Među imenima 43 osobe kojima će se u Egiptu suditi po optužbama za neleglano političko delovanje i ilegalno finansiranje nevladinih organizacija u toj državi, našla su se i tri imena državljana Srbije. Njima prete kazne koje su utvrđene zakonom koji potiče iz vremena svrgnutog Hosnija Mubaraka.
Kako saznaje Radio Slobodna Evropa, aktivisti kojima se sudi ne mogu da napuste Egipat sve dok proces ne bude okončan. Do tada većina onih koji bi mogli biti nadležni za ovo pitanje odbija da daje bilo kakve ocene kako optuženima ne bi dodatno zakomplikovali situaciju. No, ovo nije prvi put da aktivisti iz Srbije zapadaju u “nezgodne” situacije.
Taoci zakona koji opstaje i nakon u krvi oborenog Hosnija Mubaraka, tako u Amnesti internešnalu opisuju poziciju u kojoj su se našla civilna društva u Egiptu godinu dana nakon što se diktator povukao, dva meseca nakon što su održani višestranački izbori i sedmicu pošto je svet još jednom zatečen prizorima masakra sa stadiona u Port Saidu.
Više od 40 aktivista, među njima nemački, američki, egipatski, ali i srpski državljani
lako bi mogli platiti cenu spore i bolne tranzicije u koju je ušla “zemlja faraona”.
“Da, to je vlast najavila, ali u ovom trenutku još uvek ne znamo da li će ove osobe biti stavljene u pritvor ili će se od njih samo trazziti da se pojave na sudu kada suđenje bude zakazano. Ove nevladine organizacije i njihovi aktivisti potiču iz različitih država. Među njima su ljudi iz američkog Nacionalnog demokratskog instituta i Međunarodnog republikanskog instituta, Međunarodnog novinarskog centra, Fridom hausa, a tu je i nemačka Kondrad Adenauer zadužbina. Među njima je i troje ili četvoro građana Srbije, koji su obuhvaćeni ovom istragom, ali trenutno nemamo informaciju u kojim organizacijama su oni radili. Svi ovi aktivisti bi mogli biti osuđeni na kaznu od godinu dana zatvora, ali i na finansijku globu, ukoliko bi sud presudio da su prekršili ovaj vrlo restriktivni zakon o nevladinom sektoru, koji potiče još iz Mubarakovog vremena”, pojašnjava istraživač Amnesti internešnala iz Egipta Said Hadadi u razgovoru za Radio Slobodna Evropa.
Ministarstvo inostranih poslova Srbije saopštilo je da je Ambasada u Kairu u stalnom kontaktu sa srpskim državljnima čija je sudbina sada u rukama egipatskog suda i advokata koji će štiti interese organizacija u kojima su angažovani. Reč je o neprofitnim organizacijama, specijalizovanim za širenje demokratije.
Izvozni aktivizam kao zanimanje
Scene nasilja punu godinu stižu iz Egipta koji se iz turistički atraktivne destinacije skoro pa preko noći pretvorio u poprište koje bi mnogi radije da zaobiđu. To se nije odnosilo i na aktiviste iz Srbije koji su se po rečima Ivana Marovića, nekadašnjeg “Otporaša”, zapravo našli u apsurdnoj situaciji.
U središtu i ovako opisanih egipatskih prilika nalazi se nekoliko državljana Srbije. Međutim, oni nisu prvi. Aktivizam kao zanimanje izvozi se iz Srbije od 2000. godine i uspešnog svrgavanja Slobodana Miloševića. Još tada virus aktivizma zarazio je i Sinišu Šikmana i do danas ga nije popustio, pa za sebe kaže da je uvek bio i ostao aktivista.
Aktivizam je jedino po čemu naš sagovornik želi da bude prepoznatljiv, a što mu je otvorila mnoga vrata:
“Živeći pod Slobodanom Miloševićem i boreći se protiv njega stekao sam neka znanja, veštine i iskustva. Moj motiv je da u svakoj situaciji pokušam da istreniram ljude da izbegavaju situacije u kojima rizikuju svoj da daju svoj život za bolju budućnost države. Pokušavam da ih naučim kako da žive za budućnost te države, a ne da poginu”, kaže Šikman.
I danas, dvanaest godina posle Miloševića, ima posla:
“Angažovan sam. Trenutno sam u Srbiji ali s vremena na vreme pozove neko pa odradim neke treninge”, kaže Šikman.
RSE: Možete li nam otkriti gde će biti sledeći?
Šikman: Niti ja zovem nekoga da mene zove, niti, iskren da budem, ja ne znam ko će da me pozove. Od prilike možete da pogledate gde ima diktatora pa možda neko od tih zemalja pozove, da aktivisti koji su protiv tog diktatora nešto nauče.
Aktivisti nisu revolucionari
Setimo se, 2004. godine nekima od srpskih aktivista, bivših Otporaša, zabranjen je ulazak u Ukrajinu. Kao remetilački faktori bili su označeni i u Belorusiji, a poznato je (o čemu su i globalni mediji izveštavali) da su odigrali ulogu i kao inspiratori egipatskog reformskog pokreta “6. april”, zahvaljujući čemu je direktora Centra za primenjenu nenasilnu akciju Srđu Popovića magazin “Forin polsi” svrstao među stotinu globalno značajnih mislilaca.
Zahvaljujući svemu stekli su i epitet “izvoznici revolucije” a što se odnosi na one koji su ostali u krupnim političko-civilnim akcijama. Ivan Marović, na primer, svemu je deo i komičnu crtu:
http://www.youtube.com/embed/sO0KdZb_ZXI
U dvoipominutnoj reklami, koja je dostupna na Internetu, dok se brčka u bazenu i ispija koktele on objašnjava tri laka koraka za svrgavanje diktatora. Marović, koji sebe naziva i penzionisanim revolucionarom, primer je jednog od puteva kojim se posle revolucije može krenuti.
Aktivisti koji nisu pritvoreni, ali im se do okončanja postupka ne dopušta da napuste Egipat, zapravo su prekinuti usred posla. Ne revolucionarnog, nego pomoći na izgradnji tolerantnog društva, stabilnog i zasnovanog na prema građanima odgovornoj vlasti. Te lekcije izučili su i na sopstvenoj koži, podvlači Marović.
“To samo govori o tome da smo mi zbog svega što smo prošli tokom devedesetih, u toku borbe protiv Miloševićevog režima, faktički odškolovali celu jednu generaciju ljudi koji se vrlo dobro razumeju u to kako rade NGO organizacije, kako rade političke partije, kako rade sindikati i tako dalje. Ali ja ne bih rekao da ovi ljudi imaju veze sa revolucionarima. U ovom slučaju revolucionari su ipak Egipćani i oni su se borili za neki drugačiji Egipat. I dalje se bore, jer kao što vidimo obaranje Mubaraka je bio samo prvi korak. Potrebno je još mnogo toga uraditi. Uostalom znamo i kako je kod nas u Srbiji. Smenjivanjem Miloševića proces je tek započeo i još uvek traje”, zaključuje Marović.
Kako saznaje Radio Slobodna Evropa, aktivisti kojima se sudi ne mogu da napuste Egipat sve dok proces ne bude okončan. Do tada većina onih koji bi mogli biti nadležni za ovo pitanje odbija da daje bilo kakve ocene kako optuženima ne bi dodatno zakomplikovali situaciju. No, ovo nije prvi put da aktivisti iz Srbije zapadaju u “nezgodne” situacije.
Taoci zakona koji opstaje i nakon u krvi oborenog Hosnija Mubaraka, tako u Amnesti internešnalu opisuju poziciju u kojoj su se našla civilna društva u Egiptu godinu dana nakon što se diktator povukao, dva meseca nakon što su održani višestranački izbori i sedmicu pošto je svet još jednom zatečen prizorima masakra sa stadiona u Port Saidu.
Više od 40 aktivista, među njima nemački, američki, egipatski, ali i srpski državljani
Istraživač Amnesti internešnala iz Egipta Said Hadadi za RSE potvrđuje da su ,eđu pritvorenim aktivistima troje ili četvoro građana Srbije, koji su obuhvaćeni istragom, ali da još nema informacija u kojim organizacijama su radili.
lako bi mogli platiti cenu spore i bolne tranzicije u koju je ušla “zemlja faraona”.
“Da, to je vlast najavila, ali u ovom trenutku još uvek ne znamo da li će ove osobe biti stavljene u pritvor ili će se od njih samo trazziti da se pojave na sudu kada suđenje bude zakazano. Ove nevladine organizacije i njihovi aktivisti potiču iz različitih država. Među njima su ljudi iz američkog Nacionalnog demokratskog instituta i Međunarodnog republikanskog instituta, Međunarodnog novinarskog centra, Fridom hausa, a tu je i nemačka Kondrad Adenauer zadužbina. Među njima je i troje ili četvoro građana Srbije, koji su obuhvaćeni ovom istragom, ali trenutno nemamo informaciju u kojim organizacijama su oni radili. Svi ovi aktivisti bi mogli biti osuđeni na kaznu od godinu dana zatvora, ali i na finansijku globu, ukoliko bi sud presudio da su prekršili ovaj vrlo restriktivni zakon o nevladinom sektoru, koji potiče još iz Mubarakovog vremena”, pojašnjava istraživač Amnesti internešnala iz Egipta Said Hadadi u razgovoru za Radio Slobodna Evropa.
Ministarstvo inostranih poslova Srbije saopštilo je da je Ambasada u Kairu u stalnom kontaktu sa srpskim državljnima čija je sudbina sada u rukama egipatskog suda i advokata koji će štiti interese organizacija u kojima su angažovani. Reč je o neprofitnim organizacijama, specijalizovanim za širenje demokratije.
Izvozni aktivizam kao zanimanje
Scene nasilja punu godinu stižu iz Egipta koji se iz turistički atraktivne destinacije skoro pa preko noći pretvorio u poprište koje bi mnogi radije da zaobiđu. To se nije odnosilo i na aktiviste iz Srbije koji su se po rečima Ivana Marovića, nekadašnjeg “Otporaša”, zapravo našli u apsurdnoj situaciji.
Sukobi demonstranata i policije u Kairu, 6. februar 2012.
“Tu imamo jedan čudan odnos koji se vidi u tome da ljudi iz tih organizacija bivaju zadržani zbog istrage za nešto što egipatski oficir radi deset puta više ili sto puta više. Jer Egipat je jedan od najvećih primalaca američke vojne pomoći”, navodi Marović.U središtu i ovako opisanih egipatskih prilika nalazi se nekoliko državljana Srbije. Međutim, oni nisu prvi. Aktivizam kao zanimanje izvozi se iz Srbije od 2000. godine i uspešnog svrgavanja Slobodana Miloševića. Još tada virus aktivizma zarazio je i Sinišu Šikmana i do danas ga nije popustio, pa za sebe kaže da je uvek bio i ostao aktivista.
Aktivizam je jedino po čemu naš sagovornik želi da bude prepoznatljiv, a što mu je otvorila mnoga vrata:
“Živeći pod Slobodanom Miloševićem i boreći se protiv njega stekao sam neka znanja, veštine i iskustva. Moj motiv je da u svakoj situaciji pokušam da istreniram ljude da izbegavaju situacije u kojima rizikuju svoj da daju svoj život za bolju budućnost države. Pokušavam da ih naučim kako da žive za budućnost te države, a ne da poginu”, kaže Šikman.
I danas, dvanaest godina posle Miloševića, ima posla:
“Angažovan sam. Trenutno sam u Srbiji ali s vremena na vreme pozove neko pa odradim neke treninge”, kaže Šikman.
RSE: Možete li nam otkriti gde će biti sledeći?
Šikman: Niti ja zovem nekoga da mene zove, niti, iskren da budem, ja ne znam ko će da me pozove. Od prilike možete da pogledate gde ima diktatora pa možda neko od tih zemalja pozove, da aktivisti koji su protiv tog diktatora nešto nauče.
Aktivisti nisu revolucionari
Setimo se, 2004. godine nekima od srpskih aktivista, bivših Otporaša, zabranjen je ulazak u Ukrajinu. Kao remetilački faktori bili su označeni i u Belorusiji, a poznato je (o čemu su i globalni mediji izveštavali) da su odigrali ulogu i kao inspiratori egipatskog reformskog pokreta “6. april”, zahvaljujući čemu je direktora Centra za primenjenu nenasilnu akciju Srđu Popovića magazin “Forin polsi” svrstao među stotinu globalno značajnih mislilaca.
Zahvaljujući svemu stekli su i epitet “izvoznici revolucije” a što se odnosi na one koji su ostali u krupnim političko-civilnim akcijama. Ivan Marović, na primer, svemu je deo i komičnu crtu:
http://www.youtube.com/embed/sO0KdZb_ZXI
U dvoipominutnoj reklami, koja je dostupna na Internetu, dok se brčka u bazenu i ispija koktele on objašnjava tri laka koraka za svrgavanje diktatora. Marović, koji sebe naziva i penzionisanim revolucionarom, primer je jednog od puteva kojim se posle revolucije može krenuti.
Aktivisti koji nisu pritvoreni, ali im se do okončanja postupka ne dopušta da napuste Egipat, zapravo su prekinuti usred posla. Ne revolucionarnog, nego pomoći na izgradnji tolerantnog društva, stabilnog i zasnovanog na prema građanima odgovornoj vlasti. Te lekcije izučili su i na sopstvenoj koži, podvlači Marović.
“To samo govori o tome da smo mi zbog svega što smo prošli tokom devedesetih, u toku borbe protiv Miloševićevog režima, faktički odškolovali celu jednu generaciju ljudi koji se vrlo dobro razumeju u to kako rade NGO organizacije, kako rade političke partije, kako rade sindikati i tako dalje. Ali ja ne bih rekao da ovi ljudi imaju veze sa revolucionarima. U ovom slučaju revolucionari su ipak Egipćani i oni su se borili za neki drugačiji Egipat. I dalje se bore, jer kao što vidimo obaranje Mubaraka je bio samo prvi korak. Potrebno je još mnogo toga uraditi. Uostalom znamo i kako je kod nas u Srbiji. Smenjivanjem Miloševića proces je tek započeo i još uvek traje”, zaključuje Marović.