Jedina žena drvoseča u Topličkom okrugu, na jugu Srbije, živi u sele Prebreze. Iako se radi o jednom od najtežih i najrizičnijh poslova, Gordana Zbiljić priznaje da, uprkos poslu neobičnom za jednu ženu, ipak uspeva uskladiti i poslovne i kućne obaveze.
Zvuk motorne testere zabeležili smo u okolini Blaca, a njom rukuje Gordana Zbiljić iz blaćkog sela Prebreze. Ona je jedina žena drvoseča u Topličkom okrugu. Ovim poslom koji spada u red najtežih, kaže da se bavi već dve decenije.
Posao drvoseče ne samo da je jedan od najtežih, već i veoma rizičan, kaže naša sagovornica. Svakog dana u šumi provede između deset i dvanaest sati.
Kako ističe, ne predstavlja joj problem da sama dnevno spremi i do deset kubnih metara drva, što teško uspeva mnogim muškarcima koji su iskusni u ovom poslu:
„Spremam oko deset metara, a godišnje oko dve hiljade metara. Posao je dosta težak, ali meni to ne smeta ništa. Ne smeta mi da odem u šumu, oborim drvo.“
RSE: Znate li još neku ženu u ovom kraju da se bavi ovim poslom, drvosečom?
Gordana: Ne. Ovde, u ovom kraju nema. Ima ovde žena da idu ovako malo, da pomažu muževima, ali testerom i voženjem traktora – nema. Posao jeste rizičan, ali mene nije strah jer je to jedna navika.
RSE: Koliko dugo se bavite ovim poslom?
Gordana: Bavim se od ’92. godine. Dvadeset godina.
Njen suprug Goran često zajedno s njom radi u šumi i kaže da zna da je to za njegovu suprugu veoma težak posao, ali kako naglašava, oni se odavno bave ovim poslom pa je to nakon godina rada u šumi postala svakodnevnica. Kaže da njegova supruga, pored seče drva, vozi i traktor, izvlači stabla nakon seče, pa neretko ona obavi veći deo posla jer, priznaje njen suprug, ona je veštija u ovom poslu:
„To je teško mnogo za nju, nego, ona je navikla to od malih nogu, navikla je sa testerom da radi, znači, sve radi – i obaljuje, i kreše, i vuče sajlu, tovari, istovara, sama diže, sama tovari sve“, kaže Goran.
Radni dan Gordane Zbiljić traje od ranog jutra do kasne večeri. Ona ujutru najpre mora da uradi sve kućne poslove, da spremi decu za školu, pa tek nakon toga da ode u šumu. Uveče, po povratku, čekaju je kućne obaveze, pa njen radni dan neretko traje i po šesnaest sati:
Koliko se svakodnevni život naše sagovornice razlikuje od života drugih žena govori to da kada se ona sretne sa prijateljicama i zapodene razgovor o obavezama, tada se, kaže Gordana, često nasmeje na njihove žalbe kako im je tekući ili neki prethodni dan bio naporan:
„Dešava mi se kad sednem uveče u komšiluk, sa ženama, pričamo, znaš, ona kaže: ’Jao, danas sam bila ceo dan kući, radila ovo, ono, umorila sam se’, šta onda ja da kažem... ’Nemoj ti, ti si neumorna.’. Znaš kako – treba da voliš taj posao da bi to radio.“
Gordana Zbiljić, inače majka dvoje dece, uzorna domaćica, i kako često naglašava, ona je samo obična žena koja se bavi neobičnim poslom.
Nedina priča
Još uvek je u Srbiji teško zamisliti ženu u ogromnoj mašini - autodizalici nosivosti do sto tona, koja znalački njome rukuje. Baš takva je Užičanka Neda Popović, jedina žena autodizaličar u Srbiji, koja doduše u poslednje vreme ne vozi dizalicu već samo vodi preduzeće.
Svoju delatnost Neda ovako opisuje:
„Ovo je poslužna delatnost autodizaličara, rad sa jako velikih mašina nosivosti do sto tona. Ovo je jako težak posao za žene. Prvih šest godina sam ja radila sa dizalicom. Odricanja su velika, pogotovo, sami znate, biti majka, domaćica, ali, verujte da ne bih uspela u tome da nisam imala podršku supruga i porodice. Krenula sam sa malim sredstvima, sa jednim vozilom, polovnim. Sad trenutno imam dve autodizalice. Radimo montaže benzinskih pumpi, proizvodnih hala, susrećemo se sa vađenjem vozila u saobraćajnim nesrećama. S ovom delatnošću ja sam jedina žena u Srbiji.“
Neda je po struci bila trgovac. Pre 25 godina se prekvalifikovala da bi mogla obezbediti egzistenciju porodici i iako je često bila u neprijatnim situacijama, kao žena u muškom poslu – uspela je.
„Morala sam raditi prekvalifikacije jer sam trinaest godina čekala posao na Zavodu. Iz tog nekog mog inata i tvrdoglavosti krenula sam u taj posao. '87. godine položila sam C kategoriju, prekvalifikovala se za zanimanje autodizaličara. I krenula da vozim dizalicu. Toliko sam imala i neprijatnih situacija, i komičnih situacija, samim tim što sam žena u tom poslu i što sam uvek, na mestima gde sam dolazila u početku da radim, morala da jedem i hleb i kobasicu sa muškarcima. Toliko je bilo nepoverenja i smešnih situacija, ali morala sam, htela-ne htela, trpeti i tu degradaciju žene i smešne situacije sa policijom. Balkan je ovo, Srbija. Ipak mislim da o ženama vlada ono mišljenje da im je mesto u kući. Ali, uspela sam.“
Zvuk motorne testere zabeležili smo u okolini Blaca, a njom rukuje Gordana Zbiljić iz blaćkog sela Prebreze. Ona je jedina žena drvoseča u Topličkom okrugu. Ovim poslom koji spada u red najtežih, kaže da se bavi već dve decenije.
Posao drvoseče ne samo da je jedan od najtežih, već i veoma rizičan, kaže naša sagovornica. Svakog dana u šumi provede između deset i dvanaest sati.
Kako ističe, ne predstavlja joj problem da sama dnevno spremi i do deset kubnih metara drva, što teško uspeva mnogim muškarcima koji su iskusni u ovom poslu:
„Spremam oko deset metara, a godišnje oko dve hiljade metara. Posao je dosta težak, ali meni to ne smeta ništa. Ne smeta mi da odem u šumu, oborim drvo.“
RSE: Znate li još neku ženu u ovom kraju da se bavi ovim poslom, drvosečom?
Gordana: Ne. Ovde, u ovom kraju nema. Ima ovde žena da idu ovako malo, da pomažu muževima, ali testerom i voženjem traktora – nema. Posao jeste rizičan, ali mene nije strah jer je to jedna navika.
RSE: Koliko dugo se bavite ovim poslom?
Gordana: Bavim se od ’92. godine. Dvadeset godina.
Njen suprug Goran često zajedno s njom radi u šumi i kaže da zna da je to za njegovu suprugu veoma težak posao, ali kako naglašava, oni se odavno bave ovim poslom pa je to nakon godina rada u šumi postala svakodnevnica. Kaže da njegova supruga, pored seče drva, vozi i traktor, izvlači stabla nakon seče, pa neretko ona obavi veći deo posla jer, priznaje njen suprug, ona je veštija u ovom poslu:
„To je teško mnogo za nju, nego, ona je navikla to od malih nogu, navikla je sa testerom da radi, znači, sve radi – i obaljuje, i kreše, i vuče sajlu, tovari, istovara, sama diže, sama tovari sve“, kaže Goran.
Radni dan Gordane Zbiljić traje od ranog jutra do kasne večeri. Ona ujutru najpre mora da uradi sve kućne poslove, da spremi decu za školu, pa tek nakon toga da ode u šumu. Uveče, po povratku, čekaju je kućne obaveze, pa njen radni dan neretko traje i po šesnaest sati:
Gordana Zbiljić
„Prvo, dete koje ide u školu, vozim ga, dođem kući, sredim krave, spremim doručak, tamo-amo, i onda idem u šumu. Iz šume se vraćam, zavisi, kako kad. Vidim posao gore, šta trebam da odradim, ako nešto nije žurno, ne moram da ostanem duže, vraćam se oko tri-četiri. Malo mi i svekrva pomogne oko večere, ja moram da sredim ponovo krave. Bavimo se i stočarstvom, ovce, svinje. Stvarno imam sretnu porodicu, onda radim sve to da bi oni bili zadovoljni, a zadovoljni i jesu.“Koliko se svakodnevni život naše sagovornice razlikuje od života drugih žena govori to da kada se ona sretne sa prijateljicama i zapodene razgovor o obavezama, tada se, kaže Gordana, često nasmeje na njihove žalbe kako im je tekući ili neki prethodni dan bio naporan:
„Dešava mi se kad sednem uveče u komšiluk, sa ženama, pričamo, znaš, ona kaže: ’Jao, danas sam bila ceo dan kući, radila ovo, ono, umorila sam se’, šta onda ja da kažem... ’Nemoj ti, ti si neumorna.’. Znaš kako – treba da voliš taj posao da bi to radio.“
Gordana Zbiljić, inače majka dvoje dece, uzorna domaćica, i kako često naglašava, ona je samo obična žena koja se bavi neobičnim poslom.
Nedina priča
Još uvek je u Srbiji teško zamisliti ženu u ogromnoj mašini - autodizalici nosivosti do sto tona, koja znalački njome rukuje. Baš takva je Užičanka Neda Popović, jedina žena autodizaličar u Srbiji, koja doduše u poslednje vreme ne vozi dizalicu već samo vodi preduzeće.
Svoju delatnost Neda ovako opisuje:
„Ovo je poslužna delatnost autodizaličara, rad sa jako velikih mašina nosivosti do sto tona. Ovo je jako težak posao za žene. Prvih šest godina sam ja radila sa dizalicom. Odricanja su velika, pogotovo, sami znate, biti majka, domaćica, ali, verujte da ne bih uspela u tome da nisam imala podršku supruga i porodice. Krenula sam sa malim sredstvima, sa jednim vozilom, polovnim. Sad trenutno imam dve autodizalice. Radimo montaže benzinskih pumpi, proizvodnih hala, susrećemo se sa vađenjem vozila u saobraćajnim nesrećama. S ovom delatnošću ja sam jedina žena u Srbiji.“
Neda je po struci bila trgovac. Pre 25 godina se prekvalifikovala da bi mogla obezbediti egzistenciju porodici i iako je često bila u neprijatnim situacijama, kao žena u muškom poslu – uspela je.
„Morala sam raditi prekvalifikacije jer sam trinaest godina čekala posao na Zavodu. Iz tog nekog mog inata i tvrdoglavosti krenula sam u taj posao. '87. godine položila sam C kategoriju, prekvalifikovala se za zanimanje autodizaličara. I krenula da vozim dizalicu. Toliko sam imala i neprijatnih situacija, i komičnih situacija, samim tim što sam žena u tom poslu i što sam uvek, na mestima gde sam dolazila u početku da radim, morala da jedem i hleb i kobasicu sa muškarcima. Toliko je bilo nepoverenja i smešnih situacija, ali morala sam, htela-ne htela, trpeti i tu degradaciju žene i smešne situacije sa policijom. Balkan je ovo, Srbija. Ipak mislim da o ženama vlada ono mišljenje da im je mesto u kući. Ali, uspela sam.“