Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker), predsednik Evropske komisije, uspostavio je novo pravilo u okviru evropskog pogleda na svet. Nakon predsedničkih izbora u Rusiji u nedelju, Junker je pobedniku Vladimiru Putinu poslao neobičnu poruku punu pohvala.
"Čestitam vam na vašem reizboru", napisao je Junker na Twiterru i nastavio: "Uvek sam govorio da su dobri odnosi između EU i Rusije ključni za bezbednost našeg kontinenta".
Na reči Žan Klod Junkera podseća autorka Washingotn posta Džudi Dempsi (Judy Dempsey) i ocenjuje da Junker nije imao ništa da kaže o zastrašivanju nezavisnih kandidata na tim izborima, sumnjivim stradanjima aktivista, kao ni o ulozi državnih medija ili nizu drugih nepravilnosti.
Shodno tome, autorka zaključuje da ovaj najnoviji neuspeh moralne hrabrosti još jednom pokazuje sve veću ravnodušnost evropskih lidera i vlada u odbrani ljudskih prava.
Post prenosi i da disidenti i aktivisti koji se bore za građanska prava i demokratiju van Evropske Unije i koji su u Evropu gledali kao na svetionik slobode ovih dana mogu računati na malo podrške iz Brisela. Autoritarni režimi imaju sve razloge da budu presrećni, navodi Dempsi.
Nije ni čudo, dodaje ona, što su britanski zvaničnici besni zbog Junkerove izjave. Odnosi Londona i Moskve su i dalje zategnuti zbog navodne uloge Rusije u napadu na bivšeg ruskog špijuna i dvostrukog agenta Sergeja Skripalja i njegove kćerke Julije nervnim agensom.
Ešli Foks (Ashley Fox), lider Britanske konzervativne partije u Evropskom parlamentu, opisao je pismo predsednika Evropske komisije Putinu kao "sramotno".
Autorka takođe podseća i da je govor iranskog ministra spoljnih poslova, Mohamada Džavad Zarifa na godišnjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti prošlog meseca, predstavljen u "rukavicama", odnosno da se zaboravilo na mučenje, pogubljenja i smrt.
Federica Mogerini (Federika Mogherini), visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, kao i velike zemlje Unije poput Nemačke, ne žele da pokvare odnose sa Teheranom.
Iz njihovog ugla, Iran se pridržava sporazuma o nuklearnom programu, koji su Unija i Nemačka, kao i pet stalnih članica UN-a napravile 2015. godine, što ima apsolutnu prednost u odnosu na priču o ljudskim pravima.
Dempsi ocenjuje da stvari nisu ništa bolje ni unutar samog bloka. Neke države članice nisu uopšte zainteresovane da se pozabave Poljskom i Mađarskom, zemljama članicama u kojima je stalna erozija demokratskih insitucija i zakona. Unija, kako kažu njeni poštovaoci, već ima dovoljno problema - od Bregzita do Makronovih ambicioznih planova o reformama Unije. Ipak, ne može se sakriti sramna realnost. Evropa je izgubila moralni kompas. Evropski trenutni entuzijazam za interese i "stabilnost" jednog dana će je proganjati, zaključuje ona.
Zašto se Trump plaši Rusije?
Strah od Rusije ne vlada samo u Briselu, sudeći prema tekstu urednika New York Timesa. U autorskom članku urednici lista podsećaju da bivši direktor C.I.A. Džon Brenan (John Brennan) nije odgovorio na napade novinara kada su ga pitali zašto je predsednik Donald Tramp čestitao svom ruskom kolegi pobedu na izborima.
"Mislim da se plaši predsednika Rusije", rekao je gospodin Brenan, u programu MSNBC-a "Morning Joe", nakon telefonskog razgovora dvojice predsednika. "Rusi, mislim, imaju dugogodišnje iskustvo sa gospodinom Trampom i možda imaju neke stvari koje bi mogle ugledati svetlost dana."
New York Times podseća i da pristalice Trampa ističu da je i predsednik Barak Obama (Barack Obama) pozvao Putina kada je izabran za predsednika 2012. godine.
Ali okolnosti su sada veoma različite. U proteklim godinama, Putin je postao veoma autoritaran lider, koji je urušio političku opoziciju i napravio plan da bude ponovo izabran. Američki predstavnici obaveštajnih službi kažu da su sigurni da je on umešan u američke izbore 2016. godine i to na strani Trampa. Rusija je aneksirala Krim 2014. godine, a trenutno je umešana u rat u nekim delovima Ukrajine i daje podršku predsedniku Bašaru al Asadu u Siriji.
Urednici Timeas navode i da je disparitet između Trumpa i njegovih savetnika oko pretnji koje dolaze iz Rusije sve izraženiji. Prema njihovom mišljenju, za razliku od odnosa sa Putinom, odnos Trampa i specijalnog istražitelja Roberta Malera (Mueller) sve problematičniji.
Maler je, naime, tražio da se iz kampanje Trampa sudu dostavi svaki dokument povezan sa Rusijom. On je, takođe, optužio 13 Rusa za zaveru na izborima 2016. godine.
U zaključku se dodaje da Brenan zna više od većine o mogućim pretnjama Americi, ali i da on nije jedini koji govori.
Senator Džon Mekejn, republikanac iz Arizone, napao je Trampa rečima "američki predsednik ne vodi slobodni svet tako što čestita diktatorima na pobedi na izborima". Čak i lider većine u Senatu Mič Mekkonel (Mitch McConnell), koji se retko suprotstavlja Trampu, kaže da čestitka Putina "ne bi bila njegov prioritet."
Shodno tome urednici New York Timesa zaključuju: "Ako Tramp nije Putinov lakej, isteklo mu je vreme da to i dokaže."
Nije Putin jedina briga
Odnos američkog predsednika prema Putinu nije jedino što zabrinjava analitičare i kolumniste u Americi.Oni su zabrinuti i zbog govora Trampa u javnosti i ta obraćanja kolumnistu New York Timesa Nikolasa Kristofa (Nicholas Kristof) podsećaju na one koji su se mogli čuti pre rata u Iraku.
Ove sedmice navršilo se 15 godina od kada su Sjedinjene Američke Države napravile jednu od najkatastrofalnijih grešaka u poslednjih pola veka, kaže Kristof: "Napali smo Irak."
Tadašnji predsednik Džordž Buš (George W. Bush) izjavio je da "nema sumnje" da je Irak imao oružje za masovno uništenje. Sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld) rekao je da će se invazija u velikoj meri samofinansirati i da će trajati "pet dana, pet sedmica ili pet meseci, ali sigurno neće trajati više", podsetio je autor.
Prema procenama ekonomista Džozefa Štiglica (Josepha Stiglitza) i Linde Bilmes (Linda Bilmes), samo finansijski troškovi Sjedinjenih Država vezani za ovaj rat će premašiti tri triliona dolara ili oko 24 hiljade dolara po američkom domaćinstvu. A prema studijama i istraživanjima, tokom rata u Iraku umrlo je oko 4.400 američkih vojnika, zajedno sa oko 500.000 Iračana, piše list.
Ovaj rat je pomogao pokretanje sirijskog rata, genocid nad Jazidima i hrišćanima na Bliskom istoku, formiranju Islamske države, jačanju Irana i sukobu sunita i šiita na Bliskom istoku koji će odneti živote u godinama koje dolaze, smatra kolumnista i dodaje:
Trebali bi da pokušamo da naučimo nešto iz ovih katastrofalno pogrešnih procena, ali imam čudan osećaj u stomaku, slično kao što sam imao kada je počeo rat u Iraku, da imamo predsednika koji nas vodi ka nepromišljenom, katastrofalnom sukobu.
Zapravo, prema tri nepromišljena sukoba.
Prvi nije krvavi: to je trgovinski rat. Tarife predsednika Trampa i drugi trgovinski potezi znače napuštanje 70-godišnjeg napora Amerike da vodi svet otvorenom trgovinskom sistemu. "Trgovinski ratovi su dobri i lakši za pobedu", napisao je Tramp nedavno na Twitteru.
Drugi sukob kojem Tramp teži jeste onaj s Iranom. Ako ne odabere neki kompromis kojim bi sačuvao obraz, izgleda kao da će se povući iz iranskog nuklearnog sporazuma do 12. maja.
Rizik je da Iran odgovori ponovnim pokretanjem nuklearnog programa. To bi dovelo do porasta tenzija, mogućnosti izraelskog udara na Iran, rizika od saudijsko-iranskog sukoba i opasnosti od rata između Sjedinjenih Država i Irana. Kolumnista istovremeno podseća da je Majk Pompeo (Mike Pompeo), šef CIA-e, koga je Trump imenovao za državnog sekretara, vrlo pametan ali i vrlo ratoboran prema Iranu.
Poslednji rizik sigurno je i rat sa Severnom Korejom. Možda možemo osećati olakšanje tokom nekoliko meseci ako Trampov odnos licem u lice s Kim Jong-unom krene napred, ali smatram da su Amerikanci previše ohrabreni ishodom samita, dodaje na kraju kolumnista NYT.