"Ako je čekić jedino sredstvo koje poseduješ, onda sve izgleda kao ekser“, Greg Spindler (Gregg).
1. Povratak istorije
Zaista, rat u Gruziji, nazvan i „Olimpijski“2 jer je počeo kad i otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu, uveliko nadilazi razmere lokalnog sukoba i spada u događaje s dalekosežnim posledicama kao što su teroristički napadi na SAD 2001, a prema nekim mišljenjima može se meriti i s padom Berlinskog zida 1989. Sam ruski predsednik Dmitrij Medvedev istakao je da se svet dramatično promenio i da je „8. avgust postao za Rusiju ono što je 11. septembar za Sjedinjene Države“3.
Kraj Hladnog rata, odnosno propast komunizma i raspad Sovjetskog Saveza, nagoveštavao je, kako je to nazvao Frensis Fukujama, „kraj istorije“, odnosno trijumf liberalne demokratije kao univerzalnog koncepta4. Dve decenije kasnije istorija se na dramatičan način „vratila“5. Pokazalo se da nacionalizam nije oslabljen globalizacijom i da se uz doskorašnje sukobe malih naroda zbog teritorija i granica – vraća i nacionalizam velikih sila.
Veliki entuzijazam u Rusiji za demokratiju i ostale zapadne vrednosti početkom devedesetih godina 20. veka budio je nadu u rađanje ere globalnog približavanja i definitivnog potiskivanja na marginu istorije atavizama prošlosti kao što su nacizam i komunizam i nadmetanje velikih sila. To je ojačalo veru u prosvetiteljsku ideju o neminovnosti ljudskog progresa.
Na Zapadu se smatralo da je Rusija definitivno prihvatila univerzalne liberalne demokratske vrednosti i da je, istovremeno, toliko oslabljena da više nikada ne može predstavljati pretnju. Dimitri Sajms smatra da je Zapad napravio ključnu grešku kad je počeo da tretira Rusiju kao poraženog neprijatelja6.
Iako se posle Hladnog rata u pojedinim krugovima razmišljalo i o ukidanju NATO-a jer je dotadašnja njegova uloga okončana, Zapad je odlučio da proširi Severnoatlantsku alijansu na deo nekadašnjeg komunističkog sveta.
S druge strane, ima mišljenja da je Zapad bio previše tolerantan prema Rusiji, prelazeći preko nasilnog obračuna Borisa Jeljcina s protivnicima u Dumi 1993, njegovog sve autoritarnijeg ponašanja, stvarajući tako teren za dolazak Vladimira Putina na vlast, zatim blago reagujući na rusku vojnu intervenciju u Čečeniji 1994.
Ekomonska pomoć Zapada Rusiji od 1992. do 1997. (ne računajući privatne donacije) iznosila je oko 55 milijardi dolara. Doduše, procenjuje se da su ruski tajkuni u to vreme izneli iz zemlje nekoliko stotina milijardi dolara, a i da su zapadne kompanije izvlačile profit iz Rusije zahvaljujući povoljnim ugovorima koji su, istovremeno, bili na štetu Moskve, a što je Putin kasnije nazvao „kolonijalnim ugovorima“ insistirajući na njihovoj izmeni.
Kao jedan od ustupaka smatra se i poziv Rusiji 1998. da se pridruži grupi od 7 najrazvijenijih zemalja sveta – G7, uprkos njenim diskutabilnim kvalifikacijama za članstvo u ovom klubu, kao što su ekonomske perfomanse, politička stabilnost, ili nizak nivo korupcije. Rusija se nikada nije suočila sa komunističkom prošlošću. Staljin se još uvek smatra velikim liderom. Moskva tvrdi da je Džordž Buš stariji obećao Mihailu Gorbačovu, u vreme kad je razmatrano povlačenje sovjetskih trupa iz centralne i istočne Evrope, da se NATO neće širiti na prostor nekadašnjeg Varšavskog ugovora7.
Putinovo protivljenje da zemlje na granici s Rusijom uđu u NATO ima istorijsko utemeljenje i strateškog je karaktera. Još u 19. veku ruski stratezi smatrali su da je ruska carevina ranjiva na napade, jer nema prirodne, geografske barijere. Zbog toga joj je potreban cordon sanitaire kako bi obezbedila bolju zaštitu. To se pre svega odnosi na njene zapadne granice. Zbog toga, prema nekim procenama, iako iritiran potezom Gruzije, Putin je zapravo imao na umu Ukrajinu zbog njene posebne uloge u tom sanitarnom kordonu, a čije nastojanje da uđe u NATO itekako može da podrije rusku bezbednost8.
Prekretnicu je označio NATO napad na Srbiju 1999. uprkos protivljenju Rusije i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
Odnosi Rusije i Zapada, pre svega sa SAD, postajali su sve zategnutiji kako se NATO približavao njenim granicama. Istovremeno, pobeda prozapadnih snaga u demokratskim revolucijama u Gruziji i Ukrajini, u Kremlju je doživljena kao prikriveni pokušaj njenog zaokruživanja.
Putin smatra da je hipokrizija insistiranje SAD na širenju demokratije i da je u stvari reč o instrumentu ostvarivanja geostrateških interesa. Istovremeno, on je jačao popularnost i na ideji da stranci nemaju pravo da ocenjuju ruski politički sistem. Njegov slogan „suverena demokratija“ omogućio je pokriće za arbitrarnu i centralizovanu vladavinu. Kritike sa Zapada samo su mu pomogle da ojača poziciju i dezavuiše domaće oponente kao nelojalne i subverzivne.
Rusija je sve otvorenije pokazivala nezadovoljstvo tretmanom mlađeg partnera u odnosima sa Zapadom. Istovremeno, na devedesete godine sve više je gledala kao period poniženja, slično Vajmarskoj Nemačkoj posle Prvog svetskog rata.9 To najbolje ilustruje Putinova izjava iz 2005. da je raspad SSSR „najveća geopolitička katastrofa 20 veka“.10
Rusija je nastojala odmah po raspadu Sovjetskog Saveza da sačuva interese i uticaj na prostoru nekadašnje zajedničke države, lansirajući politiku „bliskog inostranstva“ (близкое зарубежье). Na međunarodnom planu insistirala je na poštovanju mehanizama uspostavljenih posle Drugog svetskog rata. U tom smislu zalagala se da Ujedinjene nacije budu ključno mesto za rešavanje svih pitanja. Njeno pravo veta u Savetu bezbednosti bio je jedan od poslednjih instrumenata u nastojanju da zadrži uticaj na globalnoj političkoj sceni. Rusija se protivi narušavanju nacionalnog suvereniteta. U tom smislu ona je do skora bila status kvo sila jer je zastupala princip ustanovljen još Vestfalskim ugovorom u 17. veku o suverenom pravu svake države da bez mešanja sa strane uređuje unutrašnje odnose. Zapadne zemlje su, pak, smatrale da je širenjem demokratije i globalizacijom političkih i ekonomskih procesa prevaziđen tradicionalni koncept suvereniteta koji služi raznim diktatorima kao pokriće za terorisanje svojih građana i etničkih manjina. Zastupnici te teze ističu da međunarodna zajednica mora da interveniše kada država krši prava svog stanovništva. Prema mišljenju Roberta Kagana, međunarodno pravo je u suštini od Vestfalskog ugovora štitilo autokratske režime, a sada demokratski svet želi da ukloni tu barijeru. Prema njegovoj oceni, u tom smislu je rat na Kosovu za Rusiju i Kinu bio dramatičniji nego invazija na Irak 2003.11 Istovremeno, pojedini autori poput Henrija Kisindžera upozoravali su na opasnost napuštanja koncepta nacionalnog suvereniteta.12
2. Nafta i gas kao političko oruđe
Sve tvrđi stav Rusije bio je poduprt i sve većim prihodima od nafte i gasa čija je cena vrtoglavo rasla do jula 2008. kada je barel „crnog zlata“ koštao 147 dolara. Kao rezultat, bruto društveni proizvod Rusije 1999. godine iznosio je 250 milijardi dolara, a 2007. – 1.200 milijardi dolara.13 Bogatstvo nacija očito ne vodi nužno globalnoj harmoniji, već često globalnom nadmetanju. To potvrđuje primer Japana na početku njegovog uspona krajem 19. veka.14 Geoekonomija je u funkciji geopolitike. Umesto Monteskjeovog ideala da trgovina prirodno vodi miru, bogatstvo nacija može biti i u službi ekonomskog imperijalizma. Ima mišljenja da ponašanje država bogatih energentima, pre svega Rusije, podseća na impeprijalizam velikih sila uoči Prvog svetskog rata, kao i da Rusija, Iran i Venecuela podsećaju na Sile osovine (Nemačka, Japan i Italija) uoči Drugog svetskog rata.
Rusija očito koristi energente kao političko oruđe, što je pokazala u zimu 2006. kada je privremeno obustavila isporuke gasa Ukrajini, kao i u nekoliko navrata nakon toga. Osim političkih razloga, Kremlju smeta što je Gruzija i glavni tranzitni pravac za energiju iz Centralne Azije ka zapadnim tržištima a koji zaobilazi Rusiju. Zato Moskva nastoji po svaku cenu da podrije izgradnju gasovoda „Nabuko“ koji finansira Zapad, i umesto njega realizuje svoje projekte „Severni tok“ i „Južni tok“ kako bi Evropu učinila zavisnijom od svojih energenata. Energija je u političke svrhe korišćena i u vreme Hladnog rata. Ima indicija da je CIA, da bi podrila Sovjetski Savez, osamdesetih godina uz pomoć Saudijske Arabije obarala cenu nafte tako da je 1986. i 1987. vrednost barela pala sa 30 na 10 dolara.15
Dramatičan pad cena nafte na svetskom tržištu na, u jednom trenutku, manje od 40 dolara za barel, u kombinaciji sa svetskom ekonomskom krizom, znatno je suzio finansijsku bazu za demonstriranje ruske moći. Posle višegodišnjih suficita, ruski budžet je prvi put 2009. u deficitu, umanjujući mogućnost ambiciozne modernizacije armije. Na unutrašnjem planu, u zemlji u kojoj je privredna stabilnost možda veća vrednost od političke slobode, Putinov režim, čija je popularnost počivala na tome da je ogromna većina građana uživala neke pogodnosti, osim male grupe političkih protivnika – sada se zbog pomanjkanja sredstava za rešavanje socijalnih problema suočava s nezadovoljstvom dela stanovništva.
1.3. „Planina jezika“ – tempirana bomba
Dok se Sovjetski Savez raspao relativno mirno po granicama federalnih republika, južni Kavkaz bio je jedino područje gde je taj proces praćen krvavim ratovima. Svakom iole boljem poznavaocu prilika bilo je jasno da je po nestanku sovjetske imperije ovaj deo sveta pretvoren u tempiranu bombu čija se eksplozija samo očekivala. Na ovoj „planini jezika“, kako su je nazivali arapski geografi, jer se na Kavkazu govori oko 40 jezika, za razliku od Balkana tek na prelazu 19. u 20. vek započinje proces nacionalne emancipacije.16 Na to je svakako uticala viševekovna vladavina velikih imperija, najpre persijske i otomanske, a potom ruskog carstva. Kavkaz je u 19. veku nazivan i „južni Sibir“ u koji je Moskva proterala Puškina zbog poeme „Ruslan i Ljudmila“, kasnije i Ljermontova.
Najviši planinski masiv u Evropi svakako je uticao na mentalitet naroda na raskršću puteva iz centralne Azije ka Evropi; Bliskog istoka ka Rusiji. Unakrsno ispresecane linije vera i nacija, potpirivane gasom i naftom, nisu mogle dugo da opstanu po nestanku Crvene armije i komunističke discipline. Bilo je mnogo starih računa koje je trebalo namiriti, mnogo spornih teritorija i bogatstva. Rivalstva na Kavkazu briljantno je opisao Kurban Said u ljubavnom romanu „Ali i Nino“ o Azeru Aliju i Gruzinki Nino i izdajničkoj ulozi prijatelja Jermenina, čija je radnja smeštena uoči i posle Oktobarske revolucije 1917.
1.4. Rusko oponašanje NATO-a
Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine i njegovo priznavanje od većine zapadnih zemalja, verovatno je po viđenju Rusije više ugrozilo međunarodni poredak, samim tim i njenu poziciju, nego NATO intervencija 1999. Rusija je intervenisala sa istim predtekstom kao i Zapad na Kosovu. Ona nije želela da njena akcija izgleda kao otimanje teritorije, već „sprečavanje genocida i zaštita malih naroda, odnosno njenih građana“. 17
Rusija je podsetila da su i SAD predvodile vazdušni napad na Srbiju i invaziju na Irak nelegalno, bez odobrenja Saveta bezbednosti.
Zamenik američkog državnog sekretara u administraciji Bila Klintona, Stroub Talbot smatra da Rusija sračunato oponaša terminologiju NATO-a u vreme napada na Srbiju, polazeći od toga da je Mihail Sakašvili ekvivalent Slobodanu Miloševiću, kao i da su Južnoosetini do napada ruske armije bili terorisani od Tbilisija na isti način kao kosovski Albanci od Beograda. Međutim, po njegovom mišljenju, „ta analogija okreće realnost i istoriju naglavačke. Tek posle iscrpljujućih diplomatskih pokušaja, NATO je krenuo u rat oko Kosova. To je učinio jer je bivšu ’autonomnu’ provinciju Srbija bacila na kolena, Miloševićev režim ubijao etničke Albance i proterivao ih iz njihovih kuća. S druge strane – Južna Osetija, mada je deo gruzijske teritorije – već dugo vremena je ruski protektorat, van domašaja Sakašvilijeve vlade“.18
Gotovo svi Gruzini, koji su činili trećinu stanovništva Južne Osetije, proterani su. U ratovima tokom devedesetih prognano je skoro 250.000 Gruzina iz Abhazije, koji su bili većinsko stanovništvo u tom regionu. Marko Atila Hoar sa Univerziteta Kingston u Londonu, tvrdi da se ruski napad ne može porediti sa akcijom NATO-a na Kosovu već više podseća na američku intervenciju u Gvatemali i Nikaragvi tokom Hladnog rata, ulogu Francuske u Ruandi tokom devedesetih ili britansku u Irskoj dvadesetih i na Kipru pedesetih godina.19
Imajući u vidu pomenute i ostale okolnosti, ruska akcija u Gruziji je, mada je mnoge iznenadila, zapravo bila logičan odgovor na napad gruzijske armije na Južnu Osetiju. U stvari, možda je veća dilema kako se Gruzija odlučila na ovaj poduhvat: na mig SAD, kako tvrde u Kremlju, ili je Rusija vešto namamila Sakašvilija u zamku kako bi imala izgovor da interveniše? Putin tvrdi da su SAD podstakle Gruziju na rat radi sopstvenih unutrašnjopolitičkih potreba. Ne ulazeći u analizu da li ova teorija zavere ima osnova, činjenica je da je Gruzija uživala bezrezervenu podršku Zapada, naročito posle „Revolucije ruža“ krajem 2003. Za SAD Gruzija je postala „svetionik slobode“ u tom delu sveta i preteča „demokratskih revolucija“, pre svega „narandžaste“ u Ukrajini.
Proteklih godina, države južnog Kavkaza ostvarile su znatan progres, kakav nije viđen u ostalim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza, što je u izrazitom kontrastu sa devedesetim godinama kada su zbog iscrpljujućih ratova, političke nestabilnosti i ekonomske krize – bile na ivici kolapsa. Gruzija je sve do 2003. godine, kada je na talasu „Revolucije ruža“ došao na vlast reformski orijentisani Mihail Sakašvili – bila propala država. On je pokrenuo korenite promene, kao što su iskorenjivanje korupcije, modernizaciju institucija, poreskog sistema. To je podstaklo strane investicije i rezultat toga je učetvorostručen budžet Gruzije i ponovna solventnost njene ekonomije. Ti uspesi, međutim, kao da su na neki način naveli novo gruzijsko rukovodstvo da se ponaša oholo. Tako su demonstracije opozicije u novembru 2007. ugušene silom, a Sakašvili je povremeno pretio da će silom reintegrisati separatističke regione.
SAD su u međuvremenu više godina odašiljale kontradiktorne poruke Gruziji, što je verovatno na kraju navelo vlasti u Tbilisiju da ne shvate na pravi način poslednja upozorenja da izbegnu vojnu avanturu.
Vašington je slao vojne instruktore da obučavaju gruzijsku armiju, uključujući zajedničku vežbu u julu 2008. sa oko hiljadu američkih vojnika, lobirao da Gruzija uđe u NATO, favorizovao njenu krhku demokratiju i, što je najvažnije, podržavao njen teritorijalni integritet u borbi protiv Rusije oko separatističkih regiona. Tbilisi je očito smatrao da će se SAD prećutno složiti s njegovom akcijom. Američki zvaničnici tvrde da ih Gruzija nije obavestila da će napasti Južnu Osetiju. Istovremeno, uspesi i samopouzdanje Gruzije od 2004. za Rusiju su bili glavna prepreka za ostvarenje „Putinove doktrine“ – prema kojoj bi trebalo da ona ponovo preuzme uticaj i kontrolu nad državama bivšeg Sovjetskog Saveza. U viđenju Kremlja gruzijska revolucija inspirisala je sličnu, „narandžastu“, u Ukrajini i potencijalno bi mogla da ohrabri talas revolucija u regionu koje bi na vlast dovele prozapadno orijentisane vlasti.
Moskvi je smetalo i nastojanje Gruzije da promeni pregovarački format, odnosno da se osim Rusije kao posrednici u razgovorima o statusu separatističkih regiona Južne Osetije i Abhazije uključe SAD i EU, kao i da osim ruskih mirovnih trupa budu angažovane i međunarodne, pre svega zapadne snage. Zapravo, od dolaska Sakašvilija na vlast, odnosi Rusije i Gruzije su napeti s prepuno incidenata. U međuvremenu, Moskva je nastavila politiku „puzajuće aneksije“ Južne Osetije i Abhazije, između ostalog i dodeljivanjem ruskih pasoša stanovnicima tih oblasti, kao i jačanjem veza, naročito posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Prema mišljenju pojedinih analitičara, među njima i moskovskog Pavela Felgengauera, Rusija se zapravo odlučila da vojno interveniše odmah posle NATO samita u Bukureštu 2008. na kome zbog protivljenja pojedinih evropskih članica, pre svega Nemačke i Francuske – nije dodeljen Akcioni plan članstva (MAP) Gruziji i Ukrajini.20
Petodnevni rat imao je katastrofalne posledice, pre svega po civile u Južnoj Osetiji i Gruziji. Istovremeno, vojna i civilna infrastruktura prilično su oštećene, tako da su reformski napori Gruzije, uključujući ubrzanu modernizaciju armije, vraćeni nekoliko godina unazad, a toliko željena reintegracija separatističkih regija Južne Osetije i Abhazije verovatno je neostvarljiva, makar u dogledno vreme. O uzrocima, samom ratu i posledicama detaljnije u narednim poglavljima. U svakom slučaju, ovi sukobi su označili početak nove ere u međunarodnim odnosima, ali ma koliko važan, rat u Gruziji nije uzrok nove konstelacije međunarodnih odnosa, već je posledica dubljih procesa još iz devedesetih godina. Slična paralela može se povući i sa Sarajevskim atentatom, neposrednim povodom za Prvi svetski rat, ali je njegov uzrok mnogo dublji: surevnjivost i nadmetanje velikih sila tokom nekoliko decenija.
1.5. Da li je Kosovo presedan?
Bez obzira na ratna stradanja, možda rusko priznavanje Južne Osetije i Abhazije ima dalekosežnije posledice po međunarodne odnose nego njena vojna intervencija u Gruziji. Skoro deceniju i po Kremlj je koristio te dve separatističke oblasti kao sredstvo pritiska na Gruziju i, istovremeno, adut u nadmetanju sa Zapadom da bi eventualno dobio ustupke na drugoj strani. Smatralo se da će se, bez obzira na nezadovoljstvo zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od većine zapadnih zemalja, Rusija uzdržati od sličnog poteza. Priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, međutim, Rusija je očito prešla crvenu liniju, odnosno dovela u pitanje granice povučene u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Postavlja se pitanje zašto se Kremlj odlučio na takav potez i da li će nastaviti sa sličnim s obzirom da je van granica Rusije ostalo bezmalo 30 miliona Rusa koji čine značajne političke grupe u Ukrajini, Kazahstanu, pribaltičkim zemljama? Zašto je Rusija priznala ove dve oblasti iako je znala da skoro niko u svetu neće slediti njen potez i da će to proizvesti podozrenje čak i saveznika, kao što su Kina i zemlje centralne Azije? Tome treba dodati i rizik da to ohrabri separatističke regione u samoj Rusiji, pre svega Čečeniju i još nekoliko nemirnih oblasti na severnom Kavkazu.
Na samom početku pregovora o statusu Kosova 2006, Moskva je skrenula pažnju da će eventualna nezavisnost te srpske pokrajine imati dalekosežne posledice, pre svega na sukobe u južnom Kavkazu i Pridnjestrovlju.
U vreme proglašavanja nezavisnosti Kosova, Putin je to okvalifikovao kao „nemoralni i protivpravni čin“21, koji će se „obiti Zapadu o glavu“.22
Dakle, Rusija se zalagala za univerzalne principe za ostvarivanje prava naroda na samoopredeljenje, upozoravajući da će nezavisnost Kosova stvoriti presedan, dok je Zapad tvrdio da je reč o jedinstvenom slučaju.
Deo analitičara, međutim, poput Bruna Kopitersa sa Slobodnog univerziteta u Briselu, smatra da Kosovo jeste po mnogo čemu specifičan ali da ne može biti jedinstven slučaj.
„Intrigantno je saznati zašto EU i dalje govori o ‘jedinstvenom slučaju’ a ne o ‘izuzetku’. Odgovor je jednostavan, jer se jedinstveni slučajevi ne dovode u vezu s generalnim principima, što nije slučaj sa izuzecima. Izuzeci podležu zakonskoj regulativi“.23 Kopiters smatra da bi secesionistička oblast trebalo da ispuni šest kriterijuma da bi njena nezavisnost bila priznata: pravedna stvar (just cause), ispravne namere (right intentions), krajnja nužda (last resort), legitimna vlast (legitimate authority), proporcionalnost, odnosno srazmernost (proportionality) i verovatnoća na uspeh (likelihood of success).24 Nijedan od tih principa – osim koncepta legitimne vlasti – nije sankcionisan u međunarodnom pravu. Prema Kopitersu, Kosovo ispunjava kriterijume pravedna stvar, ispravne namere i verovatnoća uspeha, dok su ostali diskutabilni.
Prema međunarodnom pravu, odvajanje neke teritorije moguće je samo saglasnošću svih strana ili ukoliko to odobri Savet bezbednosti. U vreme raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije bilo je utvđeno da federalne jedinice (republike), koje su posedovale deo suvereniteta, imaju pravo da se otcepe i formiraju nezavisne države. To se nije odnosilo na autonomne pokrajine, oblasti, regione. Protivnici nezavisnosti Kosova potenciraju da je Kosovo, kao autonomna pokrajina, bilo deo Srbije. S druge strane, pobornici otcepljenja ukazuju da je ono, osim što je deo Srbije, istovremeno bilo zastupljeno u Federaciji.
Zbog toga Marko Atila Hoar smatra da je priča o „kosovskom presedanu“ mit. „Kosovo nije ekvivalent Južnoj Osetiji ni de jure niti de fakto. Kosovo je bilo konstitutivni član bivše jugoslovenske federacije. Stoga je njegov ustavni status bio mnogo bliži poziciji bivših jugoslovenskih (i sovjetskih) republika, čije je pravo na samoopredeljenje međunarodna zajednica – uključujući Rusiju – priznala, nego Južne Osetije, koja nije bila član bivše sovjetske federacije već jednostavno autonomni deo Gruzije“.25
Doduše, sovjetski zakon o secesiji iz 1990. predviđao je i da autonomni entiteti u okviru republika, kasnije samostalnih država, imaju pravo da ostanu u sastavu SSSR. Iako se SSSR u međuvremenu raspao, u Južnoj Osetiji i Abhaziji, kao osnov za secesiju od Gruzije, navode pravo da po osnovu tog zakona ostanu u međunarodno priznatoj pravnoj naslednici Sovjetskog Saveza – Rusiji.26
Slično je i u slučaju Kosova. Na Zapadu tvrde da bi posle raspada Jugoslavije eventualna reintegracija Kosova značila da se ono vraća u Srbiju bez šireg federalnog okvira koji bi ublažio vlast Beograda. Preciznije, bilo bi nemoguće da se ono vrati u autonomni status koji podrazumeva i direktnu zastupljenost u Federaciji.27
U prilog nezavisnosti Kosova navodi se i činjenica da je ono devet godina bilo pod upravom Ujedinjenih nacija, sa čime se složila i Rusija. Takođe se tvrdi da su pre proglašenja nezavisnosti oprobane sve mogućnosti da dve strane postignu dogovor. Istovremeno, ima osnova za tvrdnju da albanska strana nije ni bila zainteresovana za suštinske pregovore, jer joj je mnogo ranije obećana nezavisnost.
Osim pravnih argumenata, navodi se i stanje na terenu, odnosno da su srpske vlasti i oružane snage terorisale Albance.
U tom smislu, Kosovo je, kako navodi Mark Veler, prvi primer takozvanog „korektivnog otcepljenja“, odnosno kompenzacionog (remedial secession), kao izraz „krajnje nužde“ u zaštiti prava određene etničke grupe od drastičnog kršenja ljudskih prava. Drugi aspekt „korektivnog otcepljenja“ jeste povratak na silu otete teritorije.28 To je primer pribaltičkih zemalja koje su nasilno prisajedinjene Sovjetskom Savezu 1940. i proglašenje njihove nezavisnosti 1991. značilo je ispravljanje istorijske nepravde.
Već je raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije po granicama federalnih jedinica ukazao na manjkavosti i nespremnost međunarodnog sistema da se uhvati u koštac s pitanjima samoopredeljenja izvan konteksta dekolonizacije. U slučaju secesije ipak su ređi slučajevi dogovora kao što se Eritreja sporazumno odvojila od Etiopije, ili kao što je nestala Čehoslovačka.
Nužno je pronaći pravi balans između prava na samoopredeljenje i očuvanja teritorijalnog integriteta. Mada su oba principa sankcionisana u međunarodnom pravu, ipak je naglasak na očuvanju teritorijalnog integriteta država. To znači poštovanje legaliteta. U meri u kojoj sve etničke grupe u jednoj državi dobrovoljno prihvataju da ostanu u njenom sastavu, zadovoljen je i princip legitimiteta. Ukoliko, međutim, određena etnička grupa želi da se otcepi, pre svega ako je ugnjetavanja – nastaje ozbiljan sukob između prava na samoopredeljenje, kao demokratskog i legitimnog, i principa legaliteta oličenog u međunarodnom pravu koje sankcioniše očuvanje teritorijalnog integriteta država. Sukob ta dva principa u istoriji je uglavnom privremeno rešavan ratovima, tako što je pobednik nametao rešenje, ali je nezadovoljstvo poražene strane bilo izvor napetosti i novih sukoba. Međunarodni sud pravde treba da se izjasni na zahtev Srbije, uz odobrenje Ujedinjenih nacija, o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Bez obzira na presudu, činjenica je da su posle proglašenja nezavisnosti Kosova separatistički regioni još odlučniji u aspiracijama („ako može Kosovo, zašto ne možemo i mi“)29, a odnosi na međunarodnoj sceni još zategnutiji. Kosovska nezavisnost nije ključni uzrok međunarodnih podela, ali svakako postaje njihov simbol.
1.6. Autoritarni izazov Rusije i Kine
Ogromna većina zapadnih medija i političara odmah su počeli da porede avgustovski rat Rusije i Gruzije s Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća 1968, ili Hitlerovom invazijom na Sudete. Ruska vojna intervencija izazvala je veliku zabrinutost pa i strah, pre svega na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, jer se tamošnje države pribojavaju da bi i one mogle da postanu meta ukoliko se suprotstave politici Moskve. Time je, kako bi rekao Džordž Kenan, Rusija dovela susede u situaciju da biraju između statusa vazala i statusa neprijatelja.30 Ona svakako ne može više da računa na privlačnost svog modela ili ideološku manipulaciju kao u vreme Sovjetskog Saveza.
Ta zabrinutost bila je posebno izražena na južnom Kavkazu. Tako se Azerbejdžan, koji računa na podršku SAD, uzdržao od osude ruske intervencije, strahujući da bi sledeća meta mogao da bude njegov separatistički region Nagorno Karabah. Kremlj, pak, nastoji da pokaže da je vojna intervencija u Gruziji opravdana ali izolovana akcija i da Rusija želi da bude konstruktivan akter na međunarodnoj sceni. U tom cilju, dan uoči priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, 26. avgusta 2008, ruski predsednik Dmitrij Medvedev primio je predsednika Moldavije Vladimira Voronjina, uveravajući ga da rešenje za status njene separatističke oblasti Pridnjestrovlje treba tražiti isključivo u sastavu Moldavije.31 U međuvremenu, Rusija je posredovala u susretu lidera Azerbejdžana i Jermenije početkom novembra 2008, nastojeći da igra ulogu konstruktivnog i neutralnog posrednika.32 Prema mnogim procenama, međutim, Rusija je time želela da umanji značaj međunarodne posredničke „Minsk grupe“ (kopredsedavajući Francuska, Rusija i SAD) i nametne se kao nezamenljiv faktor kao u slučaju Gruzije. Jedan od ciljeva je i pridobijanje energentima bogatog Azerbejdžana da ih u potpunosti proda Rusiji po svetskoj ceni. Na taj način Moskva bi podrila napore Zapada da sagradi gasovod „Nabuko“ koji zavisi i od azerbejdžanskog gasa. Baku uviđa da je Gruzija posle avgustovskog rata veoma rizična ruta za tranzit gasa i nafte i zato ozbiljno razmatra ponudu Moskve. Istovremeno, Jermenija, godinama najvažniji saveznik Rusije na južnom Kavkazu, pribojava se da bi Moskva zbog geostrateških interesa mogla da žrtvuje Nagorno Karabah, odnosno da insistira na reintegraciji te separatističke oblasti u Azerbejdžan. Jermenija, čije se komunikacije i trgovina odvijaju uglavnom preko Gruzije, nastoji da otkravi odnose sa arhineprijateljem Turskom radi deblokade granice i uspostavljanja alternativnih kanala komunikacije.
Na širem planu kriza je nametnula pitanje kapaciteta EU, NATO i UN da se suoče s ključnim izazovima. Iako se EU aktivno uključila u postizanje primirja, pokazala su se njena ograničenja da pronađe najmanji zajednički imenitelj, zbog različitih interesa 27 članica prema Rusiji, odnosno različitim stepenom zavisnosti od njenog gasa.
Doduše, početkom septembra 2008. EU je suspendovala pregovore s Rusijom o strateškom partnerstvu, ali ih je obnovila u novembru. Iako je bilo zalaganja, poput republikanskog kandiata za predsednika SAD Džona Mekejna (John McCain) da se Rusija kazni, na primer, isključivanjem iz G8, preovladao je stav da treba izbeći vraćanje na hladnoratovski mentalitet koji bi proizveo dalju izolaciju Rusije. Umesto toga, prema rečima britanskog ministra spoljnih poslova Dejvida Milibanda (David), treba je uključiti u međunarodne procese, ali na praktičan i trezven način.33 Evropska unija ostala je u defanzivi – ona ne može da uspostavi jedinstvenu energetsku politiku, jer velike članice kao što su Nemačka i Francuska stavljaju naglasak na bilateralne odnose s Rusijom. Prema njihovom mišljenju, Rusija je isuviše važna da bi vođenje politke prema njoj bilo prepušteno isključivo Evropskoj komisiji i ostalim evropskim službama.
To Rusija vešto koristi, što je pokazala i kriza tokom zime 2008/2009. kada je zbog nesuglasica sa Ukrajinom prekinula snabdevanje EU gasom, dok je Brisel u početku pasivno posmatrao ističući da je to „komercijalni spor Moskve i Kijeva“.
Ta defanziva čudi tim pre što Rusija zapravo zavisi više od tržišta EU, nego obrnuto. EU uvozi 25 odsto gasa iz Rusije, dok Rusija prodaje dve trećine energenata na starom kontinentu. Tome treba dodati i da je 80 odsto stranih investicija u Rusiji iz EU, zatim moderne tehnologije.34 EU je postmoderna zajednica i njeni postmoderni instrumenti očito nisu predviđeni za suočavanje s tradicionalnim geopolitičkim izazovima. Profesor američkog univerziteta Džordžtaun Čarls King jedan od razloga vidi u tome što je EU nastala na neki način na narativu žrtve. „Nikada više ne možemo to sebi da učinimo“. Misli se na krvave sukobe u Evropi tokom istorije, uključujući činjenicu da je stari kontinent bio glavno poprište dva svetska rata.35
Jedna od posledica evolucije globalnog bezbednosnog ambijenta jeste promena same prirode i konteksta moći. Sve više je analiza koje se fokusiraju na „normativnu moć“, pre svega koju poseduje EU. Tako Jan Maners ukazuje na sposobnost EU da „oblikuje koncepciju šta je ’normalno’ u međunarodnim odnosima“.36
Rusija dovodi u pitanje tu normativnu agendu zapadnih liberalnih demokratija. Time se ističe napetost između primoravanja Rusije da postane „normalna“ država u okviru sistema predvođenog Zapadom i nastojanja da promoviše sopstvene norme, odnosno ključne principe za uređenje međunarodnih odnosa.
Rusija je zainteresovana za reviziju šireg okvira evropske bezbednosti. U dva govora u julu 2008. Medvedev je pozvao na pregovore o novom ugovoru o evropskoj bezbednosti radi stvaranja „istinski otvorenog i kolektivnog sistema bezbednosti“. No, na te inicijative Moskve za sada nema reakcija Zapada.
Moskva se zalaže za „demokratsku multipolarnost“ kao osnovu međunarodnih odnosa i kolektivnog vođstva u cilju rešavanja globalnih ekonomskih i bezbednosnih problema.
Ona smatra da je njena uloga marginalna u svetu u kome se stvaraju alternativni mehanizmi upravljanja poduprti globalnom strategijom SAD i evropskim projektom integracija. Uz slabosti regionalnih organizacija, to je rezultiralo neuspehom da se napravi suštinski otklon od hladnoratovske logike. To je primoralo Rusiju, koja je dominantna sila na postsovjetskom prostoru, da stvori svoju bezbednosnu „orbitu“. Ona teži da uspostavi „konsenzualnu hegemoniju“, kako je naziva Endrju Harel. To je direktno povezano s tradicionalnim geopolitičkim načinom razmišljanja koji karakteriše borba za „sfere uticaja“.37
Rusija je, dakle, tipični zastupnik pluralističkog modela međunarodnih odnosa koji počivaju na vestfalskom modelu „suverene jednakosti“. Zbog toga je od status kvo sile Rusija postala revizionistička sila koja nastoji da uspostavi ranije važeće međunarodne mehanizme, smatra britanski ekonomista Robert Skidelski (Skidelsky).38
Mada ima onih koji smatraju da je sukob u Gruziji označio povratak na Hladni rat, pri čemu novinar londonskog „Ekonomista“ Edvard Lukas (Edward Lucas) misli da „Zapad gubi novi Hladni rat a da nije ni primetio da je počeo“39, ipak prevladava mišljenje da Rusija nije ekonomski sposobna za to, a i ne želi. Putin je pragmatičan lider koji zna da bez pristupa međunarodnom tržištu na kome će Rusija prodavati svoj ključni proizvod – energente – ne može računati na obnovu moći. Prema mišljenju Roberta Kagana, neće biti ideološkog rata ali će rasti napetosti između demokratskih i autokratskih snaga. To je sukob koji traje od vremena prosvetiteljstva.40 Doduše, zbog ovih podela „međunarodna zajednica“, oličena pre svega u Savetu bezbednosti, sve je podeljenija između demokratskih i autoritarnih zemalja.
ato je na Zapadu neposredno posle rata u Gruziji ponovo aktuelizovana ideja o formiranju „Savez demokratija“ koji bi okupio zemlje liberalne demokratije kako bi se povećala njihova sposobnost da se suoče sa izazovima 21. veka. Prema Ivi Dalderu i Džejmsu Lindziju, delovanje tog saveza ne bi bilo ograničeno principom nepovredivosti suverniteta, kao u slučaju UN. To znači da bi mogao da interveniše u državama koje su pretnja bezbednosti drugih država ili ne štite prava i bezbednost svojih građana.41
Važna je i moralna osnova međunarodnog sistema. Tod Lindberg iz Huverovog instituta smatra da „zlatni standard legitimiteta nije jednoglasno donošenje rezolucije u Savetu bezbednosti, već sporazum između vlada koje imaju unutrašnji demokratski legitimitet“.
Zagovornici ove teze tvrde da stvaranje Saveza demokratija ne bi bilo na uštrb saradnje sa autokratskim režimima. Pojedini autori, poput Čarlsa Kapčana, međutim, upozoravaju na opasnost da se naspram „Saveza demokratija“ okupe autokratski režimi u svoj savez. Ruska reakcija na širenje NATO-a, zatim nezavisnost Kosova, ruska intervencija u Gruziji, zajednički rad s Kinom u okviru Šangajske organizacije za saradnju, nagoveštava mogući razvoj događaja.43
Prema mišljenju Timotija Gartona Eša, Rusija i Kina nisu samo velike sile koje izazivaju Zapad. One su i alternativne verzije autoritarnog kapitalizma, ili kapitalističkog autoritarizma. „To je potencijalno najveće ideološko nadmetanje s liberalnim demokratskim kapitalizmom od kraha komunizma“.44
Kao primer se navodi Kina, koja je uspešno primenila jedinstven model tržišne privrede zadržavajući politički monizam. Teško je, međutim, razdvojiti slobodno tržište od slobodnog društva. Farid Zakarija podseća na Marksovu maksimu da je s promenama ekonomskog temelja društva nužna i promena političkog sistema koji počiva na tim temeljima. To je poruka Kini da mora i politički da se liberalizuje.45 Bez obzira na relativno opadanje moći SAD i „rast ostatka“ sveta46, ne samo finansijsku krizu već i krizu neoliberalnog modela potpune deregulacije tržišta - činjenica je da se liberalni model demokratije pokazao ekonomski najefikasnijim, politički najslobodnijim i najfunkcionalnijim.
* * *
1. Povratak istorije
Događaji od 8/8/8 (8. avgust 2008), kada je Rusija vojno intervenisala u Gruziji, ponajmanje su važni zbog simbolike, odnosno „tri osmice“. Ključne su posledice, tačnije to što je, prema rečima predsednika Estonije Tomasa Hendrika Ilvesa (Toomas), promenjena „stara paradigma“, odnosno pravila igre uspostavljena po okončanju Hladnog rata.1
Zaista, rat u Gruziji, nazvan i „Olimpijski“2 jer je počeo kad i otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu, uveliko nadilazi razmere lokalnog sukoba i spada u događaje s dalekosežnim posledicama kao što su teroristički napadi na SAD 2001, a prema nekim mišljenjima može se meriti i s padom Berlinskog zida 1989. Sam ruski predsednik Dmitrij Medvedev istakao je da se svet dramatično promenio i da je „8. avgust postao za Rusiju ono što je 11. septembar za Sjedinjene Države“3.
Kraj Hladnog rata, odnosno propast komunizma i raspad Sovjetskog Saveza, nagoveštavao je, kako je to nazvao Frensis Fukujama, „kraj istorije“, odnosno trijumf liberalne demokratije kao univerzalnog koncepta4. Dve decenije kasnije istorija se na dramatičan način „vratila“5. Pokazalo se da nacionalizam nije oslabljen globalizacijom i da se uz doskorašnje sukobe malih naroda zbog teritorija i granica – vraća i nacionalizam velikih sila.
Veliki entuzijazam u Rusiji za demokratiju i ostale zapadne vrednosti početkom devedesetih godina 20. veka budio je nadu u rađanje ere globalnog približavanja i definitivnog potiskivanja na marginu istorije atavizama prošlosti kao što su nacizam i komunizam i nadmetanje velikih sila. To je ojačalo veru u prosvetiteljsku ideju o neminovnosti ljudskog progresa.
Iako se posle Hladnog rata u pojedinim krugovima razmišljalo i o ukidanju NATO-a jer je dotadašnja njegova uloga okončana, Zapad je odlučio da proširi Severnoatlantsku alijansu na deo nekadašnjeg komunističkog sveta.
Na Zapadu se smatralo da je Rusija definitivno prihvatila univerzalne liberalne demokratske vrednosti i da je, istovremeno, toliko oslabljena da više nikada ne može predstavljati pretnju. Dimitri Sajms smatra da je Zapad napravio ključnu grešku kad je počeo da tretira Rusiju kao poraženog neprijatelja6.
Iako se posle Hladnog rata u pojedinim krugovima razmišljalo i o ukidanju NATO-a jer je dotadašnja njegova uloga okončana, Zapad je odlučio da proširi Severnoatlantsku alijansu na deo nekadašnjeg komunističkog sveta.
S druge strane, ima mišljenja da je Zapad bio previše tolerantan prema Rusiji, prelazeći preko nasilnog obračuna Borisa Jeljcina s protivnicima u Dumi 1993, njegovog sve autoritarnijeg ponašanja, stvarajući tako teren za dolazak Vladimira Putina na vlast, zatim blago reagujući na rusku vojnu intervenciju u Čečeniji 1994.
Ekomonska pomoć Zapada Rusiji od 1992. do 1997. (ne računajući privatne donacije) iznosila je oko 55 milijardi dolara. Doduše, procenjuje se da su ruski tajkuni u to vreme izneli iz zemlje nekoliko stotina milijardi dolara, a i da su zapadne kompanije izvlačile profit iz Rusije zahvaljujući povoljnim ugovorima koji su, istovremeno, bili na štetu Moskve, a što je Putin kasnije nazvao „kolonijalnim ugovorima“ insistirajući na njihovoj izmeni.
Kao jedan od ustupaka smatra se i poziv Rusiji 1998. da se pridruži grupi od 7 najrazvijenijih zemalja sveta – G7, uprkos njenim diskutabilnim kvalifikacijama za članstvo u ovom klubu, kao što su ekonomske perfomanse, politička stabilnost, ili nizak nivo korupcije. Rusija se nikada nije suočila sa komunističkom prošlošću. Staljin se još uvek smatra velikim liderom. Moskva tvrdi da je Džordž Buš stariji obećao Mihailu Gorbačovu, u vreme kad je razmatrano povlačenje sovjetskih trupa iz centralne i istočne Evrope, da se NATO neće širiti na prostor nekadašnjeg Varšavskog ugovora7.
Putinovo protivljenje da zemlje na granici s Rusijom uđu u NATO ima istorijsko utemeljenje i strateškog je karaktera. Još u 19. veku ruski stratezi smatrali su da je ruska carevina ranjiva na napade, jer nema prirodne, geografske barijere. Zbog toga joj je potreban cordon sanitaire kako bi obezbedila bolju zaštitu. To se pre svega odnosi na njene zapadne granice. Zbog toga, prema nekim procenama, iako iritiran potezom Gruzije, Putin je zapravo imao na umu Ukrajinu zbog njene posebne uloge u tom sanitarnom kordonu, a čije nastojanje da uđe u NATO itekako može da podrije rusku bezbednost8.
Prekretnicu je označio NATO napad na Srbiju 1999. uprkos protivljenju Rusije i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
Odnosi Rusije i Zapada, pre svega sa SAD, postajali su sve zategnutiji kako se NATO približavao njenim granicama. Istovremeno, pobeda prozapadnih snaga u demokratskim revolucijama u Gruziji i Ukrajini, u Kremlju je doživljena kao prikriveni pokušaj njenog zaokruživanja.
Putin smatra da je hipokrizija insistiranje SAD na širenju demokratije i da je u stvari reč o instrumentu ostvarivanja geostrateških interesa. Istovremeno, on je jačao popularnost i na ideji da stranci nemaju pravo da ocenjuju ruski politički sistem. Njegov slogan „suverena demokratija“ omogućio je pokriće za arbitrarnu i centralizovanu vladavinu. Kritike sa Zapada samo su mu pomogle da ojača poziciju i dezavuiše domaće oponente kao nelojalne i subverzivne.
Rusija je sve otvorenije pokazivala nezadovoljstvo tretmanom mlađeg partnera u odnosima sa Zapadom. Istovremeno, na devedesete godine sve više je gledala kao period poniženja, slično Vajmarskoj Nemačkoj posle Prvog svetskog rata.9 To najbolje ilustruje Putinova izjava iz 2005. da je raspad SSSR „najveća geopolitička katastrofa 20 veka“.10
Rusija je nastojala odmah po raspadu Sovjetskog Saveza da sačuva interese i uticaj na prostoru nekadašnje zajedničke države, lansirajući politiku „bliskog inostranstva“
Rusija je nastojala odmah po raspadu Sovjetskog Saveza da sačuva interese i uticaj na prostoru nekadašnje zajedničke države, lansirajući politiku „bliskog inostranstva“ (близкое зарубежье). Na međunarodnom planu insistirala je na poštovanju mehanizama uspostavljenih posle Drugog svetskog rata. U tom smislu zalagala se da Ujedinjene nacije budu ključno mesto za rešavanje svih pitanja. Njeno pravo veta u Savetu bezbednosti bio je jedan od poslednjih instrumenata u nastojanju da zadrži uticaj na globalnoj političkoj sceni. Rusija se protivi narušavanju nacionalnog suvereniteta. U tom smislu ona je do skora bila status kvo sila jer je zastupala princip ustanovljen još Vestfalskim ugovorom u 17. veku o suverenom pravu svake države da bez mešanja sa strane uređuje unutrašnje odnose. Zapadne zemlje su, pak, smatrale da je širenjem demokratije i globalizacijom političkih i ekonomskih procesa prevaziđen tradicionalni koncept suvereniteta koji služi raznim diktatorima kao pokriće za terorisanje svojih građana i etničkih manjina. Zastupnici te teze ističu da međunarodna zajednica mora da interveniše kada država krši prava svog stanovništva. Prema mišljenju Roberta Kagana, međunarodno pravo je u suštini od Vestfalskog ugovora štitilo autokratske režime, a sada demokratski svet želi da ukloni tu barijeru. Prema njegovoj oceni, u tom smislu je rat na Kosovu za Rusiju i Kinu bio dramatičniji nego invazija na Irak 2003.11 Istovremeno, pojedini autori poput Henrija Kisindžera upozoravali su na opasnost napuštanja koncepta nacionalnog suvereniteta.12
2. Nafta i gas kao političko oruđe
Sve tvrđi stav Rusije bio je poduprt i sve većim prihodima od nafte i gasa čija je cena vrtoglavo rasla do jula 2008. kada je barel „crnog zlata“ koštao 147 dolara. Kao rezultat, bruto društveni proizvod Rusije 1999. godine iznosio je 250 milijardi dolara, a 2007. – 1.200 milijardi dolara.13 Bogatstvo nacija očito ne vodi nužno globalnoj harmoniji, već često globalnom nadmetanju. To potvrđuje primer Japana na početku njegovog uspona krajem 19. veka.14 Geoekonomija je u funkciji geopolitike. Umesto Monteskjeovog ideala da trgovina prirodno vodi miru, bogatstvo nacija može biti i u službi ekonomskog imperijalizma. Ima mišljenja da ponašanje država bogatih energentima, pre svega Rusije, podseća na impeprijalizam velikih sila uoči Prvog svetskog rata, kao i da Rusija, Iran i Venecuela podsećaju na Sile osovine (Nemačka, Japan i Italija) uoči Drugog svetskog rata.
Rusija očito koristi energente kao političko oruđe, što je pokazala u zimu 2006. kada je privremeno obustavila isporuke gasa Ukrajini, kao i u nekoliko navrata nakon toga. Osim političkih razloga, Kremlju smeta što je Gruzija i glavni tranzitni pravac za energiju iz Centralne Azije ka zapadnim tržištima a koji zaobilazi Rusiju. Zato Moskva nastoji po svaku cenu da podrije izgradnju gasovoda „Nabuko“ koji finansira Zapad, i umesto njega realizuje svoje projekte „Severni tok“ i „Južni tok“ kako bi Evropu učinila zavisnijom od svojih energenata. Energija je u političke svrhe korišćena i u vreme Hladnog rata. Ima indicija da je CIA, da bi podrila Sovjetski Savez, osamdesetih godina uz pomoć Saudijske Arabije obarala cenu nafte tako da je 1986. i 1987. vrednost barela pala sa 30 na 10 dolara.15
Dramatičan pad cena nafte na svetskom tržištu na, u jednom trenutku, manje od 40 dolara za barel, u kombinaciji sa svetskom ekonomskom krizom, znatno je suzio finansijsku bazu za demonstriranje ruske moći. Posle višegodišnjih suficita, ruski budžet je prvi put 2009. u deficitu, umanjujući mogućnost ambiciozne modernizacije armije. Na unutrašnjem planu, u zemlji u kojoj je privredna stabilnost možda veća vrednost od političke slobode, Putinov režim, čija je popularnost počivala na tome da je ogromna većina građana uživala neke pogodnosti, osim male grupe političkih protivnika – sada se zbog pomanjkanja sredstava za rešavanje socijalnih problema suočava s nezadovoljstvom dela stanovništva.
1.3. „Planina jezika“ – tempirana bomba
Dok se Sovjetski Savez raspao relativno mirno po granicama federalnih republika, južni Kavkaz bio je jedino područje gde je taj proces praćen krvavim ratovima. Svakom iole boljem poznavaocu prilika bilo je jasno da je po nestanku sovjetske imperije ovaj deo sveta pretvoren u tempiranu bombu čija se eksplozija samo očekivala. Na ovoj „planini jezika“, kako su je nazivali arapski geografi, jer se na Kavkazu govori oko 40 jezika, za razliku od Balkana tek na prelazu 19. u 20. vek započinje proces nacionalne emancipacije.16 Na to je svakako uticala viševekovna vladavina velikih imperija, najpre persijske i otomanske, a potom ruskog carstva. Kavkaz je u 19. veku nazivan i „južni Sibir“ u koji je Moskva proterala Puškina zbog poeme „Ruslan i Ljudmila“, kasnije i Ljermontova.
Najviši planinski masiv u Evropi svakako je uticao na mentalitet naroda na raskršću puteva iz centralne Azije ka Evropi; Bliskog istoka ka Rusiji. Unakrsno ispresecane linije vera i nacija, potpirivane gasom i naftom, nisu mogle dugo da opstanu po nestanku Crvene armije i komunističke discipline. Bilo je mnogo starih računa koje je trebalo namiriti, mnogo spornih teritorija i bogatstva. Rivalstva na Kavkazu briljantno je opisao Kurban Said u ljubavnom romanu „Ali i Nino“ o Azeru Aliju i Gruzinki Nino i izdajničkoj ulozi prijatelja Jermenina, čija je radnja smeštena uoči i posle Oktobarske revolucije 1917.
1.4. Rusko oponašanje NATO-a
Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine i njegovo priznavanje od većine zapadnih zemalja, verovatno je po viđenju Rusije više ugrozilo međunarodni poredak, samim tim i njenu poziciju, nego NATO intervencija 1999. Rusija je intervenisala sa istim predtekstom kao i Zapad na Kosovu. Ona nije želela da njena akcija izgleda kao otimanje teritorije, već „sprečavanje genocida i zaštita malih naroda, odnosno njenih građana“. 17
Rusija je podsetila da su i SAD predvodile vazdušni napad na Srbiju i invaziju na Irak nelegalno, bez odobrenja Saveta bezbednosti.
Zamenik američkog državnog sekretara u administraciji Bila Klintona, Stroub Talbot smatra da Rusija sračunato oponaša terminologiju NATO-a u vreme napada na Srbiju, polazeći od toga da je Mihail Sakašvili ekvivalent Slobodanu Miloševiću, kao i da su Južnoosetini do napada ruske armije bili terorisani od Tbilisija na isti način kao kosovski Albanci od Beograda. Međutim, po njegovom mišljenju, „ta analogija okreće realnost i istoriju naglavačke. Tek posle iscrpljujućih diplomatskih pokušaja, NATO je krenuo u rat oko Kosova. To je učinio jer je bivšu ’autonomnu’ provinciju Srbija bacila na kolena, Miloševićev režim ubijao etničke Albance i proterivao ih iz njihovih kuća. S druge strane – Južna Osetija, mada je deo gruzijske teritorije – već dugo vremena je ruski protektorat, van domašaja Sakašvilijeve vlade“.18
Gotovo svi Gruzini, koji su činili trećinu stanovništva Južne Osetije, proterani su. U ratovima tokom devedesetih prognano je skoro 250.000 Gruzina iz Abhazije, koji su bili većinsko stanovništvo u tom regionu. Marko Atila Hoar sa Univerziteta Kingston u Londonu, tvrdi da se ruski napad ne može porediti sa akcijom NATO-a na Kosovu već više podseća na američku intervenciju u Gvatemali i Nikaragvi tokom Hladnog rata, ulogu Francuske u Ruandi tokom devedesetih ili britansku u Irskoj dvadesetih i na Kipru pedesetih godina.19
Imajući u vidu pomenute i ostale okolnosti, ruska akcija u Gruziji je, mada je mnoge iznenadila, zapravo bila logičan odgovor na napad gruzijske armije na Južnu Osetiju. U stvari, možda je veća dilema kako se Gruzija odlučila na ovaj poduhvat: na mig SAD, kako tvrde u Kremlju, ili je Rusija vešto namamila Sakašvilija u zamku kako bi imala izgovor da interveniše? Putin tvrdi da su SAD podstakle Gruziju na rat radi sopstvenih unutrašnjopolitičkih potreba. Ne ulazeći u analizu da li ova teorija zavere ima osnova, činjenica je da je Gruzija uživala bezrezervenu podršku Zapada, naročito posle „Revolucije ruža“ krajem 2003. Za SAD Gruzija je postala „svetionik slobode“ u tom delu sveta i preteča „demokratskih revolucija“, pre svega „narandžaste“ u Ukrajini.
Proteklih godina, države južnog Kavkaza ostvarile su znatan progres, kakav nije viđen u ostalim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza, što je u izrazitom kontrastu sa devedesetim godinama kada su zbog iscrpljujućih ratova, političke nestabilnosti i ekonomske krize – bile na ivici kolapsa. Gruzija je sve do 2003. godine, kada je na talasu „Revolucije ruža“ došao na vlast reformski orijentisani Mihail Sakašvili – bila propala država. On je pokrenuo korenite promene, kao što su iskorenjivanje korupcije, modernizaciju institucija, poreskog sistema. To je podstaklo strane investicije i rezultat toga je učetvorostručen budžet Gruzije i ponovna solventnost njene ekonomije. Ti uspesi, međutim, kao da su na neki način naveli novo gruzijsko rukovodstvo da se ponaša oholo. Tako su demonstracije opozicije u novembru 2007. ugušene silom, a Sakašvili je povremeno pretio da će silom reintegrisati separatističke regione.
SAD su u međuvremenu više godina odašiljale kontradiktorne poruke Gruziji, što je verovatno na kraju navelo vlasti u Tbilisiju da ne shvate na pravi način poslednja upozorenja da izbegnu vojnu avanturu.
Vašington je slao vojne instruktore da obučavaju gruzijsku armiju, uključujući zajedničku vežbu u julu 2008. sa oko hiljadu američkih vojnika, lobirao da Gruzija uđe u NATO, favorizovao njenu krhku demokratiju i, što je najvažnije, podržavao njen teritorijalni integritet u borbi protiv Rusije oko separatističkih regiona. Tbilisi je očito smatrao da će se SAD prećutno složiti s njegovom akcijom. Američki zvaničnici tvrde da ih Gruzija nije obavestila da će napasti Južnu Osetiju. Istovremeno, uspesi i samopouzdanje Gruzije od 2004. za Rusiju su bili glavna prepreka za ostvarenje „Putinove doktrine“ – prema kojoj bi trebalo da ona ponovo preuzme uticaj i kontrolu nad državama bivšeg Sovjetskog Saveza. U viđenju Kremlja gruzijska revolucija inspirisala je sličnu, „narandžastu“, u Ukrajini i potencijalno bi mogla da ohrabri talas revolucija u regionu koje bi na vlast dovele prozapadno orijentisane vlasti.
Moskvi je smetalo i nastojanje Gruzije da promeni pregovarački format, odnosno da se osim Rusije kao posrednici u razgovorima o statusu separatističkih regiona Južne Osetije i Abhazije uključe SAD i EU, kao i da osim ruskih mirovnih trupa budu angažovane i međunarodne, pre svega zapadne snage. Zapravo, od dolaska Sakašvilija na vlast, odnosi Rusije i Gruzije su napeti s prepuno incidenata. U međuvremenu, Moskva je nastavila politiku „puzajuće aneksije“ Južne Osetije i Abhazije, između ostalog i dodeljivanjem ruskih pasoša stanovnicima tih oblasti, kao i jačanjem veza, naročito posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Prema mišljenju pojedinih analitičara, među njima i moskovskog Pavela Felgengauera, Rusija se zapravo odlučila da vojno interveniše odmah posle NATO samita u Bukureštu 2008. na kome zbog protivljenja pojedinih evropskih članica, pre svega Nemačke i Francuske – nije dodeljen Akcioni plan članstva (MAP) Gruziji i Ukrajini.20
Petodnevni rat imao je katastrofalne posledice, pre svega po civile u Južnoj Osetiji i Gruziji. Istovremeno, vojna i civilna infrastruktura prilično su oštećene, tako da su reformski napori Gruzije, uključujući ubrzanu modernizaciju armije, vraćeni nekoliko godina unazad, a toliko željena reintegracija separatističkih regija Južne Osetije i Abhazije verovatno je neostvarljiva, makar u dogledno vreme. O uzrocima, samom ratu i posledicama detaljnije u narednim poglavljima. U svakom slučaju, ovi sukobi su označili početak nove ere u međunarodnim odnosima, ali ma koliko važan, rat u Gruziji nije uzrok nove konstelacije međunarodnih odnosa, već je posledica dubljih procesa još iz devedesetih godina. Slična paralela može se povući i sa Sarajevskim atentatom, neposrednim povodom za Prvi svetski rat, ali je njegov uzrok mnogo dublji: surevnjivost i nadmetanje velikih sila tokom nekoliko decenija.
1.5. Da li je Kosovo presedan?
Bez obzira na ratna stradanja, možda rusko priznavanje Južne Osetije i Abhazije ima dalekosežnije posledice po međunarodne odnose nego njena vojna intervencija u Gruziji. Skoro deceniju i po Kremlj je koristio te dve separatističke oblasti kao sredstvo pritiska na Gruziju i, istovremeno, adut u nadmetanju sa Zapadom da bi eventualno dobio ustupke na drugoj strani. Smatralo se da će se, bez obzira na nezadovoljstvo zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od većine zapadnih zemalja, Rusija uzdržati od sličnog poteza. Priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, međutim, Rusija je očito prešla crvenu liniju, odnosno dovela u pitanje granice povučene u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Postavlja se pitanje zašto se Kremlj odlučio na takav potez i da li će nastaviti sa sličnim s obzirom da je van granica Rusije ostalo bezmalo 30 miliona Rusa koji čine značajne političke grupe u Ukrajini, Kazahstanu, pribaltičkim zemljama? Zašto je Rusija priznala ove dve oblasti iako je znala da skoro niko u svetu neće slediti njen potez i da će to proizvesti podozrenje čak i saveznika, kao što su Kina i zemlje centralne Azije? Tome treba dodati i rizik da to ohrabri separatističke regione u samoj Rusiji, pre svega Čečeniju i još nekoliko nemirnih oblasti na severnom Kavkazu.
Na samom početku pregovora o statusu Kosova 2006, Moskva je skrenula pažnju da će eventualna nezavisnost te srpske pokrajine imati dalekosežne posledice, pre svega na sukobe u južnom Kavkazu i Pridnjestrovlju.
U vreme proglašavanja nezavisnosti Kosova, Putin je to okvalifikovao kao „nemoralni i protivpravni čin“21, koji će se „obiti Zapadu o glavu“.22
Dakle, Rusija se zalagala za univerzalne principe za ostvarivanje prava naroda na samoopredeljenje, upozoravajući da će nezavisnost Kosova stvoriti presedan, dok je Zapad tvrdio da je reč o jedinstvenom slučaju.
Deo analitičara, međutim, poput Bruna Kopitersa sa Slobodnog univerziteta u Briselu, smatra da Kosovo jeste po mnogo čemu specifičan ali da ne može biti jedinstven slučaj.
„Intrigantno je saznati zašto EU i dalje govori o ‘jedinstvenom slučaju’ a ne o ‘izuzetku’. Odgovor je jednostavan, jer se jedinstveni slučajevi ne dovode u vezu s generalnim principima, što nije slučaj sa izuzecima. Izuzeci podležu zakonskoj regulativi“.23 Kopiters smatra da bi secesionistička oblast trebalo da ispuni šest kriterijuma da bi njena nezavisnost bila priznata: pravedna stvar (just cause), ispravne namere (right intentions), krajnja nužda (last resort), legitimna vlast (legitimate authority), proporcionalnost, odnosno srazmernost (proportionality) i verovatnoća na uspeh (likelihood of success).24 Nijedan od tih principa – osim koncepta legitimne vlasti – nije sankcionisan u međunarodnom pravu. Prema Kopitersu, Kosovo ispunjava kriterijume pravedna stvar, ispravne namere i verovatnoća uspeha, dok su ostali diskutabilni.
Protivnici nezavisnosti Kosova potenciraju da je Kosovo, kao autonomna pokrajina, bilo deo Srbije. S druge strane, pobornici otcepljenja ukazuju da je ono, osim što je deo Srbije, istovremeno bilo zastupljeno u Federaciji.
Zbog toga Marko Atila Hoar smatra da je priča o „kosovskom presedanu“ mit. „Kosovo nije ekvivalent Južnoj Osetiji ni de jure niti de fakto. Kosovo je bilo konstitutivni član bivše jugoslovenske federacije. Stoga je njegov ustavni status bio mnogo bliži poziciji bivših jugoslovenskih (i sovjetskih) republika, čije je pravo na samoopredeljenje međunarodna zajednica – uključujući Rusiju – priznala, nego Južne Osetije, koja nije bila član bivše sovjetske federacije već jednostavno autonomni deo Gruzije“.25
Doduše, sovjetski zakon o secesiji iz 1990. predviđao je i da autonomni entiteti u okviru republika, kasnije samostalnih država, imaju pravo da ostanu u sastavu SSSR. Iako se SSSR u međuvremenu raspao, u Južnoj Osetiji i Abhaziji, kao osnov za secesiju od Gruzije, navode pravo da po osnovu tog zakona ostanu u međunarodno priznatoj pravnoj naslednici Sovjetskog Saveza – Rusiji.26
Slično je i u slučaju Kosova. Na Zapadu tvrde da bi posle raspada Jugoslavije eventualna reintegracija Kosova značila da se ono vraća u Srbiju bez šireg federalnog okvira koji bi ublažio vlast Beograda. Preciznije, bilo bi nemoguće da se ono vrati u autonomni status koji podrazumeva i direktnu zastupljenost u Federaciji.27
U prilog nezavisnosti Kosova navodi se i činjenica da je ono devet godina bilo pod upravom Ujedinjenih nacija, sa čime se složila i Rusija. Takođe se tvrdi da su pre proglašenja nezavisnosti oprobane sve mogućnosti da dve strane postignu dogovor. Istovremeno, ima osnova za tvrdnju da albanska strana nije ni bila zainteresovana za suštinske pregovore, jer joj je mnogo ranije obećana nezavisnost.
Osim pravnih argumenata, navodi se i stanje na terenu, odnosno da su srpske vlasti i oružane snage terorisale Albance.
U tom smislu, Kosovo je, kako navodi Mark Veler, prvi primer takozvanog „korektivnog otcepljenja“, odnosno kompenzacionog (remedial secession), kao izraz „krajnje nužde“ u zaštiti prava određene etničke grupe od drastičnog kršenja ljudskih prava. Drugi aspekt „korektivnog otcepljenja“ jeste povratak na silu otete teritorije.28 To je primer pribaltičkih zemalja koje su nasilno prisajedinjene Sovjetskom Savezu 1940. i proglašenje njihove nezavisnosti 1991. značilo je ispravljanje istorijske nepravde.
Već je raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije po granicama federalnih jedinica ukazao na manjkavosti i nespremnost međunarodnog sistema da se uhvati u koštac s pitanjima samoopredeljenja izvan konteksta dekolonizacije. U slučaju secesije ipak su ređi slučajevi dogovora kao što se Eritreja sporazumno odvojila od Etiopije, ili kao što je nestala Čehoslovačka.
Nužno je pronaći pravi balans između prava na samoopredeljenje i očuvanja teritorijalnog integriteta. Mada su oba principa sankcionisana u međunarodnom pravu, ipak je naglasak na očuvanju teritorijalnog integriteta država. To znači poštovanje legaliteta. U meri u kojoj sve etničke grupe u jednoj državi dobrovoljno prihvataju da ostanu u njenom sastavu, zadovoljen je i princip legitimiteta. Ukoliko, međutim, određena etnička grupa želi da se otcepi, pre svega ako je ugnjetavanja – nastaje ozbiljan sukob između prava na samoopredeljenje, kao demokratskog i legitimnog, i principa legaliteta oličenog u međunarodnom pravu koje sankcioniše očuvanje teritorijalnog integriteta država. Sukob ta dva principa u istoriji je uglavnom privremeno rešavan ratovima, tako što je pobednik nametao rešenje, ali je nezadovoljstvo poražene strane bilo izvor napetosti i novih sukoba. Međunarodni sud pravde treba da se izjasni na zahtev Srbije, uz odobrenje Ujedinjenih nacija, o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Bez obzira na presudu, činjenica je da su posle proglašenja nezavisnosti Kosova separatistički regioni još odlučniji u aspiracijama („ako može Kosovo, zašto ne možemo i mi“)29, a odnosi na međunarodnoj sceni još zategnutiji. Kosovska nezavisnost nije ključni uzrok međunarodnih podela, ali svakako postaje njihov simbol.
1.6. Autoritarni izazov Rusije i Kine
Ogromna većina zapadnih medija i političara odmah su počeli da porede avgustovski rat Rusije i Gruzije s Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća 1968, ili Hitlerovom invazijom na Sudete. Ruska vojna intervencija izazvala je veliku zabrinutost pa i strah, pre svega na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, jer se tamošnje države pribojavaju da bi i one mogle da postanu meta ukoliko se suprotstave politici Moskve. Time je, kako bi rekao Džordž Kenan, Rusija dovela susede u situaciju da biraju između statusa vazala i statusa neprijatelja.30 Ona svakako ne može više da računa na privlačnost svog modela ili ideološku manipulaciju kao u vreme Sovjetskog Saveza.
Ta zabrinutost bila je posebno izražena na južnom Kavkazu. Tako se Azerbejdžan, koji računa na podršku SAD, uzdržao od osude ruske intervencije, strahujući da bi sledeća meta mogao da bude njegov separatistički region Nagorno Karabah. Kremlj, pak, nastoji da pokaže da je vojna intervencija u Gruziji opravdana ali izolovana akcija i da Rusija želi da bude konstruktivan akter na međunarodnoj sceni. U tom cilju, dan uoči priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, 26. avgusta 2008, ruski predsednik Dmitrij Medvedev primio je predsednika Moldavije Vladimira Voronjina, uveravajući ga da rešenje za status njene separatističke oblasti Pridnjestrovlje treba tražiti isključivo u sastavu Moldavije.31 U međuvremenu, Rusija je posredovala u susretu lidera Azerbejdžana i Jermenije početkom novembra 2008, nastojeći da igra ulogu konstruktivnog i neutralnog posrednika.32 Prema mnogim procenama, međutim, Rusija je time želela da umanji značaj međunarodne posredničke „Minsk grupe“ (kopredsedavajući Francuska, Rusija i SAD) i nametne se kao nezamenljiv faktor kao u slučaju Gruzije. Jedan od ciljeva je i pridobijanje energentima bogatog Azerbejdžana da ih u potpunosti proda Rusiji po svetskoj ceni. Na taj način Moskva bi podrila napore Zapada da sagradi gasovod „Nabuko“ koji zavisi i od azerbejdžanskog gasa. Baku uviđa da je Gruzija posle avgustovskog rata veoma rizična ruta za tranzit gasa i nafte i zato ozbiljno razmatra ponudu Moskve. Istovremeno, Jermenija, godinama najvažniji saveznik Rusije na južnom Kavkazu, pribojava se da bi Moskva zbog geostrateških interesa mogla da žrtvuje Nagorno Karabah, odnosno da insistira na reintegraciji te separatističke oblasti u Azerbejdžan. Jermenija, čije se komunikacije i trgovina odvijaju uglavnom preko Gruzije, nastoji da otkravi odnose sa arhineprijateljem Turskom radi deblokade granice i uspostavljanja alternativnih kanala komunikacije.
Iako se EU aktivno uključila u postizanje primirja, pokazala su se njena ograničenja da pronađe najmanji zajednički imenitelj, zbog različitih interesa 27 članica prema Rusiji, odnosno različitim stepenom zavisnosti od njenog gasa.
Na širem planu kriza je nametnula pitanje kapaciteta EU, NATO i UN da se suoče s ključnim izazovima. Iako se EU aktivno uključila u postizanje primirja, pokazala su se njena ograničenja da pronađe najmanji zajednički imenitelj, zbog različitih interesa 27 članica prema Rusiji, odnosno različitim stepenom zavisnosti od njenog gasa.
Doduše, početkom septembra 2008. EU je suspendovala pregovore s Rusijom o strateškom partnerstvu, ali ih je obnovila u novembru. Iako je bilo zalaganja, poput republikanskog kandiata za predsednika SAD Džona Mekejna (John McCain) da se Rusija kazni, na primer, isključivanjem iz G8, preovladao je stav da treba izbeći vraćanje na hladnoratovski mentalitet koji bi proizveo dalju izolaciju Rusije. Umesto toga, prema rečima britanskog ministra spoljnih poslova Dejvida Milibanda (David), treba je uključiti u međunarodne procese, ali na praktičan i trezven način.33 Evropska unija ostala je u defanzivi – ona ne može da uspostavi jedinstvenu energetsku politiku, jer velike članice kao što su Nemačka i Francuska stavljaju naglasak na bilateralne odnose s Rusijom. Prema njihovom mišljenju, Rusija je isuviše važna da bi vođenje politke prema njoj bilo prepušteno isključivo Evropskoj komisiji i ostalim evropskim službama.
To Rusija vešto koristi, što je pokazala i kriza tokom zime 2008/2009. kada je zbog nesuglasica sa Ukrajinom prekinula snabdevanje EU gasom, dok je Brisel u početku pasivno posmatrao ističući da je to „komercijalni spor Moskve i Kijeva“.
Ta defanziva čudi tim pre što Rusija zapravo zavisi više od tržišta EU, nego obrnuto. EU uvozi 25 odsto gasa iz Rusije, dok Rusija prodaje dve trećine energenata na starom kontinentu. Tome treba dodati i da je 80 odsto stranih investicija u Rusiji iz EU, zatim moderne tehnologije.34 EU je postmoderna zajednica i njeni postmoderni instrumenti očito nisu predviđeni za suočavanje s tradicionalnim geopolitičkim izazovima. Profesor američkog univerziteta Džordžtaun Čarls King jedan od razloga vidi u tome što je EU nastala na neki način na narativu žrtve. „Nikada više ne možemo to sebi da učinimo“. Misli se na krvave sukobe u Evropi tokom istorije, uključujući činjenicu da je stari kontinent bio glavno poprište dva svetska rata.35
Jedna od posledica evolucije globalnog bezbednosnog ambijenta jeste promena same prirode i konteksta moći. Sve više je analiza koje se fokusiraju na „normativnu moć“, pre svega koju poseduje EU. Tako Jan Maners ukazuje na sposobnost EU da „oblikuje koncepciju šta je ’normalno’ u međunarodnim odnosima“.36
Rusija dovodi u pitanje tu normativnu agendu zapadnih liberalnih demokratija. Time se ističe napetost između primoravanja Rusije da postane „normalna“ država u okviru sistema predvođenog Zapadom i nastojanja da promoviše sopstvene norme, odnosno ključne principe za uređenje međunarodnih odnosa.
Rusija je zainteresovana za reviziju šireg okvira evropske bezbednosti. U dva govora u julu 2008. Medvedev je pozvao na pregovore o novom ugovoru o evropskoj bezbednosti radi stvaranja „istinski otvorenog i kolektivnog sistema bezbednosti“. No, na te inicijative Moskve za sada nema reakcija Zapada.
Moskva se zalaže za „demokratsku multipolarnost“ kao osnovu međunarodnih odnosa i kolektivnog vođstva u cilju rešavanja globalnih ekonomskih i bezbednosnih problema.
Ona smatra da je njena uloga marginalna u svetu u kome se stvaraju alternativni mehanizmi upravljanja poduprti globalnom strategijom SAD i evropskim projektom integracija. Uz slabosti regionalnih organizacija, to je rezultiralo neuspehom da se napravi suštinski otklon od hladnoratovske logike. To je primoralo Rusiju, koja je dominantna sila na postsovjetskom prostoru, da stvori svoju bezbednosnu „orbitu“. Ona teži da uspostavi „konsenzualnu hegemoniju“, kako je naziva Endrju Harel. To je direktno povezano s tradicionalnim geopolitičkim načinom razmišljanja koji karakteriše borba za „sfere uticaja“.37
Rusija je, dakle, tipični zastupnik pluralističkog modela međunarodnih odnosa koji počivaju na vestfalskom modelu „suverene jednakosti“.
Rusija je, dakle, tipični zastupnik pluralističkog modela međunarodnih odnosa koji počivaju na vestfalskom modelu „suverene jednakosti“. Zbog toga je od status kvo sile Rusija postala revizionistička sila koja nastoji da uspostavi ranije važeće međunarodne mehanizme, smatra britanski ekonomista Robert Skidelski (Skidelsky).38
Mada ima onih koji smatraju da je sukob u Gruziji označio povratak na Hladni rat, pri čemu novinar londonskog „Ekonomista“ Edvard Lukas (Edward Lucas) misli da „Zapad gubi novi Hladni rat a da nije ni primetio da je počeo“39, ipak prevladava mišljenje da Rusija nije ekonomski sposobna za to, a i ne želi. Putin je pragmatičan lider koji zna da bez pristupa međunarodnom tržištu na kome će Rusija prodavati svoj ključni proizvod – energente – ne može računati na obnovu moći. Prema mišljenju Roberta Kagana, neće biti ideološkog rata ali će rasti napetosti između demokratskih i autokratskih snaga. To je sukob koji traje od vremena prosvetiteljstva.40 Doduše, zbog ovih podela „međunarodna zajednica“, oličena pre svega u Savetu bezbednosti, sve je podeljenija između demokratskih i autoritarnih zemalja.
ato je na Zapadu neposredno posle rata u Gruziji ponovo aktuelizovana ideja o formiranju „Savez demokratija“ koji bi okupio zemlje liberalne demokratije kako bi se povećala njihova sposobnost da se suoče sa izazovima 21. veka. Prema Ivi Dalderu i Džejmsu Lindziju, delovanje tog saveza ne bi bilo ograničeno principom nepovredivosti suverniteta, kao u slučaju UN. To znači da bi mogao da interveniše u državama koje su pretnja bezbednosti drugih država ili ne štite prava i bezbednost svojih građana.41
Važna je i moralna osnova međunarodnog sistema. Tod Lindberg iz Huverovog instituta smatra da „zlatni standard legitimiteta nije jednoglasno donošenje rezolucije u Savetu bezbednosti, već sporazum između vlada koje imaju unutrašnji demokratski legitimitet“.
Zagovornici ove teze tvrde da stvaranje Saveza demokratija ne bi bilo na uštrb saradnje sa autokratskim režimima. Pojedini autori, poput Čarlsa Kapčana, međutim, upozoravaju na opasnost da se naspram „Saveza demokratija“ okupe autokratski režimi u svoj savez. Ruska reakcija na širenje NATO-a, zatim nezavisnost Kosova, ruska intervencija u Gruziji, zajednički rad s Kinom u okviru Šangajske organizacije za saradnju, nagoveštava mogući razvoj događaja.43
Prema mišljenju Timotija Gartona Eša, Rusija i Kina nisu samo velike sile koje izazivaju Zapad. One su i alternativne verzije autoritarnog kapitalizma, ili kapitalističkog autoritarizma. „To je potencijalno najveće ideološko nadmetanje s liberalnim demokratskim kapitalizmom od kraha komunizma“.44
Kao primer se navodi Kina, koja je uspešno primenila jedinstven model tržišne privrede zadržavajući politički monizam. Teško je, međutim, razdvojiti slobodno tržište od slobodnog društva. Farid Zakarija podseća na Marksovu maksimu da je s promenama ekonomskog temelja društva nužna i promena političkog sistema koji počiva na tim temeljima. To je poruka Kini da mora i politički da se liberalizuje.45 Bez obzira na relativno opadanje moći SAD i „rast ostatka“ sveta46, ne samo finansijsku krizu već i krizu neoliberalnog modela potpune deregulacije tržišta - činjenica je da se liberalni model demokratije pokazao ekonomski najefikasnijim, politički najslobodnijim i najfunkcionalnijim.
* * *
[1] Ahto Lobjakas, „Russian ’Paradigm Change’ Puts Neighbours Between A Rock And A Hard Place“, Radio Free Europe/Radio Liberty, October 29, 2008, http://www.rferl.org/content/Russian_Paradigm_Change_Puts_Neighbors_Between_Rock_And_A_Hard_Place/1336282.html
[2] Chris Patten, „Putin’s Gold Medal War”, Moscow Times, August 25, 2008, http://www.themoscowtimes.com/article/1016/42/370408.htm
[3] David Stromberg, „Russia’s Perception of Reality”, Jerusalem Post, September 22, 2008, http://www.jpost.com/servlet/Satellite?cid=1222017359698&pagename=JPost%2FJPArticle%2FPrinter
[4] Francis Fukuyama, The End of History and the Last Man, New York, 1992, p. 211.
Mada je njegova teza o „kraju istorije“ bila izložena mnogim preispitivanjima pa i kritikama, Frensis Fukujama i skoro 20 godina kasnije smatra da je u pravu.
„Osnovna premisa je i dalje validna. Problem sa razumevanjem ove teze u široj javnosti je što se pod istorijom podrazumeva samo ono što se događa. (Moja) hipoteza je usredsređena više na evoluciju ljudskog društva, smer kojim se krećemo i verovatno finalne destinacije u smislu forme vladavine. Dakle, bez obzira na oživljavanje autoritarizma u Rusiji i Kini, liberalna demokratija je i dalje jedina legitimna forma vlade koja je masovno prihvaćena. Naravno, nekoliko grupa se isključilo iz ovog procesa, kao što su islamski fundamentalisti, ali dugoročno gledano, ja sam prilično uveren da je demokratski sistem jedino održiv“. Videti u:Matthew Philips, „Francis Fukuyama: Back To The End Of History“, Newsweek, Septembar 2008, http://www.newsweek.com/id/160040
[5] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.13.
[6] Dimitri K. Simes, “Losing Russia”, Foreign Affairs, Vol. 86, No. 6, November/December 2007, http://www.foreignaffairs.org/20071101faessay86603/dimitri-k-simes/losing-russia.html
[7] „Russia vs Georgia: The Fallout“, International Crisis Group, Europe Report, No. 195, August 22, 2008, p. 14, http://www.crisisgroup.org/library/documents/europe/caucasus/195_russia_vs_georgia___the_fallout_web.doc
[8] Ibid, p. 11
[9] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.13.
[10] Putin u obraćanju ruskom parlamentu 25. Aprila 2005, http://kremlin.ru/appears/2005/04/25/1223_type63372type63374type82634_87049.shtml
[11] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.65.
[12] Henry Kissinger, „The End of NATO as We Know It“, Washington Post, August 15, 1999, p. B7.
[13] Eugene Rumer, „Another Hard Landing for Russia?“, Washington Post, August 13, 2008, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/story/2008/08/13/ST2008081302632.html
[14] ’Meidži Japan’ proklamovao princip – „bogata nacija, jaka armija“. Videti u: Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p. 24.
[15] Marshal I. Goldman, Putin, Power, and the New Russia Petrostate, Oxford University Press, New York, 2008, p. 49-54.
[16] Charles King, The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford University Press, New York, 2008, p. 8-9.
[17] „Georgia, Russia: South Ossetia and Abkhazia’s Options”, Stratfor, September 11, 2008, http://www.stratfor.com/analysis/georgia_russia_south_ossetia_and_abkhazias_options
[18] Strobe Talbott, „Russia’s Ominous New Doctrine?“, Washington Post, August 15, 2008, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2008/08/14/AR2008081403124.html
[19] Marko Attila Hoare, “The dangers of appeasement”, Prospect, Issue 150 , September 2008, http://www.prospect-magazine.co.uk/article_details.php?id=10361
[20] Павел Фельгенгауэр, „Это была не спонтанная, а спланированная война“, Новая газета , № 59, 14. aвгуста 2008, http://www.novayagazeta.ru/data/2008/59/04.html
[1] Luke Harding, „Kosovo breakaway illegal, says Putin”, Guardian, February 15, 2008, http://www.guardian.co.uk/world/2008/feb/15/russia.kosovo
[21] „Putin warns Kosovo will 'come back to knock' the West, as NATO envoy lashes out”, International Herald Tribune, February 22, 2008, http://www.iht.com/articles/ap/2008/02/22/europe/EU-GEN-Russia-Kosovo.php
[22] Bruno Coppietters, „The Recognition of Kosovo: Exceptional But Not Unique”, in: What is ‘just’ secession? (Is Kosovo unique)?, ed. by Michael Emerson, ESF Working Paper, No. 28, February 2008, p. 3, http://shop.ceps.eu/BookDetail.php?item_id=1601
[23] Ibid, p. 5-6.
[24] Marko Attila Hoare, „The dangers of appeasement”, Prospect, Issue 150 , September 2008, http://www.prospect-magazine.co.uk/article_details.php?id=10361
[25] James George Jatras, „Kosovo Prelude To Georgia?“, Washington Times, September 7, 2008, http://www.washingtontimes.com/news/2008/sep/07/kosovo-prelude-to-georgia/
[26] Marc Weller, „Negotiation the Final Status of Kosovo“, EU Institute for Security Studies, Chaillot Paper, No. 114, December 2008, p. 83-86, http://www.iss.europa.eu/uploads/media/cp114.pdf
[27]Ibid, p. 86.
[28] Dragan Štavljanin, „Rusija, Zapad i Pridnjestrovlje različito o Kosovu“, Radio Slobodna Evropa, 2. jun 2008, http://www.slobodnaevropa.org/content/Article/1119680.html
[29] Ahto Lobjakas, „Russian ’Paradigm Change’ Puts Neighbours Between A Rock And A Hard Place“, Radio Free Europe/Radio Liberty, October 29, 2008, http://www.rferl.org/content/Russian_Paradigm_Change_Puts_Neighbors_Between_Rock_And_A_Hard_Place/1336282.html
[30] „Russia Warns Moldova Against ’Georgian Mistake’“, Radio Free Europe/Radio Liberty, August 25, 2008, http://www.rferl.org/content/Russia_Warns_Moldova_Against_Georgian_Mistake/1193614.html
[31] Isabel Gorst, „Armenia And Azerbaijan Seek Peace Accord“, Financial Times, November 4, 2008, http://www.ft.com/cms/s/0/d1869526-a9f4-11dd-958b-000077b07658.html
[32] „Russia vs Georgia: The Fallout“, International Crisis Group, Europe Report, No. 195, August 22, 2008, p. i, http://www.crisisgroup.org/library/documents/europe/caucasus/195_russia_vs_georgia___the_fallout_web.doc
[33] Dmitri Trenin, Getting Russia Right, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, 2007, p. 107.
[34] Charles King, The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford University Press, New York, 2008, p. 247.
[35] Ian Manners, „Normative Power Europe: A Contradiction in Terms?“, Journal of Common Market Studies, Vol 40, no.2 (2002), pp. 235-258.
[36] Andrew Hurrell, „One World? Many Worlds? The Place of Regions in the Study of International Society“, International Affairs, 83, No. 1 (2007), p.141.
[37] Videti u: Stephen Sestanovich, „What Has Moscow Done?:Rebuilding U.S.-Russian Relations”, Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, pp. 12-28, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87602/stephen-sestanovich/what-has-moscow-done.html
[38] Videti u: Max Hastings, „The Russian Yearn for Respect in the Same Way as a Street Kid with a Knife“, Guardian, August 18, 2008, http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/aug/18/russia.georgia
[39] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.58.
[40] Ivo Daalder and James Lindsay, „Democracies of the World, Unite”, The American Interest, Vol. II, No. 2, November/December 2006, http://www.the-american-interest.com/ai2/article.cfm?Id=219&MId=6
[41] Videti u: Charles A. Kupchan, „Minor League, Major Problems: The Case Against a League of Democracies“, Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, pp. 96-109, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87607/charles-a-kupchan/minor-league-major-problems.html
[42] Ibid.
[43] Timothy Garton Ash, „China, Russia And the New World Disorder“, Los Angeles Times, September 11, 2008, http://www.latimes.com/news/opinion/la-oe-ash11-2008sep11,0,5312908.story
[44] Fareed Zakaria, The Post-American World, W. W. Norton &Company, New York & London, 2008, p. 102.
[45] Ibid, p. 1.
[2] Chris Patten, „Putin’s Gold Medal War”, Moscow Times, August 25, 2008, http://www.themoscowtimes.com/article/1016/42/370408.htm
[3] David Stromberg, „Russia’s Perception of Reality”, Jerusalem Post, September 22, 2008, http://www.jpost.com/servlet/Satellite?cid=1222017359698&pagename=JPost%2FJPArticle%2FPrinter
[4] Francis Fukuyama, The End of History and the Last Man, New York, 1992, p. 211.
Mada je njegova teza o „kraju istorije“ bila izložena mnogim preispitivanjima pa i kritikama, Frensis Fukujama i skoro 20 godina kasnije smatra da je u pravu.
„Osnovna premisa je i dalje validna. Problem sa razumevanjem ove teze u široj javnosti je što se pod istorijom podrazumeva samo ono što se događa. (Moja) hipoteza je usredsređena više na evoluciju ljudskog društva, smer kojim se krećemo i verovatno finalne destinacije u smislu forme vladavine. Dakle, bez obzira na oživljavanje autoritarizma u Rusiji i Kini, liberalna demokratija je i dalje jedina legitimna forma vlade koja je masovno prihvaćena. Naravno, nekoliko grupa se isključilo iz ovog procesa, kao što su islamski fundamentalisti, ali dugoročno gledano, ja sam prilično uveren da je demokratski sistem jedino održiv“. Videti u:Matthew Philips, „Francis Fukuyama: Back To The End Of History“, Newsweek, Septembar 2008, http://www.newsweek.com/id/160040
[5] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.13.
[6] Dimitri K. Simes, “Losing Russia”, Foreign Affairs, Vol. 86, No. 6, November/December 2007, http://www.foreignaffairs.org/20071101faessay86603/dimitri-k-simes/losing-russia.html
[7] „Russia vs Georgia: The Fallout“, International Crisis Group, Europe Report, No. 195, August 22, 2008, p. 14, http://www.crisisgroup.org/library/documents/europe/caucasus/195_russia_vs_georgia___the_fallout_web.doc
[8] Ibid, p. 11
[9] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.13.
[10] Putin u obraćanju ruskom parlamentu 25. Aprila 2005, http://kremlin.ru/appears/2005/04/25/1223_type63372type63374type82634_87049.shtml
[11] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.65.
[12] Henry Kissinger, „The End of NATO as We Know It“, Washington Post, August 15, 1999, p. B7.
[13] Eugene Rumer, „Another Hard Landing for Russia?“, Washington Post, August 13, 2008, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/story/2008/08/13/ST2008081302632.html
[14] ’Meidži Japan’ proklamovao princip – „bogata nacija, jaka armija“. Videti u: Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p. 24.
[15] Marshal I. Goldman, Putin, Power, and the New Russia Petrostate, Oxford University Press, New York, 2008, p. 49-54.
[16] Charles King, The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford University Press, New York, 2008, p. 8-9.
[17] „Georgia, Russia: South Ossetia and Abkhazia’s Options”, Stratfor, September 11, 2008, http://www.stratfor.com/analysis/georgia_russia_south_ossetia_and_abkhazias_options
[18] Strobe Talbott, „Russia’s Ominous New Doctrine?“, Washington Post, August 15, 2008, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2008/08/14/AR2008081403124.html
[19] Marko Attila Hoare, “The dangers of appeasement”, Prospect, Issue 150 , September 2008, http://www.prospect-magazine.co.uk/article_details.php?id=10361
[20] Павел Фельгенгауэр, „Это была не спонтанная, а спланированная война“, Новая газета , № 59, 14. aвгуста 2008, http://www.novayagazeta.ru/data/2008/59/04.html
[1] Luke Harding, „Kosovo breakaway illegal, says Putin”, Guardian, February 15, 2008, http://www.guardian.co.uk/world/2008/feb/15/russia.kosovo
[21] „Putin warns Kosovo will 'come back to knock' the West, as NATO envoy lashes out”, International Herald Tribune, February 22, 2008, http://www.iht.com/articles/ap/2008/02/22/europe/EU-GEN-Russia-Kosovo.php
[22] Bruno Coppietters, „The Recognition of Kosovo: Exceptional But Not Unique”, in: What is ‘just’ secession? (Is Kosovo unique)?, ed. by Michael Emerson, ESF Working Paper, No. 28, February 2008, p. 3, http://shop.ceps.eu/BookDetail.php?item_id=1601
[23] Ibid, p. 5-6.
[24] Marko Attila Hoare, „The dangers of appeasement”, Prospect, Issue 150 , September 2008, http://www.prospect-magazine.co.uk/article_details.php?id=10361
[25] James George Jatras, „Kosovo Prelude To Georgia?“, Washington Times, September 7, 2008, http://www.washingtontimes.com/news/2008/sep/07/kosovo-prelude-to-georgia/
[26] Marc Weller, „Negotiation the Final Status of Kosovo“, EU Institute for Security Studies, Chaillot Paper, No. 114, December 2008, p. 83-86, http://www.iss.europa.eu/uploads/media/cp114.pdf
[27]Ibid, p. 86.
[28] Dragan Štavljanin, „Rusija, Zapad i Pridnjestrovlje različito o Kosovu“, Radio Slobodna Evropa, 2. jun 2008, http://www.slobodnaevropa.org/content/Article/1119680.html
[29] Ahto Lobjakas, „Russian ’Paradigm Change’ Puts Neighbours Between A Rock And A Hard Place“, Radio Free Europe/Radio Liberty, October 29, 2008, http://www.rferl.org/content/Russian_Paradigm_Change_Puts_Neighbors_Between_Rock_And_A_Hard_Place/1336282.html
[30] „Russia Warns Moldova Against ’Georgian Mistake’“, Radio Free Europe/Radio Liberty, August 25, 2008, http://www.rferl.org/content/Russia_Warns_Moldova_Against_Georgian_Mistake/1193614.html
[31] Isabel Gorst, „Armenia And Azerbaijan Seek Peace Accord“, Financial Times, November 4, 2008, http://www.ft.com/cms/s/0/d1869526-a9f4-11dd-958b-000077b07658.html
[32] „Russia vs Georgia: The Fallout“, International Crisis Group, Europe Report, No. 195, August 22, 2008, p. i, http://www.crisisgroup.org/library/documents/europe/caucasus/195_russia_vs_georgia___the_fallout_web.doc
[33] Dmitri Trenin, Getting Russia Right, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, 2007, p. 107.
[34] Charles King, The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford University Press, New York, 2008, p. 247.
[35] Ian Manners, „Normative Power Europe: A Contradiction in Terms?“, Journal of Common Market Studies, Vol 40, no.2 (2002), pp. 235-258.
[36] Andrew Hurrell, „One World? Many Worlds? The Place of Regions in the Study of International Society“, International Affairs, 83, No. 1 (2007), p.141.
[37] Videti u: Stephen Sestanovich, „What Has Moscow Done?:Rebuilding U.S.-Russian Relations”, Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, pp. 12-28, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87602/stephen-sestanovich/what-has-moscow-done.html
[38] Videti u: Max Hastings, „The Russian Yearn for Respect in the Same Way as a Street Kid with a Knife“, Guardian, August 18, 2008, http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/aug/18/russia.georgia
[39] Robert Kagan, The Return of History and the End of Dreams, Alfred A. Knopf, New York, 2008, p.58.
[40] Ivo Daalder and James Lindsay, „Democracies of the World, Unite”, The American Interest, Vol. II, No. 2, November/December 2006, http://www.the-american-interest.com/ai2/article.cfm?Id=219&MId=6
[41] Videti u: Charles A. Kupchan, „Minor League, Major Problems: The Case Against a League of Democracies“, Foreign Affairs, Vol. 87, No. 6, November/December 2008, pp. 96-109, http://www.foreignaffairs.org/20081001faessay87607/charles-a-kupchan/minor-league-major-problems.html
[42] Ibid.
[43] Timothy Garton Ash, „China, Russia And the New World Disorder“, Los Angeles Times, September 11, 2008, http://www.latimes.com/news/opinion/la-oe-ash11-2008sep11,0,5312908.story
[44] Fareed Zakaria, The Post-American World, W. W. Norton &Company, New York & London, 2008, p. 102.
[45] Ibid, p. 1.