Kako osvetliti blede slike prošlosti? Svetlana Davidovac (74) sve popularnija na Instagramu

Svetlana Davidovac iz Beograda ima 74 godine i profil na društvenoj mreži Instagram koji je za nekoliko meseci dobio više od sedam hiljada pratilaca.

Uz stare fotografije svoje porodice koje prate priče, Svetlana deli uspomene i anegdote vezane za njihov život.

"Milo mi je da se ljudima dopadaju moje priče. One su iskrene, nikada ništa ne dodajem i sve je tako kako je napisano. Nekad kažem (ćerki) Jeleni - gasi, ne mogu više, ne interesuje me. A onda opet nastavim da pišem", kaže Svetlana u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).

U svom "albumu sa sličicama iz bolje prošlosti", Svetlana piše o poreklu svoje porodice, životu u Beogradu pedesetih godina prošlog veka, porodičnim ručkovima, slavljima i skandalima, ćerki Jeleni, ali i o današnjici. Većina njenih priča prožeta je duhovitim dosetkama, a mlađa generacija uključuje se sa mnogobrojnim komentarima i pitanjima.

Svetlanin profil privukao je i pažnju stranih portala, koji su je prikazali kao primer kako na Instagramu obavljivati sadržaje koji će angažovati ljude.

RSE: Kako je sve počelo?

Davidovac: Tako što su Jelena (ćerka) i Tomica (zet) rekli - hajde da ti otvorimo Instagram. Uopšte nisam uopšte znala o čemu se radi, ja ne koristim internet.

I tako je krenulo. Počeli smo da izbacujemo slike, ja sam želela da uz svaku sliku ide neka priča, da ne bude monotono. I onda su te priče iz mog, Jeleninog i života moje familije zainteresovale ljude. Nastavila sam da pišem, da izbacujemo slike, ali uvek uz sliku da mora ide i neka priča.

RSE: Je li vam bilo teško da naučite?

Davidovac: Nije mi teško jer ja pišem, pa Jeleni prosledim preko mobilnog i onda ona to izbaci. Ja ne znam kako, niti me to zanima. Moje je samo da napišem priču i dam sliku.

RSE: Da li vas je iznenadilo to što vas prati više od sedam hiljada ljudi?

Davidovac: Ne, nisam ni znala šta to znači, sto, dvesta, pojma nemam. Niti sam o tome razmišljala. Onda je Jelena rekla da imam preko sedam hiljada pratilaca. Ja samo vidim da ljudi vole da čitaju te priče.

Milo mi je da im se dopadaju. One su iskrene, nikad ništa ne dodajem i sve je tako kako je napisano. Nekad kažem Jeleni - gasi, ne mogu više, ne interesuje me. A onda opet nastavim da pišem.

Sestre Cilermajer

RSE: Uz slike pričate porodičnu istoriju. Potičete iz stare jevrejske porodice, šta nam možete reći o sestrama Cilermajer koje su se krajem 19. veka doselile iz Krakova u Bosnu i Hercegovinu?

Davidovac: To su bile tri sestre – Debora, Lotika i moja prababa Adela. Jevreji su bili jako dobri trgovci, organizatori poslova, tako da su ih u Bosni vrlo rado prihvatali. Moji su odmah otvarali fabrike. Onda se rodila moja baba, pa moja mama i odatle sve potiče.

RSE: Ćerka jedne od sestara (Adele) je vaša baba Serafina koja je jedina preživela rat. Pročitala sam da je mogući razlog to što se udala za Antona Škadru, koji je nosio češko prezime?

Davidovac: Da, on je bio katolik. Ali ona nije htela da prihvati katoličku veru. U toj familiji niko nije hteo da se odriče jevrejske vere. Tek su se u novoj generaciji, generaciji moje mame svi udali za katolike i pravoslavce.

Serafina nije želela da promeni veru pa su njih dvoje otišli u Beč jer je Beč jedini imao građanski brak da bi ona ostavila jevrejsku veru, a on je ostao katolik. Kad je počeo rat, ona je dobila poziv da dođe po žutu traku. Međutim, uspeli su preko neke veze da pobegnu u Bosnu i četiri godine su bili u izbeglištvu u nekom selu jer je ona u opštini Beograda bila registrovana kao Jevrejka.

Pročitajte i ovo: Noć prekrajanja evropskih granica

Pred rat kada je krenulo 1939. su joj govorili - vidiš šta se dešava sa Jevrejima u Nemačkoj, hajde da pređeš u katoličku veru. Ona je rekla - ne, ja svoju veru ne dam. Ta generacija se nije dala makar stradala.

Veze sa Ivom Andrićem

RSE: Vratiću vas još malo sestrama Cilermajer. Najstarija sestra Lotika je bila inspiracija Ivi Andriću za istoimeni lik u romanu "Na Drini ćuprija". Kako su se njihovi životi ispreplitali?

Davidovac: Tetka Ive Andrića je živela u Višegradu i bila je prijatelj sa Cilermajerima i Calerima. Majka mu je bila siromašna, nije mogla da ga školuje u Travniku, pa ga je poslala tetki u Višegrad. Oni su tu družili, on je često dolazio kod njih u hotel, zvali su ga na ručak i tako je to druženje bilo. I posle je nastavljeno. On je otišao da studira u Sarajevo, ali su stalno bili u kontaktu.

RSE: Kako ste vi upoznali Andrića i kako vas je iznervirao?

Davidovac: On je bio vrlo otmen čovek, zaista pravi gospodin, ali bez emocija. Mene je to malo čudilo jer se prvi put susrećem sa takvim čovekom. Jednog trenutka kada smo bili u Zagrebu on je rekao - jao, što je ova mala nemirna. Zato što sam se penjala na drvo. Meni je bilo lepo da se popnem na trešnju i da berem. A on kaže – ovo je strašno, kako ovo dete da bude ovako nemirno. Mene je to počelo da nervira i jedva sam čekala da ode. To mi je ostalo kao neko sećanje na njega.

Radnje sa rukavicama

RSE: Imate mnogo priča o rukavicama jer su vas one, kako kažete, održale. Kako?

Davidovac: Posle Prvog svetskog rata moji su imali fabrike. To je sve propalo, ali jednu fabriku je moj deda Anton uspeo da proda i krenuo je ka Beogradu. Novac je ostavio u jednoj mađarskoj banci. To je sve propalo '29. godine. Moja mama je tada završila osmogodišnju školu, bilo ih je četvoro dece. Troje je nastavilo školovanje, a ona je rešila da ode na rukavičarski zanat. Rođena je 1917., i već je '36., '37. je imala dve radnje u Beogradu, prvu srpsku radionicu. Stekla je već sa 21 godinom i bila je vrlo imućna. Ona je izdržavala babu i dedu.

RSE: Imate priču o tome kako se vaša majka sprijateljila sa jednim nemačkim vojnikom.

Davidovac: Radnje u Beogradu su bile u obavezi da nastave da rade kad su došli Nemci. To je bilo naređenje. Nemci su dolazili u radnju kod mame, nekad i da kupe rukavice. Jednog dana došao je vršnjak moje mame, Nemac. Običan vojnik.

Mama je govorila nemački i on je izvadio sliku svog sina koji je bio vršnjak moga brata Bobana. Moj brat je tada imao možda četiri, pet godina i skrivali su ga u Ružinoj ulici. I taj Nemac kaže kako mu strašno nedostaje njegov sin i počne da plače. I moja mama počne da plače i kaže da i ona ima sina, i otvori se, kaže da je sakriven, da smo ga sakrili.

On joj je rekao da zna da smo Jevreji i da su ga i poslali da ispita ko smo i šta smo, ali da nikada ne bi rekao jer ga je mama tako prijateljski primila. Onda je on često dolazio kod nas na ručak, da ima neko prijateljstvo, neku toplinu i pričali su, on o svom sinu, a mama o svom sinu.

Pročitajte i ovo: Staro sajmište korak bliže Memorijalnom centru

RSE: Napisali ste i jednu poruku na kraju ove priče.

Davidovac: Da, da ne treba gledati ko je šta. To je ono osnovno što mene uvek boli kada čujem da neko kaže - ovaj je Hrvat ili ovaj je musliman. To je za mene nešto strašno. Svugde imate dobrih ljudi i ovo je primer.

Kad bi se ovako vraćali unazad, onda bi svi Jevreji bili protiv Nemaca, a lično znam da Jevreji uvek kada hoće da uzmu primer neke stabilne nacije, ljudi koji su radni i vredni, uzimaju Nemce. Za razliku od nas. Mi se u ovoj sredini stalno vraćamo sto godina, pedeset godina, dvadeset godina, šta su nam ovi ili oni uradili. Kod Jevreja toga nema. Samo u danima sećanja na logore i holokaust. Ali ovako, Jevreji jako cene Nemce.

RSE: Rukavice vaše majke su bile veoma poznate i tražene, šta joj je bilo najteže?

Davidovac: Najteže joj je bilo to što je radila za Nemce. Gestapo dođe i naruči i nema tu hoću-neću. Naročito jedna Jevrejka. Ali, ona to nije tako gledala. Uvek je svima nama govorila - to mora tako da bude, uvek idi napred. Posle rata je radila rukavice i za Titovu vojsku. Jedan par Jelena i danas čuva.

Očeva familija

RSE: Sa druge strane su vam baba Stanislava i deda Joca. Ima jedna vaša slika u pozi za koju vas je majka stalno opominjala - nemoj da se mrgodiš kao Stanislava. Zašto je Stanislava bila takva?

Davidovac: Ona je imala četvoro dece, mog oca i strica koji su ostali živi, a tetka i drugi stric su umrli od tuberkuloze veoma mladi. Drugo, njoj je 22 članova familije ubijeno u Dahau, jednom od prvih logora.

• Sjeaćanje na žrtve holokausta

Ona ih je dugo tražila. Tada se još nije znalo da postoje logori, oni su nestali, ona nije mogla da dođe do njih. Tako da se ona nikad nije smejala, uvek je bila tužna.

Ja sam nešto povukla na nju. Posle razvoda mojih roditelja sam se dosta promenila i retko sam se smejala. Zato je mama vikala - nemoj da budeš namrgođena, nemoj da budeš druga Stanislava. Ali to je jače, i sad sam takva.

Sedam i po decenija od oslobađanja Aušvica, imena svih žrtava i dalje nepoznata

RSE: Ko je bio deda Joca?

Davidovac: Bio je moj deda kog sam jako volela i on je mene jako voleo. Za razliku od Antona koji je bio jako strog i nismo imali tu emociju prema njemu, ja posebno. Joca je bio jedno divno, blago stvorenje, uvek mi je pevao pesme.

Inače, on je jedan od osnivača Komunističke partije, pre rata, sa Mošom Pijade. Hranio je u logoru i Mošu i Filipovića i Tita. Bio je jedno divno stvorenje, samo nije hteo da ide u partizane jer je smatrao da komunizam može da se gradi na drugi način, da se pomaže bez odlaska u partizane i bez držanja puške. Tako je on govorio.

"Poluilegalno venčanje"

RSE: Veze sa Crnom Gorom počinju vašom udajom. Zašto je venčanje sa advokatom Vukašinom Đurovićem bilo poluilegalno?

Davidovac: Moja mama je htela da odem u Rim ili Pariz i tamo kupim venčanicu. Ona je sačuvala svoj venčani veo, a nakon razvoda mojih roditelja ja sam to iscepala. Bila sam besna što su se razveli i od tada je u meni ostao otpor prema venčanici. A mama je samo pričala o venčanicama, o ljudima, gde će biti ručak, ovo, ono.

Onda sam ja sačekala da ona otputuje i nas četvoro smo otišli na venčanje, četvrtak je bio, nigde nikoga, onako kako je meni odgovaralo. A i Vukašinu, i njemu je bilo da ne stigne pola Crne Gore.

RSE: Kroz vaše priče pratimo i porodične "skandale" i poređenja onog i ovog vremena. Pišete o ručkovima sa deda Antonom, a onda o "mukama" sa vašim detetom?

Davidovac: Ima razlike. Kad sednemo sa Antonom, ako neko nešto brljavi ili neće da jede, on kaže - izađi napolje i vrati se kad bude gotov ručak. I ne dozvoljava da se jede posle. Jelena nije htela da jede ništa što nije konkretno, nije smeo grašak da bude preko mesa i šta ja znam. Ali, ja nisam bila tako stroga kao Anton da izbacim dete iz kuhinje da bi se jelo na miru.

Priče o ljudima

RSE: Zašto volite da se setite ovih priča i kako ih doživljavate kada gledate današnje vreme?

Davidovac: Te priče i to vraćanje me nekako podiže. Sada živimo u jednom društvu koje meni ništa ne odgovara, a sve ono što pričam je nešto potpuno drugačije, ljudskije, više se priča o čoveku. Mislim da sada toga nema.

RSE: Imate kritički odnos prema svima, prema porodici i ćerki Jeleni koju kroz priče i slike pratimo od detinjstva. To "nesnosno i razmaženo" dete, kako kažete u jednoj od priča, nije imalo mnogo šanse da se "ispravno razvije ni mentalno ni fizički". Šta se desilo?

Davidovac: Jedne zime su se otvorili prozori, a ona je sama spavala u sobi. Bilo je minus 20, jedna od najhladnijih zima, i ona se smrzla. Dete potamnelo, išli smo u Hitnu pomoć.

Posle smo na moru zaboravili da je namažemo, pa se tamo spržila. Posle je stalno nosila dugačke majice. Tako sam napisala 'sleđeno, pa sprženo dete', tako je došlo do te priče.

RSE: Odrasli ste u porodici gde su bile tri, četiri vere i, kako pišete, niko nije pitao ko je šta po nacionalnosti. Onda su došle devedesete. Tada ste, kako ste rekli, izgubili veru u ljude?

Davidovac: Da. Nisam mogla da verujem šta se dešava, naročito u Bosni gde je ostala moja familija i gde su morali da beže. Neki su otišli za Australiju, drugi su otišli za Kanadu. One u Kanadi su morale da beže jer su udate za muslimane, ovi su morali da beže u Australiju jer su Jevreji, treći su ostali tri, četiri godine u podrumu bez vode i struje.

Nisam mogla da verujem da me okružuju ljudi koji kažu - ako, nema veze, to im je osveta za Kosovski boj, za Turke. Poludela sam. Tražila sam čak i pomoć psihijatra. Odvojila sam se od ljudi i ne komuniciram sa njima. I super mi je. Jesam sama, ali nisam usamljena.

RSE: Kako vidite današnji odnos prema prošlosti, i prema antifašističkom nasleđu i prema devedesetima?

Davidovac: Prema devedesetim se po meni ništa se nije izmenilo. Meni je strašno da je sadašnja vlast ona ista koja je bila devedesetih. To su ljudi koji sada ponovo vraćaju u prošlost, ponovo protiv Hrvata, protiv muslimana, ponovo – mrze nas Slovenci, Makedonci, Crnogorci, svi nas mrze. Ja tu reč ne mogu da shvatim. Stalno nas neko mrzi, a mi smo najbolji na svetu.

Za mene je poslednji šok bio sada kada su promenili Zagorsku ulicu u ulicu atentatora (Blagoja Jovovića, atentatora na poglavnika NDH Anta Pavelića, prim.nov.). Ja to ne mogu da shvatim. Dajte nekog Srbina koji je nešto učinio, ima toliko ljudi koji su činili. Ali ne, oni daju po atentatoru. Nema veze koga je on ubio. To je strašno.

Šta kažu Beograđani o najavi promene naziva ulica?

RSE: Kažete da vaše "lake, nepretenciozne pričice" treba da štite i vas i vaše pratioce od "kolektivnog ludila". Ovo, napisali ste, "dođe kao album sa sličicama iz bolje prošlosti".

Davidovac: Te priče me vraćaju i ulivaju mi neki osećaj sigurnosti. Sada je gde god se okrenete po meni strašno. Ja se vraćam, idem na prošlost gde nije bilo korone, nije bilo mržnje, nije se pitalo da li neko ima više ili manje, ko je ko i šta je ko. Život je mnogo lakši kada niste opterećeni takvim stvarima.

RSE: Spomenuli ste koronu, kako ste vi doživeli pandemiju i koje savete prenosite vašim pratiocima?

Davidovac: Maska i pranje ruku, to se podrazumeva. Ne znam zašto svakog dana pričaju - perite ruke. Ne mogu da shvatim da ljudi uđu u kuću i ne operu ruke i ne skinu cipele. To se podrazumeva.

Ali, to ništa ne vredi. Kad uđem u prevoz, od dvanaestoro ljudi, osam ne nosi masku. I šta sad? Treba da idu po tim prevozima i da kažnjavaju. Nije važno, neka je i penzioner, kazni ga ako nije stavio masku. Ja se štitim koliko mogu, ali šta vredi ako osmoro ljudi nema masku. Čak i u komšiluku ljudi ne nose maske. Kažu, nije to korona, pitaj boga šta je, samo nas plaše. Ja ne verujem da nas plaše, pandemija je u celom svetu.

Maske za sve - Obavezne u sve više država

RSE: U početku ljudi nisu verovali da ste to vi, govorili su da priče piše vaša ćerka koja je novinarka i spisateljica. Šta vi na to kažete?

Davidovac: Jelena je super. Međutim, kada piše, ona dodaje. Ja nikad ništa ne dodam. To ne volim, to onda nije to. Tačno pišem onako kako je bilo.

RSE: Napravili ste i svoj prvi selfi. Ipak, niste pobornik novih tehnologija. Kako se informišete?

Davidovac: Preko novina. Kupujem novine i ne mogu da shvatim da uzmem ovaj mobilni i da tu čitam vesti. To ne mogu. Uzmem novine, čitam i onda rešavam ukrštene reči.

RSE: Tračevi vas ne zanimaju, šta poručujete onima koji šire lažne vesti?

Davidovac: To me ne interesuje. To je ta žuta štampa koja se kupuje i koja je nametnuta ljudima.

RSE: I sami ste bili žrtva jedne lažne vesti koju ste morali demantujete?

Davidovac: Komedija. Tomica i Jelena su izmislili da sam ja kao našla dečka. Pa stvarno, to je strašno. Ali dobro, to me ne dotiče. Ovi što kupuju (žutu štampu), oni daju da se piše o njima i to je to.

RSE: Pratioci vam predlažu da napišete knjigu, razmišljate li o tome?

Davidovac: To ne zavisi od mene. Ne znam ni kako bi to izgledalo. Možda bi to bilo nešto kao te male pričice. Jelena neka se time bavi.