Sudovi u Srbiji i dalje u najvećem broju slučajeva odbijaju zahteve žrtava za obeštećenjem, proglašavajući ih zastarelim ili zbog toga što ne prihvataju dokaze koje prilažu žrtve, ključna je ocena iz najnovijeg izveštaja Fonda za humanitarno pravo posvećenom sudskim procesima u kojima su žrtve ratova tokom devedesetih pokušavale da ostvare svoje pravo na reparaciju.
Zastupajući oštećene u ovim isrcpljujućim procesima, stručnjaci Fonda opisuju da ova suđenja traju veoma dugo, u proseku pet godina, dok se sudije uglavnom neprimereno ophode prema žrtvama i njihovim svedocima, otvoreno se stavljajući na stranu države.
To je samo dodatno poniženje za žrtve, među kojima je i Senad Jusufbegović koji je 1995. godine pobegao od pokolja iz Žepe da bi ga, nakon što je priplavao Drinu, na teritoriji tadašnje SRJ uhapsile policijske i vojne jedinice i sprovele u logor u Šljivovici.
"Tu su te neke muke velikog broja ljudi već prve noći od tog samog špalira i prolaska kroz njega gde su nas udarali ko je čime stigao. Nogama, rukama, puškama – šta je ko imao pri ruci. Te dve tri noći trajala su izvođenja ljudi, čuli su se razni krici i jauci. Niste bili u mogućnosti otići do toaleta da ne dobijete batine. Unutra nije bilo vode, uslovi su bili užasni", priseća se Jusufbegović.
Zakon propisuje odgovornost države za krivična dela, poput ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora, i u tim slučajevima moraju se primenjivati produženi rokovi zastarelosti, duži od uobičajenih tri do pet godina. Međutim, advokat Fonda za humanitarno pravo Tanja Drobnjak, upozorila je da se žrtve u svim ovim suđenjima gotovo redovno stavljaju pred nepremostive teškoće da dokažu torturu ili zlostavljanja koji su iz temelja promenili njihove živote.
„Govorim o problemima sa dokazivanjem i restriktivnim tumačenjem zakona na štetu žrtava. Ovo su samo dva od više ključnih problema koje smo mi uočili analizirajući sudsku praksu. Svi oni predstavljaju definitivno nesavladivu prepreku za žrtve kršenja ljudskih prava u prošlosti koje pokušavaju da putem sudskih postupaka ostvare svoje pravo na reparaciju“, objašnjava Tanja Drobnjak.
Nepovoljan položaj
Pri tom su sudovi za najteže vidove kršenja osnovnih ljudskih prava počinjena od strane srpskih snaga, u postupcima u kojima je FHP zastupao žrtve, dosuđivali mizerne odštete. U proseku, Bošnjaci koji su zlostavljani u policijskim stanicama ili Albanci koji su nezakonito hapšeni 1999. godine a potom bez pravnog osnova više meseci držani u pritvoru u ekstremno nehumanim uslovima dobijali su između dve i tri hiljade evra. Pravnik Petar Žmak objašnjava da to rađa temeljno nepoverenje u državu.
„Pitanje koliko su zaista ove odštete primerene jeste i podatak da su sudovi za uvredu i klevetu dok nije bila dekriminalizovana zapravo izricali ove sankcije od 200-300 hiljada dinara. Tako da vi sada imate situaciju da estradne zvezde koje jedna drugu tužakaju za različite glupe uvrede dobijaju iste odštete, kažnjavaju se istim sumama novca kojima i država za počinjenu torturu", upozorava Žmak.
Takođe čest je slučaj da se žrtve u samom postupku suđenja često ponižavaju, od njih se traže nebitni podaci poput broja kreveta u logoru u kom su bile smeštene, ali i potpuna medicinska dokumentacija iz perioda zlostavljanja, što je najčešće nemoguće nabaviti. Za stvaranje takve atmosfere više je nego očigledna odgovornost države primećuje pravnik Aleksandar Gajin.
„Kada se pogleda taj status žrtve kršenja ljudskih prava, bez obzira da li se radi o kršenju ljudskih prava do kojih je dolazilo u prošlosti ili o kršenju prava ljudi koji danas žive u Srbiji, mi ponovo možemo da zaključimo na jednostavan i jedinstven način da je položaj ljudskih prava žrtava veoma pravno gledano nepovoljan“, smatra Gajin.
Potpuno je očigledno da u Srbiji još nije došlo vreme u kome bi žrtve zločina mogle da se pouzdaju u pravni sistem i mehanizme koji bi im omogućili zaštitu što bi u svakom konkretnom slučaju trebalo da obezbedi država.
Zastupajući oštećene u ovim isrcpljujućim procesima, stručnjaci Fonda opisuju da ova suđenja traju veoma dugo, u proseku pet godina, dok se sudije uglavnom neprimereno ophode prema žrtvama i njihovim svedocima, otvoreno se stavljajući na stranu države.
To je samo dodatno poniženje za žrtve, među kojima je i Senad Jusufbegović koji je 1995. godine pobegao od pokolja iz Žepe da bi ga, nakon što je priplavao Drinu, na teritoriji tadašnje SRJ uhapsile policijske i vojne jedinice i sprovele u logor u Šljivovici.
"Tu su te neke muke velikog broja ljudi već prve noći od tog samog špalira i prolaska kroz njega gde su nas udarali ko je čime stigao. Nogama, rukama, puškama – šta je ko imao pri ruci. Te dve tri noći trajala su izvođenja ljudi, čuli su se razni krici i jauci. Niste bili u mogućnosti otići do toaleta da ne dobijete batine. Unutra nije bilo vode, uslovi su bili užasni", priseća se Jusufbegović.
Zakon propisuje odgovornost države za krivična dela, poput ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora, i u tim slučajevima moraju se primenjivati produženi rokovi zastarelosti, duži od uobičajenih tri do pet godina. Međutim, advokat Fonda za humanitarno pravo Tanja Drobnjak, upozorila je da se žrtve u svim ovim suđenjima gotovo redovno stavljaju pred nepremostive teškoće da dokažu torturu ili zlostavljanja koji su iz temelja promenili njihove živote.
„Govorim o problemima sa dokazivanjem i restriktivnim tumačenjem zakona na štetu žrtava. Ovo su samo dva od više ključnih problema koje smo mi uočili analizirajući sudsku praksu. Svi oni predstavljaju definitivno nesavladivu prepreku za žrtve kršenja ljudskih prava u prošlosti koje pokušavaju da putem sudskih postupaka ostvare svoje pravo na reparaciju“, objašnjava Tanja Drobnjak.
Nepovoljan položaj
Pri tom su sudovi za najteže vidove kršenja osnovnih ljudskih prava počinjena od strane srpskih snaga, u postupcima u kojima je FHP zastupao žrtve, dosuđivali mizerne odštete. U proseku, Bošnjaci koji su zlostavljani u policijskim stanicama ili Albanci koji su nezakonito hapšeni 1999. godine a potom bez pravnog osnova više meseci držani u pritvoru u ekstremno nehumanim uslovima dobijali su između dve i tri hiljade evra. Pravnik Petar Žmak objašnjava da to rađa temeljno nepoverenje u državu.
Jedna od sudnica u Srbiji
„Pitanje koliko su zaista ove odštete primerene jeste i podatak da su sudovi za uvredu i klevetu dok nije bila dekriminalizovana zapravo izricali ove sankcije od 200-300 hiljada dinara. Tako da vi sada imate situaciju da estradne zvezde koje jedna drugu tužakaju za različite glupe uvrede dobijaju iste odštete, kažnjavaju se istim sumama novca kojima i država za počinjenu torturu", upozorava Žmak.
Takođe čest je slučaj da se žrtve u samom postupku suđenja često ponižavaju, od njih se traže nebitni podaci poput broja kreveta u logoru u kom su bile smeštene, ali i potpuna medicinska dokumentacija iz perioda zlostavljanja, što je najčešće nemoguće nabaviti. Za stvaranje takve atmosfere više je nego očigledna odgovornost države primećuje pravnik Aleksandar Gajin.
„Kada se pogleda taj status žrtve kršenja ljudskih prava, bez obzira da li se radi o kršenju ljudskih prava do kojih je dolazilo u prošlosti ili o kršenju prava ljudi koji danas žive u Srbiji, mi ponovo možemo da zaključimo na jednostavan i jedinstven način da je položaj ljudskih prava žrtava veoma pravno gledano nepovoljan“, smatra Gajin.
Potpuno je očigledno da u Srbiji još nije došlo vreme u kome bi žrtve zločina mogle da se pouzdaju u pravni sistem i mehanizme koji bi im omogućili zaštitu što bi u svakom konkretnom slučaju trebalo da obezbedi država.