Sudbina koja je zadezila odlazećeg vicepremijera Mlađana Dinkića ne može se porediti sa bolesnikom koji dvadeset godina nije išao kod zubara, ali metafore koje koristi njegov politički naslednik Lazar Krstić mogle bi ga zaista izvesti iz takta. Za sve bolesti, ako se mora, premijer Ivica Dačić savetuje da se lekovi piju na silu, s tim što će bar deo hroničnih problema da prođe, veruje on, ako se (ko zna od čega) rehabilituje Aleksandar Ranković.
A da Leka može da se pita niko nikad ne bi zapretio njegovom imenjaku Vučiću. Ne bi smeo ni da pomisli. E kada bi takvu zaštitu imali da li Čović, da li Karadžić, drama u fudbalu odavno bi bila rešena. Mada je izvesnije da se u Lekino vreme ne bi ni dogodila. I još nešto. Da je ovo Lekino vreme, bilo bi i Titovo, a da je Tito danas aktuelan imao bi prevodioca. Taj bi ga prevodio sa njegovog dijalekta na sve druge jugoslovenske, pa ne bi bilo zabune ko je zapravo Josip Broz….
