Priredio Dragan Štavljanin
Da li Mario Monti dobro spava? Moramo da se nadamo potvrdnom odgovoru jer će mu biti potrebna energija i mudrost kada narednih meseci preduzme herkulovski zadatak da povrati poverenje u posrnulu italijansku ekonomiju, piše britanski Indipendent (Independent).
Nije preterano reći da su izazovi sa kojima se suočava veći nego što je imala ijedna vlada u Rimu od pada fašizma. Na neki način, sadašnji izazovi su čak veći i od onih na kraju Drugog svetskog rata, jer je 1945. nova italijanska vlada trebalo samo da podvuče crtu u odnosu na Musolinijevu eru i krene iznova.
Monti nema tu mogućnost. Berluskonijevo nasleđe katastrofalnog upravljanja finansijama zemlje i klima korupcije koja je pothranjivana tokom njegove skoro dvodecenijske vlasti – opterećivaće Montija sve dok bude na premijerskom položaju.
Njegov neposredni zadatak je da sprovede bolne reforme koje je parlament usvojio u poslednjim časovima Berluskonijeve vlade. Međutim, to neće biti dovoljno da se prevaziđe italijanska finansijska kriza. Paket reformi je dobrodošao ali zadocneo i neće sam po sebi značajnije olakšati teret duga, koji iznosi hiljadu i devetsto milijardi evra.
U pitanju je ogromna suma koja zabrinjava tržišta i jača zabrinutost da treća po snazi ekonomija evrozone neće moći da vraća dugove. Biće nužne i druge mere, uključujući i mogući jednokratni, takozvani “porez preko noći” na svako italijansko domaćinstvo.
Osim toga, Montijev složeniji zadatak je da povrati neuhvatljiv fenomen tržišnog poverenja. Investitori moraju da veruju da Monti ima viziju i odlučnost da preduzme ono što nijedna italijanska vlada nije pokušala od Drugog svetskog rata, možda čak od ujedinjenja tokom 1860-ih godina – a to je da suštinski promeni način na koji Italija funkcioniše.
Britanija ne bi bila pošteđena
Teško iko može sada da se seti Berluskonijevih obećanja pre 18 godina kada je postao premijer o sprovođenju radikalnih reformi kao što su otvorenija, transparentnija ekonomija i stvaranje društva u kome se nagrađuje rad, zatim inicijative kojima bi se prevazišle klanovske veze i stečeni interesi. Međutim, umesto toga pojačana je stara praksa u Italiji što je rezultiralo stagnacijom, odlivom mozgova i povećanjem dugova.
Montijeve šanse za sada izgledaju dobro. Možda bivši evropski komesar trpi zbog demokratskog deficita, jer nikada nije bio direktno izabran na javnu funkciju.
Međutim, sa stanovišta tržišta i u očima mnogih Italijana, njegovo distanciranje od korupcionaške i kompromitovane italijanske političke scene jeste plus.
Čim je postavljen za premijera, pala je kamatna stopa na dugove Italije ispod praga od 7 odsto. Prethodni nivo iznad 7 procenata je nedorživ na rok duži od nekoliko sedmica, nakon čega zemlja u dugovima mora da proglasi bankrot.
Međutim, niko ne treba da se zavarava da je Italija već izašla iz ćorsokaka. Zasada je ovo samo Montijev medeni mesec, sve dok tržište vaga da li mu može verovati da će sprovesti reforme. Ukoliko uoči bilo kakakv nedostatak odlučnosti i tempo, kamatne stope će ponovo porasti, odnosno preći granicu od 7 odsto.
U tom slučaju, zazvoniće zvono na uzbunu širom Evrope iz jednostavnog razloga što je italijanska ekonomija, kao što se često kaže, isuviše velika da bi bila spasavana. Zasada ne postoji finansijski zaštitni zid koji bi poslužio kao garancija za velike dugove kao što je italijanski. Stoga je bankrot možda neizbežan, što bi nanelo takvu štetu bankama izloženim italijanskom dugu, tako da jedinstvena valuta ne bi mogla da preživi šok.
Britanija ne bi bila pošteđena u slučaju takvog alarmantnog razvoja događaja. Ona plasira skoro polovinu svog izvoza u evrozonu, tako da su njihove ekonomske sudbine skoro nerazdvojno povezane. Zbog toga Montijev uspeh nije akademsko pitanje. U značajnoj meri, i prosperitet Britanije zavisi od toga.
Da li Mario Monti dobro spava? Moramo da se nadamo potvrdnom odgovoru jer će mu biti potrebna energija i mudrost kada narednih meseci preduzme herkulovski zadatak da povrati poverenje u posrnulu italijansku ekonomiju, piše britanski Indipendent (Independent).
Nije preterano reći da su izazovi sa kojima se suočava veći nego što je imala ijedna vlada u Rimu od pada fašizma. Na neki način, sadašnji izazovi su čak veći i od onih na kraju Drugog svetskog rata, jer je 1945. nova italijanska vlada trebalo samo da podvuče crtu u odnosu na Musolinijevu eru i krene iznova.
Monti nema tu mogućnost. Berluskonijevo nasleđe katastrofalnog upravljanja finansijama zemlje i klima korupcije koja je pothranjivana tokom njegove skoro dvodecenijske vlasti – opterećivaće Montija sve dok bude na premijerskom položaju.
Njegov neposredni zadatak je da sprovede bolne reforme koje je parlament usvojio u poslednjim časovima Berluskonijeve vlade. Međutim, to neće biti dovoljno da se prevaziđe italijanska finansijska kriza. Paket reformi je dobrodošao ali zadocneo i neće sam po sebi značajnije olakšati teret duga, koji iznosi hiljadu i devetsto milijardi evra.
U pitanju je ogromna suma koja zabrinjava tržišta i jača zabrinutost da treća po snazi ekonomija evrozone neće moći da vraća dugove. Biće nužne i druge mere, uključujući i mogući jednokratni, takozvani “porez preko noći” na svako italijansko domaćinstvo.
Osim toga, Montijev složeniji zadatak je da povrati neuhvatljiv fenomen tržišnog poverenja. Investitori moraju da veruju da Monti ima viziju i odlučnost da preduzme ono što nijedna italijanska vlada nije pokušala od Drugog svetskog rata, možda čak od ujedinjenja tokom 1860-ih godina – a to je da suštinski promeni način na koji Italija funkcioniše.
Britanija ne bi bila pošteđena
Teško iko može sada da se seti Berluskonijevih obećanja pre 18 godina kada je postao premijer o sprovođenju radikalnih reformi kao što su otvorenija, transparentnija ekonomija i stvaranje društva u kome se nagrađuje rad, zatim inicijative kojima bi se prevazišle klanovske veze i stečeni interesi. Međutim, umesto toga pojačana je stara praksa u Italiji što je rezultiralo stagnacijom, odlivom mozgova i povećanjem dugova.
Mario Monti
Montijeve šanse za sada izgledaju dobro. Možda bivši evropski komesar trpi zbog demokratskog deficita, jer nikada nije bio direktno izabran na javnu funkciju.
Međutim, sa stanovišta tržišta i u očima mnogih Italijana, njegovo distanciranje od korupcionaške i kompromitovane italijanske političke scene jeste plus.
Čim je postavljen za premijera, pala je kamatna stopa na dugove Italije ispod praga od 7 odsto. Prethodni nivo iznad 7 procenata je nedorživ na rok duži od nekoliko sedmica, nakon čega zemlja u dugovima mora da proglasi bankrot.
Međutim, niko ne treba da se zavarava da je Italija već izašla iz ćorsokaka. Zasada je ovo samo Montijev medeni mesec, sve dok tržište vaga da li mu može verovati da će sprovesti reforme. Ukoliko uoči bilo kakakv nedostatak odlučnosti i tempo, kamatne stope će ponovo porasti, odnosno preći granicu od 7 odsto.
U tom slučaju, zazvoniće zvono na uzbunu širom Evrope iz jednostavnog razloga što je italijanska ekonomija, kao što se često kaže, isuviše velika da bi bila spasavana. Zasada ne postoji finansijski zaštitni zid koji bi poslužio kao garancija za velike dugove kao što je italijanski. Stoga je bankrot možda neizbežan, što bi nanelo takvu štetu bankama izloženim italijanskom dugu, tako da jedinstvena valuta ne bi mogla da preživi šok.
Britanija ne bi bila pošteđena u slučaju takvog alarmantnog razvoja događaja. Ona plasira skoro polovinu svog izvoza u evrozonu, tako da su njihove ekonomske sudbine skoro nerazdvojno povezane. Zbog toga Montijev uspeh nije akademsko pitanje. U značajnoj meri, i prosperitet Britanije zavisi od toga.