Bela kuća je navela da je od utorka povećan broj zemlja sa 25 na 33 koje su uz SAD potpisale, "Zajedničku izjavu o Siriji" kojom se režim predsednika Bašara el Asada okrivljuje za napad hemijskim oružejm na svoje sunarodnike 21. avgusta, i traži "jak međunarodni odgovor". Osim Crne Gore, u utorak su poziciju SAD podržali i Gruzija, Gvatemala, Kuvajt, Malta, Panama, Poljska i Portugalija.
Od zemalja regije, ovu izjavu su prethodno potpisali Hrvatska i Kosovo. Vlasti u Srbiji su uzdržane. S jedne strane, zbog iskustva intervencije NATO-a 1999, a, s druge, zbog potrebe evropskih integracija nastoje da gaje dobre odnose sa zapadnim zemljama, uključujući i SAD.
Ivica Dačić, predsednik Vlade Srbije, za RSE je preneo kakav je stav zvaničnog Beograda o problemu u Siriji.
“Vi znate da je to za nas uvek bolno, specifično i teško pitanje zbog NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Srbija sigurno osuđuje, ako je ona bila, upotrebu hemijskog oružja. Tu treba sačekati izveštaj Ujedinjenih nacija. Mi smo apsolutno protiv upotrebe hemijskog oružja. Naravno, kao što znate, protiv smo i nekih drugih vrsta municije. Ali, mi smatramo da odluku o tome treba da donese Savet bezbednosti UN. Zbog načina na koji je Srbija bila bombardovana 99. godine. Takođe je bitno iskoristiti ovu priliku koja se sada ukazala, da ipak dođe do nekog mirnog rešenja. Kada kažem mirno rešenje mislim na to da se izbegne strana intervencija. Jer veoma je lako ući u intervenciju, a onda se godinama posle toga izvlačite iz nje", rekao je Dačić.
Ministar spoljnih poslova Milan Mrkić nedavno je rekao da će Beograd izaći sa stavom o Siriji i o eventualnoj međunarodnoj vojnoj intervenciji kada to uradi EU i to napismeno.
Javnost u Srbiji je protiv vojnih intervencija, ali sa različitih pozicija. Sa jedne strane su ekstremni desničari koji koriste ovakve prilike da izraze svoje antiameričke stavove, sa druge strane je onaj deo javnosti koja ima čvrste antiratne pozicije i protivi se upotrebi vojne sile. U jednom uticajnom dnevnom listu pojavila se kolumna u kojoj se kritikuje što Srbija, kako se kaže, zabija glavu u pesak i ne protestuje zbog nameravane upotrebe sile. Gradjani Srbije “vrlo dobro znaju da bombe ne donose, niti mogu doneti, mir i pravdu, da je ‘humanitarna intervencija’ izum ciničnog ...uma”.
Boško Jakšić spoljnopolitički komentator, međutim, razume poziciju Srbije i smatra da je ona mudra. Zvanična Srbija se, s obzirom na svoje iskustvo sa NATO bombardovanjem 1999. godine, nalazi u delikatnoj situaciji, pa je izabrala da
ćuti.
“Vrlo je neizvesno kako će se na sirisjkom ratištu sve završiti, tako da bi, recimo, izjašnjavanje ‘ZA’ ratnu intervenciju, koja je koliko do juče bila u opticaju, bilo loše i suprotno većinskom javnom mnjenju Srbije, kao i većine drugih zemalja. Šef diplomatije Mrkić se faktički sakrio iza stava da će sačekati da vidi šta ima da kaže EU. Medjutim, EU je i ovoga puta pokazala da o mnogim spoljnopolitičkim temama ne može da usaglasi svoje stavove , tako da će se to ćutanje nastaviti. Mislim lično da je po Srbiju korisnije, a u krajnjoj liniji to bolje, jer se plašim da bi srpska diplomatija pre napravila grešku nego pravilnu procenu. Kao što je to činila kada se suzdržavala da osudi kršenje ljudskih prava u Iranu ili kada je glasala protiv povratka izbeglica u Južnoj Osetiji i Abhaziji, što ju je udaljilo od stavova EU. Ovoga puta ima priliku da svojim ćutanjem održi neku ekvidistancu u odnosu na Brisel. Tim više što ni EU nema zajednički stav”, kazao je Jakšić.
Vlasti BiH su takođe uzdržane, ali iz drugih razloga. Amer Kapetanović, pomoćnik ministra spoljnih poslova, navodi da BiH nije dobila poziv da potpiše Zajedničku izjavu, ali i da jeste to ne bi učinila, jer je drzavno Predsedništvo razjedinjeno o ovom pitanju, zato što se srpski predstavnik ovog tročlanog tela Nebojša Radmanović protivi intervenciji u Siriji.
Podele u Predsedništvu BiH u slučaju eventualne intervencije u Siriji, mogu se pokazati čak i korisnim, kaže za Radio Slobodna Evropa Zlatko Dizdarević,
dugogodišnji bosanskohercegovački diplomata.
“Koliko ja znam, mi nemamo jasan, precizan, tvrd stav u vezi sa Sirijom. Imamo jedan generalni stav, koji je takav kakav je, koji može da se odnosi I na niz drugih situacija, ali precizno određivanje spram toga osuđujemo li mi Asada ili ne osuđujemo; je li on upotrijebio hemijsko oružje ili nije, tim prije što Komisija UN nije završila posao – tu vrstu stava mi nemamo i ja duboko sumnjam dag a možemo imati. S druge strane, smatram da su sada svi oni koji su, da tako kažem, potrčali da se unaprijed usaglase sa američkim stavom sada u malim problemima zbog toga što ni Amerikanci nemaju svoju definitivnu situaciju. Vidjeli ste taj prijedlog Rusije oko uništavanja ili stavljanja pod kontrolu kompletnog hemijskog naoružanja u Siriji. Mislim da mi nemamo stav, mislim da ćemo ga teško imati. Nije to zato što imamo konzistentnu vanjsku politiku, nego zato što smo taoci unutrašnjopolitičke situacije. Ali da budem ciničan do kraja, evo ispostavlja se da postoje neke situacije u kojima je dobro što je to tako”, ocenjuje Dizdarević.
Za razliku od Srbije i Bosne i Hercegovine, Hrvatska i Crna Gora su podržale poziciju SAD. Zvanični Zagreb je to učinio 6. septembra na marginama samita G20 u Sankt Petersburgu, iako je šefica diplomatije Vesna Pusić samo pet dana ranije kazala da izveštaj UN-ovih inspektora mora prethoditi bilo kakvoj vojnoj akciji. Kako treba protumačiti ovu promenu stave hrvatskih vlasti?
“Nama analitičarima sa strane koji poznajemo međunarodne odnose nameće se zaključak da je to samo još jedan dokaz da Hrvatska nema kontinuiranu vanjskopolitičku strategiju prema tim zbivanjima, nego da se odluke donose ad hoc. S druge strane, može se reći da Hrvatska želi pokazati tradicionalno savezništvo i da ide svojevrsno niz dlaku američke spoljnopolitičke strategije u glavnim njenim crtama. Zato imamo i dobre objektivne razloge, jer sjetite se das u upravo SAD pomogle Hrvatskoj na njenom putu kad je bilo pokušaja zadržavanja Hrvatske na putu I prema NATO-u i prema EU. Dakle, na ovaj način ili se vraća dug američkoj administraciji ili jednostavno se želi pokazati da se žele dobri saveznički, ali i bilateralni odnosi sa SAD", ocenjuje profesorka Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Lidija Čehulić Vukadinović.
Na pitanje kako će svrstavanje Hrvatske biti primljeno kod onih koji su protiv vojnog angažmana u Siriji, Lidija Čehulić odgovara:
“Naravno da oni koji su protiv takvog eventualnog vojnog angažmana neće gledati na to dobro, što je logično, ali kad pogledate, nigdje se ili se vrlo decidirano navode zemlje koje su stale na stranu SAD-a. Navodi se da je to 20, pa 25 zemalja, pa sutra može biti 30 zemalja, dakle ne ide se sa imenima zemalja upravo zato da se ne iziritira ostatak međunarodne zajednice nego se samo navodi brojka. I naravno, SAD bi htjele da je ta brojka čim veća, ali kad pogledate da u UN-u imaju 192 zemlje, onda je to vrlo maleni broj zemalja u međunarodnoj zajednici koje su stale uz SAD što njima ne mora ništa značiti, oni su toliko jaki da, ako žele, mogu isami udariti.”
Geopolitički analitičar, general u penziji Blagoje Grahovac, u razgovoru sa za RSE ističe da je zvanična Podgorica podržala aktivnosti zapadnih zemalja iz dnevnopolitičkih razloga.
„Klasično dodvoravanje i kupovanje milosti za opstajanje jedne veoma opake vlasti u Crnoj Gori Treba znat da je i vlast DPS-a više puta upotrijebila silu protiv svojih građana koji ne misle dobro toj istoj vlasti. U Crnoj Gori suštinski već decenijama traje tihi građanski rat, sa produženim trajanjem“, kaže Grahovac.
O tome zbog čega zemlje regiona različito reaguju na situaciju u Siriji Grahovac zaključuje:
„Zbog toga što svako ima svoju muku i svoj interes. Neko bi potpisao tu izjavu samo da bi preživio i produžio sopstvenu vlast, a neko iz iskrenog ubjeđenja. Oni koji nisu podržali akciju SAD i saveznika ili ne razumiju tu situaciju ili brane sopstvenu kožu od ličnih problema.“
Od zemalja regije, ovu izjavu su prethodno potpisali Hrvatska i Kosovo. Vlasti u Srbiji su uzdržane. S jedne strane, zbog iskustva intervencije NATO-a 1999, a, s druge, zbog potrebe evropskih integracija nastoje da gaje dobre odnose sa zapadnim zemljama, uključujući i SAD.
Ivica Dačić, predsednik Vlade Srbije, za RSE je preneo kakav je stav zvaničnog Beograda o problemu u Siriji.
“Vi znate da je to za nas uvek bolno, specifično i teško pitanje zbog NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Srbija sigurno osuđuje, ako je ona bila, upotrebu hemijskog oružja. Tu treba sačekati izveštaj Ujedinjenih nacija. Mi smo apsolutno protiv upotrebe hemijskog oružja. Naravno, kao što znate, protiv smo i nekih drugih vrsta municije. Ali, mi smatramo da odluku o tome treba da donese Savet bezbednosti UN. Zbog načina na koji je Srbija bila bombardovana 99. godine. Takođe je bitno iskoristiti ovu priliku koja se sada ukazala, da ipak dođe do nekog mirnog rešenja. Kada kažem mirno rešenje mislim na to da se izbegne strana intervencija. Jer veoma je lako ući u intervenciju, a onda se godinama posle toga izvlačite iz nje", rekao je Dačić.
Ministar spoljnih poslova Milan Mrkić nedavno je rekao da će Beograd izaći sa stavom o Siriji i o eventualnoj međunarodnoj vojnoj intervenciji kada to uradi EU i to napismeno.
Javnost u Srbiji je protiv vojnih intervencija, ali sa različitih pozicija. Sa jedne strane su ekstremni desničari koji koriste ovakve prilike da izraze svoje antiameričke stavove, sa druge strane je onaj deo javnosti koja ima čvrste antiratne pozicije i protivi se upotrebi vojne sile. U jednom uticajnom dnevnom listu pojavila se kolumna u kojoj se kritikuje što Srbija, kako se kaže, zabija glavu u pesak i ne protestuje zbog nameravane upotrebe sile. Gradjani Srbije “vrlo dobro znaju da bombe ne donose, niti mogu doneti, mir i pravdu, da je ‘humanitarna intervencija’ izum ciničnog ...uma”.
Boško Jakšić spoljnopolitički komentator, međutim, razume poziciju Srbije i smatra da je ona mudra. Zvanična Srbija se, s obzirom na svoje iskustvo sa NATO bombardovanjem 1999. godine, nalazi u delikatnoj situaciji, pa je izabrala da
ćuti.
“Vrlo je neizvesno kako će se na sirisjkom ratištu sve završiti, tako da bi, recimo, izjašnjavanje ‘ZA’ ratnu intervenciju, koja je koliko do juče bila u opticaju, bilo loše i suprotno većinskom javnom mnjenju Srbije, kao i većine drugih zemalja. Šef diplomatije Mrkić se faktički sakrio iza stava da će sačekati da vidi šta ima da kaže EU. Medjutim, EU je i ovoga puta pokazala da o mnogim spoljnopolitičkim temama ne može da usaglasi svoje stavove , tako da će se to ćutanje nastaviti. Mislim lično da je po Srbiju korisnije, a u krajnjoj liniji to bolje, jer se plašim da bi srpska diplomatija pre napravila grešku nego pravilnu procenu. Kao što je to činila kada se suzdržavala da osudi kršenje ljudskih prava u Iranu ili kada je glasala protiv povratka izbeglica u Južnoj Osetiji i Abhaziji, što ju je udaljilo od stavova EU. Ovoga puta ima priliku da svojim ćutanjem održi neku ekvidistancu u odnosu na Brisel. Tim više što ni EU nema zajednički stav”, kazao je Jakšić.
Vlasti BiH su takođe uzdržane, ali iz drugih razloga. Amer Kapetanović, pomoćnik ministra spoljnih poslova, navodi da BiH nije dobila poziv da potpiše Zajedničku izjavu, ali i da jeste to ne bi učinila, jer je drzavno Predsedništvo razjedinjeno o ovom pitanju, zato što se srpski predstavnik ovog tročlanog tela Nebojša Radmanović protivi intervenciji u Siriji.
Amer Kapetanović
“BiH nema jedinstven stav o tome u ovom trenutku. Mi smo se oglasili saopštenjem za javnost u kojem smo osudili upotrebu hemijskog oružja protiv civila. BiH u ovom trenutku čeka nalaze UN-ovog inspektorskog tima, koji bi trebalo da utvrde ko je, dakle, i na koji način zloupotrijebio hemijsko oružje. Mi stojimo na stanovištu da ko god je kriv za to treba biti kažnjen po standardima i principima međunarodnog prava. Ministarstvo vanjskih poslova naglašava da je najnovija američko-ruska diplomatska inicijativa da se diplomatskim putem nađe rješenje dobra stvar, da je to inicijativa kojoj treba dati šansu i s tim u vezi pozdravljamo odluku predsjednika Baraka Obame da prihvati rusku diplomatsku inicijativu i da vojne udare kao mogućnost ostave uistinu kao zadnje sredstvo. Ako govorimo o jedinstvenom stavu oko vojne intervencije, Predsjedništvo BiH u tom pogledu nije uspjelo usaglasiti stav”, kaže Kapetanović.Podele u Predsedništvu BiH u slučaju eventualne intervencije u Siriji, mogu se pokazati čak i korisnim, kaže za Radio Slobodna Evropa Zlatko Dizdarević,
dugogodišnji bosanskohercegovački diplomata.
“Koliko ja znam, mi nemamo jasan, precizan, tvrd stav u vezi sa Sirijom. Imamo jedan generalni stav, koji je takav kakav je, koji može da se odnosi I na niz drugih situacija, ali precizno određivanje spram toga osuđujemo li mi Asada ili ne osuđujemo; je li on upotrijebio hemijsko oružje ili nije, tim prije što Komisija UN nije završila posao – tu vrstu stava mi nemamo i ja duboko sumnjam dag a možemo imati. S druge strane, smatram da su sada svi oni koji su, da tako kažem, potrčali da se unaprijed usaglase sa američkim stavom sada u malim problemima zbog toga što ni Amerikanci nemaju svoju definitivnu situaciju. Vidjeli ste taj prijedlog Rusije oko uništavanja ili stavljanja pod kontrolu kompletnog hemijskog naoružanja u Siriji. Mislim da mi nemamo stav, mislim da ćemo ga teško imati. Nije to zato što imamo konzistentnu vanjsku politiku, nego zato što smo taoci unutrašnjopolitičke situacije. Ali da budem ciničan do kraja, evo ispostavlja se da postoje neke situacije u kojima je dobro što je to tako”, ocenjuje Dizdarević.
Za razliku od Srbije i Bosne i Hercegovine, Hrvatska i Crna Gora su podržale poziciju SAD. Zvanični Zagreb je to učinio 6. septembra na marginama samita G20 u Sankt Petersburgu, iako je šefica diplomatije Vesna Pusić samo pet dana ranije kazala da izveštaj UN-ovih inspektora mora prethoditi bilo kakvoj vojnoj akciji. Kako treba protumačiti ovu promenu stave hrvatskih vlasti?
“Nama analitičarima sa strane koji poznajemo međunarodne odnose nameće se zaključak da je to samo još jedan dokaz da Hrvatska nema kontinuiranu vanjskopolitičku strategiju prema tim zbivanjima, nego da se odluke donose ad hoc. S druge strane, može se reći da Hrvatska želi pokazati tradicionalno savezništvo i da ide svojevrsno niz dlaku američke spoljnopolitičke strategije u glavnim njenim crtama. Zato imamo i dobre objektivne razloge, jer sjetite se das u upravo SAD pomogle Hrvatskoj na njenom putu kad je bilo pokušaja zadržavanja Hrvatske na putu I prema NATO-u i prema EU. Dakle, na ovaj način ili se vraća dug američkoj administraciji ili jednostavno se želi pokazati da se žele dobri saveznički, ali i bilateralni odnosi sa SAD", ocenjuje profesorka Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Lidija Čehulić Vukadinović.
Na pitanje kako će svrstavanje Hrvatske biti primljeno kod onih koji su protiv vojnog angažmana u Siriji, Lidija Čehulić odgovara:
“Naravno da oni koji su protiv takvog eventualnog vojnog angažmana neće gledati na to dobro, što je logično, ali kad pogledate, nigdje se ili se vrlo decidirano navode zemlje koje su stale na stranu SAD-a. Navodi se da je to 20, pa 25 zemalja, pa sutra može biti 30 zemalja, dakle ne ide se sa imenima zemalja upravo zato da se ne iziritira ostatak međunarodne zajednice nego se samo navodi brojka. I naravno, SAD bi htjele da je ta brojka čim veća, ali kad pogledate da u UN-u imaju 192 zemlje, onda je to vrlo maleni broj zemalja u međunarodnoj zajednici koje su stale uz SAD što njima ne mora ništa značiti, oni su toliko jaki da, ako žele, mogu isami udariti.”
Geopolitički analitičar, general u penziji Blagoje Grahovac, u razgovoru sa za RSE ističe da je zvanična Podgorica podržala aktivnosti zapadnih zemalja iz dnevnopolitičkih razloga.
„Klasično dodvoravanje i kupovanje milosti za opstajanje jedne veoma opake vlasti u Crnoj Gori Treba znat da je i vlast DPS-a više puta upotrijebila silu protiv svojih građana koji ne misle dobro toj istoj vlasti. U Crnoj Gori suštinski već decenijama traje tihi građanski rat, sa produženim trajanjem“, kaže Grahovac.
O tome zbog čega zemlje regiona različito reaguju na situaciju u Siriji Grahovac zaključuje:
„Zbog toga što svako ima svoju muku i svoj interes. Neko bi potpisao tu izjavu samo da bi preživio i produžio sopstvenu vlast, a neko iz iskrenog ubjeđenja. Oni koji nisu podržali akciju SAD i saveznika ili ne razumiju tu situaciju ili brane sopstvenu kožu od ličnih problema.“