Dragan Popadić, socijalni psiholog iz Beograda, za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega su u regionu relativno rijetki protesti protiv loše socijalno-ekonomske situacije, kao što su oni 'žutih prsluka' koji već nedeljama traju u Francuskoj.
- Zahtevi i nepravde
Ovi protesti 'žutih prsluka' su očigledno medijski vrlo vidljivi, i postaju popularni kao borba onih koji traže pravdu protiv sile, i to ide od ozbiljnog razmatranja tih zahteva do prosto nekog navijanja koje vidim oko sebe.
To je prosto neki događaj koji je sada u žiži javnosti i mnogi se onda pitaju da li se nešto slično može ponoviti i u našoj sredini, koja je šansa da se tako nešto ponovi, koja je šansa da takav neki protest ima uspeha.
Činjenica je da su kod nas protesti koji su vezani za neke ekonomske zahteve jako retki, ali ih ima.
Prošle ili pretprošle godine su isto bili neki protesti koji su se sastojali u blokadi puteva, vezano za cenu benzina.
Studenti kod nas protestuju nekad zbog povećanja školarine i slično.
Mada su takvi protesti vrlo retki, većina protesta se tiču nekih, hajde tako da kažem, političkih zahteva ili nekih nepravdi u drugoj sferi.
- Kratkotrajni uspesi
Koliko će ovi protesti kod nas nastaviti da budu popularni ili koliko će takva vrsta protesta izgledati obećavajuća zavisi, naravno, kakva će biti sudbina protesta u Francuskoj, ali u svakom slučaju primetno je da evo i u regionu, dosta udaljenom od Francuske i sa sasvim drugačijim brigama, javljaju se neke inicijative i predlozi da takvi protesti bar imaju smisla ili da vredi pokušati ili nešto slično.
Kod nas u skupštini pojavili su se neki opozicionari u žutim prslucima, to im različite odjeke.
Da li će se nešto tako organizovati ili ne, pitanje je.
Ovde je priča o protestima stara decenijama, još od Miloševića, pa i ranije, poteže se to pitanje da kada se donose odluke krajnje nedemokratski na štetu građana da je jedini način da oni tu nešto promene je da protestuju.
Takvi protesti se javljaju, pa onda nestaju, pa se opet javljaju, nekada kada se najmanje očekuju jave se i traju iznenađujuće dugo, kao na primer 1996. kada su tri meseca građani svakodnevno protestovali.
Nekada su uspesi kratkotrajni i onda to ljude pokoleba u ideji da uopšte nešto tako ima smisla.
- Energija
Ali mislim da će ovi protesti 'žutih prsluka', svjedeno šta o njima mislimo, da su za dobro ili prosto da komplikuju i otežavaju situaciju, da će imati svog odjeka svuda po Evropi, pa i ovde kod nas.
Pitanje je čemu takvi protesti služe i kako mogu nešto da promene?
Čini mi se da je u zapadnoj Evropi svaki protest koji je vrlo masovan, koji na različite načine blokadom saobraćaja ili na neki drugi način bude jako vidljiv, je uznemirujući za ostale građane, pa i za vlast, jer ukazuje da nešto nije u redu i onda se očekuje da se ti problemi rešavaju kroz institucije, zato što, to se pokazalo, veliki broj francuskih gradova je sasvim neočekivano nezadovoljan nekim merama i da nešto treba uraditi.
U našoj situaciji čini mi se da je drugačije, zato što građani smatraju da bez obzira koliko su neki protesti vidljivi i masovni, sama ta masovnost ne brine one koji su protiv kojeg su protesti upereni, zato što oni ne osećaju nikakvu potrebu bilo šta promene rukovodeći se ovom slikom nezadovoljstva ljudi.
Imali smo, eto baš izjavu predsednika koji kaže pet miliona ljudi da izađe da protestuje za njega to apsolutno ništa ne znači.
Problem je što i građani opažaju to da čak i ako izađe pet miliona ljudi da mirno protestuje za vlast to apsolutno ništa ne znači i oni ne osećaju nikakvu potrebu da ih to primora da preispitaju svoje odluke.
U tom smislu se protesti, čini mi se, vide kod nas kao jedan veliki nepotrebni utrošak energije koji ništa neće doneti.
- Nemoć
Kada bi sama vidljivost protesta bila dovoljna, kada to znači 'upozoravamo vas, vidite da smo nezadovoljni, evo vidite koji su zahtevi, čime smo nezadovoljni', pa kada bi vlast onda nešto pokušala da učini u ekonomskoj sferi, i nekoj drugoj sferi, onda bi protesti bili češći i, hajde tako da kažem, mirniji.
Ne bi postojala neka opasnost da bilo kako zbog različitih incidenata postanu nasilni zbog provokacija s jedne, ili sa druge strane.
Ali i u situaciji kada izgleda da vlast kaže, 'čikamo vas vas da bilo šta promenite, apsolutno nas je baš briga', takve izjave su često iritirajuće za one koji protestuju, dakle u toj situaciji izgleda da, kako kažem nikakav miran protest zaista nema efekta, koliko god da je zahtev opravdan.
To je jedna loša situacija zato sto protesti treba da budu u principu jedan legitiman kanal za ispoljavanje nezadovoljstva, obaveštavanje o lošim rešenjima i o nezadovoljnim građanima, i da je dovoljno da bude samo to i već će se neke akcije preduzeti.
Ako to nije dovoljno, onda bojim se da takvi protesti samo, ili nemoć da se protestima išta promeni, samo povećavaju tenzije između nezadovoljnih građana i nezainteresovane vlasti.
- Svetske zavere
U regionu je situacija podjednako teška, ali protesti nikada ne izbijaju zato što se situacija opaža kao teška, već zato što se smatra da je nepravedno ono što se trpi.
Dakle, ljudi imaju male plate i teško žive, ali su za to odgovorni oni drugi, oni preko granice, ili ceo svet, opozicija, izdajnici i tako dalje.
Onda razloga za protest nema, građani trpe i eventualno su besni na one za koje smatraju da su krivi za takvo stanje.
Jedino kada građani poveruju ili misle da su za njihove teškoće, za nepravdu koju trpe, krivi oni protiv kojih protest može da bude uperen, onda se protesti javljaju.
Jedan od načina da se građani pacifikuju nije samo u tome da oni bolje žive.
Očigledno, ljudi jako teško žive, a protesti su relativno retki, ali je tu jako efikasan ovaj drugi način: krivci nisu među nama i krivci nisu oni koje ste izabrali, i koje možete smeniti ako ste ljuti, već su krivci oni van granica ili svetske sile i svetske zavere.
Dakle ta priča je i dalje veoma popularna među vlastima u regionu.