Odavno je primećeno da je tehniku vladanja Aleksandra Vučića moguće opisati kao permanentnu predizbornu kampanju, što se tumači time da je Vučić kroz sada već dugogodšnje političko iskustvo shvatio da mu kampanje najbolje idu od ruke, a da problemi počinju kada nagomilana obećanja svetle budućnosti treba početi ostvarivati. A ako je već tako, nije logično da se tolika kampanjska energija troši uzalud, to jest, da se od jednih do drugih izbora čeka pune četiri godine.
Naročito dok je politička konjuktura takva da se bez mnogo napora i rizika može obezbediti sigurnost na vlasti za još jedan pun mandat (koji će se kasnije takođe „skraćivati“ po potrebi, ili se čuvati do kraja, ako se sreća obrne). Ideja je, dakle, da se - dok se dobro stoji u biračkom telu - ni jedan mandat zapravo ne približi kraju (zato što to nužno podrazumeva sumiranje stvarnog učinka?), a još bolje je ako se ne istroši ni do polovine pre nego što se „obnovi“.
Tako je od 2012. već izraubovana tzv. Dačićeva vlada, a i ovoj „prvoj“ Vučićevoj malo-malo pa se najavljuje kraj (bilo bi normalno da to radi opozicija, ali ne, ti glasovi stižu iz odaja vlasti!), naravno ne u ime neke stvarne promene, nego ritualnog mešanja karata koje bi poslužilo tome da i kralj i glavni džokeri ostanu na svojim mestima, uz poneku prinesenu obrednu žrtvu iz redova pešadije.
Zbog toga se još od leta veštački izaziva i održava napetost oko vanrednih izbora, za koje inače nema ni jednog realnog uporišta u uobičajenoj političkoj praksi demokratskih zemalja, pošto vlada nije izgubila većinu, niti je realno očekivati da se tako nešto dogodi, niti se dogodila neka druga krupna, strateška promena koja iziskuje izborno verifkovanje nove, bitno drugačije društvene konstelacije (takav događaj je, recimo, bio „Peti oktobar“ 2000, i on je doveo do vanrednih republičkih izbora dva i po meseca kasnije).
Kako god, nakon što se podigne „dževa“ oko izbora, sve naglo utihne u očekivanju premijerove „presude“ kojom se, po nekoj putinovsko-erdoganovskoj formuli, tako bilduje Vučićev položaj onog-koji-o-svemu-odlučuje. I onda je Vučić obznanio odluku, ali na pitijski način, što kao da su mnogi prečuli: neće biti izbora... u narednih četiri-pet meseci. A šest, sedam? E, to već ne znamo. A nekako se slučajno potrefilo da će za šest meseci biti april, što je verovatni termin održavanja lokalnih izbora, kao i pokrajinskih u Vojvodini. Baš zgodno.
Šta je, dakle, Vučić odlučio i poručio? Ne nužno da vanrednih izbora neće biti, kako su mnogi požurili da zaključe, nego da vlast naprosto još nije našla način da te izbore „proda“.
Šta je, dakle, Vučić odlučio i poručio? Ne nužno da vanrednih izbora neće biti, kako su mnogi požurili da zaključe, nego da vlast naprosto još nije našla način da te izbore „proda“, prvo svojim međunarodnim partnerima, a onda i domaćoj javnosti, biračima, koalicionim partnerima, predsedniku...
A da se pokušavalo, pokušavalo se i te kako. U jednom je indikativnom trenutku čak postojao relativno diskretan, ali snažan pritisak da se ide i na vanredne predsedničke izbore u istom paketu, ali je Tomislav Nikolić to odlučno odbio, i u tome ga treba razumeti šta god se inače mislilo o njegovom predsednikovanju: čovek koji je osvojio petogodišnji mandat na neposrednim izborima nema ni jedan razlog (a u izvesnom smislu nema ni pravo na to; setimo se kako se Boris Tadić ulupao nakon najblaže rečeno nerazumne i vanustavne odluke da „skrati svoj mandat“) da ga rasitnjava i daje u zalog manipulacijama onih koji ne bi ni bili na vlasti bez njegove pobede.
Sve u svemu, Vučić je zapravo poručio: sačekajmo još malo, možda i uspem da se setim nekog povoda za izbore koji bi sadržavao makar i miligram uverljivosti. Za to je dobio i „oproštajnicu“ od samog Nikolića na onoj već čuvenoj (više zbog Kusturice nego zbog njih) jubilarnoj partijskoj sednici. I otišao u Moskvu, da vidi šta bi se moglo istrgovati s Kremljom, a da ne košta previše, pre svega u valuti dobrih odnosa sa Briselom i Berlinom.
Žongliranje se, dakle, nastavlja: na međunarodnoj sceni u tehničkom smislu relativno uspešno, ali nekako bez vizije, pravca i poente; na domaćoj sceni kroz puko glavinjanje i preživljavanje iz dana u dan, uz stalno držanje tenzije, samosažaljivanje i odlaganje famoznog „boljeg života“ do neke sledeće prilike, samo da se još oposli ovo ili ono. Svačega se nađe u istoriji, bivalo je i da se umešnim koršćenjem ovakvih kratkoročnih, ali ulančanih tehnika dugo opstane na vlasti, ali ne biva da se na taj način iza sebe ostavi nešto vredno.