Pre ravno 22 godine, 6. maja, u sremskom selu u Hrtkovci na zboru građana, a u prisustvu Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika Srpske radikalne stranke, čitanjem spiska nepodobnih praktično je ozvaničeno proterivanje građana nesrpske nacionalnosti iz Vojvodine. Tih godina se pod pritiskom ekstremista, i uz ćutanje države, iz mnogih do tada većinski hrvatskih naselja u Vojvodini - Slankamen, Golubinci, Nikinci, Kukujevci, Hrtkovci - iselilo blizu 30 hiljada vojvođanskih Hrvata, dok ih je 25 ubijeno ili nestalo.
Čitave porodice su izbacivane iz svojih domova, ili su u strahu i pod pretnjama same odlazile, a u njihove kuće se useljavali Srbi iz Hrvatske. Hrtkovci su do danas ostali sinonim za stradanje vojvođanskih Hrvata devedesetih godina, kaže Đorđe Subotić, dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba koji stalnim podsećanjem na ove događaje ne dozvoljava da se zločin zaboravi.
"Pretilo se telefonom ’Ustašo seli se ili biraj dijete koje ti je draže!’, meštani, starosedeoci nalazili su zaklanog psa sa porukom ’Seli se šta čekaš?’, nož zaboden u vrata sa sličnom porukom, iscenirane su tuče mladića koji su došli i onih koji su rođeni u Hrtkovcima... Hrtkovčani su se selili, ostavljali svoje komšije i prijatelje, grobove, kuće, menjali za druge u Hrvatskoj. Meštanin Mijat Štefanac (Hrvat) pronađen je mrtav u ataru između Hrtkovaca i Nikinaca.
Hrtkovci su ostali sinonim proterivanja vojvođanskih Hrvata, ali do danas niko nije odgovarao za to.
"Koliko ja znam, nije pokrenut nijedna sudski proces - jedino se Vojislav Šešelj nalazi u Hagu - a država i dan danas ćuti o tome. Za mene je takođe veoma problematično što se država sve dosad nije izvinila svojim državljanima hrvatske nacionalnosti zbog stradanja tokom devedesetih, niti je deklarativno osuđen tak zločin", navodi Subotić.
Zlatko Načev, potpredsednik Hrvatskog nacionalnog vijeća za Srem, napominje da se gotovo niko od proteranih nije vratio nazad u svoje selo.
"Činjenica je da se tokom devedesetih iz Srema iselilo više od 30 hiljada građana pod pritiskom. To je, na žalost, okarakterisano kao razmena kuća, iako su ti ljudi de fakto proterani - za šta niko do danas nije odgovarao. U tim mestima su donekle normalizovani odnosi, ali postoje duboke rane. Ljudi žive jedni sa drugima, međutim, tu nema neke komunikacije. Nije retkost da povodom neke utakmice, ili političke izjave plane sukob i nastane incident, mada sve to srećom nije kao ono što se događalo devedesetih, ali - daleko je sve to od savršenog", kaže Zlatko Načev.
Jasni dokazi
Haški tribunal je optužio Vojislava Šešelja za proterivanje i dao spisak od 722 Hrvata koji su pod pretnjama i pritiscima napustili Hrtkovce. U Srbiji, međutim, pravosuđe ostaje gluvo i nemo.
Lokalni hrtkovački moćnik Ostoja Sibinčić i Rade Čakmak osuđeni su još početkom devedesetih na svega nekoliko meseci zatvora, ali ništa drugo se nije dogodilo, iako je bilo ubistava u Morovicu, Kukujevcima, Šidu, navodi Kandićeva.
Na pitanje očekuje li da to pitanje dođe na dnevni red u mandatu Srpske napredne stranke, naslednice Srpske radikalne stranke, ona za naš program kaže:
"Mislim da bi mo da mogli da se pokrenu krivični postupci o ubistvima nekih ljudi, da se, primerice, istraži šta se dogodilo sa braćom Abijanović, da li se može utvrditi ono što se godinama pričalo u Šidu - da je policija ta koja je odgovorna za njihov nestanak, odnosno, ubistvo; dalje, šta se događalo u Kukujevcima, ko je taj oficir koji je u lokalnoj seoskoj kafani svake večeri priređivao veselja čiji je deo bilo i premlaćivanje Hrvata. Ti drastični slučajevi treba da budu razjašnjeni i procesuirani. A onda, ako bi se uopšte debata o tom nasleđu prošlosti otvorila, onda bi Hrtkovci i Vojvodina bili nezaobilazna tema. To je bilo golim okom vidljivo - bacanja bombi, ulasci u hrvatske kuće i dvorišta sa noževima. Bilo je pritom potpuno jasno da je postojala instrukcija da se ljudi tako zastrašuju, ali da se vodi računa da se kuće ne uništavaju. To je taj, može se reći, vrlo organizovan terorizam niskog intenziteta, koji je išao na zastrašivanje radi iseljavanja, ali nije bilo rušenja, spaljivanja imovine zato što je postojao plan o razmeni stanovništva. A u tom kontekstu je, naravno, nezaobilazna obaveza baciti svetlo na taj razgovor Franjo Tuđman - Dobrica Ćosić o takozvanom humanom preseljenju stanovništva. To je upravo bilo ciljano na Vojvodinu, pri čemu je ta razmena imovine bila odobrena i sa jedne i sa druge strane, kao dobar način da se izbegne oružani sukob i prolivanje krvi i da ljudi i političke partije obave to takozvano humano preseljenje stanovništva", podseća Nataša Kandić.
Kandićeva ističe da je veoma uznemiravajuće da nakon obaranja Miloševića, tokom mandata više demokratskih vlada, ovi zločini nikada nisu došli na dnevni red ni u političkom ni u pravosudnom smislu reči.
"Veoma je zabrinjavajuće da je ono što se događalo ovde u Srbiji predmet rasprave pred Haškim tribunalom u okviru suđenja Vojislavu Šešelju, ali da ništa što je tamo predstavljeno, iako u formi vrlo čvrstih dokaza i dokumenata, nije imalo nikakvog uticaja na pravosudne organe u Srbiji. Kod nas se Tužilaštvo za ratne zločine od 2004. godine bavi zločinima, bez mnogo znanja o tome šta se događalo, a ovde je nekako u državnim institucijama prihvaćeno da su sva ta preseljavanja stanovništva obavljena i da sada to ne treba ponovo pokretati. Međutim, u osnovi svega toga leže teška kršenja ljudskih prava i moralo bi se, ako ništa drugo, otvoriti debata u kojoj će da se iznesu sve te činjenice i podaci", kaže Nataša Kandić.
Čitave porodice su izbacivane iz svojih domova, ili su u strahu i pod pretnjama same odlazile, a u njihove kuće se useljavali Srbi iz Hrvatske. Hrtkovci su do danas ostali sinonim za stradanje vojvođanskih Hrvata devedesetih godina, kaže Đorđe Subotić, dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba koji stalnim podsećanjem na ove događaje ne dozvoljava da se zločin zaboravi.
"Pretilo se telefonom ’Ustašo seli se ili biraj dijete koje ti je draže!’, meštani, starosedeoci nalazili su zaklanog psa sa porukom ’Seli se šta čekaš?’, nož zaboden u vrata sa sličnom porukom, iscenirane su tuče mladića koji su došli i onih koji su rođeni u Hrtkovcima... Hrtkovčani su se selili, ostavljali svoje komšije i prijatelje, grobove, kuće, menjali za druge u Hrvatskoj. Meštanin Mijat Štefanac (Hrvat) pronađen je mrtav u ataru između Hrtkovaca i Nikinaca.
Hrtkovci su ostali sinonim proterivanja vojvođanskih Hrvata, ali do danas niko nije odgovarao za to.
"Koliko ja znam, nije pokrenut nijedna sudski proces - jedino se Vojislav Šešelj nalazi u Hagu - a država i dan danas ćuti o tome. Za mene je takođe veoma problematično što se država sve dosad nije izvinila svojim državljanima hrvatske nacionalnosti zbog stradanja tokom devedesetih, niti je deklarativno osuđen tak zločin", navodi Subotić.
Zlatko Načev, potpredsednik Hrvatskog nacionalnog vijeća za Srem, napominje da se gotovo niko od proteranih nije vratio nazad u svoje selo.
"Činjenica je da se tokom devedesetih iz Srema iselilo više od 30 hiljada građana pod pritiskom. To je, na žalost, okarakterisano kao razmena kuća, iako su ti ljudi de fakto proterani - za šta niko do danas nije odgovarao. U tim mestima su donekle normalizovani odnosi, ali postoje duboke rane. Ljudi žive jedni sa drugima, međutim, tu nema neke komunikacije. Nije retkost da povodom neke utakmice, ili političke izjave plane sukob i nastane incident, mada sve to srećom nije kao ono što se događalo devedesetih, ali - daleko je sve to od savršenog", kaže Zlatko Načev.
Jasni dokazi
Nataša Kandić
Srpsko pravosuđe nikada nije temeljno istraživalo slučajeve nasilnog iseljavanja Hrvata i Mađara iz nesrpskih sremskih sela Hrtkovaca, Morovica, Kukujevaca, Šida, Bača i drugih vojvođanskih mesta, podseća za RSE Nataša Kandić, čiji je Fond za humanitarno pravo opsežno istražio te događaje.Haški tribunal je optužio Vojislava Šešelja za proterivanje i dao spisak od 722 Hrvata koji su pod pretnjama i pritiscima napustili Hrtkovce. U Srbiji, međutim, pravosuđe ostaje gluvo i nemo.
Lokalni hrtkovački moćnik Ostoja Sibinčić i Rade Čakmak osuđeni su još početkom devedesetih na svega nekoliko meseci zatvora, ali ništa drugo se nije dogodilo, iako je bilo ubistava u Morovicu, Kukujevcima, Šidu, navodi Kandićeva.
Na pitanje očekuje li da to pitanje dođe na dnevni red u mandatu Srpske napredne stranke, naslednice Srpske radikalne stranke, ona za naš program kaže:
"Mislim da bi mo da mogli da se pokrenu krivični postupci o ubistvima nekih ljudi, da se, primerice, istraži šta se dogodilo sa braćom Abijanović, da li se može utvrditi ono što se godinama pričalo u Šidu - da je policija ta koja je odgovorna za njihov nestanak, odnosno, ubistvo; dalje, šta se događalo u Kukujevcima, ko je taj oficir koji je u lokalnoj seoskoj kafani svake večeri priređivao veselja čiji je deo bilo i premlaćivanje Hrvata. Ti drastični slučajevi treba da budu razjašnjeni i procesuirani. A onda, ako bi se uopšte debata o tom nasleđu prošlosti otvorila, onda bi Hrtkovci i Vojvodina bili nezaobilazna tema. To je bilo golim okom vidljivo - bacanja bombi, ulasci u hrvatske kuće i dvorišta sa noževima. Bilo je pritom potpuno jasno da je postojala instrukcija da se ljudi tako zastrašuju, ali da se vodi računa da se kuće ne uništavaju. To je taj, može se reći, vrlo organizovan terorizam niskog intenziteta, koji je išao na zastrašivanje radi iseljavanja, ali nije bilo rušenja, spaljivanja imovine zato što je postojao plan o razmeni stanovništva. A u tom kontekstu je, naravno, nezaobilazna obaveza baciti svetlo na taj razgovor Franjo Tuđman - Dobrica Ćosić o takozvanom humanom preseljenju stanovništva. To je upravo bilo ciljano na Vojvodinu, pri čemu je ta razmena imovine bila odobrena i sa jedne i sa druge strane, kao dobar način da se izbegne oružani sukob i prolivanje krvi i da ljudi i političke partije obave to takozvano humano preseljenje stanovništva", podseća Nataša Kandić.
Kandićeva ističe da je veoma uznemiravajuće da nakon obaranja Miloševića, tokom mandata više demokratskih vlada, ovi zločini nikada nisu došli na dnevni red ni u političkom ni u pravosudnom smislu reči.
"Veoma je zabrinjavajuće da je ono što se događalo ovde u Srbiji predmet rasprave pred Haškim tribunalom u okviru suđenja Vojislavu Šešelju, ali da ništa što je tamo predstavljeno, iako u formi vrlo čvrstih dokaza i dokumenata, nije imalo nikakvog uticaja na pravosudne organe u Srbiji. Kod nas se Tužilaštvo za ratne zločine od 2004. godine bavi zločinima, bez mnogo znanja o tome šta se događalo, a ovde je nekako u državnim institucijama prihvaćeno da su sva ta preseljavanja stanovništva obavljena i da sada to ne treba ponovo pokretati. Međutim, u osnovi svega toga leže teška kršenja ljudskih prava i moralo bi se, ako ništa drugo, otvoriti debata u kojoj će da se iznesu sve te činjenice i podaci", kaže Nataša Kandić.