Tabloidna štampa u Srbiji često širi virus ekstremizma, a na meti su najčešće manjinske etničke grupe i LGBT zajednica, pokazalo je istraživanje Medijske dokumentacije Ebart. Dok reakcije nadležnih gotovo da nema, ova epidemija uzima maha i na društvenim mrežama.
Slučaj „Dron“, incidenti na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija i poseta premijera Edija Rame Beogradu, bili su „tačka ključanja“ u kojoj su se u žutoj štampi valjali tekstovi prepuni uvreda koje su na socijalnim mrežama pratile pretnje i pozivi na nasilje nad pripadnicima albanske zajednice.
Tih dana, kaže Danica Laban iz Ebarta, u skandaloznim naslovima dominirala je reč „Šiptar“.
„Svaki ekstremni događaj izazivao je lavinu takvih tekstova u štampanim medijima i reakcija na portalima.“
Iako su reakcije dela štampe na pomenuti događaj, koji je u proteklih šest meseci bio ubedljivo najkomentarisaniji na internetu i u medijima, bile protivne zakonu i svim pravilima novinarske etike kazni nije bilo.
Velimir Ćurgus Kazimir, istraživač medija, smatra da su to posledice negativne klime u društvu koja je dugo stvarana.
„Da li je to vođeno, planirano ili spontano, ne može se konkretno reći. Mislim da je odgovor u atmosferi. To je nešto što je očekivano. To je horizont... Gde novinari pišu tekstove sa određenim porukama koje su očekivane. Od njih se to očekuje. Oni su pozvani da brane, na svoj način, interese nacije. To svakako nije dobra situacija.“
Tabloidi, koji u Srbiji često služe kao platforma raznim interesnim grupama, van svakog profesionalizma, uz otvorene stavove netrpeljivosti, ispratili su i nedavnu Paradu ponosa u Beogradu pa je tako jedan od njih objavio i tekst pod naslovom “Pederska posla”. Ovakav odnos, kao po pravilu, zapaljujuće deluje na čitaoce pa obično sledi lavina komentara mržnje, uz koje idu i poruke kao što su “Peder gradom neće šetati”, “Smrt pederima” i slične. Medijski progon pojedinaca, koji su se nekome zamerili ili su iz drugih razoga nečija meta, takođe nije retka pojava.
Savet za štampu, koji bi mogao da reaguje, retko to čini zbog ograničenja u radu pa mediji ostaju nekažnjeni. Zato su nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava gotovo jedine koje reaguju.
Ivana Stjelja, iz Praksisa, kaže da je ta NVO morala da se snalazi da bi podnela žalbu na pisanje protiv Albanaca.
“Veliki je problem u tome što NVO koje se bave ljudskim pravima nisu percipirane kao organizacije koje se bave i zaštitom prava albanske nacionalne manjine. Dakle, tu se potpuno zanemaruje univerzalnost ljudskih prava. Tako da smo morali da pronađemo pripadnike albanske nacionalne manjine koji će nam dati saglasnost da zastupamo njihove interese.”
Ogromnu buru i reakcije izazvalo je i ubistvo navijača Crvene zvezde uoči košarkaške utakmice sa Galatasarajem u Istanbulu, za koje su optužene pristalice turskog kluba, takođe su usledili zapaljivi naslovi, a na sličan način svojevremeno je u tabloidima tretirana i situacija u Sandžaku.
Posebna priča je nekritičko davanje prostora na novinskim stupcima ekstremnim političarima, samozvanim analitičarima ili pojedincima koji pozivaju na nasilje, posle čijih izjava kao obavezna posledica uslede ekstremne reakcije čitalaca na web stranicama te iste štampe ili na društvenim mrežama.
Danica Laban veruje da su sankcije obavezni deo rešenja.
“Jedan od predloga je da posle četvrte ili pete opomene tabloid bude ugašen na neko vreme, da ne može da izlazi. To bi ipak predstavljalo neku ogradu. Da medij ima na umu da, na primer, na deset dana može da ostane bez profita od tiraža.”
Istraživanje o ekstremizmu u medijima sprovedeno je od juna do decembra 2014. i ono pokazuje da tu pojavu ne diktiraju samo ovdašnje stanje u društvu i domaći događaji, već i dešavanja na globalnom nivou. Tako je, kako kažu u Ebartu, kao kuriozitet zabeleženo da je publici i medijima u Srbiji u poslednje vreme Krim postao važniji od pitanja Kosova.
Pošast ekstremizma u medijima, zaključuje Velimir Ćurgus Kazimir, uzima sve više maha i krajnje je vremne da vlast reaguje.
“Ugrožavanje kredibiliteta medija znači i ugrožavanje opstanka ovog društva. Time se ne gubi poverenje samo u medije već i u demokratiju, u bilo kakvu politiku, gubi se poverenje u sve… To nijednoj vlasti koja želi dobro ovoj zemlji ne bi trebalo da odgovara.”