Godišnjica NATO bombardovanja: Srbija i dalje ne veruje u egzodus Albanaca

Na današnji dan pre 16 godina započelo je tromesečno NATO bombardovanje, pre svega Miloševićeve Srbije i simbolično Crne Gore koja je tada još bila u državnoj zajednici sa Srbijom. Kakve su političke posledice bile tog čina, osim što je sa Kosova definitivno proterana vojska koju je albanska populacija smatrala neprijateljskom? Osim što je, dakle, postalo jasno da je utrt put za ostvarivanje političkog cilja nezavisne države Kosovo, cilja većinskog stanovništva koje je u tom delu Srbije više od decenije živelo potpuni paralelni život.

Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator govori o političkom učinku vazdušnih napada u koje se krenulo bez zelenog svetla UN.

RSE: Da li je bombardovanje ubrzalo ili usporilo pad Miloševića?

Jakšić: Ta homogenizacija naroda, koja je mogla da nastane samo u uslovima rata, ubrzo je počela da se krnji. Većini ljudi je zaista laknulo što nema više bombardovanja, ali je to čvrsto “patriotsko” jezgro dovelo u pitanje Kumanovski sporazum. Tada su tvrdi srpski nacionalisti govorili da se radi o izdaji. Rekao bih da je taj politički rascep nesumnjivo doprineo ubrzanju procesa koji je vodio Miloševićevom padu. Ali, imam i drugu vrstu razmišljanja da je taj pad bio najavljen tokom demonstracija 1996-97 godine. Zapad, medjutim, tada, iz svojih sebičnih razloga, nije hteo da ruši “garanta mira i bezbednosti na Balkanu”, kako je tada slovio Milošević. Da je tada posao bio odradjen, ne bi bilo ni bombardovanja, ni paljenja Narodne skupštine 5. oktobra 2000. godine.

RSE: Da li se u odnosu na pitanje legitimnosti upotrebe vojne sile, od vremena Džordža Buša, nešto bitno promenilo u američkoj spoljnoj politici?

Jakšić: U odnosu na vreme Džordža Buša, administracija Baraka Obame zaista pokušava da ublaži, da potre pogubne posledice te politike. Jer se pokazalo svuda po svetu, ne samo ovde, da ta vrsta „dotura“ demokratije bombama ne „osvaja srce i duše naroda“, kako je to utopistički govorio Džordž Buš kad je krenuo u invaziju Iraka. Takva intervencionistička praksa, po pravilu, dovodi do rasta antiamerikanizma. Medjutim, zanimljivo je da se ovde kod nas, vrlo brzo posle bombardovanja i pada Miloševića, govorilo o evroatlanskim integracijama, a da je atlantska komponenta izbačena kasnije, rekao bih od početka vremena kohabitacije Koštunice i Tadića, pa sve do danas.

RSE: Da li je Srbija potpuno zaboravila šta se na Kosovu dogadjalo pre početka bombardovanja?

Jakšić: Srbi u tumačenju istorije vole da se fiksiraju za odredjene datume i pojave, češće za poraze, a ne za pobede. I čini mi se da je to slučaj i povodom bombardovanja. Potpuno se zaboravlja na izbegličke kolone kosovskih Albanaca. U medjuvremenu je stvoren mit da to nisu bili istinski dogadjaji gotovo biblijskog egzodusa, već orkestrirana, marketinška kampanja CNN-a. Srbija, naravno, da sa razlogom pamti zločin iz Sićevačke klisure kada je gadjan voz sa civilima, ali iz memorije su uglavnom izbrisane egzekucije, recimo, čitavih albanskih porodica.

RSE: Da li je jedna od konkretnih posledica da se Srbija jeste približila NATO alijansi, ali da ostaje izvan nje?

Jakšić: Srbija se u mnogim segmentima približila NATO-u. Od organizacije Generalštaba, do kalibra municije. Može da se govori o tome da su prihvaćeni standardi NATO-a. Da je od ulaska Srbije u Parterstvo za mir mnogo toga učinjeno u tom pravcu. Da je , na primer, mnogo veći broj vojnih vežni sa tom alijanskom, nego sa Rusijom. Ali istovremeno to približavanje vlasti kriju kao zmija noge. Ne bih se iznenadio da naredni domaći zadatak ovim vlastima bude ulazak Srbije u NATO. Pogledajmo Mila Djukanovića u Crnoj Gori, to je put i za Srbiju.

*****

(Na desetogodišnjicu NATO intervencije, 2009. godine, RSE je napravila video reportažu o tome kako se Beograd seća bombardovanja. Napad na SRJ trajao je 11 nedjelja. Prema procenama poginulo je između 1.200 i 2.500 ljudi. RSE video, mart 2009, autor Iva Martinović)

Vaš browser nepodržava HTML5

Godišnjica NATO intervencije