“Lepa i slobodna”, “Slobodna žena”, “Ceci skinuta narukvica”, “Samo triput izašla iz kuće”. Ovo su samo neki od naslova sa prvih strana srpskih medija o folk-pevačici Svetlani Ražnatović Ceci, koja je puštena na slobodu nakon kazne od osam meseci kućnog pritvora zbog krađe miliona evra preko transfera fudbalera “Obilića i ilegalnog držanja oružja.
Nikakvog vrednosnog, etičkog i estetičkog otklona od duha Miloševićevog vremena koji oličava kraljica turbo-folka Ražnatovićeva za ovih dvanaest godina posle njegovog pada nije bilo, što kulturolozi i psiholozi objašnjavaju time da se vrednosni sistemi vrlo teško menjaju. Posebno, ako nema ni konsenzusa da ih treba menjati.
Supruga pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, prononsiranog kriminalca i ratnog zločinca, i sama junakinja istog podzemnog sveta, kao da ima neograničen rok trajanja.
Najpre je Svetlana Ražnatović pevala Miloševiću, gotovo se i ne skidajući sa ekrana njegovog carstva. Pela se i popela, zajedno sa njim, do pijedestala neupitnog nacionalnog mita. Podanici izolovanog srpskog ostrva bili su presrećni i u toj idili nije bilo mnogo onih koji se nisu sunčali u sjaju Cecine i Arkanove romansirane biografije, onih koji nisu u transu zurili u fotografije i TV futidze njihovog kič venčanja i drugih politički korektnih prizora iz bračnog im života.
Naprotiv, gotovo čitava nacija je u tom neodoljivom patriotsko-estradnom spektaklu entuzijastički učestvovala. On u uniformi srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, a ona – zanosno mu i presmerno srpsko devojče, ispod časne uniforme časnoga junaka.
Iako malobrojne podilazi jeza, možda bi se trebalo katkad prisetiti koječega u tom smislu znakovitog. Ovako je, primera radi, zvučalo kad je gostujući kod Milovana Ilića Minimaksa, onovremenog šoumena broj jedan, Svetlana Ražnatović gordo pričala o svom mužu-ratniku, ozloglašenom Arkanu:
“Nisam ni sanjala da ću se udati za velikog ratnika. Moj muž je tamo na ratištu", kazala je ona.
Minimaks: Čujem da je tamo sa njim i njegov najstariji sin Mihailo, video sam ih pre nekoliko dana na televiziji.
Ražnatović: Jeste, “tigrovi” su, na čelu sa Željkom, u Sanskom mostu. Na četiri fronta su, u stvari – kod Prijedora, i kod Sanskog mosta, i u Banjaluci, i kod Novigrada...”
Polupani vrednosni sistemi
Bilo je to srpsko onda, a ni srpsko sada nije mnogo drugačije. Miloševićev pad sa državnog trona nije, očigledno, bio i pad Svetlane Ražnatović sa estradnog trona. Naprotiv. I u postoktobarskoj Srbiji ona ostaje muzička, medijska i politička heroina.
Vrhunac tog kontinuiteta Miloševićeve i Srbije nakon njegove vlasti verovatno je doček srpske nove godine 2007. godine, kada je Ražnatovićeva pred 100 000 ljudi ispred Narodne skupštine pevala tadašnjem premijeru demokratske Srbije Vojislavu Koštunici i pozdravila ga kao nekog ko je, kako se izrazila, ujedinio sve partije.
Neki su na talasima našeg programa pre pet gona podsetili da je u oktobru 2000. godine Koštunici, predsedniku nove, demokratske, Srbije u krcatom Sava centru aplaudirao i čuveni Zubin Mehta.
Nažalost, ni Mehtin genije nije Srbiji pomogao. Carstvo turbo-folka i kiča devedesetih neokrnjeno vlada do dana današnjega. I carica Svetlana Ražnatović.
Žena koja je obilazila ratišta devedesetih, držala u svojoj hacijendi oružje zemunskog i drugih klanova, ubicama Zorana Đinđića davala alibi, nikome nije položila račune jer je niko nije ni pitao odakle joj dedinjska tvrđava i milioni evra.
O tome svemu se ne pitaju ni roditelji današnje omladine ni njihova deca, o čemu svedoče i odgovori beogradskih srednjoškolaca o tome ko su im danas uzori:
Iz sistema koji je nastao i učvrstio se devedesetih godina, a koji slavi spektaklarno, kičersko, kriminalno i polukriminalno, još uvek se nismo mnogo pomakli, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Milena Šešić Dragićević, kulturolog i profesorka Univerziteta umetnosti, objašnjavajući to time da se vrednosni sistemi vrlo teško menjaju, pogotovo, ako nismo ni uvereni da želimo da ih menjamo.
“Treba da stignu neke nove generacije, neki novi procesi da se dogode. Međutim, mi još uvek nismo sigurni da li hoćemo proces evropeizacije ili nećemo. Preme tome, treba mnogo vremena da protekne da bi se vrednosni sistemi promenili. A tempom kojim podržavamo stare procese, da se vraćamo na priče iz devedesetih, na rat i takozvane ratne heroje, da veličamo ratne zločince ili da negiramo ratne zločine – naravno da ne možemo promeniti vrednosni sistem”, objašnjava Šešić Dragićević.
Prinošenje žrtve Cecinom kultu
Za produžavanje trajanja slave estradnih idola devedesetih naša sagovornica krivicu vidi i u medijima, od kojih su mnogi od isteka Cecine kazne napravili medijski događaj i spektakl.
U znak podrške Svetlani Raznatovic, njeni fanovi došli su u sredu ujutro ispred vile u dedinjskoj ulici Ljutice Bogdana. Na sebi su imali majice sa natpisom: "Krv svoju za Cecu moju".
Psiholog Aleksandar Vučo ovako objašnjava ovo klanjanje i prinošenje žrtvi Cecinom kultu:
“Kad ljudi jednom naprave svog idola, treba im dosta vremena da ga sruše. To je, kao što znamo iz istorije, opšte mesto o rušenju idola. Ono što je važno da se shvati jeste da najveći broj ljudi uopšte i ne razmišlja o tome kakav je to svet nego se jednostavno, bez ikakvog zazora, identifikuje sa tim ‘herojima’ i ‘heroinama’. Iako taj oblik muzičkog života ne pratim, ono što sam primetio idući po raznim istočnoevropskim zemljama, a sada i članicama Evropske unije, jeste da je taj val prostote ogroman. I u Bugarskoj, i u Rumuniji, čak i u Mađarskoj. Pa, pogledajte u Hrvatskoj – kakva je ogromna ljubav prema Ceci i njoj sličnim pevačima. Prema tome, to je nešto s čime moramo računati. Znate kako, Rimljani su govorili – vulgus. To je to”, rezignirano konstatuje Aleksandar Vučo.
Nikakvog vrednosnog, etičkog i estetičkog otklona od duha Miloševićevog vremena koji oličava kraljica turbo-folka Ražnatovićeva za ovih dvanaest godina posle njegovog pada nije bilo, što kulturolozi i psiholozi objašnjavaju time da se vrednosni sistemi vrlo teško menjaju. Posebno, ako nema ni konsenzusa da ih treba menjati.
Supruga pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, prononsiranog kriminalca i ratnog zločinca, i sama junakinja istog podzemnog sveta, kao da ima neograničen rok trajanja.
Najpre je Svetlana Ražnatović pevala Miloševiću, gotovo se i ne skidajući sa ekrana njegovog carstva. Pela se i popela, zajedno sa njim, do pijedestala neupitnog nacionalnog mita. Podanici izolovanog srpskog ostrva bili su presrećni i u toj idili nije bilo mnogo onih koji se nisu sunčali u sjaju Cecine i Arkanove romansirane biografije, onih koji nisu u transu zurili u fotografije i TV futidze njihovog kič venčanja i drugih politički korektnih prizora iz bračnog im života.
Naprotiv, gotovo čitava nacija je u tom neodoljivom patriotsko-estradnom spektaklu entuzijastički učestvovala. On u uniformi srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, a ona – zanosno mu i presmerno srpsko devojče, ispod časne uniforme časnoga junaka.
Iako malobrojne podilazi jeza, možda bi se trebalo katkad prisetiti koječega u tom smislu znakovitog. Ovako je, primera radi, zvučalo kad je gostujući kod Milovana Ilića Minimaksa, onovremenog šoumena broj jedan, Svetlana Ražnatović gordo pričala o svom mužu-ratniku, ozloglašenom Arkanu:
“Nisam ni sanjala da ću se udati za velikog ratnika. Moj muž je tamo na ratištu", kazala je ona.
Minimaks: Čujem da je tamo sa njim i njegov najstariji sin Mihailo, video sam ih pre nekoliko dana na televiziji.
Ražnatović: Jeste, “tigrovi” su, na čelu sa Željkom, u Sanskom mostu. Na četiri fronta su, u stvari – kod Prijedora, i kod Sanskog mosta, i u Banjaluci, i kod Novigrada...”
Polupani vrednosni sistemi
Bilo je to srpsko onda, a ni srpsko sada nije mnogo drugačije. Miloševićev pad sa državnog trona nije, očigledno, bio i pad Svetlane Ražnatović sa estradnog trona. Naprotiv. I u postoktobarskoj Srbiji ona ostaje muzička, medijska i politička heroina.
Vrhunac tog kontinuiteta Miloševićeve i Srbije nakon njegove vlasti verovatno je doček srpske nove godine 2007. godine, kada je Ražnatovićeva pred 100 000 ljudi ispred Narodne skupštine pevala tadašnjem premijeru demokratske Srbije Vojislavu Koštunici i pozdravila ga kao nekog ko je, kako se izrazila, ujedinio sve partije.
Neki su na talasima našeg programa pre pet gona podsetili da je u oktobru 2000. godine Koštunici, predsedniku nove, demokratske, Srbije u krcatom Sava centru aplaudirao i čuveni Zubin Mehta.
Nažalost, ni Mehtin genije nije Srbiji pomogao. Carstvo turbo-folka i kiča devedesetih neokrnjeno vlada do dana današnjega. I carica Svetlana Ražnatović.
Žena koja je obilazila ratišta devedesetih, držala u svojoj hacijendi oružje zemunskog i drugih klanova, ubicama Zorana Đinđića davala alibi, nikome nije položila račune jer je niko nije ni pitao odakle joj dedinjska tvrđava i milioni evra.
O tome svemu se ne pitaju ni roditelji današnje omladine ni njihova deca, o čemu svedoče i odgovori beogradskih srednjoškolaca o tome ko su im danas uzori:
Iz sistema koji je nastao i učvrstio se devedesetih godina, a koji slavi spektaklarno, kičersko, kriminalno i polukriminalno, još uvek se nismo mnogo pomakli, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Milena Šešić Dragićević, kulturolog i profesorka Univerziteta umetnosti, objašnjavajući to time da se vrednosni sistemi vrlo teško menjaju, pogotovo, ako nismo ni uvereni da želimo da ih menjamo.
“Treba da stignu neke nove generacije, neki novi procesi da se dogode. Međutim, mi još uvek nismo sigurni da li hoćemo proces evropeizacije ili nećemo. Preme tome, treba mnogo vremena da protekne da bi se vrednosni sistemi promenili. A tempom kojim podržavamo stare procese, da se vraćamo na priče iz devedesetih, na rat i takozvane ratne heroje, da veličamo ratne zločince ili da negiramo ratne zločine – naravno da ne možemo promeniti vrednosni sistem”, objašnjava Šešić Dragićević.
Prinošenje žrtve Cecinom kultu
Za produžavanje trajanja slave estradnih idola devedesetih naša sagovornica krivicu vidi i u medijima, od kojih su mnogi od isteka Cecine kazne napravili medijski događaj i spektakl.
Svetlana Ražnatović Ceca stiže na suđenje u Palatu pravde - iz arhive
“Zbog čega je potrebno da tolike redakcije šalju novinare da čekaju ispred kuće Svetlane Ražnatović da li će doći sudski izvršitelj? To čekanje medija onda samo po sebi postaje spektakl. Naroda nije ni bilo, ali kad ljudi čuju na medijima, onda počinju da se okupljaju jer se očito stvara medijski događaj”, kaže naša sagovornica.U znak podrške Svetlani Raznatovic, njeni fanovi došli su u sredu ujutro ispred vile u dedinjskoj ulici Ljutice Bogdana. Na sebi su imali majice sa natpisom: "Krv svoju za Cecu moju".
Psiholog Aleksandar Vučo ovako objašnjava ovo klanjanje i prinošenje žrtvi Cecinom kultu:
“Kad ljudi jednom naprave svog idola, treba im dosta vremena da ga sruše. To je, kao što znamo iz istorije, opšte mesto o rušenju idola. Ono što je važno da se shvati jeste da najveći broj ljudi uopšte i ne razmišlja o tome kakav je to svet nego se jednostavno, bez ikakvog zazora, identifikuje sa tim ‘herojima’ i ‘heroinama’. Iako taj oblik muzičkog života ne pratim, ono što sam primetio idući po raznim istočnoevropskim zemljama, a sada i članicama Evropske unije, jeste da je taj val prostote ogroman. I u Bugarskoj, i u Rumuniji, čak i u Mađarskoj. Pa, pogledajte u Hrvatskoj – kakva je ogromna ljubav prema Ceci i njoj sličnim pevačima. Prema tome, to je nešto s čime moramo računati. Znate kako, Rimljani su govorili – vulgus. To je to”, rezignirano konstatuje Aleksandar Vučo.