Vicepremijer Vlade Srbije i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić ne vidi mogućnost realizacije inicijative da se haškim osuđenicima omogući služenje zatvorske kazne u zatvorima u Srbiji.
„Ne vidim da sada postoji neko drugačije raspoloženje nego do sada. U međunarodnoj zajednici u Tribunalu ne vidim da se to raspoloženje promenilo“, kazao je Ljajić u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Srpski šef diplomatije Ivica Dačić izneo je takvu inicijativu pre dva dana u razgovoru sa generalni sekretarom Ujedinjenih nacija (UN) Antonijom Guterešom u Njujorku.
Ljajić podvlači da je Srbija sa ovakvom inicijativom prvi put izašla pre desetak godina.
„Nikada zvanično Srbija nije dobila neki konkretan odgovor. Dobijali smo samo različita objašnjenja o tome zbog čega taj zahtev teško da može da bude prihvaćen. Kao prvo postoji preporuka generalnog sekretara UN-a po kojoj je jasno da osuđenici ne mogu da izdržavaju kaznu na prostoru bivše Jugoslavije. To može da se povuče ukoliko bi se donela drugačija odluka. To je formalni razlog. Drugo objašnjenje koje smo često dobijali odnosilo se na to da Srbija u jednom periodu nije izručila sve optuženike, pre svega su tada na slobodi bili Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Goran Hadžić, pa smo uvek imali objašnjenje 'dok se ne izruče svi nije realno da govorimo o tome da se uopšte uđe u proceduru'. Manje-više, Tribunal je prebacivao lopticu na Savet bezbednosti UN-a ali je bilo važno mišljenje i haškog Tužilaštva i Tribunala“, navodi Ljajić i dodaje:
„Dakle, kao nezvanična objašnjenja to smo dobijali – da nije ralno da oni kao pozitivan signal preduzmu jedan takav potez sve dok svi optuženici ne budu izručeni. Kada su izručeni svi optuženici onda je usledilo novo objašnjenje, koje opet nije bilo zvanično, ali su ga svi u Tribunalu ponavljali, da oni sumnjaju da bi u Srbiji osuđenici imali povlašćeni tretman, s obzirom na raspoloženje u javnosti da se većina njih tretiraju kao heroji. Dakle, da se oni plaše da bi osuđenici bili u povoljnijem položaju nego, recimo, optuženici za neka druga krivična dela. To su ta tri razloga koja su sprečavala da se ta inicijativa uopšte pomeri sa mrtve tačke.“
Ljajić: Prebacivanje loptice
Uz ove razloge, treba dodati da Srbija ima još jednu neispunjenu obavezu prema Tribunalu, a to je izručenje radikala okrivljenih za nepoštovanje suda.
Naš sagovornik smatra da haški osuđenici ne bi imali bolji tretman u Srbiji, uprkos tome što se oni češće slave kao heroji nego što se tretiraju kao počinioci teških ratnih zločina.
„Ne vidim da bi oni imali bilo kakav bolji tretman. Njihov boravak u srpskim zatvorima podrazumeva strogi nadzor nad njima dok izdržavaju kaznu. Dakle, apsolutnu kontrolu uz mogućnosti da svakog trenutka Tribunal donese i drugačiju odluku“, uverava Ljajić.
Pitali smo ga i koji je bio motiv da Ivica Dačić iskoristi svoj susret sa Guterešom kako bi ponovio zahtev da preostalih 15 srpskih državljana, haških osuđenika, robijaju ostatak kazne u zatvorima u Srbiji:
„Neki od osuđenika su daleko od Srbije, porodice teže ostvaruju kontakt sa njima, negde postoji značajna jezička barijera i prepreke pa ne mogu da ostvaruju kontakte, time i neka svoja prava. Rekao bih da su humanitarni razlozi motivisali na jednu ovakvu inicijativu“, podvlači Ljajić.
Nebojša Pavković služi kaznu od 22 godine u zatvoru u Finskoj
"Šibanje mrtvog konja"
U komentaru Ljubiše Živadinovića, advokata haškog optuženika Nebojše Pavkovića koji služi kaznu u finskom zatvoru, provejava stav da je osuđenim ratnim zločnicima učinjena nepravda u Tribunalu: „To bi to trebalo da bude i nekakva satisfakcija za sve ono što se dešavalo, da ostakak kazne odsluže u svojoj zemlji.“
Na naše pitanje kako je Pavkoviću u finskom zatvoru, kaže da je što se tiče uslova, zadovoljan.
Inače, Nebojša Pavković je na 22 godine zatvora osuđen zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, što je rezultiralo brojnim masovnim ubistvima, zlostavljanjima i drugim zločinima nad tamošnjim civilima 1999. godine.
Svi optuženici izdržavaju ili su izdražavali kazne za najteža krivična dela ratnih zločina i genocida. U ratu na Balkanu je više od stotinu hiljada žrtava, sve još nisu prebrojane i identifikovane.
Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno, pravo smatra da se ministar Dačić udvara desničarskoj javnosti:
Dačićevo udvaranje desničarima: Nataša Kandić
„To je taj odnos-to su heroji, mi hoćemo naše heroje kod nas, da mi brinemo o njima.“
Praktično je izlišan zahtev Ivice Dačića jer niti Tribunal ima razloga da menja svoja pravila zarad Srbije, a niti to ima kad da učini i da bi hteo, kaže novinar Dejan Anastasijević:
„Tribunal je praktično pred zatvaranjem i ja bih rekao da u ovom slučaju Ivica Dačić šiba mrtvog ili polumrtvog konja.“
Dakle, traženi transfer zatvorenika moguć bi bio ili da Srbija potpiše ugovor sa Tribunalom, što je nemoguće, ili da se promeni Statut Tribunala što je takođe malo verovatno, kaže Anastasijević.
A što se tiče tretmana koji bi haški zatvorenici imali u Srbiji, za razliku od ministra Ljajića koji ne veruje da bi bili drugačiji od ostalih zatvorenika, Dejan Atanasijević je uveren: „Njih bukvalno tretiraju kao heroje i ako bi im se dozvolilo da ovde izdržavaju kaznu, nema nikakve sumnje da bi oni živeli kao kraljevi.“
Haški tribunal je svojevremeno sa 18 država potpisalo sporazum saHaškim tribulanom o izdržavanju kazni haških optuženika u njihovim zatvorima. Među potpisnicima nije ni jedna država regiona. Nijedan haški optuženik po pravilima Tribunala ne može da služi kaznu u svojoj zemlji.
Srpski osuđenici služe kazne zatvora u Franuskoj, Italiji, Poljskoj, Estoniji, Finskoj, Norveškoj, Danskoj, Nemačkoj.