Rigels Halili, antropolog, istoričar, filolog govori o srpsko-albanskim odnosima kroz istoriju. Njegova knjiga "Narod i njegove pesme" upravo je izašla u ediciji XX vek. To je prvo komparativno istraživanje albanske i srpske epike, u istorijskom, političkom i književnom kontekstu.
Halili je rođen u Albaniji, doktorirao je i radi na Univerzitetu u Varšavi. Srpski jezik je naučio u Beogradu gde je pripremao doktorsku disertaciju.
RSE: Da li u epskoj srpskoj i albanskoj poeziji ima više razlika ili više bliskosti? Znam jedino da gusle imaju i albanski narodni pevači i srpski.
Halili: Ja bih rekao da ima bliskosti, ne samo zbog gusala. Isti način pevanja, ista atmosfera, ista poruka pevanja – društvena funkcija – to je najveća bliskost između srpske i albanske tradicije. Društvena funkcija, to je najveća bliskost.
RSE: Zašto je kulturna bliskost osnova za sukobe a ne za saradnju i bolje razumevanje tih nacija?
Halili: Prvo, nisu se poznavali dobro, nisu znali o čemu peva druga strana i drugi pesnici, zbog različitih jezika. Druga stvar – to je instrumentalizacija epske pesme i epske tradicije zbog nacionalizma, u okviru nacionalne kulture. Definicija nacionalne kulture je: ono što je naše, to je najstarije, najbolje, naj, naj... A onda ne možemo ono što je najstarije i najbolje da delimo sa drugima.
RSE: Poznaju li Srbi i Albanci istoriju međusobnih odnosa?
Halili: Ja bih rekao da ne poznaju, ili bolje – misle da znaju, ali ne znaju. To je to.
RSE: Šta su najveće zablude?
Halili: Naravno – Kosovo. To je jedna od najvećih, ali ne samo to. Na primer, jedan od najvećih hrvatskih istoričara, Milan Šuflaj, napisao je knjigu o srpsko-albanskoj simbiozi do 17. veka, a to je pravi naučni rad, gdje je rekao da su Albanci i Srbi živeli u simbiozi, zbog religije, zbog vere, zbog jezika, sve do dolaska Osmanlija na Balkan. Mi to ne znamo, a ne vidim da ni Albanci ni srpski istoričari citiraju tu knjigu, a to je možda jedan od mogućih načina interpretacije naše zajedničke istorije.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju nedelje: Rigels Halili
RSE: Da li je to razlog zašto ste Vi deset godina svog profesionalnog života posvetili ovoj knjizi?
Halili: Ja sam hteo da pročitam što više.
RSE: Vi ste ovu knjigu sad videli prvi put, u našem studiju?
Halili: Da, to je prvi put da vidim tu knjigu. Moram da kažem da imam puno emocija i radujem se.
RSE: A na albanskom jeziku još nije izdata?
Halili: Ne, nije. Ja prevodim sam na albanski.
RSE: Jedno političko pitanje: kako Vi razumete zašto i kada je Srbija izgubila Kosovo?
Halili: To je vrlo komplikovano pitanje. Rekao bih da je Srbija imala sto godina da razume Kosovo, a nije ga razumela. I izgubila je Kosovo, ne 2004, ne 2008, ne 1999, čak ni 1989. godine. Izgubila je Kosovo 1912. godine, kad nije razumela da Albanci nisu samo plemena, nego da postoji jedan novi narod na Balkanu, koji treba da se poštuje, koji ima svoje interese i sa kojim treba da se razgovara, a ne da se pravi neki unutrašnji orijentalizam.
To nije novo pitanje, to je stara polemika između Dimitrija Tucovića i Vladana Đorđevića. Iste godine, 1913, Đorđević izdaje svoju knjigu "Albansko pitanje i velike sile", gde kaže da su Albanci ludaci, da ne znaju ništa, a iste godine, 1912, Dimitrije Tucović kaže – jer bio je tada na Kosovu – "Moramo da pričamo drugačije s Albancima. Ipak su to naše komšije.". Dakle, albansko- srpska priča da bude neka nova priča, ne samo politička, nego i kulturiloška, istorijska....
RSE: A da li se priželjkuje u Prištini i Tirani priključenje Kosova Albaniji, jednom u budućnosti?
Halili: Rekao bih ne. Ne postoji taj politički plan. Čak i sad se to može videti. Na primer, baš nedavno kad je dolazio predsednik albanske vlade Edi Rama u Srbiju – rekao je da Srbija mora da prizna Kosovo, a na Kosovu su rekli: "Zašto Edi Rama govori u naše ime? Mi imamo našu državu, možemo mi sami da govorimo kao Albanci, kao ljudi s Kosova".
Edi Rama prilikom posete u Beogradu rekao da Srbija mora da prizna Kosovo
Ne znam da li se u Srbiji vidi ili ne, ali postoji tenzija između Albanaca sa Kosova i Albanaca iz Albanije. Ne kažem da ne postoji osećaj da smo svi Albanci, taj osećaj postoji, ali ipak – to su dve različite nacije. Ove u Albaniji razlikuju se od ovih sa Kosova. Sada se te razlike ipak vide.
RSE: Vratimo se Vašoj knjizi. Da li je Vaša inspiracija za pisanje knjige, (zlo)upotreba epa u burnim vremenima eksplozija nacionalizma na Balkanu?
Halili: Da, to je to. Imao sam negde 20 godina, bio sam tada student i čuo sam za epske pesme. Ništa o srpskim epskim pesmama nisam znao. A moj profesor, pokojni profesor, rekao je da tu ima sličnosti, ali da su ipak naše starije. Tada je bilo vreme revolucije u Albaniji, mladi su se bunili i nisu ništa prihvatali zdravo za gotovo, pa sam i ja pomislio – hajde da to istražim, da vidim šta ima kod Srba.
RSE: To je polemika, koja traje od početka 19. veka, oko toga čija je zapravo starija epska poezija, Slovena ili Albanaca. Kakav je Vaš odgovor?
Halili: Rekao bih da nije u pitanju čija je tradicija starija. Svi su tu živeli zajedno. I u srpskoj tradiciji ima nešto što je samo srpsko, a ima nešto što je balkansko. I u albanskoj tradiciji ima nešto što je samo albansko, a ima i nešto što je samo balkansko, čak i šire. Ne bih rekao ko je prvi stvorio te pesme.
RSE: Mi se svakako nećemo baviti time ko je prvi, jer je to potpuno nevažno. Da li je političkih zloupotreba bilo na obe strane?
Halili: Jeste, naravno. Politički je bilo da se kaže: "Evo, mi smo najstariji narod!". Vuk Karadžić je to radio u jednom potpuno drugom kontekstu, kada su Srbi već došli u Evropu, bili su vidljivi u Evropi kao narod, Prvi, Drugi ustanak, Obrenovići, Karađorđevići itd, ali je trebalo dokazati da imaju i jaku kulturu.
A Albanci su došli nešto kasnije sa tom tradicijom, ja bih rekao početkom 20. veka, kad su rekli: "Evo, i mi smo tu! I mi smo na Balkanu", ne samo oni, Sloveni i Grci. I mi imamo našu malu tradiciju, koja, bogami, nije najgora, hajde da kažemo da je naša nešto starija, naročito od slovenske i grčke, jer Sloveni su došli na Balkan, a nacionalna istoriografija Albanije kaže da su Albanci uvek bili tu, od Ilira. I to nije istina, to nije tako.
Prva stranica knjige Rigelsa Halilija "Narod i njegove pesme"
RSE: Vi ste napisali da osim posledica, istorijski događaji ostavljaju i pesmu. Koliko u epskim pesmama ima istorijske istine?
Halili: Naravno da ima istine. Impuls i prvi motiv im je događaj, istorijski događaj. To je istina, ali to je istina viđena od tog pesnika koji je možda čuo šta se desilo, možda čak i video šta se desilo, a tokom razvitka pesme, posle sto, dvesta godina, ona se menja pa se menjaju i "istorijske istine" u njima.
RSE: Da se vratimo na priču o tome koliko poznajemo istoriju međusobnih odnosa. Iz današnje vizure izgleda da su Srbi i Albanci stalno bili u konfliktu. Međutim, to nije istorijska istina.
Halili: Nije to istorijska istina. Čak nisu bili samo u konfliktu i u vreme konflikata. O tome mi ne znamo i o tome se malo priča – čak i u '99 bilo je Srba koji su pomogli Albancima, i 2004. bilo je Albanaca koji su pomogli Srbima. Imamo i negativnu priču, ali ima i pozitivnih primera. U 17. veku imali smo zajedno albansko-srpske ustanke, za vreme Velike seobe Srbi i Albanci su se zajedno borili protiv Turaka, čak i za vreme Prvog srpskog ustanka bilo je Albanaca koji su se borili zajedno sa Srbima.
Godine 1912. Srbi su pomogli Albancima u albanskom ustanku, velikom ustanku 1911. godine. Posle Drugog svetskog rata Albanija i Jugoslavija su imale vrlo dobre odnose. Čak je bila ideja da se pravi konfederacija. To je bila Titova ideja i Georgi Dimitrova.
Naravno, postoji problem Kosova. Posle balkanskih ratova i posle, ja bih rekao, srpske okupacije Albanije 1913. godine, počelo je da se menja međusobno viđenje. Albanci su zaključili da Srbi ne smeju da im budu prijatelji, da su agresori.
Posle Drugog svetskog rata Albanija i Jugoslavija su imale vrlo dobre odnose
RSE: Koliko znam, okončali ste zajednički projekat, vrlo zanimljiv, sa Vašim kolegom iz Beograda, Aleksandrom Pavlovićem. O čemu je reč?
Halili: Nas je bilo četvoro radili su sa nama i Gazela Pudar Draško i Adriana Zaharijević. Mi smo radili zajedno na tom projektu. Pravili smo jednu još deblju knjigu koja se zove "Figura neprijatelja". Projekat je imao za cilj da promoviše politiku prijateljstva, a ne neprijateljstva.
Cilj je bio da analiziramo unutrašnji diskurs, albanski diskurs i srpski diskurs, ali ne da Albanac piše o Srbima i Srbin o Albancima, nego Albanac o Albancima, Srbin o Srbima – na kritički način, da vidimo kako se stvara jedan diskurs mržnje, mržnje ne samo u politici, već i u jeziku, stvarnom jeziku, u medijima, od početka do kraja 20. veka. To je bio naš cilj.
Zanimljivo je da nismo dobili finansijsku podršku niti od albanskih niti od srpskih institucija, nego od švajcarskih institucija. Centar tog projekta bio je Institut za filozofiju i društvenu teoriju Beogradskog univerziteta i KPZ Beton, koji je bio naš izdavač, a na Kosovu "Ćendra multimedija" (Quendra Multimedia). To je bio jedini projekat u kome su bili samo istraživači iz Albanije, sa Kosova i iz Srbije, i svi zajedno su napisali 24 članaka koji manje-više opisuju kako se stvara ta tradicija mržnje.
RSE: Svojevremeno ste u jednom tekstu, koji je izazvao dosta medijske pažnje, analizirali dva dokumenta, Memorandum SANU iz 1986. godine i Platformu za rešenje albanskog nacionalnog pitanja objavljenu 1998. Koliko su ova dva dokumenta "živa" i danas?
Halili: Ja bih rekao da oni nisu živi kao dokumenti, nego su još žive ideje – ideja da su Srbi bili žrtve i da je Srbija stradala u okviru Jugoslavije, a što se tiče Albanaca, ideja da smo još podeljeni narod u dve države, Kosovo i Albaniju.
Ideje su još žive, i kod naučnika, ali pre svega u udžbenicima. To su ideje koje u udžbenicima imaju i naši đaci, i đaci u Srbiji, imamo isti diskurs – svako u drugom vidi krivca i zločinca, a sebe samo kao žrtvu. Samokritički pogled ne postoji.
RSE: Vi ste u ovoj knjizi dosta kritički pisali o knjizi Ismaila Kadarea "Dosije H".
Halili: Ne znam da li dosta kritički. Rekao sam da je problem što se taj roman često čita kao da je naučni rad, što nije istina. Poruka tog romana je da su albanske pesme najstarije, da su najbolje, najbliže Grcima i Homeru, a ono što su drugi stvorili, to su kopije.
Ali, Ismail Kadare je to pisao tokom osamdesetih, izdao knjigu 1989. godine. Mislim da sada ne bi napisao takvu knjigu, napisao je jednu novu knjigu, "Tri eseja o Kosovu", gdje baš piše i u jednoj epizodi kako nastaje ta prva pesma o kosovskom boju. On izmišlja priču kako jedan Srbin i jedan Albanac svaki na isti način, ali i drugačije, stvara svoju pesmu.
Mislim da on sad pristaje na tezu da se tu ne može pričati šta je nastarije. Ali tada, to je bilo posle '81., '82., kada se na Kosovu već menjala situacija, Albanci su se počeli osećati manjinom koja nema jednaka prava kao većinski narod.
Rigels Halili u beogradskom studiju RSE, oktobar 2016.
RSE: Gde ste naučili tako dobro srpski?
Halili: U Srbiji. Ja sam počeo da učim srpski u Varšavi, dok sam bio student. Prvi put sam 2005. došao u Srbiju, onda sam radio u Narodnoj biblioteci, pročitao sam sve ove knjige koje tu vidite. Tada sam naučio bolje srpski.
RSE: Vi ste Albanac iz Albanije, ne sa Kosova. Šta Vas je to privuklo baš da proučavate srpsko-albanske odnose?
Halili: Neko mora to da radi. Ja sam odlučio to da radim. Neko mora da kaže: "Hajde, dosta sa tim što je najgore, mi smo komšije". Naravno, mi imamo naše probleme. Imamo tešku istoriju, imamo dramu, imamo i tragediju i komediju među nama, svašta, ali hajde da počnemo da pričamo o srpsko-albanskim odnosima na drugačiji način. Nisam hteo da radim kao publicista, nisam ja novinar. Ja sam naučnik i hteo sam da radim na naučni način.
RSE: I niste imali problem da nađete kolege u Beogradu sa kojima ćete zajedno raditi?
Halili: Ne. Mislim da se korak po korak stvara ova kritična masa, mislim da će se menjati situacija između Albanaca i Srba, samo će to trajati 30, 50, ne znam koliko godina. Ali, ja sam optimista...