Bosnu i Hercegovinu, kao i većinu zemalja u tranziciji, krasi velika podjela na ekstremno bogate i, isto takve, siromašne. Krase je, međutim, i tradicionalne navike da sve ono što danas pretekne, već sutra završi na otpadu, tu u komišluku - u kontejneru.
Ova čudna navika veselnika koji nisu uspjeli zaboraviti vlastito siromaštvo i činom bacanja potvrđuju novostečeni status, dobrodošla je siromasima koji svakodnevno istežu vratove preko ruba odlagališta ne bi li ugledali spasonosni zalogaj.
Sve je više gladnih, a u kontejnerima u našim kvartovima mnogo je neiskorištenih obroka. Da hranu bacaju, i sami građani Tuzle nerado priznaju:
„Danas se baca na sve strane.“
„Od kuhanja, mesa i hljeba razne vrste, peciva...“
„Zašto ne vidi da mu komšija nema šta ručati? Bacaju komade čitave hljeba. Puna je trava ovdje hljeba.“
„Vidim šuta se hljeb po ulici. Ja ne bacam.“
Iako nema preciznih podataka koliko se hrane dnevno baci, na deponiji u Tuzlu može se pronaći i do 300 kilograma dnevno koji završi sa svim drugim otpadom.
Pekare, domaćinstva, šoping centri, restorani, hoteli – svi bacaju hranu.
„Mi nemamo tačnih podataka koliko u ovih 55 posto organskog otpada ima hrane. Ono što mi vidimo, to je hljeb, zatim voće, povrće, ostaci od hrane, tako da to sve ide na jedno mjesto i odatle se organizovano vozi na deponiju“, navodi direktor Javnog komunlanog poduzeća iz Tuzle Admir Bećirović.
No upravo od te bačene hrane mnogi građani danas žive. Fahro Aličić svaki dan od toga prehranjuje suprugu i troje djece:
„Prehranjujem se ovako kako idem po kantama, rovim, tražim, nađem. Skupim nešto robe u dvije, tri sedmice, iznesem na pijacu, prodam. Ali i to je sad teško, jer što god se nađe, izneseš na pijacu, ucjenjuju. Tražiš marku, oni ti daju pola marke. Neko ti da marku ako nešto stvarno vrijedi. Radim čak i sa otpadom, sa sirovinom. Skupljam otpad, prodajem isto tako, dođem do malo parica. Nije to nešto bogzna šta, ali koliko-toliko zuahar je“, priča on.
"Zahvaljujem onima što bacaju"
Druga strana cijele ove priče su sve dulji redovi pred narodnim kuhinjama. Korištenjem starog kruha, ne može se govoriti o velikoj uštedi. No treba poštivati hranu i znati je cijeniti, te se ponekad sjetiti onih koji je nemaju na bacanje, kaže direktor Narodne kuhinje u Tuzli efendija Adil Pezerović.
„Mi smo do sada nekoliko puta pokušali da pozovemo naše pekare da hljeb koji danas ne prodaju doniraju narodnoj kuhinji, što bi ublažilo naš finansijski trošak u svakom slučaju. Pojedini donesu, ali u vrlo malom broju“, kaže Pezerović.
Amra Gušić korisnica je narodne kuhinje. Neshvatljivo joj je da netko hranu baca, dok pred narodnim kuhinjama toliko gladnih ljudi čeka na kašiku variva.
„Mi danas što dobijemo razvučemo od danas do sutra. Znači pet obroka nema ne može biti. Nas je petero, roditelji ne rade, ja dođem tu, brat ne radi, sestra ide u školu - i još imam malu bebu. Mnogo hrana znači“, kaže Gušićeva.
I dok se u BiH uvoze tone hrane, poljoprivrednici iz BiH često su primorani bacati svoje proizvode, kaže poljoprivrednik iz Kalesije Enes Hasanović.
„Ja sam prije dvije godine posijao tri hektara krompira i ja sam samo kamion od šest tona uspio da prodam Konzumu - i ni kilograma više nisam. Prodavao sam nešto malo kod kuće, nešto malo na pijaci, a većinu sam morao baciti“, navodi Hasanović.
I sami smi se odlučili uvjeriti što sve ima u kontejnerima. U kontejneru koji je samo 10 metara od narodne kuhinje pronašli smo vrećicu u kojoj se nalaze do kraja neiskorišteni kruh, sir i margarin. I dok jedni upozoravaju da se hrane previše baca, Fahro Aličić zahvaljaje za bačenu robu, željezo i hranu.
„Jest to žalosno sve, ali da nema ljudi koji to bacaju, ne bi mogli siromašni živjeti. Ja se zahvaljujem opet svim tim ljudima koji bacaju - da bi našao neki siromašni i da bi to iskoristio. Jer nekome je previše što ima i on to naravno baca. A mi jedva čekamo da neko baca, da bismo mogli uzeti da se prehranjujemo i mi i naša djeca“, kaže Aličić.
U svijetu dnevno umire preko 26.000 osoba od gladi, a u BiH jedno od pet domaćinstava živi ispod granice siromaštva. Jedni su previše siti, a drugi su previše gladni.
Ova čudna navika veselnika koji nisu uspjeli zaboraviti vlastito siromaštvo i činom bacanja potvrđuju novostečeni status, dobrodošla je siromasima koji svakodnevno istežu vratove preko ruba odlagališta ne bi li ugledali spasonosni zalogaj.
Sve je više gladnih, a u kontejnerima u našim kvartovima mnogo je neiskorištenih obroka. Da hranu bacaju, i sami građani Tuzle nerado priznaju:
„Danas se baca na sve strane.“
„Od kuhanja, mesa i hljeba razne vrste, peciva...“
„Zašto ne vidi da mu komšija nema šta ručati? Bacaju komade čitave hljeba. Puna je trava ovdje hljeba.“
„Vidim šuta se hljeb po ulici. Ja ne bacam.“
Iako nema preciznih podataka koliko se hrane dnevno baci, na deponiji u Tuzlu može se pronaći i do 300 kilograma dnevno koji završi sa svim drugim otpadom.
Pekare, domaćinstva, šoping centri, restorani, hoteli – svi bacaju hranu.
„Mi nemamo tačnih podataka koliko u ovih 55 posto organskog otpada ima hrane. Ono što mi vidimo, to je hljeb, zatim voće, povrće, ostaci od hrane, tako da to sve ide na jedno mjesto i odatle se organizovano vozi na deponiju“, navodi direktor Javnog komunlanog poduzeća iz Tuzle Admir Bećirović.
No upravo od te bačene hrane mnogi građani danas žive. Fahro Aličić svaki dan od toga prehranjuje suprugu i troje djece:
„Prehranjujem se ovako kako idem po kantama, rovim, tražim, nađem. Skupim nešto robe u dvije, tri sedmice, iznesem na pijacu, prodam. Ali i to je sad teško, jer što god se nađe, izneseš na pijacu, ucjenjuju. Tražiš marku, oni ti daju pola marke. Neko ti da marku ako nešto stvarno vrijedi. Radim čak i sa otpadom, sa sirovinom. Skupljam otpad, prodajem isto tako, dođem do malo parica. Nije to nešto bogzna šta, ali koliko-toliko zuahar je“, priča on.
"Zahvaljujem onima što bacaju"
Druga strana cijele ove priče su sve dulji redovi pred narodnim kuhinjama. Korištenjem starog kruha, ne može se govoriti o velikoj uštedi. No treba poštivati hranu i znati je cijeniti, te se ponekad sjetiti onih koji je nemaju na bacanje, kaže direktor Narodne kuhinje u Tuzli efendija Adil Pezerović.
„Mi smo do sada nekoliko puta pokušali da pozovemo naše pekare da hljeb koji danas ne prodaju doniraju narodnoj kuhinji, što bi ublažilo naš finansijski trošak u svakom slučaju. Pojedini donesu, ali u vrlo malom broju“, kaže Pezerović.
Amra Gušić korisnica je narodne kuhinje. Neshvatljivo joj je da netko hranu baca, dok pred narodnim kuhinjama toliko gladnih ljudi čeka na kašiku variva.
„Mi danas što dobijemo razvučemo od danas do sutra. Znači pet obroka nema ne može biti. Nas je petero, roditelji ne rade, ja dođem tu, brat ne radi, sestra ide u školu - i još imam malu bebu. Mnogo hrana znači“, kaže Gušićeva.
I dok se u BiH uvoze tone hrane, poljoprivrednici iz BiH često su primorani bacati svoje proizvode, kaže poljoprivrednik iz Kalesije Enes Hasanović.
„Ja sam prije dvije godine posijao tri hektara krompira i ja sam samo kamion od šest tona uspio da prodam Konzumu - i ni kilograma više nisam. Prodavao sam nešto malo kod kuće, nešto malo na pijaci, a većinu sam morao baciti“, navodi Hasanović.
I sami smi se odlučili uvjeriti što sve ima u kontejnerima. U kontejneru koji je samo 10 metara od narodne kuhinje pronašli smo vrećicu u kojoj se nalaze do kraja neiskorišteni kruh, sir i margarin. I dok jedni upozoravaju da se hrane previše baca, Fahro Aličić zahvaljaje za bačenu robu, željezo i hranu.
„Jest to žalosno sve, ali da nema ljudi koji to bacaju, ne bi mogli siromašni živjeti. Ja se zahvaljujem opet svim tim ljudima koji bacaju - da bi našao neki siromašni i da bi to iskoristio. Jer nekome je previše što ima i on to naravno baca. A mi jedva čekamo da neko baca, da bismo mogli uzeti da se prehranjujemo i mi i naša djeca“, kaže Aličić.
U svijetu dnevno umire preko 26.000 osoba od gladi, a u BiH jedno od pet domaćinstava živi ispod granice siromaštva. Jedni su previše siti, a drugi su previše gladni.