Autor Carl Schreck, priredio Dragan Štavljanin
Kada se sledeće sedmice sretnu u Helsinkiju američki i ruski predsednik Donald Tramp i Vladimir Putin rukovaće se u gradu sa bogatom istorijom pregovora na najvišem nivou između Vašingtona i Moskve.
Po četvrti put će finska prestonica biti domaćin pregovora lidera dve najjače nuklearne sile, nastavljajući tako tradiciju ove zemlje kao neutralne teritorije na kojoj nekadašnji hladnoratovski neprijatelji nastoje da izglade nesuglasice.
- Zašto Evropa strahuje od sastanka Putina i Trampa?
- Kremlj: Putin i Tramp mogu razgovarati i bez pomoćnika
Finska se borila protiv sovjetskih snaga tokom Drugog svetskog rata, da bi 1948. potpisala sporazum sa Moskvom o saradnji. U strahu od moćnog suseda, Finska mu je dopustila značajan uticaj na svoju domaću i spoljnu politiku mada je formalno sačuvala nezavisnost.
Takav pristup - zbog čega je nastao termin "finlandizacija" - nastavljen je u narednih nekoliko decenija u kome je finska vlada nastojala da sačuva delikatan balans između dve hladnoratovske supersile, koje su koristile ovu nordijsku zemlju kao platformu za prikupljanje obaveštajnih podataka.
Nudeći Helsinki kao forum za pregovore između SSSR i Zapada, postala je važna strategija Finske, koja se nije priključila ni NATO niti Varšavskom ugovoru kako bi demonstrirala dobru volju kao neutralni geopolitički igrač.
"Iz finske perspektive, to je bio deo njene aktivne politike neutralnosti. Finska je bila između dva bloka - Istoka i Zapada - pa je nuđenje dobrih usluga međunarodnoj diplomatiji u funkciji jačanja njene pozicije", kaže za RSE finski istoričar Miko Majander.
KEBS 1975, Ford i Brežnjev
Najvažniji samit o bezbednosti tokom Hladnog rata održan je u finskoj prestonici 1975. godine, koji je rezultirao potpisivanje Sporazuma iz Helsinkija (KEBS), kojim su utvrđeni ključni principi - među njima teritorijalni integritet i poštovanje ljudskih prava - u odnosima SAD, SSSR i 33 evropske zemlje.
Američki predsednik Džerald Ford i sovjetski lider Leonid Brežnjev su takođe potpisali pomenuti sporazum i razgovarali o kontroli naoružanja, što je tadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer opisao "korisnim".
Leonid Brežnjev (drugi s leva) pozira u Ambasadi SAD sa Geraldom Fordom tokom prvog privatnog susreta
Razgovarajući sa Fordom ispred rezidencije američkog ambasadora u Helsinkiju, Brežnjev mu je poručio da ga SSSR podržava kao republikanskog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima u SAD, te "da ćemo sa naše (sovjetske) strane učiniti sve da se to i desi", istakao je sovjetski lider. Međutim, na izborima godinu dana kasnije pobedio je demokratski kandidat Džimi Karter.
Ford je odgovorio da očekuje da bude ponovo izabran izražavajući podršku "jačanju detanta", navodi se prema sovjetskom memorandumu o privatnoj konverzaciji dva lidera, koji je "rekonstruisan na osnovu parčića papira izvađenih iz Brežnjevljeve pepeljare" u holu u Helsinkiju 1975. gde je održan samit.
Organizacija pomenutog samita, na kome je potpisan Sporazum iz Helsinkija bio je "glavni cilj finske diplomatije početkom 1970-ih", kazao je za Radio Slobodna Evropa finski istoričar Jusi Hanhimaki.
"To je bio način da se dobije priznanje i Istoka i Zapada da je njena neutralnost stvarna", dodaje Hanhimaki.
Džordž Buš i Mihail Gorbačov u Helsinkiju 9. septembra 1990. godine
Buš i Gorbačov o Iraku
Sledeći američko-sovjetski samit u Helsinkiju održan je u septembru 1990. na kome su učestvovali Džordž Buš Stariji i Mihail Gorbačov. Njihovi razgovori su bili isključivo usmereni na iračku invaziju Kuvajta.
Dve godine pre toga, Bušov prethodnik Ronald Regan svratio je u Helsinki na putu za samit u Moskvi sa Gorbačovom. Regan je iskoristio trodnevni boravak u finskoj prestonici da održi govor u kome je naglasio "da nema istinske međunarodne bezbednosti bez poštovanja ljudskih prava".
Spor Klintona i Jeljcina oko NATO-a
Poslednji američko-ruski samit na vrhu u Helsinkiju održan je 1997. godine, na kome su Bil Klinton i Boris Jeljcin razmatrali široki spektar pitanja, uključujući žestoko protivljenje Moskve širenju NATO-a na prostor bivšeg Sovjetskog Saveza.
Bil Klinton i Boris Jeljcin na dvodnevnom samitu u Helsinkiju 21. marta 1997. godine
Međutim, prema saopštenju Bele kuće, razgovori su rezultirali sporazumom "o važnosti dizajniranja kooperativnih odnosa između NATO-a i Rusije".
Dva meseca kasnije, Rusija i Severnoatlantska alijansa su potpisale istorijsku mapu puta poznatu kao "Osnivački akt NATO-Rusija". Međutim, ovaj dogovor je opterećen nepoverenjem i međusobnim optužbama za kršenje nakon ruske aneksije Krima 2014. godine i podrške separatistima u istočnoj Ukrajini.
Tramp - Putin suočeni sa najvećim izazovima
Trampov i Putinov susret u Helsinkiju sledeće sedmice dolazi u trenutku kada su odnosi dve zemlje ozbiljno narušeni zbog mnoštva pitanja, među kojima su sukob u Ukrajini, ruska podrška sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu i optužbe Vašingtona na račun Moskve za mešanje u američke predsedničke izbore 2016.
Finska je postala članica Evropske unije nakon raspada SSSR. Nije ušla u NATO ali se priključila Partnerstvu za mir. Takođe, njene trupe učestvuju u mirovnim misijama Severnoatlantske alijanse.
Predsednik Finske Sauli Ninisto zadržao je kontakte sa Putinom uprkos tenzijama između Rusije i Zapada, a sreo se i sa Trampom u Beloj kući.
Istoričar Hanhimaki kaže da finski lideri "žele da vide svoju zemlju kao čvrsti deo Zapada iako nije članica NATO"-a.
Vladimir Putin sa finskim premijerom Paavom Liponenom i predsednikom Evropske komisije Romanom Prodijem u Helsinkiju tokom Samita EU - Rusija, 22. oktobar, 1999. godine
On dodaje da postoji zabrinutost u Finskoj "da predstojeći samit daje previše legitimiteta Rusiji i njenoj spoljnoj politici".
Međutim, "prevagu ima činjenica…da je organizacija ovakvog skupa jedini način da se ojača međunarodna pozicija Finske", zaključuje Hanhimaki.
Drugi finski istoričar, Majander, smatra da "iz finske perspektive, veoma je dobro da još možemo biti mesto za gradnju mostova".
On ističe da Finska takođe ima interes da samit uspe. "Mi kao susedi Rusije, želimo popuštanje zategnutosti između Zapada i Istoka. Ako možemo da u tome pomognemo, to je dobro i za nas", zaključuje Majander.