Steve Hanke za RSE: Posledice neuspeha reformi 1990. i danas se osećaju na Balkanu

Kada bi me sada pozvali ponovo da savetujem naslednice bivše Jugoslavije, predložio bih im da primene mnoge ideje koje sam dizajnirao 1990. kada sam bio savetnik Vlade Ante Markovića, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Steve Hanke (Stiv Henki), jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, koji je savetovao 21 zemlju, uključujući bivšu Jugoslaviju, BiH, Crnu Goru i Albaniju.

“Svakako bi detalji bili drugačiji zbog izmenjenih okolnosti, ali osnovna intencija bi ostala ista,” precizira Henki.

On govori kako je uspeo u suzbijanju inflacije u Jugoslaviji, te zašto su reforme na kraju propale.

Dok je bio savetnik u Crnoj Gori zbog rada na uvođenju konvertibilne marke 1999. godine, režim Slobodana Miloševića ga je optužio da je preplavio Srbiju lažnim dinarima, te da je francuski tajni agent koji stoji iza terorističke grupe “Pauk”.

Intervju: Stiv Henki

Objašnjava i kako je Singapur od jedne od najsiromašnijih zemalja 1965. sada među najbogatijima.

Zašto je arhitetka kineskih reformi Deng Sijaoping najveći praktičar tržišne ekonomije u istoriji, te zbog čega je Kina ipak i dalje siromašna država.

Za oporavak od sadašnje ekonomske krize izazvane pandemijom korona virusa kaže da će trajati mnogo duže nego što mnogi misle.

Stiv Henki je bio i savetnik u administraciji predsednika SAD Ronalda Regana (Reagan). Profesor je Univerziteta Džons (Johns) Hopkins.

Miloševićev upad u monetarni sistem 1990.

RSE: Pozvani ste 1990. da pomognete u sprovođenju ekonomskih reformi u tadašnjoj Jugoslaviji. Poslednji premijer Ante Marković je pokušao radikalne zahvate u još uvek socijalističkoj zemlji. Da li je bila iluzija da je moguće ekonomskim reformama prevazići političke razmirice po etničkoj osnovi koje su na kraju dovele do raspada Jugoslavije?

Pročitajte i ovo: Sto godina Jugoslavije: Raspad bio neminovan

Hanke: Kao što znate to je veoma komplikovana tema. Kada sam u januaru 1990. počeo da savetujem Vladu Ante Markovića na poziv potpredsednika Živka Pregla, smatrao sam tada da je inflacija endemski problem sa kojim se suočava Jugoslavija, jer je od 1971. u proseku godišnje iznosila 76 odsto.

To je neverovatna cifra, među najvećim u svetu. Jedino je u Brazilu bila viša – 162 procenta – i u Zairu 76,4 odsto. Stoga je, po mom mišljenju, bilo od presudne važnosti da se saseče inflacija kako bi se osigurala stabilnost sistema. Onda bi Markovićeva Vlada stekla kredibilitet i mogla da nastavi sa ostalim reformama kao što je privatizacija.

Fokusirao sam se na monetarnu reformu u Jugoslaviji i napisao sam knjigu na tu temu koju je objavio Ekonomski institut u Beogradu (“Monetarna reforma i razvoj jugoslovenske tržišne privrede”, 1991. – DŠ). Dosta toga smo postigli.

Nažalost, u decembru 1990. došlo je do haosa jer je Miloševićeva Socijalistička partija upala u jugoslovenski monetarni sistem, u suštini ukravši milione dolara iz centralne banke. Do kraja te godine bilo mi je jasno da su karte već podeljene i da će verovatno izbiti građanski rat.

Što god smo pokušali da uradimo, Milošević i njegovi ljudi su sabotirali.

Sto godina Jugoslavije, zemlje koje nema

RSE: Međutim, ni slovenački predsednik Milan Kučan niti hrvatski Franjo Tuđman nisu previše podržavali Markovića.

Hanke: To je tačno. Bilo je mnogo dugotrajnih tenzija u jugoslovenskoj federaciji koje je Tito držao pod kontrolom. Bilo je aktera koji su želeli da idu sopstvenim putem. U svakom slučaju, ja sam smatrao da ako se želi očuvati jugoslovenska federacija, onda je nužno suzbiti inflaciju. Uostalom, ja sam bio ekonomski savetnik a ne političar.

Stranci su znali malo o Jugoslaviji

RSE: Mnogi smatraju da ni tadašnja Evropska ekonomska zajednica nije blagovremeno reagovala omogućavanjem neophodnih kredita i nuđenjem Sporazuma o pridruživanju. Naravno, pitanje je da li bi to moglo da spase Jugoslaviju.

Hanke: Smatram da je napravljeno dosta grešaka. Mnogi strani političari i eksperti nisu znali skoro ništa o Jugoslaviji. Za vreme boravka u Beogradu tokom 1990. sreo sam se sa mnogim ambasadorima i drugim strancima i njihovo znanje o domaćim zbivanjima je bilo prilično slabo.

RSE: Da li ste imali priliku da tada lično sretnete Miloševića?

Hanke: Ne.

• Specijal RSE: 100 godina Jugoslavije

Optužbe da je Henki preplavio Srbiju lažnim dinarima

RSE: Da pređemo na Vašu ulogu u Crnoj Gori. Učestvovali ste u pripremama za uvođenje nemačke marke kao valute 1999. godine, sada je to evro. Takođe, angažovali ste se iste godine i u formulisanju strategije koja bi omogućila Crnoj Gori da funkcioniše kao nezavisna država.

Svojevremeno ste izjavili da ste te godine bili “obeležen čovek” od strane Miloševićevog režima kao lider krijumčarskog lanca i, istovremeno, tajni francuski agent. Šta je bila pozadina tih optužbi?

Hanke: Priča je jednostavna i sve je objavila državna novinska agencija Tanjug. Tadašnji ministar informacija (Goran Matić – DŠ) se oglašavao sa takvim tvrdnjama svaki dan. Dakle, izmišljali su stvari jer su smatrali pretnjom to što radim.

Ja sam o tim pitanjima, uključujući i uvođenju nemačke marke, napisao i knjigu sa Željkom Bogetićem na lokalnom jeziku (“Crnogorska marka”), koja je objavljena u tadašnjem Titogradu, odnosno Podgorici.

RSE: Dakle, optužili su Vas da ste preplavili tržište Srbije sa lažnim dinarima?

Hanke: Da. To se dešava svuda gde postoji inflacija i zbog kolapsa dinara u suženoj Jugoslaviji Milošević je morao nekoga da optuži. Odlučio je da okrivi mene za, navodnu, distribuciju lažnih dinara u Srbiji te da sam francuski agent. Naravno, to je sve bio nonsens.

RSE: A optužba da ste kao tajni francuski agent bili na čelu grupe “Pauk” čiji je bio cilj da ubije Miloševića?

Hanke: Da, ondašnji mediji u Srbiji su objavljivali takve priče. Koliko se sećam, vlasti su tada uhapsile dva lica koja su imala srpsko i francusko državljanstvo kao deo takozvane zavereničke grupe.

RSE: Na koji način su povezali Vas i grupu “Pauk”?

Hanke: Jednostavno su izmislili.

Ne bi bilo referenduma o nezavisnosti Crne Gore bez uvođenja marke

RSE: Kako iz ove perspektive gledate na učinak crnogorske ekonomije. Dosta je optužbi da je Milo Đukanović, koji se hrabro suprostavio Miloševiću, kasnije pretvorio državu u porodično vlasništvo. Mnogo je tvrdnji o korupciji, prljavom ruskom kapitalu početkom 2000-ih.

Hanke: Čitam to što vidim u štampi, ali ja sledim “pravilo 95 procenata”. Dakle, smatram da je 95 odsto sadržaja u medijima netačno ili nebitno. Ono što znam neposredno kada sam bio angažovan, jeste da je Đukanović preduzeo neophodne korake da nemačka marka postane legalno sredstvo plaćanja.

Posredovao sam u organizovanju različitih sastanaka u cilju Đukanovićevog upoznavanja sa važnim političarima u SAD. U svakom slučaju, zaključak je očigledan da ne bi bilo referenduma o nezavisnosti Crne Gore da nisu povučeni ti inicijalni potezi 1999., mislim pre svega na uvođenje nemačke marke.

RSE: To je apsolutno tačno. Ovde je reč o kasnijem razvoju događaja.

Hanke: O kasnijim događajima, na koje aludirate, čitao sam u medijima, ali nemam neposredne informacije, pa onda radije ne bih ništa o tome govorio.

RSE: Shvatam, ali očigledna su upozorenja EU, uključujući bivšeg komesara Johanesa Hana, da je Crna Gora previše zavisna od kineskih zajmova i da joj preti dužnička zamka.

Hanke: Da, čitao sam o tome, ali nemam neposredna saznanja.

'Kineska posla' u Crnoj Gori

U Crnoj Gori primenjeno ono što nije u Jugoslaviji

RSE: Učestvovali ste u pravljenju ekonomske strategije da Crna Gora može da funkcioniše kao nezavisna država. Koji su bili ostali njeni elementi, osim uvođenja nemačke marke?

Hanke: Ostali elementi strategije su bili zapravo istovetni onima koje sam dizajnirao u Beogradu 1990. za Jugoslaviju. Prvi korak je bila privatizacija, što je osim valutne reforme najvažniji korak. Dakle, cilj je bio da se u Crnoj Gori sprovede privatizacija sa uspostavljanjem zakonodavstva prilagođenom tržišnoj ekonomiji.

To je bilo 1999, znači prilično kasno, ali treba imati u vidu da Crna Gora nije bila Slovenija i Hrvatska već da je u to vreme zaostajala i situacija se nije mnogo promenila u odnosu na raniji period. Stoga sve što sam dizajnirao za Jugoslaviju, kasnije je bilo primenjivo za Crnu Goru.

Konvertibilna marka u BiH, redak faktor stabilnosti

RSE: Učestvovali ste i u Bosni i Hercegovini kao specijalni savetnik američke vlade 1996. u kreiranju valutnog odbora, koji je dogovoren na Dejtonskoj konferenciji. Uvedena je konvertibilna marka, prvobitno na šest godina. Ona je i dalje zvanično sredstvo plaćanja i veoma je stabilna.

Međutim, realna ekonomija je veoma krhka ne samo zbog političkih surevnjivosti uglavnom na etničkoj osnovi, već i izostanka ostalih ekonomskih reformi i postojanja snažnog klijentelizma, odnosno partijske kontrole u privredi.

Hanke: To je ista, stara priča. Pitao sam ambasadora Ričarda Holbruka tokom ručka u Hongkongu 1998. kako je došlo do toga da na Dejtonskoj konferenciji Milošević prihvati uvođenje valutnog odbora. On mi je rekao da su Srbi to učinili zbog pomenute knjige, koju sam napisao sa Kurtom Šulerom, u izdanju Ekonomskog instituta u Beogradu 1991. Milošević mu je rekao da su je proučavali i odmah je pristao.

Kasnije je Međunarodni monetarni fond bio neposredno zadužen za primenu dogovora o valutnog odboru. Moja supruga i ja smo otišli u Sarajevo u holandskom vojnom avionu, jer nije bilo puteva pošto su uništeni u ratu.

Moja uloga je bila da pripremim zakon za uspostavljanje centralne banke. Kao što ste rekli, bilo je predviđeno da konvertibilna marka bude u funkciji šest godina, ali i dalje se koristi, stabilna je i vole je u BiH, zbog čega su je zadržali.

Pročitajte i ovo: Primjena Dejtona kako kome odgovara

RSE: Kaže se da je ona jedno od samo nekoliko dostignuća iz tog vremena i pozitivnih aspekata u generalno turobnoj slici Bosne i Hercegovine.

Hanke: Osim konvertibilne marke, jedino što još ujedinjuje zemlju jesu istovetne registarske tablice automobila u celoj BiH. Tačno je da je realna ekonomija u lošem stanju. Da su primenjene mere koje sam predložio još 1990. situacija bi bila kudikamo bolja.

RSE: Ne samo zbog etničkih sukoba već, kao što sam pomenuo, klijentelističke ekonomije sa velikim uticajem političkih partija.

Hanke: Ljudi i dalje, u stvari, žive u jugoslovenskoj prošlosti, u Titovoj epohi.

Albanija nije prihvatila valutni odbor

RSE: Kakvo je bilo Vaše iskustvo u Albaniji?

Hanke: Albanija je veoma zanimljiva. Želeo sam da sprovedem reforme sa valutom kao u BiH, Bugarskoj, Estoniji, Litvaniji. Međutim, ministar ekonomije i potpredsednik Vlade Paško (Gramoz) i ja nismo uspeli u tome.

No, uspeo sam u nečemu drugome. Naime, pošto se to dešavalo neposredno posle pada komunizma, kada je Albanija imala zvanične veze samo sa Kinom, njeni političari su još uvek bili bez kontakata na međunarodnoj sceni. Upoznao sam ih sa zvaničnicima ostalih balkasnkih država zatim evropskim, što je ubrzalo njene međunarodne integracije.

Katastrofalne ekonomske politike na Balkanu

RSE: Kako biste ocenili sadašnju ekonomsku situaciju na Balkanu? Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se često hvali da je njen ekonomski rast među najvećima u Evropi. Međutim, realnost je drugačija uključujući i činjenicu da država plaća stranim investitorima i do deset hiljada evra po radnom mestu kao podsticaj.

Pomenuli ste da francuska vlada učestvuje sa 56 odsto u bruto društvenom proizvodu. Slično je i u Srbiji. Takođe, klijentelizam u ekonomiji je veoma izražen kao i u BiH.

Hanke: Imam dva pogleda na Balkan. Veoma mi se sviđa gostoprimljivost tamošnjih ljudi kao i geografija. Međutim, ekonomski okvir i politike su, generalno, katastrofalne.

Pročitajte i ovo: Kapčan za RSE: Ekonomska normalizacija nije garant i političke normalizacije

RSE: Zbog čega?

Hanke: Vi ste to već sumirali. Na primer, veliki upliv vlade u ekonomiju. Srbija ima veliki potencijal, ali ne mogu da zamislim da se bilo šta značajnije u njoj može raditi bez mešanja Vlade.

RSE: Zašto onda građani podržavaju takvu politiku?

Hanke: To već ne znam. Za to je potrebno da tim stručnjaka, među njima i psiholozi, sprovede dubinsko istraživanje zašto je taj subjektivni sentiment i dalje deo sistema. Takođe, prisutni su ostaci starog sistema, naročito u Srbiji.

Dužnička omča Jugoslaviji i državama naslednicama

RSE: Naravno, svedoci smo uspona populizma širom sveta, koji građani podržavaju, ali to nije tema ovog intervjua.

Osim inflacije, jedan od problema sa kojim se suočavala bivša Jugoslavija bio je i dug – oko 22 milijarde dolara, što je iznosilo 30 odsto njenog bruto društvenog proizvoda. Međutim, države naslednice duguju više od 140 milijardi dolara, odnosno više od 80 odsto BDP-a. Može li to da ugrozi njihovu budućnost? Mnogi mladi ljudi masovno odlaze sa Zapadnog Balkana.

Hanke: To je veliki problem i kamen oko vrata.

Pročitajte i ovo: 'Tamo gdje je dobro, tamo je domovina'

RSE: Kada ste došli u Jugoslaviju 1990. godine, da li ste smatrali da je njen dug takođe veliki problem?

Hanke: Da, jer se sećam da je tadašnja vlada saopštila da ne može da vraća dugove (bankrot proglašen 1982. godine – DŠ). To je i sada problem. Međutim, na osnovu podataka koje ste pomenuli teško je zaključiti kada je situacija bila teža, zato što je potencijal za ekonomski rast sada mnogo veći nego u vreme Jugoslavije. Stoga nije lako porediti.

Naravno, sadašnji dugovi su veliki. Na Balkanu je jedino dobre rezultate ostvarila Bugarska. Učestvovao sam u kreiranju valutnog odbora i bio savetnik predsednika Stojanova (Petar) 1997. godine. Postojanje valutnog odbora je značilo da je nemoguće da centralna banka kreditira vladu. Kao rezultat, fiskalna disciplina u Bugarskoj je veoma dobra i od nje jedino Estonija od svih članica Evropske Unije ima niži dug mereno prema GDP.

Ostale nesprovedene reforme iz 1990.

RSE: Došli ste u Jugoslaviju u trenutku kada je bila rastrzana raznim problemima. Međutim, njene naslednice sa izuzetkom Slovenije i delimično Hrvatske, još nisu dostigle nivo ekonomskog razvoja iz 1989.

Hanke: Zato što nisu sledile moj plan reformi iz 1990. Inače, najpre sam odbio poziv Živka Pregla tokom prvog sastanka u Beču da budem njegov savetnik. Rekao sam mu da sam klasični liberal i ne znam šta bih radio u komunističkoj Jugoslaviji.

Pregl je odgovorio: “zato i želimo da vas angažujemo. Potreban nam je neko ko će nam dati ideje kako da liberalizujemo ekonomiju”.

Dakle, da su primenjene moje preporuke – možda je to pusta želja i maštanje – moguće je čak i da ne bi bilo građanskog rata.

Kada bi me sada pozvali ponovo da savetujem naslednice bivše Jugoslavije, predložio bih im da primene mnoge od ideja koje sam dizajnirao 1990.

RSE: Dakle, to što ste sugerisali jugoslovenskoj vladi, bio bi predlog i sada državama naslednicama da sprovedu?

Hanke: Da, u principu. Svakako bi detalji bili drugačiji zbog izmenjenih okolnosti, ali osnovna intencija bi ostala ista.

Singapur od najsiromašnijeg postao najbogatiji

RSE: Nažalost, i 30 godina nakon se osećaju posledice.

Hanke: To što sam pisao 1990. slično je modelu Singapura, koji je primenio njegov lider Li Kvan Ju. Kada je stekao nezavisnost 1965. godine, Singapur je bio jedno od najsiromašnijih mesta na svetu, kudikamo u težem stanju nego bilo koja balkanska država.

Sada je jedno od najbogatijih mesta na planeti zato što je primenjen isti ekonomski model o kome govorimo. Li Kvan Ju je najpre ustanovio valutni odbor, kao što su to kasnije učinili Bugarska i BiH, što je omogućilo stabilnost, a onda je usledila liberalizacija.

Takođe, vladine institucije su znatno manje nego na Balkanu, bez ikakvog političkog i drugog uplitanja. Korupcija je svedena na nulu.

O prenošenju Pinočeove poruke Argentini

RSE: Savetovali ste vlade u 21. zemlji, od Rusije, Indonezije do Južne Amerike. Video sam i interesantan podatak da ste preneli poruku čileanskog lidera Augustina Pinočea argentinskom predsedniku Karlosu Menemu u trenutku kada su te dve zemlje bile na ivici rata. Šta je pozadina?

Hanke: Priča je veoma jednostavna. Moja supruga i ja sreli smo se privatno sa njim. Razgovarali smo uopšteno o Čikaškoj školi (poznata po teoretičarima koji su se zalagali za liberalizaciju ekonomije - DŠ), zatim o reformama u Čileu.

Pri kraju sastanka Pinoče mi je rekao da želi da prenesem poruku predsedniku Menemu da Čile ne želi da ratuje sa Argentinom (1978. godine zbog graničnog spora – DŠ). Prosledo sam tu poruku i iste sedmice prekinuto je zveckanje oružjem.

I Menem je želeo da sprovede reforme kao i Pinoče u Čileu prema programu Čikaške škole. Stoga mu nije odgovarao rat pa sve se brzo završilo kao što je brzo i počelo.

RSE: Zašto je Pinoče odabrao baš Vas da prosledi tu poruku a ne nekoga drugog?

Hanke: Zato što me je znao jedan od njegovih ministara. Moj jedini zaključak je da je Pinočeu savetovano da mogu biti osoba i emisar od poverenja. To je sve. To je bio moj prvi i poslednji sastanak. Ja sam bio jedini Amerikanac sa kojim se privatno sreo.

Čile najprosperitetnija zemlja u Južnoj Americi

RSE: General Pinoče je bio autoritarni lider i diktator, koji je optužen za smrt mnogih ljudi. Istovremeno je sproveo veoma radikalne ekonomske reforme.

Pročitajte i ovo: Čile: Zaplena 1,6 miliona dolara Pinočeove imovine

Hanke: Ekonomske reforme su bile izvanredne. Čile je najprosperitetnija zemlja u Južnoj Americi. Pinoče je prihvatio mnoge ideje Čikaške škole, uključujući privatno penziono osiguranje koje je verovatno najbolje na svetu. Upravo sam to želeo da primenim u Jugoslaviji.

Susret sa Putinom 1992.

RSE: Da li ste se sreli sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom tokom 1990-ih kada ste bili savetnik njegove vlade. Tadašnja i sadašnja situacija u toj zemlji se prilično razlikuju.

Hanke: Odgovor je -ne. Međutim, bio sam u kontatku sa mnogim važnim ličnostima, uključujući i Putinom koji je u to vreme bio pomoćnik gradonačelnika Sankt Petersbura Anatolija Sobčaka. To je bilo u maju 1992. godine – prvi i poslednji put.

RSE: Kada ste sreli Putina 1992. godine da li Vam je izgledao kao neko ko kasnije može postati neosporni lider?

Hanke: Sećam se odlično jednog detalja sa tog susreta tokom prijema koji je organizovao gradonačelnik Sobčak. Moja supruga je kazala: “ovaj čovek izgleda tipično ruski, hajde da razgovaramo sa njim”. Pričali smo tada sa Putinom o sasvim običnim stvarima.

Uspeh Rusije u privatizaciji poljoprivrede

RSE: On je tada bio samo deo državnog aparata, a sada neosporni ruski lider. Kakva je razlika između ruske ekonomije 1990-ih i aktuelnog stanja?

Putin o uzastopnim predsedničkim mandatima

Hanke: Velika priča u Rusiji, koju ljudi ne razumeju, jeste uspešna sveobuhvatna privatizacija poljoprivrednog sektora koju sam predložio. Sada je Rusija najveći izvoznik raznih žitarica na svetu. Nažalost, nije sprovedena privatizacija mnogih drugih segmenata privrede.

Da je to učinjeno kao sa poljoprivredom, ona bi danas bila kudikamo prosperitetnija.

Pokušavao sam da ubedim Viktora Černomidina, predsednika Gasproma i jedno vreme premijera, da prihvati uvođenje valutnog odbora i reformiše rublju, koja bi bila vezana da dolar, ali nije prihvatio.

Ekonomska kriza drugačija od dosadašnjih

RSE: Da pređemo na ekonomske posledice pandemije izazvane korona virusom. Rasprostranjen je strah da je udar kojem je sada izložena globalna ekonomija brži i jači ne samo od finansijske krize 2008. već i Velike Depresije kraje 1920-ih i početkom 1930-ih. Postoji li opasnost od ekonomskog kolapsa?

Pročitajte i ovo: 'Rizik od nove Velike depresije, veće nego 1929.'

Hanke: Karakter krize iz 2008. i uticaj virusa na sadašnje ekonomske probleme su potpuno različiti. Prethodna kriza je bila standardna recesija. Sadašnje teškoće su drugačijeg karaktera jer su vlade u cilju suzbijanja virusa posegnule za zatvaranjem mnogih ekonomskih aktivnosti što je uticalo na ponudu (the supply side), a to je različito i u odnosu na Veliku Depresiju iz 1930-ih. To se onda odražava i na potražnju, jer ljudi (koji su ostali bez posla) nemaju dovoljno novca ili ne žele da ga previše troše i oprezniji su.

Uspešni švedski model

RSE: Zbog toga se ekonomska situacija preko noći pogoršava. Tako je američka ekonomija zabeležila pad u drugom kvartalu za više od 32 odsto. Na početku pandemije postojala je nada da će ona relativno kratko trajati, pa bi zbog toga i ekonomski oporavak bio brz – u obliku slova ’V’.

Međutim, epidemiološka kriza traje mnogo duže, pa su samim tim i pesimističnije prognoze o poboljšanje ekonomske situacije. Sada se često pominje rast u obliku slova ’W’ ili ’U’, u najboljem slučaju. Nazire li se neko svetlo na kraju tunela?

Hanke: Zavisi od politike vlada. Ako se opredele za ono što je učinjeno u Švedskoj koja jedina ima koherentnu viziju u čemu je suština problema, što podupire Ustav koji je formulisan u 17. veku. Naime, u Švedskoj je antiustavno i nelegalno da vlada ograničava kretanje i slobode ljudi. Zato se glavni švedski epidemilogo Tegnel (Anders) opredelio da ne uvede lockdown, da ekonomija ostane otvorena.

Haotična situacija u SAD

RSE: U SAD postoji podela između predsednika Donalda Trampa (Trump) koji se zalaže da ekonomija bude otvorena i njegovog protivkandidata Džoa Bajdena (Joe Biden) koji je za opreznije mere.

Posljednja predsjednička debata prije američkih izbora

Hanke: U Švedskoj Tegnell ističe da nema sukoba interesa jer je svima stalo i do zdravlja i očuvanja ekonomije. Dakle, Šveđani drže ekonomiju otvorenom, tako da je šteta sa te strane mnogo manja nego u drugim zemljama, a istovremeno su uspeli da smanje broz zaraženih i preminulih od korona i ta stopa je znatno niža u poređenju sa drugima.

Što se tiče SAD, situacija je haotična. U nekim državama je ekonomija relativno otvorena i ima dobar učinak ne samo na tom planu, već i suzbijanju virusa. Na žalost, mnogi napisi u medijima su ili netačni ili nebitni.

Kada je reč o raznim slovima za označavanje brzine oporavka - ne mislim da će SAD uspeti da zabeleže nivo ekonomskih aktivnosti uoči izbijanja virusa – do 2022.

RSE: A kada je reč o ostalima? EU, Japanu, Kini koja među prvima beleži pozitivne stope rasta?

Pročitajte i ovo: Da li će kineska ekonomija biti teže pogođena od američke?

Hanke: Kina, u meri u kojoj su podaci koji iz nje stižu tačni, jeste na dobrom putu. U Evropi se, pak, situacija pogoršava. Velika je neizvesnost jer se po prvi put suočavamo sa situacijom u kojoj vlade zatvaraju ekonomiju kada je reč o ponudi.

Da je u pitanju standardna recesija, mogli bismo na osnovu sličnih modela da predviđamo buduće trendove. Međutim, u ovoj situaciji bez presedana teško je se osloniti na neko prethodno iskustvo. Stoga je 2022. godina, koju sam pomenuo kao mogući vremenski okvir za dostizanje nivoa pre pandemije, samo moja procena ali koja se ne oslanja na neki model.

Oporavak će trajati duže nego što mnogi misle

RSE: Pominjete ponudu, međutim opala je i tražnja jer su ljudi ostali bez posla i oprezniji su prilikom trošenja, a poznato je da je potrošnja jedan od glavnih pokretača moderne ekonomije.

Hanke: Tačno, ali to zavisi od tačke gledišta. Međutim, kao što sam rekao, ponuda generiše i tražnju. To ističu mnogi ekonomisti. Kejnz (Džon Majnard) je jedan od retkih koji se fokusirao na tražnju. Ja takođe smatram da fokus treba da bude na ponudi, jer ona generiše prihode što podstiče tražnju. U svakom slučaju, situacija je veoma neizvesna i oporavak će verovatno duže trajati nego što većina ljudi misli.

RSE: Jedan od ključnih problema trenutno je likvidnost, a dugoročno biće solventnost. Da bi osigurale likvidnost, SAD su usvojile stimulativne pakete od nekoliko hiljada milijardi dolara. Slične mere su primenile i EU, Japan i druge zemlje. Da li to kasnije može izazvati inflaciju, pa čak i hiperinflaciju?

Hanke: Veoma brzo su ubrizgane velike količine novca, što sam i ja preporučivao, jer da to nije urađeno došlo bi do sloma finansijskog sistema. Stoga smatram da su Federalne rezerve ispravno postupile. Međutim, sada je trenutak da se uspori upumpavanje novca zbog rizika od inflacije.

Nejednakosti stvara država a ne tržište

RSE: Jedan od paradoska sadašnje situacije je i da su najbogatiji uvećali svoj imetak tokom pandemije: u SAD za više od 700 milijardi dolara ili 20 procenata, dok je u jednom trenutku 46 miliona građana bilo bez posla. Kako je moguće da je kriza prilika za bogaćenje dok većina stanovništva pati?

Pročitajte i ovo: Most: Korona po leđima radnika i sirotinje

Hanke: To je lako objašnjivo. Ne samo bogataši već i ostali građani čiji su penzioni fondovi na berzi uvećali su imetak, zato što raste vrednost akcija zbog niskih kamatnih stopa jer su Federalne rezerve reagovale povećanjem novčane mase u opticaju kako bi osigurale likvidnost.

RSE: U pravu ste. Svedoci smo neviđenog rasta vrednosti berzi dok realna ekonomija posrće. Da li je takav ekonomski model održiv i, na kraju, pravedan?

Hanke: Nije ni normalna situacija da izbije pandemija. Stoga nije normalan ni ekonomski model koji neće zauvek trajati, jer ni virus neće biti stalno prisutan.

RSE: Shvatam, ali, na primer, Ilon Mask (Elon Musk) je uvećao svoje bogatstvo sa 24 milijardi dolara početkom godine na 115 milijardi u jednom trenutku samo za nekoliko meseci. Pitanje nejednakosti seže mnogo ranije, do početaka sadašnjeg ekonomskog modela u 1980-im. Pomenuli ste recesiju iz 2008. godine. I tada su vlada ubrizgale ogromne količine novca u nastojanju da spasavaju privredu, naročito velike kompanije jer su bile „isuviše velike da bi se dozvolilo da propadnu“. Zbog tog dodatnog novca i u to vreme su rasle berze.

Hanke: Nejednakost se u najvećoj meri stvara vladinim intervencijama i „burazerskim“ kapitalizmom, a ne delovanjem slobodnog tržišta.

RSE: Mislite da vlade rade u korist bogataša, u nekoj vrsti makar prećutne saglasnosti?

Hanke: Pitali ste me za model. Reč je mešovitom konceptu u kome vlada "meša supu", odnosno u mnogim slučajevima odlučuje čije će bogatstvo rasti.

RSE: Svedoci smo rastućih nejednakosti. Da li su one održive i fer?

Hanke: Optimalno učešće vlade u ekonomiji, odnosno sektora na koje ima uticaj, treba da bude između 10 do 15 odsto bruto društvenog proizvoda.

Međutim, u praksi je to mnogo više. U Francuskoj je to 56 odsto. Ako vlada odlučuje kako će se potrošiti 56 procenata bruto društvenog proizvoda, u njenim rukama je i odluka ko dobija a ko gubi. Dakle, vlada određuje pravila.

Maskovi automobili neodrživi bez vladine podrške

RSE: U slučajevima Džefa (Jeff) Bezosa, vlasnika Amazona, i Ilona Maska, kao najočiglednijih primera rasta bogatstva tokom pandemije. Da li je reč o intervenciji vlade, njihovim ličnim sposobnostima, činjenici da su iskoristili priliku za prodaju svojih proizvoda u trenutku kada su mnogi građani bili prinuđeni da ostanu kod kuće?

Pročitajte i ovo: Uprkos pandemiji i krizi Tesla prvi put do profita tokom cele godine

Hanke: U pitanju je više faktora. Razmotrimo primer Maska. On između ostalog proizivodi električne automobile koje u velikoj meri subvencioniše vlada. Električni automobili ne bi bili održivi da nije vladine podrške.

Drugo, vrednost akcija na berzama je dramatično porasla, za šta je Mask veoma zainteresovan zbog politike Federalnih rezervi da kamatne stope smanji skoro na nulu. Dakle, Mask profitira od vladinih politika na dva načina koja sam upravo pomenuo.

Kada je reč o Amazonu, on je iskoristio priliku zbog vladine odluke da uvede ’lockdown’, jer su mnogi ljudi naručivali robu onlajn preko ove kompanije. Takođe, i Bezosu ide u prilog rast berzi. Dakle, vlada je obojicu učinila bogatim.

Populistička ideja o povećanju poreza bogatima

RSE: Bilo je raznih ideja, poput predloga senatorke Elizabet Voren (Elizabeth Warren) da se na bogatstvo veće od milijardu dolara uvede ekstra porez od šest odsto. Da li je to realistično?

Pročitajte i ovo: Milijarderi još bogatiji, dok je 26 miliona Amerikanaca otpušteno

Hanke: To je užasna ideja.

RSE: Zbog čega?

Hanke: Time se ne bi prikupio dodatni novac u budžet, jer bi bogataši prebacili svoje poslove na Kajmanska ostrva i drugde. To su pokušavali da urade u Evropi ali bez uspeha.

To je populistička ideja. Elizabet Voren je levičarski populista. Bogataši imaju veoma vešte advokate koji pronalaze način za prebacivanje novca u Panamu, Švajcarsku i druga mesta.

RSE: Međutim, da li bi trebalo da postoji mogućnost takvog ofšor poslovanja, koje često služi za izbegavanje plaćanja poreza, jer tamo mogu da plasiraju svoj kapital samo bogati a ne i obični građani.

Bez čarolije iz "Čarobnog brega" Tomasa Mana

Hanke: Ja govorim o realnosti. Ofšor zone su stvarnost. Pitali ste za predlog Elizabet Voren i odgovorio sam da je to loša ideja. Videli ste kako su bogataši reagovali kada su francuske vlasti pokušale da podignu poreze.

Slično je i sa sankcijama. SAD su uvele sankcije mnogima, uključujući Fidelu Kastru pre više decenija, od dolaska komunista na vlast na Kubi. Međutim, on je pronašao način kako da ih zaobiđe.

RSE: Slično je bilo i sa međunarodnim sankcijama u Srbiji tokom 1990-ih.

Hanke: Naravno, u Srbiji su pronalazili način kako da prekrše sankcije odlazeći na Kipar. Tamo su se povezali sa lokalnim biznismenima, zatim ruskim i to je u mnogim slučajevima završilo u nekoj vrsti mafijaških aktivnosti. Stoga vladina intervencija često ima neželjene i negativne posledice.

RSE: Verovatno ste čuli za izjavu Vorena Bafeta (Warren Buffett) od pre desetak godina da je apsurdno da on plaća porez po nižoj stopi nego njegovi radnici i da to treba promeniti. Kako to komentarišete?

Hanke: Najpre, potrebna je istovetna, proporcionalna stopa oporezivanja za sve (flat tax) u SAD između 13 i 15 odsto, zašta se zalagala administracija Ronalda Regana.

Briljantne Reganove ekonomske reforme

RSE: Bili ste savetnik predsednika Regana, arhitetke novog ekonomskog modela koji se naziva „reganomika“, koji je omogućio neviđeni privredni rast. Istovremeno, mnogi kritikuju taj koncept da je uzrok problema, kao što je rast nejednakosti, ofšor poslovanje sa izbegavanjem plaćanja poreza, o čemu smo govorili. Kako gledate na Reganovo nasleđe skoro 40 godina kasnije?

Hanke: Mislim da je to briljantno nasleđe. Reč je o prosperitetu koje je ostvareno ne samo u Reganovoj eri, već i kasnije, naročito u vreme Bila Klintona (Bill Clinton), jer su tokom 1990-ih u velikoj meri reforme počele da daju rezultate.

Regan je, da kažem, pospremio kuću i stvorio temelj za odlične ekonomske perfomanse tokom njegovom mandata i, kasnije, Bila Klintona. Tada su znatno smanjeni porezi čime je podstaknuta ponuda (supply side), potpomognuta deregulacijom. Regan je oslobodio ekonomiju stega tako da je postala produktivnija. Od toga je imala koristi ne samo Amerika. Taj model su sledile i mnoge druge zemlje, uključujući i bivše komunističke.

Deng Sijaoping najveći tržišni reformator u istoriji

RSE: Među njima i Kina koja je postala deo procesa globalizacije.

Hanke: Najveće tržišne reforme u istoriji čovečanstva usledile su nakon govora Deng Sijaopinga u decembru 1979. godine. Deng je najveći praktičar tržišne ekonomije u istoriji.

Dakle, to nisu Regan, Tačer (Margaret), Pinoče u Čileu i Čikaška škola, iako su svi bili veliki reformatori. Privatizacija koja je započela u Kini bila je odskočna daska i uspela je da smanji siromaštvo kao niko do tada.

RSE: Da, Kina je ostvarivala u poslednje tri decenije do sada nezabeležen rast od deset odsto godišnje. Njena specifična mešavina tržišnih reformi i političkog monopola Komunističke partije nije mogla da opstane u Sovjetskom Savezu. Sada je mnogo kritika na račun aktuelnog kineskog lidera Si Đinpinga ne samo zbog represije nad disidentima, već i nastojanja da ograniči liberalne ekonomske mere koje je uveo Deng.

Hanke: U to nema sumnje. Si vraća unazad ono što je pokrenuo Deng.

RSE: U poslednje 2-3 godine, Kina i SAD su u trgovinskom ratu. Da li je to nagoveštaj definitivne “deglobalizacije” globalizacije, protekcionizma koji je bio izražen uoči Prvog svetskog rata i jedan je od njegovih uzroka.

Pročitajte i ovo: Hoće li Kina iskoristiti pandemiju da preuzme globalno vođstvo od SAD?

Hanke: Slažem se sa vama, to su negativni trendovi i nadam se da će biti zaustavljeni. Ja sam pristalica slobodne trgovine i modela Hong Kong.

Trgovinski deficit SAD nema veze sa Kinom

RSE: Kako komentarišete argumente predsednika Donalda Trampa da Kina godinama vara i zloupotrebljava SAD, jer koristi njegovo tržište za izvoz svojih proizvoda, a istovremeno se ponaša veoma protekcionistički kada je reč o njenom?

Hanke: To su istovetni argumenti koji su korišćeni u vreme dok je Regan bio predsednik SAD kada je reč o trgovini sa Japanom. SAD imaju trgovinski deficit od 1975. i to nema veze sa Japanom, Kinom ili bilo kojom zemljom.

Taj trgovinski deficit se stvara u samim Sjedinjenim Državama jer je nivo investicija veći nego štednje, što nije slučaj u Japanu i Kini. Dakle, dokle god u SAD bude manjak štednje, postojaće i trgovinski deficit i on nema nikakve veze sa zloćudnim aktivnostima Kine, poput krađe intelektualne imovine.

RSE: Pomenuli ste veliki trgovinski deficit SAD. One istovremeno imaju budžetski deficit, zatim državni, korporativni i druge vrste dugova. Pojedini ekonomisti smatraju da je to dugoročno neodrživo i da se SAD oslanjaju na dolar kao svetsku rezervnu valutu. Da li bi trebalo nešto menjati u tom modelu?

Hanke: U pravu ste, ali time opet dolazimo do pitanja koje sam postavio: zašto postoji manjak štednje. Vladin deficit najviše tome doprinosi. Dakle, trgovinski deficit u SAD je u mnogo čemu povezan sa fiskalnim deficitom.

Drugo, pitali ste me da li je to održivo? Jeste, jer smo od 1975. godine uvezli dosta kapitala. Mnogi ljudi širom sveta žele da investiraju u SAD i šalju novac, jer su povoljne okolnosti – zakoni, imovinska prava, a dolar je i dalje neprikosnoven.

Američki budžetski deficit je utrostručen u 2020-oj i dostigao je 3,1 hiljade milijardi dolara – najveći u istoriji - kako bi se pomogla ekonomija tokom pandemije. To će značiti da će i američki trgovinski deficit bio veliki, te da će uvoziti dosta kapitala. Međutim, do sada nije bilo problema sa tim.

Pitali ste me više puta da li je održivo. U ekonomiji ako nešto nije održivo – dođe mu kraj.

Kina je i dalje siromašna zemlja

RSE: Pomenuli ste veoma važnu ulogu dolara. U poslednje vreme Kina i Rusija nastoje da umanje njegov značaj u globalnoj ekonomiji. Takođe, sve učestalije se postavlja pitanje da li kineska ekonomija može da nadmaši američku.

Hanke: Biće joj potrebno mnogo vremena da to ostvari. Kada je reč o juanu, on ne može da potisne dolar, jedino ako bi postao konvertibilan. U tom slučaju bi mogao da igra veću ulogu na međunarodnoj sceni.

Međutim, do daljnjeg dolar ostaje jedina globalna valuta i ne vidim da će se to u dogledno vreme promeniti. Jednog dana će se to možda desiti, takođe da kineska ekonomija nadmaši američku mada je pitanje da li je njen rast održiv. Istovremeno, ona ima problem nedovoljnog priraštaja stanovništva tako u skorije vreme ne može da pretekne američku ekonomiju.

Pri tom treba imati u vidu dve različite stvari. Kada je reč o agregatnim parametrima, kineska ekonomija je velika i prema nekim indikatorima blizu američke, prema drugima još nije. S druge strane, ako se analizira snaga kineske ekonomije po glavi stanovnika, ona je još uvek siromašna zemlja. Takođe, pitali ste za nejednakost. Ona je u Kini najveća u istoriji civilizacije.

Da li je socijalna pravda iluzija?

RSE: Sebe smatrate klasičnim liberalom. Izjavili ste da Vam je nobelovac Milton Fridman (Friedman) bio mentor a drugi nobelovac Fridrih Hajek (Friedrich Hayek) porodični prijatelj. Njih dvojica su bili utemeljivači ekonomskog pravca koji je bio osnova za Reganovu novu politiku, koja se često označava kao neoliberalna.

Da su u prilici, kako bi njih dvojica ocenili sadašnju situaciju? Da li bi smatrali su tako zamišljali ostvarenje svojih ideja ili bi bili i kritični prema nekim trendovima?

Hanke: Obojica su bili giganti koji su ostavili traga u širokom spektru. Kada je reč o Hajeku, evo u rukama mi je njegova knjiga: “Pravo, zakonodavstvo i sloboda” (Law, Legislation and Liberty). Drugo poglavlje je naslovljeno “Iluzija socijalne pravde” (The Mirage of Social Justice).

Danas svi govore o socijalnoj pravdi. I vaša pitanja o produbljivanju nejednakosti spadaju u tu oblast. Hajek je pokazao da je to iluzija, da čak niko ne može ni da definište šta je to socijalna pravda, te da je ona kao koncept nonsens. Rasprava o ovoj temi na intelektualnom nivou bi uznemirila Hajeka.

RSE: Zbog čega bi Hajek bio uznemiren pokretanjem pitanja socijalne pravde?

Hanke: Niko je nije definisao. Ne možete da razgovarate o nečemu što niste definisali. Poglavlje devet pomenute knjige je naslovljeno “Socijalna, distributivna pravda”. Dakle, Hajek bi bio veoma zabrinut raspravom o ovoj temi.

Rizik od inflacije u SAD

Sada o Fridmanu. On je bio klasičan liberal, ali monetarista u tehničkom smislu. To znači da njegov model utvrđivanje ekonomskih perfomansi na osnovu rasta i količine novca u opticaju. Pri tom, treba obratiti pažnju na inflaciju i stvarni ekonomski rast koji ima svoja prirodna ograničenja i zavisi od mnogo faktora.

U SAD postoji prostor za takav rast potencijalno između 3 i 4 odsto. Međutim, ukoliko je priliv novca mnogo veći od te brojke, postoji rizik od inflacije. U ovom trenutku je količina novca u opticaju povećana za 29,8 procenata. Pitali ste me za rizik od inflacije. Fridman bi verovatno rekao da ona može dostići u ovakvim okolnostima 25 odsto.

RSE: Da li to znači da Fridman ne bi podržao ove mere tokom pandemije kao što je plasiranje dodatne količine novca od strane Federalnih rezervi?

Hanke: On bi podržao te mere na početku, ali je poenta da ako se nastavi njihova primena onda bi Fridman bio zabrinut.