Veliki regionalni pisac Mirko Kovač preminuo je u ponedeljak uveče u Zagrebu. Jedan od najdarovitijih književnika srednje generacije u vreme bivše države, bio je nepomirljiv kritičar svih nacionalizama na Balkanu.
U mračnom Beogradu s početka 90-ih u kome su orgijali nacionalisti, tek na ponekom skupu imali su prilike da se oglase oni koji su se usprotivili tadašnjem ludilu. Na jednom takvom, Mirko Kovač je sedeo pored prištinskog novinara Vetona Suroia, zajedno su još verovali u reformisanu Jugoslaviju. Onda je negde iz publike doleteo fotoaparat, namenjen doduše Suroiju, a pogodio Mirka. Publika, još nenaviknuta na nasilje, doživela je valjda prvi takav šok videvši piščevu krvavu glavu, a krv će tek poteći.
Mirkov bliski prijatelj pisac Filip David svedočio je da je Kovač bio na tajnom spisku za likvidaciju. Oni koji su spisak videli, pričali su da je pored Kovačevog imena stajalo - ubiti i uzeti stan. Zato on iz Beograda ubrzano odlazi i ostatak života provodi u mirnom istarskom gradiću Rovinju. U Beograd se nikada nije vratio.
Na vest o smrti pisca Mirka Kovača, njegov najbliži beogradski prijatelj pisac Filip David je za RSE rekao:
"Sa Mirkom Kovačem znam se preko 50 godina. Zajedno smo počeli i objavili istovremeno knjige Pekić, Kiš, Kovač i moja malenkost, i od tada smo bili praktično vrlo bliski prijatelji. Pekić i Kiš su rano umrli, a sa Mirkom sam se čuo pre deset dana svaki dan, preko Skajpa, telefonom... Razgovarali smo o politici, književnosti, razmenjivali filmove, knjige... On je bio jedini moj, rekao bih, najbolji sagovornik. Mirko je među ovim velikanima naše književnosti možda i najdarovitiji.
Sa odlaskom Mirka Kovača, a to mi je činjenica koju ne mogu da prihvatim, izgleda mi zastrašujuće i neverovatno prosto da Mirka sa onom njegovom snagom, inteligencijom više nema; to je kraj jedne epohe u kojoj je on poslednji veliki pisac i ne samo to, nego odlaskom Mirka Kovača, zapravo, čini mi se da je to konačan kraj jedne velike Jugoslavije. Jer Mirko Kovač je, kao i njegovi prijatelji Kiš i Pekić, pripadao svim književnostima, i crnogorskoj i srpskoj i hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj, on je bio poslednji veliki pisac epohe. Vrlo mi je teško u ovom trenutku da shvatim da ga više nema."
Mirko Kovač je bio redovni kolumnista splitskog Ferala, priseća se dugogodišnji urednik Viktor Ivančić:
„Ono što nas je povezivalo bilo je nepristajanje na nacionalizam prije svega, na dominantne ideologije koje su vladale na ovim prostorima i jedan izdajnički pedigre koji nas je pratio. Kovač je u tom smislu bio i pod optužbom za dvostruku izdaju; napustio je Srbiju zbog suprotstavljanja vladajućem srpskom nacionalizmu, a onda se kroz „Feral Tribune“ zaista nije libio suprotstaviti tom dominantnom hrvatskom nacionalizmu koji je potpuno premrežio javni prostor. Mirko je inače bio intelektualac, koji nas uprkos rizicima, podsjećaju na važnost ljudskog dostojanstva u tim historijskim stihijama. Dakle na potrebu da individua digne glavu i otrgne se od mašine koja je non stop koristi i melje. Sve što je Kovač napisao bilo je u službi slobode.“
Bh. pisac Stevan Tontić je poslednji put video Kovača u Fojnici pre tri godine.
“Dobio sam tada od njega dvije knjige – “Grad u zrcalu” i knjigu eseja, umnogome polemičkih i kritičkih, o nekim srpskim piscima. Uživao sam čitajući njegov roman pun izrazito konkretnih, slikovitih opisa, u kojima je na mnogim stranicama razgolitio i neke porodične tajne. Bio je izuzetan prozni posac, uspješan scenarista, polemičar, kritičar naših nesrećnih prilika: u osnovi je bio buntovnik, čovjek koji nije želio i nije mogao praviti kompromise sa vlastima ili sa onim koji se na ovaj ili onaj način dodvoravaju onim koji “ vladaju” našim zemljama. Mogao je za sebe reći, kao njegov prijatelj, sjajni Danilo Kiš, da je zapravo posljednji jugoslovenski pisac. Izazivao je kontroverze, ali niko ne može poreći da je bio izvanredan pisac i kao takvog će ga zapamtiti sve naše nacionalne književnosti. I eto taj veliki buntovnik, najzad se smirio..”
Velika praznina
Mirko Kovač je bio česti sagovornik Radija Slobodna Evropa. Poslednji intervju sa njim objavljen je u martu prošle godine, kada je najavio novu knjigu, nešto između memoara i romana, nastavak Grada u zrcalu. Kovač je smatrao nacionalizam velikim zlom od koga ni u dvehiljaditim nije napravljen suštinski odmak. O tome u intervjuu za naš Radio, Kovač je rekao:
„Mislim da smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla. Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada donijeti neki tačan sud o prošlosti - baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe.
Mi smo svi vjerovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mjesto. Ja sam tu još naivan i vjerujem da je to moguće. Dvadesete godine iscrpljujemo samo u tome da možemo sve reći, da možemo reći sve ono što nismo u socijalizmu mogli. Pa se ta naša sloboda pomalo pretvara u neku vrstu uvrede, u neku vrstu velike laži. Naprosto ne vjerujem da smo se nešto pomaknuli, da se može reći da je ovo veliki odmak od tog razdoblja, kako Vi rekoste, Miloševićevskih devedesetih.”
U martu 2012 godine, Kovač nije verovao da su nosioci ideologije iz 90-ih konačno ućutkani.
„Možda su njihove ideje na neki način postale smiješne nakon svega što je prošlo. Ali, oni su tu! Govore na isti način kao i onda kada su njihove ideje imale velikog uticaja. Ali kada bi im sutra okolnosti išle na ruku, oni bi ponovo bili na istim mjestima i istim pozicijama. To su naprosto ljudi u službi zla. Vrlo su rijetki slučajevi da se zlo mijenja. Možete li zamisliti Dobricu Ćosića da sutra kaže da se kaje za sva zla koja je nanio, u prvom redu, srpskom narodu, a onda i drugima? To se neće desiti. Za takvog čovjeka se zna kakav mu je pogled na život. Krivi su svi drugi, prvo drugi narodi i drugačija mišljenja od njegovih, a ne on. Pitanje je - može li uopšte bilo kako i koje vrijeme pregaziti Sotonu? To je jedno ozbiljno pitanje da se time bave sotonisti. Ja se bojim da ne može.“
Mirko Kovač je autor mnogih nagrađivanih romana, "Gubilište" kojim počinje književni 'crni talas', "Životopis Malvine Trifković", "Vrata od utrobe", "Kristalne rešetke",....
Napisao je scenario za filmove “Mali vojnici”, “Lisice”, “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije”, “Tetoviranje” i dr. Autor je više TV i radio-drama.
Reditelj Lordan Zafranović priseća se zajedničkog rada na 10-ak filmova.
"Ostala je jednostavno jedna ogromna praznina. Slična onoj kada je počeo rat. Ja sam otišao u Evropu, a on iz Srbije u Hrvatsku. Jednostavno, sve se razbilo u prašinu. Tek smo posldenjih 5-6 godina počeli ponovo da sanjamo neki novi film po njegovoj literaturi. Za njim je ostao nedovršen rukopis autobigrafskog romana „Vrijeme koje se udaljava“.
Nadao se da će uspeti da ga završi, ali je znao da je u trci sa vremenom. Priznavao je da je pisanje i terapija pogovotovo u teskim trenucima ali i više od toga:
„Ima puno tih teza da je pisanje terapija. Danilo Kiš je često to isticao u svim svojim razgovorima. U jednom mom, dosta teškom trenutku, jeste bilo terapija, ali ga istovremeno doživljavam kao rad, kao jedan dobar, težak posao, a onda i kao užitak. Naprosto uživam u pisanju. Mislim da mi život ništa ne bi vrijedio bez toga.
Čitao sam jednu divnu knjigu, zove se David Šeged, koju je pisac napisao u vrlo teškom oboljenju. Imao je tumor na mozgu. Rekao je da savjetuje onim ljudima, koji nikad nisu pisali, da pišu.“
O smrti je govorio sa vedrinom.
„Ako mi znamo da je smrt ono sa čime se rađamo, onda je vedrina potrebna. Istina, postoje i nepravedne smrti, ali život je sačinjen od krajnosti. Moj otac je istinski bio na tom planu vedar, nisam to izmislio, nego sam gledao tu njegovu figuru i te šale na račun smrti. Mislim da moramo sa više lakoće i manje tmurnosti gledati na to. Pa i jesmo smrtni, svako od nas je smrtan, to svi znamo.“
U mračnom Beogradu s početka 90-ih u kome su orgijali nacionalisti, tek na ponekom skupu imali su prilike da se oglase oni koji su se usprotivili tadašnjem ludilu. Na jednom takvom, Mirko Kovač je sedeo pored prištinskog novinara Vetona Suroia, zajedno su još verovali u reformisanu Jugoslaviju. Onda je negde iz publike doleteo fotoaparat, namenjen doduše Suroiju, a pogodio Mirka. Publika, još nenaviknuta na nasilje, doživela je valjda prvi takav šok videvši piščevu krvavu glavu, a krv će tek poteći.
Mirkov bliski prijatelj pisac Filip David svedočio je da je Kovač bio na tajnom spisku za likvidaciju. Oni koji su spisak videli, pričali su da je pored Kovačevog imena stajalo - ubiti i uzeti stan. Zato on iz Beograda ubrzano odlazi i ostatak života provodi u mirnom istarskom gradiću Rovinju. U Beograd se nikada nije vratio.
Na vest o smrti pisca Mirka Kovača, njegov najbliži beogradski prijatelj pisac Filip David je za RSE rekao:
"Sa Mirkom Kovačem znam se preko 50 godina. Zajedno smo počeli i objavili istovremeno knjige Pekić, Kiš, Kovač i moja malenkost, i od tada smo bili praktično vrlo bliski prijatelji. Pekić i Kiš su rano umrli, a sa Mirkom sam se čuo pre deset dana svaki dan, preko Skajpa, telefonom... Razgovarali smo o politici, književnosti, razmenjivali filmove, knjige... On je bio jedini moj, rekao bih, najbolji sagovornik. Mirko je među ovim velikanima naše književnosti možda i najdarovitiji.
Sa odlaskom Mirka Kovača, a to mi je činjenica koju ne mogu da prihvatim, izgleda mi zastrašujuće i neverovatno prosto da Mirka sa onom njegovom snagom, inteligencijom više nema; to je kraj jedne epohe u kojoj je on poslednji veliki pisac i ne samo to, nego odlaskom Mirka Kovača, zapravo, čini mi se da je to konačan kraj jedne velike Jugoslavije. Jer Mirko Kovač je, kao i njegovi prijatelji Kiš i Pekić, pripadao svim književnostima, i crnogorskoj i srpskoj i hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj, on je bio poslednji veliki pisac epohe. Vrlo mi je teško u ovom trenutku da shvatim da ga više nema."
Mirko Kovač je bio redovni kolumnista splitskog Ferala, priseća se dugogodišnji urednik Viktor Ivančić:
Viktor Ivančić
„Ono što nas je povezivalo bilo je nepristajanje na nacionalizam prije svega, na dominantne ideologije koje su vladale na ovim prostorima i jedan izdajnički pedigre koji nas je pratio. Kovač je u tom smislu bio i pod optužbom za dvostruku izdaju; napustio je Srbiju zbog suprotstavljanja vladajućem srpskom nacionalizmu, a onda se kroz „Feral Tribune“ zaista nije libio suprotstaviti tom dominantnom hrvatskom nacionalizmu koji je potpuno premrežio javni prostor. Mirko je inače bio intelektualac, koji nas uprkos rizicima, podsjećaju na važnost ljudskog dostojanstva u tim historijskim stihijama. Dakle na potrebu da individua digne glavu i otrgne se od mašine koja je non stop koristi i melje. Sve što je Kovač napisao bilo je u službi slobode.“
Bh. pisac Stevan Tontić je poslednji put video Kovača u Fojnici pre tri godine.
“Dobio sam tada od njega dvije knjige – “Grad u zrcalu” i knjigu eseja, umnogome polemičkih i kritičkih, o nekim srpskim piscima. Uživao sam čitajući njegov roman pun izrazito konkretnih, slikovitih opisa, u kojima je na mnogim stranicama razgolitio i neke porodične tajne. Bio je izuzetan prozni posac, uspješan scenarista, polemičar, kritičar naših nesrećnih prilika: u osnovi je bio buntovnik, čovjek koji nije želio i nije mogao praviti kompromise sa vlastima ili sa onim koji se na ovaj ili onaj način dodvoravaju onim koji “ vladaju” našim zemljama. Mogao je za sebe reći, kao njegov prijatelj, sjajni Danilo Kiš, da je zapravo posljednji jugoslovenski pisac. Izazivao je kontroverze, ali niko ne može poreći da je bio izvanredan pisac i kao takvog će ga zapamtiti sve naše nacionalne književnosti. I eto taj veliki buntovnik, najzad se smirio..”
Velika praznina
Mirko Kovač je bio česti sagovornik Radija Slobodna Evropa. Poslednji intervju sa njim objavljen je u martu prošle godine, kada je najavio novu knjigu, nešto između memoara i romana, nastavak Grada u zrcalu. Kovač je smatrao nacionalizam velikim zlom od koga ni u dvehiljaditim nije napravljen suštinski odmak. O tome u intervjuu za naš Radio, Kovač je rekao:
„Mislim da smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla. Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada donijeti neki tačan sud o prošlosti - baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe.
Mi smo svi vjerovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mjesto. Ja sam tu još naivan i vjerujem da je to moguće. Dvadesete godine iscrpljujemo samo u tome da možemo sve reći, da možemo reći sve ono što nismo u socijalizmu mogli. Pa se ta naša sloboda pomalo pretvara u neku vrstu uvrede, u neku vrstu velike laži. Naprosto ne vjerujem da smo se nešto pomaknuli, da se može reći da je ovo veliki odmak od tog razdoblja, kako Vi rekoste, Miloševićevskih devedesetih.”
U martu 2012 godine, Kovač nije verovao da su nosioci ideologije iz 90-ih konačno ućutkani.
„Možda su njihove ideje na neki način postale smiješne nakon svega što je prošlo. Ali, oni su tu! Govore na isti način kao i onda kada su njihove ideje imale velikog uticaja. Ali kada bi im sutra okolnosti išle na ruku, oni bi ponovo bili na istim mjestima i istim pozicijama. To su naprosto ljudi u službi zla. Vrlo su rijetki slučajevi da se zlo mijenja. Možete li zamisliti Dobricu Ćosića da sutra kaže da se kaje za sva zla koja je nanio, u prvom redu, srpskom narodu, a onda i drugima? To se neće desiti. Za takvog čovjeka se zna kakav mu je pogled na život. Krivi su svi drugi, prvo drugi narodi i drugačija mišljenja od njegovih, a ne on. Pitanje je - može li uopšte bilo kako i koje vrijeme pregaziti Sotonu? To je jedno ozbiljno pitanje da se time bave sotonisti. Ja se bojim da ne može.“
Lordan Zafranović
Mirko Kovač je autor mnogih nagrađivanih romana, "Gubilište" kojim počinje književni 'crni talas', "Životopis Malvine Trifković", "Vrata od utrobe", "Kristalne rešetke",....
Napisao je scenario za filmove “Mali vojnici”, “Lisice”, “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije”, “Tetoviranje” i dr. Autor je više TV i radio-drama.
Reditelj Lordan Zafranović priseća se zajedničkog rada na 10-ak filmova.
"Ostala je jednostavno jedna ogromna praznina. Slična onoj kada je počeo rat. Ja sam otišao u Evropu, a on iz Srbije u Hrvatsku. Jednostavno, sve se razbilo u prašinu. Tek smo posldenjih 5-6 godina počeli ponovo da sanjamo neki novi film po njegovoj literaturi. Za njim je ostao nedovršen rukopis autobigrafskog romana „Vrijeme koje se udaljava“.
Nadao se da će uspeti da ga završi, ali je znao da je u trci sa vremenom. Priznavao je da je pisanje i terapija pogovotovo u teskim trenucima ali i više od toga:
„Ima puno tih teza da je pisanje terapija. Danilo Kiš je često to isticao u svim svojim razgovorima. U jednom mom, dosta teškom trenutku, jeste bilo terapija, ali ga istovremeno doživljavam kao rad, kao jedan dobar, težak posao, a onda i kao užitak. Naprosto uživam u pisanju. Mislim da mi život ništa ne bi vrijedio bez toga.
Čitao sam jednu divnu knjigu, zove se David Šeged, koju je pisac napisao u vrlo teškom oboljenju. Imao je tumor na mozgu. Rekao je da savjetuje onim ljudima, koji nikad nisu pisali, da pišu.“
O smrti je govorio sa vedrinom.
„Ako mi znamo da je smrt ono sa čime se rađamo, onda je vedrina potrebna. Istina, postoje i nepravedne smrti, ali život je sačinjen od krajnosti. Moj otac je istinski bio na tom planu vedar, nisam to izmislio, nego sam gledao tu njegovu figuru i te šale na račun smrti. Mislim da moramo sa više lakoće i manje tmurnosti gledati na to. Pa i jesmo smrtni, svako od nas je smrtan, to svi znamo.“