U srpskoj javnosti vladajuća vizura, kad je reč o odnosu prema zločinima u 90-im godinama, i dalje je da se zločini nad Srbima ne priznaju i minimiziraju a da se srpski zločini favorizuju i preuvaličavaju. To je stereotip pa su zato važni najnoviji gestovi koje su počinili Hašim Tači, poklanjajući se srpskim žrtvama u Starom Grackom, i Bakir Izetbegović odlaskom u srpsko stratište Kazani.
Književnik Filip David, međutim, skreće pažnju da su ti gestovi u Srbiji prošli, za sada, bez adekvatnih reakcija.
"Ova dva gesta su za poštovanje, jer pokazuju saučešće prema žrtvama koje su druge nacionalnosti i etničke pripadnosti. U našim prilikama svaka vrsta izvinjenja nad grobovima deluje iznenađujuće, a bilo ih je i u nešto bližoj i u nešto daljoj prošlosti i sa srpske strane, što takođe treba pozdraviti. Odnosi među novim državama na prostoru bivše Jugoslavije se ne mogu popraviti, ukoliko nema te vrste gestova. Oni su neophodni", kategoričan je David i dodaje da je sada važno da se pružena ruka prihvati.
"Što se tiče gestova Izetbegovića i Tačija, čini mi se da još nema ozbiljne reakcije kod srpskih političara i u srpskoj javnosti. Ta reakcija se očekuje. Bilo bi jako loše ukoliko bi se ovi gestovi prećutali i bilo bi za žaljenje ukoliko se ne bi ova prilika iskoristila da se ozbiljno razgovara o pomirenju", ocenjuje naš sagovornik.
David se osvrće na efekte sličnih gestova sa srpske strane, odlaska predsednika Borisa Tadića a zatim i premijera Aleksandra Vučića u Potočare, kao i svojevremeno Tadićevo odavanje počasti streljanim Hrvatima u Ovčari kraj Vukovara.
Tadić odao počast žrtvama na Ovčari, 4. novembar 2010.
"U prvi mah se činilo da će to doprineti otopljavanju odnosa. Međutim, dogodilo se ono što se događa uvek kad se tako nešto učini – prihvatanje sa velikom sumnjom, sa oprezom, pa se taj efekat brzo izgubi i potroši. Sad je prilika, kad su izvinjenja došla sa svih strana, da se to iskoristi i da se zaista započnu razgovori koji su neophodni", kaže za RSE beogradski književnik.
Deo intelektualne javnosti Srbije, koja se takođe nije uprljala služenjem Miloševićevoj ratnoj mašineriji, međutim, ne prihvata izvinjenje balkanskih političara kao iskrene korake ka pomirenju. Među njima je i Radoslav Milenković, glumac, reditelj i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
"Mislim da se oni svi kaju, kleče, klanjaju, pale sveće, krste... isključivo iz interesa. Golog interesa da ostanu na vlasti. Njih ne zanima narod, mir, pokajanje, normalizacija... To može da, eventualno, pruži nadu da će biti pameti jednog dana i iskrenog pokajanja na ovim prostorima", ističe Milenković koji ne vidi pomake od 90-ih.
Kaže, ima majku na Kozari i odlazi tamo: "Tamo ništa nije drugačije nego 1991-92".
Gotovo svaka stopa zemlje u Bosni i Hercegovini zalivena je krvlju u ratovima 90-ih, neka od njih su postala simboli zločina, pre svih, Srebrenica gde je počinjen genocid a potom i Sarajevo koje je tri godine bilo pod srpskom opsadom, a zatim logori i jame u kojima su koljači i žrtve, zavisno od mesta do mesta, bili različite nacionalnosti.
Politički lideri Srbije poklonili su se žrtvama "strašnog zločina", doduše ne i genocida u Srebrenici, u Sarajevo su odlazili na politička pomirenja ali surazorenu, odnosno obnovljenu Vijećnicu, koja je simbol trogodišnje opsade, ili Markale – zaobilazili.
Polaganje cveća na pijaci Markale, Sarajevo, 5. februar 2014.
Na Ovčari, gde su pobijeni Hrvati nakon zauzimanja Vukovara, bio je bivši srpski predsednik Boris Tadić, ali i dalje nema jasne osude rušenja tog grada od strane JNA ispraćene iz Beograda cvećem i aplauzom. Ni bombardovanja Zagreba, Zadra, Splita... niti "čišćenja" sela u okolini Knina.
Još ni jedan srpski političar na vlasti nije napravio ozbiljan iskorak u osudi zločina nad kosovskim Albancima. Nije odata pošta žrtvama pokopanim na nekoj od masovnih grobnica sa skrivenim telima albanskih civila u Srbiji, niti u nekom od sela na Kosovu, gde su poubijane čitave porodice samo zato što su albanske, niti su obeležili i priznali postojanje logora u kojima su zlostavljani i ubijani zarobljeni Hrvati.
Mnogo je još mesta natopljenih krvlju širom bivše Jugoslavije nad kojima treba pognuti glavu i, što je još važnije, jasno se odrediti prema tada zamišljenim etničkim granicama posejanim grobovima nevinih žrtava.
Tim pre što većina sadašnjih vladajućih elita na Balkanu, iako je ratna odnosno Dejtonska trojka van životne pozornice, ima uprljane ruke sa kojih bi htela, iskreno ili ne, da spere tragove.