Namere ruske Gasprom banke, koja je vlasnički povezana sa energetskim gigantom Gaspromom, da preuzme ili dokapitalizuje neku od srpskih banaka, pojedini analitičari vide kao mogućnost direktne kontrole monetarnih tokova tog biznisa u Srbiji. Pored toga, primećuju da celokupan posao oko energetskog aranžmana sve više liči na, isključivo, partijsku aktivnost Socijalističke partije Srbije.
Vest o namerama ruskih partnera ovdašnjoj javnosti je predočio visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije i generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, ne iznoseći preciznije podatke. Okvirno, u Moskvi je bilo reči o četiri banke sa većinskim državnim vlasništvom i jednoj ili dve privatne banke.
Već sama činjenica da o sektoru finansija i bankarstva pregovara i obaveštava javnost direktor jednog državnog preduzeća ekonomskog analitičara Mišu Brkića navodi na zaključak da je to krajnje neuobičajen potez:
„Valjda su finansijska sfera i monetarna oblast prevashodno posao guvernera i Centralne banke, ali pošto mnogi poslovi sa Rusijom u poslednje vreme idu mimo svih logičnih tokova nije ni čudo što direktor Srbijagasa najavljuje dolazak Gasprom banke i to da će ona kupiti neku od državnih banaka.“
U tom kontekstu, Miša Brkić podseća na jednu, još uvek važeću, odluku Centralne banke Srbije:
„Da strane banke mogu doći u Srbiju samo kao grinfild investicije, dakle, kao nove banke i da ne mogu kupovati postojeće državne banke u Srbiji.“
Urednica sajta „Enerdži observer“ Sijka Pistolova, inače veliki kritičar celokupnog energetskog aranžmana sa Rusijom, kaže da se, poslednjim potezom, generalni direktor Srbijagasa samoinicijativno proglasio lobistom Gasproma:
„Pri tome nas nije na pravilan način obavestio da možda razmišlja da napusti Srbijagas i pređe u Gasprom, tako bi onda imao legitimno pravo da lobira za Gasprom. Ovako, on je zaboravio na srpske interese i u prvi plan stavio interese Rusije.“
S druge strane, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić tvrdi da je Gasprom banka, iako povezana sa kompanijom iz oblasti energetike, nezavisna i da se, po definiciji, mora ponašati kao finansijska institucija. Interes inostranih finansijskih institucija za ulazak na domaće tržište, je nešto što ovde već prisutno i uobičajeno, kaže Šoškić:
„Banka kao kupac iz inostranstva je u prilici da proceni da li neka domaća banka sa svojom imovinom i tržišnim potencijalima može predstavljati interesantan investicioni cilj i samim tim to je praktično realizacija njihovih nastojanja da se pojave na domaćem finansijskom tržištu, odnosno u domaćem bankarskom sistemu.“
Partijska, a ne državna strategija
Naftni biznis predstavlja jednu petinu ukupnog učešća u budžetu Srbije. Ova činjenica, po Miši Brkiću, otvara mogućnost da jedna strana banka, u ovom slučaju ruska, kontroliše finansijske tokove tog biznisa:
„Priča o tome bi morala nekog ozbiljno da zamisli u Srbiji jer prepustiti jednu petinu kontrole srpskog budžeta stranoj banci mislim da je tema, ako ništa drugo, barem za razmišljanje.“
Kako na ovu mogućnost gleda Dejan Šoškić:
„Jeste tačno da će ako se pojavi takva banka finansijska sredstva, odnosno depoziti matičnih institucija, verovatno biti usmerena ka toj banci. Međutim, ne treba zaboraviti da je bankarsko tržište konkurentno i da će ta banka morati da se suoči sa svojom konkurencijom, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu, pa tako ne bih rekao da to donosi neki posebni rizik za domaći finansijski sistem.“
U ovdašnjoj javnosti se, takođe, spekuliše da su najnoviji privredni odnosi sa Moskvom partijska stvar Socijalističke partije Srbije. Miša Brkić i Sijka Pistolova:
„Čitav taj posao sa ekonomskim odnosima sa Rusijom u poslednje vreme mnogo više podseća na partijsku nego na nacionalnu i državnu strategiju.“
„Prilikom poslednjeg susreta sa gospodinom Šojguom u delegaciji sa srpske strane su bili prisutni samo članovi Socijalističke partije Srbije i sve više dobijam utisak da je ova iznenadna rusko-srpska ljubav inicirana od strane Socijalističke partije Srbije.“
Podsećajući na činjenicu da i Ministarstvo energetike i firmu Srbijagas predvode kadrovi Socijalističke partije Srbije, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić kaže da zbog toga ne bi trebalo donositi zaključak o partijskim uticajima na donošenje odluke:
„U kontekstu realizacije odgovarajućih poslova sa inostranstvom rekao bih da svaki državni organ radi svoj deo posla, a i domaća preduzeća koja su manje ili više u javnom vlasništvu mogu u tome imati odgovarajuću ulogu. Drugim rečima, ja u jednom takvom postupku ne vidim nikakvu osobitu partijsku implikaciju, uzrok ili posledicu.“
Već sama činjenica da o sektoru finansija i bankarstva pregovara i obaveštava javnost direktor jednog državnog preduzeća ekonomskog analitičara Mišu Brkića navodi na zaključak da je to krajnje neuobičajen potez:
„Valjda su finansijska sfera i monetarna oblast prevashodno posao guvernera i Centralne banke, ali pošto mnogi poslovi sa Rusijom u poslednje vreme idu mimo svih logičnih tokova nije ni čudo što direktor Srbijagasa najavljuje dolazak Gasprom banke i to da će ona kupiti neku od državnih banaka.“
U tom kontekstu, Miša Brkić podseća na jednu, još uvek važeću, odluku Centralne banke Srbije:
„Da strane banke mogu doći u Srbiju samo kao grinfild investicije, dakle, kao nove banke i da ne mogu kupovati postojeće državne banke u Srbiji.“
Urednica sajta „Enerdži observer“ Sijka Pistolova, inače veliki kritičar celokupnog energetskog aranžmana sa Rusijom, kaže da se, poslednjim potezom, generalni direktor Srbijagasa samoinicijativno proglasio lobistom Gasproma:
„Pri tome nas nije na pravilan način obavestio da možda razmišlja da napusti Srbijagas i pređe u Gasprom, tako bi onda imao legitimno pravo da lobira za Gasprom. Ovako, on je zaboravio na srpske interese i u prvi plan stavio interese Rusije.“
S druge strane, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić tvrdi da je Gasprom banka, iako povezana sa kompanijom iz oblasti energetike, nezavisna i da se, po definiciji, mora ponašati kao finansijska institucija. Interes inostranih finansijskih institucija za ulazak na domaće tržište, je nešto što ovde već prisutno i uobičajeno, kaže Šoškić:
„Banka kao kupac iz inostranstva je u prilici da proceni da li neka domaća banka sa svojom imovinom i tržišnim potencijalima može predstavljati interesantan investicioni cilj i samim tim to je praktično realizacija njihovih nastojanja da se pojave na domaćem finansijskom tržištu, odnosno u domaćem bankarskom sistemu.“
Partijska, a ne državna strategija
Naftni biznis predstavlja jednu petinu ukupnog učešća u budžetu Srbije. Ova činjenica, po Miši Brkiću, otvara mogućnost da jedna strana banka, u ovom slučaju ruska, kontroliše finansijske tokove tog biznisa:
„Priča o tome bi morala nekog ozbiljno da zamisli u Srbiji jer prepustiti jednu petinu kontrole srpskog budžeta stranoj banci mislim da je tema, ako ništa drugo, barem za razmišljanje.“
Kako na ovu mogućnost gleda Dejan Šoškić:
„Jeste tačno da će ako se pojavi takva banka finansijska sredstva, odnosno depoziti matičnih institucija, verovatno biti usmerena ka toj banci. Međutim, ne treba zaboraviti da je bankarsko tržište konkurentno i da će ta banka morati da se suoči sa svojom konkurencijom, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu, pa tako ne bih rekao da to donosi neki posebni rizik za domaći finansijski sistem.“
U ovdašnjoj javnosti se, takođe, spekuliše da su najnoviji privredni odnosi sa Moskvom partijska stvar Socijalističke partije Srbije. Miša Brkić i Sijka Pistolova:
„Čitav taj posao sa ekonomskim odnosima sa Rusijom u poslednje vreme mnogo više podseća na partijsku nego na nacionalnu i državnu strategiju.“
„Prilikom poslednjeg susreta sa gospodinom Šojguom u delegaciji sa srpske strane su bili prisutni samo članovi Socijalističke partije Srbije i sve više dobijam utisak da je ova iznenadna rusko-srpska ljubav inicirana od strane Socijalističke partije Srbije.“
Podsećajući na činjenicu da i Ministarstvo energetike i firmu Srbijagas predvode kadrovi Socijalističke partije Srbije, član ekonomskog saveta Vlade Dejan Šoškić kaže da zbog toga ne bi trebalo donositi zaključak o partijskim uticajima na donošenje odluke:
„U kontekstu realizacije odgovarajućih poslova sa inostranstvom rekao bih da svaki državni organ radi svoj deo posla, a i domaća preduzeća koja su manje ili više u javnom vlasništvu mogu u tome imati odgovarajuću ulogu. Drugim rečima, ja u jednom takvom postupku ne vidim nikakvu osobitu partijsku implikaciju, uzrok ili posledicu.“