Stotine radnika u Srbiji svakodnevno pokušava da se izbori za svoja egzistencijalna prava, ali su efekti često zanemarljivi. Šta je potrebno učiniti kako bi poslodavci i država odgovornije prihvatali radnička prava i svoje obaveze?
Zbog čega su radnički protesti u obespravljenoj i polu-gladnoj Srbiji postali manje značajniji od silikonskih intervencija pevaljki?
Zapuštene fabrika iz kojih izviruju radnici kao kmetovi, slike ljudi koji se bore za dostojanstvo i pravo na goli život, kao da nikoga ne interesuju.
Kraljevački radnici Magnohroma u nedelji za nama morali su put pod noge na Ibarsku magistralu da upozore državu koliko im propale gazda duguje:
„Da isplate 21 zaostale plate ili dogovor o vremenskoj isplati. Tražimo da nas isplati bar 1500 evra, što je manje od polovine, a za ostalo bismo se dogovarali. Tražimo da se omogući ljudima da po završetku radnog staža u Maghnohromu 2008. godine odu na tržište rada.“
Razapeti između nebrige države i nesavesnih poslodavaca, radnici tumaraju u društvu koje je poodavno atrofiralo. Radnička prava vlasti su dokrajčile neuspelim privatizacijama, kaže Nebojša Rajković, poznavalac sindikalne i društvene stvarnosti.
„Suština je u tome da ukažu na određene probleme i da skrenu pažnju javnosti na konkretan problem. Nažalost, javnost je toliko oguglala na tragične sudbine, da je to postalo uobičajeno za nas. Nije vest kada radnici izgube posao, niti kada 20.000 dece nema hleba da jede, ali je vest kada neka pevačica promeni silikone. Postali smo jedno potpuno neosetljivo, autistično društvo. To je strašan problem. To je suštinski problem“, navodi Rajković.
Prаvа rаdnikа odаvno su nedovoljno zаštićenа а mаli procenаt grаđаnа može dа se pohvаli normаlnim životom. Lider sindikata Nezavisnost Branislav Čanak iz devedesetih poznat po beskompromisnoj istrajnosti za afirmaciju radničkih prava, danas konstatuje kako je istupljena radničko-sindikalna oštrica.
Da postoji nada i načina da se nesavesni poslodavci i društvo razdrmaju, a obespravljeni radnici zaštite svoju egzistenciju, dokazuje sindikalni aktivista Nebojša Rajković u primeru za koji šira javnost gotovo da nije ni čula:
„Naprimer, mi smo raskrinkali, najblaže rečeno jednog špekulanta, vlasnika Zambera, koji ima kancelariju u Londonu sa poštanskim sandučetom a dobija od države šest miliona evra da otvori radna mesta. Konstantnim protestima u Vranju mi smo to raskrinkali. Ljudi su se vratili na posao. Naših 700 radnika je dobilo otkaze, ali vratili smo ih na posao. Nažalost, našeg predsednika sindikata, koji je vodio proteste, je Sud u Vranju osudio na zatvor. Da čovek ne poveruje.“
Očaj na vrhuncu
U zemlji gde cene rastu, plate su male i neredovne, štrajkova će sigurno biti još. Čak 50.000 radnika sudskim putem traže zaostale zarade i druga dugovanja. Protesti u Srbiji nikad slabiji, a očaj radnika na vrhuncu.
„Bio sam u inostranstvu 10 godina i video sam sve. I tamo su bili štrajkovi i ja to jako dobro znam. Meni je samo žao što od nas 1.800, koji smo otišli iz Magnohroma, se okuplja najviše 250 do 330. Zbog naših ljudi mi je žao. Što se tiče podrške Vlade, od toga smo odustali jer niko o nama ne vodi računa. Kako im pomenemo naš novac, oni odmah spominju 50.000 radnika. Šta mene briga za 50.000 radnika, nisam ih ja zadužio“, navodi Lazar Pavlović radnik kraljevačkog Magnohroma.
„Znači da ih je baš briga. Sve dok ne budu oni lično ugroženi. Ovim ljudima se duguju plate. Neko mora te plate da isplati. Da bi isplatio, mora da se ustanovi, hteli vi to ili ne, ko to nije isplatio i po kom osnovu. Znači, neko od mojih iz moje stranke bi morao da ide u zatvor. Pošto to meni ne odgovora, ja ću pustiti da ovi radnici umru od gladi. Sem toga, bliže se izbori i neću zbog kojekakve gluposti da gubim glasove. Dakle, vrlo velika sebičnost političara koje realni život uopšte ne zanima, sem kada iz realnog života treba da uzmu neke glasove“, kaže Branislav Čanak.
Može li se prećutkivanjem tuđe nevolje izbegavati društvena stvarnost u kojoj su prava radnika, svedena ispod mere dostojanstva? Industrijska revolucija nosila je društvenu, ali i sindikalnu snagu neophodnu za promene i pritisak, čega danas nema, kaže sociolog Vladimir Vuletić:
„Jednostavno je i to očekivanje ljudi da je država ta koja im mora na ovaj ili onaj način pomoći. Da bi izazvali tu vrstu reakcije i zapravo vide da država ponekad nekome pomaže, neki od onih najradikalnijih se odlučuju i na ove manifestacije koje vi pominjete. Manifestacije koje samo nama prikazuju vrlo belodano koliki je zapravo očaj, a on je ogroman, ako se vi odlučite ako se ljudi odlučuju da sebi odseku prst ili na neki drugi način da se samopovredite.“
U Srbiji je od početka godine ukupno bilo 28 štrajkova i sedam protesta, u kojima je učestvovalo oko desetak hiljada radnika. Efekat se odavno meri samo dužinom preživljavanja kroz medije.
Zbog čega su radnički protesti u obespravljenoj i polu-gladnoj Srbiji postali manje značajniji od silikonskih intervencija pevaljki?
Zapuštene fabrika iz kojih izviruju radnici kao kmetovi, slike ljudi koji se bore za dostojanstvo i pravo na goli život, kao da nikoga ne interesuju.
Kraljevački radnici Magnohroma u nedelji za nama morali su put pod noge na Ibarsku magistralu da upozore državu koliko im propale gazda duguje:
„Da isplate 21 zaostale plate ili dogovor o vremenskoj isplati. Tražimo da nas isplati bar 1500 evra, što je manje od polovine, a za ostalo bismo se dogovarali. Tražimo da se omogući ljudima da po završetku radnog staža u Maghnohromu 2008. godine odu na tržište rada.“
Razapeti između nebrige države i nesavesnih poslodavaca, radnici tumaraju u društvu koje je poodavno atrofiralo. Radnička prava vlasti su dokrajčile neuspelim privatizacijama, kaže Nebojša Rajković, poznavalac sindikalne i društvene stvarnosti.
„Suština je u tome da ukažu na određene probleme i da skrenu pažnju javnosti na konkretan problem. Nažalost, javnost je toliko oguglala na tragične sudbine, da je to postalo uobičajeno za nas. Nije vest kada radnici izgube posao, niti kada 20.000 dece nema hleba da jede, ali je vest kada neka pevačica promeni silikone. Postali smo jedno potpuno neosetljivo, autistično društvo. To je strašan problem. To je suštinski problem“, navodi Rajković.
Prаvа rаdnikа odаvno su nedovoljno zаštićenа а mаli procenаt grаđаnа može dа se pohvаli normаlnim životom. Lider sindikata Nezavisnost Branislav Čanak iz devedesetih poznat po beskompromisnoj istrajnosti za afirmaciju radničkih prava, danas konstatuje kako je istupljena radničko-sindikalna oštrica.
Protest radnika Želvoza, mart 2012.
„Uzrok je nastao mnogo ranije i ljudi su čekali da se to razreši, misleći da žive u pristojnoj, civilizovanoj zemlji. Kada su jako dugo čekali i shvatili da su prevareni, postali su prinuđeni da ovo rade.“Da postoji nada i načina da se nesavesni poslodavci i društvo razdrmaju, a obespravljeni radnici zaštite svoju egzistenciju, dokazuje sindikalni aktivista Nebojša Rajković u primeru za koji šira javnost gotovo da nije ni čula:
„Naprimer, mi smo raskrinkali, najblaže rečeno jednog špekulanta, vlasnika Zambera, koji ima kancelariju u Londonu sa poštanskim sandučetom a dobija od države šest miliona evra da otvori radna mesta. Konstantnim protestima u Vranju mi smo to raskrinkali. Ljudi su se vratili na posao. Naših 700 radnika je dobilo otkaze, ali vratili smo ih na posao. Nažalost, našeg predsednika sindikata, koji je vodio proteste, je Sud u Vranju osudio na zatvor. Da čovek ne poveruje.“
Očaj na vrhuncu
U zemlji gde cene rastu, plate su male i neredovne, štrajkova će sigurno biti još. Čak 50.000 radnika sudskim putem traže zaostale zarade i druga dugovanja. Protesti u Srbiji nikad slabiji, a očaj radnika na vrhuncu.
„Bio sam u inostranstvu 10 godina i video sam sve. I tamo su bili štrajkovi i ja to jako dobro znam. Meni je samo žao što od nas 1.800, koji smo otišli iz Magnohroma, se okuplja najviše 250 do 330. Zbog naših ljudi mi je žao. Što se tiče podrške Vlade, od toga smo odustali jer niko o nama ne vodi računa. Kako im pomenemo naš novac, oni odmah spominju 50.000 radnika. Šta mene briga za 50.000 radnika, nisam ih ja zadužio“, navodi Lazar Pavlović radnik kraljevačkog Magnohroma.
Branislav Čanak
Zašto veliko nezadovoljstvo ne donosi pritisak na odgovorne i društvo?„Znači da ih je baš briga. Sve dok ne budu oni lično ugroženi. Ovim ljudima se duguju plate. Neko mora te plate da isplati. Da bi isplatio, mora da se ustanovi, hteli vi to ili ne, ko to nije isplatio i po kom osnovu. Znači, neko od mojih iz moje stranke bi morao da ide u zatvor. Pošto to meni ne odgovora, ja ću pustiti da ovi radnici umru od gladi. Sem toga, bliže se izbori i neću zbog kojekakve gluposti da gubim glasove. Dakle, vrlo velika sebičnost političara koje realni život uopšte ne zanima, sem kada iz realnog života treba da uzmu neke glasove“, kaže Branislav Čanak.
Može li se prećutkivanjem tuđe nevolje izbegavati društvena stvarnost u kojoj su prava radnika, svedena ispod mere dostojanstva? Industrijska revolucija nosila je društvenu, ali i sindikalnu snagu neophodnu za promene i pritisak, čega danas nema, kaže sociolog Vladimir Vuletić:
„Jednostavno je i to očekivanje ljudi da je država ta koja im mora na ovaj ili onaj način pomoći. Da bi izazvali tu vrstu reakcije i zapravo vide da država ponekad nekome pomaže, neki od onih najradikalnijih se odlučuju i na ove manifestacije koje vi pominjete. Manifestacije koje samo nama prikazuju vrlo belodano koliki je zapravo očaj, a on je ogroman, ako se vi odlučite ako se ljudi odlučuju da sebi odseku prst ili na neki drugi način da se samopovredite.“
U Srbiji je od početka godine ukupno bilo 28 štrajkova i sedam protesta, u kojima je učestvovalo oko desetak hiljada radnika. Efekat se odavno meri samo dužinom preživljavanja kroz medije.