sve puno lakše i puno jednostavnije. Mi smo prepoznali šta je to što publika od nas očekuje. Prvenstveno očekuju povjerenje. Nama su vjerovali. Nama su vjerovali sa razlogom i nama vjeruju 24 godine sa razlogom. To je ključ uspjeha bilo kog radija.
Mi smo uporedo pratili i razvijali se u oba segmenta, i programski i tehnološki. Mi smo napravili još dva programa, ali oni su produkt naših iskustava i oni su čisto profesionalno upakovani radijski programi za koje smo mi procijenili da postoji objektivna potreba. Ta dva nova radijska programa, koji su za sada samo za Sarajevo, su zasnovani na muzičkim formatima, na potrebama. Radio se u velikoj mjeri sluša zbog muzike. Upakovan je na način na koji to rade moderne radio stanice u svijetu. Razlika između ta dva programa, i ovog našeg osnovnog, dominantnog RSG programa, je što on nije dominantno muzički. Imali smo lakši put jer smo prenijeli sve dobro iz brenda koji je ljudima već poznat. Oni su znali ko to radi, oni su znali koje su namjere, oni su znali da će to biti dobro.
RSE: Vaš osnovni program je pravi komercijalni program sa nacionalnom frekvencijom, koji ima i muzičke sadržaje i političke i zabavne. On je zapravo jedan kompletan radijski program, za razliku od ova dva, koja su fokusirana na muziku.
Adnan Osmanagić: Rekao bih na jednom primjeru šta je razlika u našem pristupu. To je recimo emitovanje Radio Slobodna Evropa. To je isključivo komercijalni radio. Međutim, mi imamo svoju publiku, koja to očekuje od nas.
RSE: Istodobno, kada ste vi počinjali, rasli i razvijali se, bilo je još nekoliko sličnih projekata. Neki od njih su potpuno umrli, neki tavore, neki su se prodali multinacionalnim kompanijama, neke smo zaboravili da postoje. Vi ste ostali. Na osnovu čega?
Adnan Osmanagić: Mi smo bili apsolutni autsajderi i mislim da je ta naša pozicija bila kapitalna prednost. Bili smo okrenuti sebi, oslonjeni na sebe i morali smo da razmišljamo na drugi način. Mnogi od tih, tada pozicioniranih medija, nekih radijskih stanica koje više ne postoje, nisu imali tu potrebu. Imali su puno ugodniju poziciju. Kada se vrijeme promijenilo, oni su nestali.
Mi smo jačali, mi smo se spremali. Upravo ta pozicija autsajdera je značila da niko nije bio nešto pretežno zainteresovan za nas. Nisu nam davali šanse, pa nam nisu pravili neke velike probleme. Bili smo previše mali, sa jako malo šansi da uspijemo. Nas su ostavili. Situacija se vrlo brzo okrenula, a onda smo već postali značajan faktor. Onda su već počeli da prihvataju ono što mi jesmo, bez obzira koliko se to nekoj političkoj opciji sviđalo ili ne.
Bez obzira na sve, svi su znali da nismo nikada radili ni protiv koga. Mi smo radili za, ali nikad protiv. Radili smo za naše slušatelje i građane. Mi smo bili svjedoci da su mnogi mediji vrlo lako mijenjali političke opcije. Podržavali su neku progresivnu političku opciju, a čim su se stvari okrenule, taj isti medij je počeo, u skladu sa svojim interesima, da radi neke druge stvari. Tu se gubi pozicija i status. Imate šansu, dok imate publiku. Kad nemate publiku, više niste interesantni ni svojim sponzorima.
RSE: Ti si u ovom periodu bio vrlo aktivan u svim regionalnim radio difuznim organizacijama. Da li postoje neke naše specifičnosti ili je potpuno isto u regionu?
Adnan Osmanagić: Mislim da je uglavnom ista ili je vrlo slična. Mala je razlika, možda u Hrvatskoj. Hrvatska je sistemski neke stvari radila u samom nastajanju tih prvih komercijalnih medija, postojao je jasan sistem. Kod nas se tome pristupalo iz raznih perspektiva. Neki su nastajali podrškom lokalnih zajednica, neki političkih opcija, neki entuzijazmom, neki podrškom međunarodnih organizacija.
Postali smo značajan faktor: Osmanagić (na slici: radijska mikseta)
Kada niko nema dovoljno novca da podržava medije, pa čak ni politika, onda ti mediji, koji su bili isključivo oslonjeni na tu vrstu podrške, su nestali. Mislim da je tu razlika. Sad imamo situaciju koja je poprilično jasna u regionu. Ostali su najjači i opstali su oni koji su zaista u ovom poslu, poštuju sva pravila profesije i poštuju pravila onoga što jednu firmu čini uspješnom na tržištu.
RSE: Sad si me riješio nelagode da postavim jedno pitanje, za koje sam mislio da će ti biti neprijatno. U svakom poslu mislim da je uloga pojedinca izuzetna, ma koliko se ljudi od toga otklanjali. Znam dosta kolega, tvojih i mojih, koji su radili slične poslove kao ti. Napravili su kuće, i sebi i ljubavnicama, napravili stanove, kuće na moru, kuće na planini, a svojim saradnicima su ostajali dužni i najsitnije honorare. Ti, i u ovim uslovima, hraniš na desetine duša.
Adnan Osmanagić: Mi smo napravili instituciju. Oni su napravili to, a ja sam ponosan na ovo. Posebno sam ponosan da svi oni koji rade kod nas, a to je blizu 50 ljudi, imaju redovne plate, imaju sve ono što je obaveza svakog normalnog poslodavca da im obezbijedi, odnosno da im plati i da respektuje i poštuje ono što oni doprinesu firmi.
Ne radi se o nikakvom blagostanju, ali se radi o jednom fer i korektnom odnosu, punom razumijevanja. Ja se tu ne razlikujem od njih. Pokušavam svima da kažem da je cilj jačati našu grupaciju, a onda zaista treba poštovati svačiji udio. Nisam to mogao sam napraviti.