Invalidi ne postoje. Sve je to u glavi čovjeka, kaže u razgovoru za naš Radio, Hiljmnijeta Apuk.
Ova ekonomistica i pravnica, rođena s disproporcionalno niskim rastom, kaže da su potrebni snovi i ciljevi jer bez toga, život nije interesantan:
„Završila sam i uporedo studirala na dva fakulteta. To je bio motiv da se moram dokazati, da se trebam dokazati u sredini u koju živim, da mogu postići čak i više nego osobe koje nemaju probleme sa ograničenim mogućnostima. Naravno, imala sam veliku podršku porodice i to je jako bitno. Nije bilo lako, ali meni je to bilo interesantno. Imala sam motiv i išla sam sa tim motivom da ja jednog dana moram biti nezavisna osoba, makar u onom ekonomskom smislu, socijalnom smislu, i da imam mogućnosti da ponudim društvu neke rezultate, da postignem nešto zajedno i da doprinesem društvu.“
Ono što joj je najviše pomoglo kroz život bila je vozačka dozvola, a njen prvi automobil bio je Fićo, prilagođen njenom rastu u Novom Sadu:
„Polagala sam vozački ispit odmah po završetku gimnazije. To je bilo tako davno. Nije bilo lako ubediti auto-školu da me prime, da bi išla na obuku za vozača. Zašto pominjem vozačku? Zato što je meni taj auto meni pomogao da studiram redovno, da idem redovno za mojim kolegama na fakultetu, i da normalno završavam studije. S druge strane, ja kad sam u Mitrovici vozila auto, možda je bilo nas svega 15 žena u Mitrovici. Sve ove godine, auto osećam kao deo mog tela. Ali je to istovremeno bilo ohrabrenje u gradu za druge žene.“
„Evo vidite šta je život, nikad se ne zna kad će ta osoba sa ograničenim mogućnosti doprineti svojoj porodici i egzistenciji porodice.“
Apuk navodi da je najviše razočara kada se ljudima na vlasti, donosiocima odluka, ne može dokazati ko su ljudi za ograničenim mogućnostima, i stoga se nada da će se Zakon protiv diskriminacija realno implementirati.
Danas radi u Regionalnoj bolnici kao ekonomista, i to pre svega za njenu egzistenciju, dok sve ono što radi za svoju organizaciju, radi iz ljubavi i volonterski.
Nakon dugogodišnjeg rada u organizaciji, uspela je obezbediti i konsultativni status u UN-u, gde je na čelu organizacije Little people of Kosovo, ili Mali ljudi Kosova, učestvovala u izradi UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ali i na brojnim drugim zasedanjima. Kaže da je njen najveći uspeh upravo to što su joj otvorena vrata UN-a u New Yorku:
„Ulaz na ta vrata za mene je najveće dostignuće. Kad samu sebe pogledam, i kad samu sebe analiziram, tada se najsrećnija osećam i mislim da je to najveći moj uspeh - otvoriti vrata u UN-u, i dobiti šifru. Imam takav status da 10 ljudi sa sobom mogu da povedem u UN-u, bez pitanja ko su šta su. To je ogromno poverenje.”
Apukova navodi ceo ovaj put nije bio lak, a posebno da je žena sa ograničenim mogućnostima, a pored toga i pripadnica manjinske zajednice na Kosovu. Ali, kako kaže, sve što se hoće, može da se postigne:
“Ja ponekad kažem ne postoje invalidi. Ne postoje osobe za fizičkim oštećenjima. Sve je u glavi, i ako hoće, čovek može sve barijere da prevaziđe. Optimizam i snovi. Treba imati cilj i sanjati cilj, i sigurno ćete ga postići. Bez cilja i snova, nije interesantan život.”
Ova ekonomistica i pravnica, rođena s disproporcionalno niskim rastom, kaže da su potrebni snovi i ciljevi jer bez toga, život nije interesantan:
„Završila sam i uporedo studirala na dva fakulteta. To je bio motiv da se moram dokazati, da se trebam dokazati u sredini u koju živim, da mogu postići čak i više nego osobe koje nemaju probleme sa ograničenim mogućnostima. Naravno, imala sam veliku podršku porodice i to je jako bitno. Nije bilo lako, ali meni je to bilo interesantno. Imala sam motiv i išla sam sa tim motivom da ja jednog dana moram biti nezavisna osoba, makar u onom ekonomskom smislu, socijalnom smislu, i da imam mogućnosti da ponudim društvu neke rezultate, da postignem nešto zajedno i da doprinesem društvu.“
Ono što joj je najviše pomoglo kroz život bila je vozačka dozvola, a njen prvi automobil bio je Fićo, prilagođen njenom rastu u Novom Sadu:
„Polagala sam vozački ispit odmah po završetku gimnazije. To je bilo tako davno. Nije bilo lako ubediti auto-školu da me prime, da bi išla na obuku za vozača. Zašto pominjem vozačku? Zato što je meni taj auto meni pomogao da studiram redovno, da idem redovno za mojim kolegama na fakultetu, i da normalno završavam studije. S druge strane, ja kad sam u Mitrovici vozila auto, možda je bilo nas svega 15 žena u Mitrovici. Sve ove godine, auto osećam kao deo mog tela. Ali je to istovremeno bilo ohrabrenje u gradu za druge žene.“
Hiljmnijeta Apuk u Un-u
Po završetku rata, kada je bila zapaljena njena porodična kuća, bila je jedina koja je radila i izdržavala sedmočlanu porodicu - majku, brata sa snahom i njihovo troje dece:„Evo vidite šta je život, nikad se ne zna kad će ta osoba sa ograničenim mogućnosti doprineti svojoj porodici i egzistenciji porodice.“
Apuk navodi da je najviše razočara kada se ljudima na vlasti, donosiocima odluka, ne može dokazati ko su ljudi za ograničenim mogućnostima, i stoga se nada da će se Zakon protiv diskriminacija realno implementirati.
Danas radi u Regionalnoj bolnici kao ekonomista, i to pre svega za njenu egzistenciju, dok sve ono što radi za svoju organizaciju, radi iz ljubavi i volonterski.
Nakon dugogodišnjeg rada u organizaciji, uspela je obezbediti i konsultativni status u UN-u, gde je na čelu organizacije Little people of Kosovo, ili Mali ljudi Kosova, učestvovala u izradi UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ali i na brojnim drugim zasedanjima. Kaže da je njen najveći uspeh upravo to što su joj otvorena vrata UN-a u New Yorku:
„Ulaz na ta vrata za mene je najveće dostignuće. Kad samu sebe pogledam, i kad samu sebe analiziram, tada se najsrećnija osećam i mislim da je to najveći moj uspeh - otvoriti vrata u UN-u, i dobiti šifru. Imam takav status da 10 ljudi sa sobom mogu da povedem u UN-u, bez pitanja ko su šta su. To je ogromno poverenje.”
Apukova navodi ceo ovaj put nije bio lak, a posebno da je žena sa ograničenim mogućnostima, a pored toga i pripadnica manjinske zajednice na Kosovu. Ali, kako kaže, sve što se hoće, može da se postigne:
“Ja ponekad kažem ne postoje invalidi. Ne postoje osobe za fizičkim oštećenjima. Sve je u glavi, i ako hoće, čovek može sve barijere da prevaziđe. Optimizam i snovi. Treba imati cilj i sanjati cilj, i sigurno ćete ga postići. Bez cilja i snova, nije interesantan život.”