Popisivač na poslednjem popisu u Srbiji beleži podatke u prosečnoj ovdašnjoj porodici. Po prezimenu misli da prepoznaje identitet domaćina i na svoju ruku upisuje – nacionalnost: Srbin, veroispovest: pravoslavna. Na pitanje zgranutog stanara, kako je na svoju ruku mogao da oceni njegov verski identitet, popisivač odgovara: „Pa Srbin ste, dakle, pravoslavac.“
Buđenje nacionalizma u Srbiji, koje je svoj vrhunac doživelo tokom ratnih devedesetih godna, sjedinilo je nacionalnost i veroispovest u identitetski amalgam koji nije lišen tragikomične estetike kiča. Svoj doprinos konstruisanju ovakvog identiteta nesebično su dali i pojedini krugovi politčkih i kulturnih elita koji nisu propuštali priliku da se glasno busaju u grudi svojim poreklom i verom.
Tako je, objašnjava etnološkinja Vesna Marjanović, važan činilac identiteta jednog naroda, iskorišćen kao oruđe za zloupotrebe.
„Kod nas su se apsolutno stavili znaci jednakosti između pripadnosti srpskom narodu, a sa druge strane pravoslavlju. Dakle u nekim sredinama nije moglo da se kaže: „Ja sam Srbin, a da se tome ne pridoda i pravoslavni“. Sa određenom simbolikom od četiri ocila do nekih neprimerenih simbola koji su se mogli videti 90.-ih godina. Neka vrsta zloupotrebe, prosto je to isplivalo, jako je bilo bitno da se stavi pravoslavlje kao nešto što je ekvilavelnt srpstvu i išlo je i do nacionalističke euforije“, kaže Vesna Marjanović.
U takvom ambijentu, pripadnici manjina se osećaju nezaštićenim. Kako nacionalne tako i druge manjine, a pogotovo one za koje nema razumevanje Srpska pravoslavna crkva, koja, uprkos tome što u Ustavu stoji da je Srbija sekularna država, nezvanično ima status državne crkve.
Tako je LGBT populacija u više navrata bila meta crkvenih velikodostojnika, poput mitropolita Amfilohija Radovića koji je nakon Parade ponosa 2010. izjavio:
„Kakav je smrad otrovao i zagadio prestoni grad Beograd. Otrov strašniji od onoga uranijuma koji su ostavile bombe NATO pakta.“
Dok se osnovna ljudska prava tretiraju u zavisnosti od toga koliko su bliska pravoslavnom identitetu, veličaju se istorijske pobede i porazi: od Kosovskog boja iz polovine 14. stoleća, preko Gavrila Principa do revalorizacije uloge četnika u Drugom svetskom ratu.
Ove je godine čak i proslava 1.700 godina od potpisivanja Milanskog edikta proglašeno kulturnim događajem broj jedan, dok je rimski car Konstantin gotovo prisvojen kao srpski vladar.
Razlog zbog kojeg su u Srbiji danas toliko aktuelne teme iz prošlosti, može biti taj što one stvaraju utisak pripadnosti narodu, objašnjava profesorka Jelena Đorđević sa beogradskog Fakulteta političkih nauka.
„Ukoliko Srbin želi da istakne da je Srbin to može da ukaže time što će se pozivati na istorijsku tradiciju, na slavne ratove koji za njega znače fundamentalno u biću naroda kome oni misle da pripadaju ili pripadaju. Uvek mogu problemi, po mom mišljenju da nastaju kada dolazi do radikalizacije identiteta svejedno da li je reč o manjinskom ili većinskom. To je svakako jedan od najozbiljnijih razloga sukoba, naravno mimo ovih političkih koji su primarni, među samim ljudima koji su se vezali radikalno za neki identitet u čije ime su smatrali da drugi prosto ne valja da žive oko njih“, uverena je profesorka Đorđević.
Zbirka mitova
Istorija je zloupotrebljavana u vreme priprema ratova 90-ih godina. Budući ratnici su zaluđivani idejama o Srbima kao nebeskom narodu, koji ima prava na više i bolje od svih ostalih. Za to je korišćena nepregledna zbirka mitova čiji je zajednički imenitelj bio otpor svima po svaku cenu.
„Mitska svest oblikovana čitanjem istorije koje je bilo nekritično. Tu mislim na sve važnije istorijske događaje, naročito ratove koji su, po mom mišljenju, bili ključni za oblikovanje istorijske svesti. Ta interpretacija gde se od otpora po svaku cenu stvarao mit je formirala jednu svest da je jedan narod izabran da ispravlja svetske nepravde, da se opire moćnicima po svaku cenu. Trošeći umnogome uzaludno svoje skromne ljudske i materijalne potencijale. Upravo iz te jedne ishitrenosti u reakciji koja je zasnovana u mitovima i iracionalnim predstavama o prošlosti“, primećuje istoričar Srđan Cvetković.
Sve to dešava se na uštrb identiteta na čije formiranje su najviše uticali građansko društvo, nekada jako popularna rok subkultura, stripovi, ili savremena književnost.
Slabljenjem uticaja tih potkultura, došlo je i do promena identiteta zasnovanih na njima. U prvi plan, kaže sociolog Vladimir Vuletić, izbija unifikujuća kultura promovisana, između ostalog, i putem medija.
„Zamenilo ih je, da tako kažemo, pripadnost nečemu što jeste povezano sa nekom vrstom gubitka identiteta, ili atomizacije. Oni su se izgubili u meri u kojoj su se i te podkulture izgubile. Pošto imate ove masovne medije i kulturu koja na neki način uniformiše, onda vam je tu teško da sada u tom polju izgradite neku vrstu identiteta“, smatra Vuletić.
Junake kultnih knjiga, filmova i stripova, kao i muzičare koji su ostavili neizbrisiv trag potisnuli su rijaliti programi, turbo folk – jeftina zabava koju prati potpuna erozija morala.
Tu je i identifikacija mladih sa antiherojima poput haškog optuženika Ratka Mladića ili Milorada Ulemeka Legije osuđenog za ubistvo premijera Srbije.
Može li se tome stati na put, pitali smo frontmena kultnog muzičkog benda Partibrejkers Zorana Kostića Caneta.
„Odrasli su u pregrštu loših primera. Oni ni ne znaju za dobre primere. Čak i ako imaju neki dobar, ne znaju da ga osete . Ne znaju da se upravljaju prema svemu tome. Mali procenat roditelja se seća svoje mladosti, da im prenese neki zdrav primer. Mladi su prepušteni sami sebi, jako su zreli za manipulaciju i za bilo kakvu neprikladnu situaciju, pošto njihova mladost nema osećaj za budućnost i za sutra”, zaključuje Zoran Kostić Cane.