Rizici egipatskih previranja

Egipat nije veliki izvoznik nafte, ali je zbog političkih previranja u njemu cena ovog energenta povećana za 5 odsto za 7 dana, prešavši 100 dolara za barel, po prvi put u poslednje dve godine.

Razlog je što Egipat kontroliše Suecki kanal kroz koji se dovija 7 odsto pomorske trgvine u svetu i prevozi 2 odsto nafte, pa tržište nervozno reaguje strahujući od mogućeg prekida snabdevanja kao i širenja nemira po Bliskom istoku.

Egipat je jedan od najmanjih proizvođača nafte na Bliskom istoku. Crpi oko 750 hiljada barela dnevno i skoro celu količinu koristi za domaće potrebe. Međutim, po rečima Simona Hendersona iz vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku, veoma važan strateški položaj Egipta utiče na rast cene ovog energenta.

“Suecki kanal prolazi kroz Egipat kao i veoma važan naftovod

"Cena nafte raste jer tržište reaguje na rizik", navodi Simon Henderson.

od Crvenog do Sredozemnog mora. Zbog toga se tržište nafte pribojava prekida snabdevanja. Za sada se to nije desilo, ali njena cena raste jer tržište reaguje na rizik”, navodi Henderson.

Za sada, Suecki kanal – koji omogućava najkraću rutu između Azije i Evrope – je otvoren. Svetski mediji javljaju da je posebno vojno telo preuzelo odgovornost za bezbednost prometa, u trenutku kada je prema nekim informacijama, nekoliko kompanija za transport kontejnerima naložilo svojim brodovima da se otisnu na duže put oko Afrike, kako bi izbegli eventualne teškoće.

Naftovod dodatno obezbeđen

Istovremeno, egipatska vojska je pojačala mere bezbednosti oko naftovoda od Crvenog ka Sredozemnom moru, koji služi za dopremanje nafte iz zemalja Persijskog zaliva do Evrope. Ovaj naftovod sa postrojenjima za pretovar na tankere u blizini Aleksandrije, ima kapacitet od 2,5 miliona barela dnevno.

No, na rast cena nafte ne utiče samo rizičan geografski položaj Egipta. Još važniji je strah od prelivanja nemira u Egiptu na ostale arapske zemlje, pre svega u Persijskom zalivu, koje su veliki izvoznici nafte.

Oko dve trećine registrovanih svetskih rezervi nafte i polovina gasa nalazi se na Bliskom istoku, podseća Nurijel Rubin (Nouriel Roubini), profesor na Stern školi za biznis u Njujorku (Stern School of Business) i predsedavajući grupacije Roubini Global Economics, u tekstu u “Fajnenšel Tajmsu” (Financial Times).

Za sada su previranja na Bliskom istoku, koja su počela u Tunisu, pogodila samo zemlje koje nisu izvoznici nafte. Reč je Egiptu, Jordanu i Jemenu.

Znatni delovi njihovog stanovništva su siromašni, nezaposleni i nezadovoljni zbog autokratskih vlada koje monopolišu vlast nekoliko decenija.

Berza zatvorena

No, naftno tržište sa napetošću iščekuje šta će se desiti u zemljama Persijskog zaliva koje su najveći izvoznici ovog energenta, čije je stanovništo bogatije nego u zemljama u kojima je došlo do previranja, ali čije su vlade takođe autokratske.

Tako se u Saudijskoj Arabiji, u kojoj do sada nisu zabeleženi ulični protesti, prošle sedmice u glavnom gradu Džedi okupilo nekoliko stotina građana nezadovoljnih zbog neblagovremene reakcije vlade na velike poplave.

Ovaj protest, koji su aktivisti organizovali korišćenjem mobilnih telefona kao i u Egiptu, policija je ubrzo ugušila zatvorivši nekoliko desetina demonstranata.

Zasada je teško predvideti razvoj događaja, ali bi širenje nemira po region uticalo ne samo na rast cena nafte već i uzdržanost investitora da ulažu. Zbog te neizvesnosti i nervoze, početkom ove sedmice naglo je pala vrednost akcija na bliskoistočnim berzama. Tako su akcije u regionalnom poslovnom središtu Dubaiju u nedelju pale za 4 odsto. Egipatska berza je u međuvremenu zatvorena.

Doduše, u poslednja dva dana, berze su se delimično oporavile, ali to se najviše tumači kao posledica nastojanja investitora da iskoriste priliku da kupe jeftinije akcije.
Tri od pet poslednjih globalnih recesija usledile su zbog rasta cena nafte uslovljenih geopolitičkim turbulencijama na Bliskom istoku. I u druge dve recesije imao je ulogu skok cena nafte.

“Jon Kipur” rat 1973. izazvao je naftni šok, odnosno nagli rast cena, što je rezultiralo globalnom stagflacijom, odnosno inflacijom i padom proizvodnje u 1974-oj i 1975-oj godini.

Islamska revolucija u Iranu 1979. takođe je zbog skoka cena nafte vodila sličnoj stagflaciji, pri čemu su se SAD suočile da dvostrukom recesijom 1980. i 1982. Zbog iračke invazije Kuvajta u avgustu 1990. nafta je ponovo poskupela, u trenutku kada su SAD zbog kreditne krize već klizile u recesiju koja je, kao i u drugim razvijenim zemljama, trajala do proleća 1991. kada su zapadne snage okončale operacije protiv Sadama Huseina, podseća Rubin.

Čak je i u globalnoj recesiji 2001, čiji je ključni uzrok “pucanje balona” nakon drastičnog rasta vrednosti akcija u sektoru novih tehnologija, nafta igrala delimično ulogu jer su druga palestinska intifada i tenzije na Bliskom istoku doprinele rastu cena ovog energenta.

Cena nafte je značajno uticala na poslednju globalnu recesiju. SAD su skliznule u nju u decembru 2007. zbog kraha tzv. subprime kredita za nekretnine (zajmovi koji su davani klijentima bez obzira što su u prošlosti bili neredovne platiše). Recesija je prerasla u globalnu u jesen 2008, ali nju nije izazvao samo bankrot velike američke investicione banke Lejman bradersa (Lehman Brothers), smatra Rubin, veći nagli rast cena nafte koja je u leto te godine dostigla rekordnih 148 dolara za barel, duplo više nego 12 meseci ranije. To se negativno odrazilo ne samo na SAD, veći deo Evrope, Japan, već i na Kinu i ostale velike uvoznike ovog energenta.

U ovom trenutku je teško predvideti u kojoj meri će se ovi i zahtevi za promenama proširiti na ostale zemlje Bliskog istoka, pa čak i izvan (da li velikog izvoznika nafte Venecuelu može zadeseiti “jasmin revolucija”).

Mnogi drugi rizici

Čak su i sukobi koji nisu izazvali direktno prekid u snabdevanju naftom – kao što je to rat između Izraela i Hezbolaha u Libanu 2006 – doveli do rasta cena ovog energenta sa 60 na 80 dolara za barel.

Postoji rizik da pobuna protiv bliskoistočnih autokratija ne vodi ka stvaranju stabilnih demokratija, već još radikalnijim i nestabilnijim režimima.

“Naravno, niko ne može da simpatiše vladare čiji su režimi sinonim za korupciju, siromaštvo, visoku nezaposlenost i nejednakost u platama. Nadajmo se da će zbivanja u Tunisu i Egiptu omogućiti slobodne izbore i formiranje vlada kje će izražavati potrebe i težnje masa izloženih represiji”, ističe Rubin, dodajući da je, međutim, skorašnje iskustvo sa “slobodnim izborima” i “demokratijom” na Bliskom istoku razočaravajuće.

Revolucija u Iranu dovela je na vlast autoritarni i represivni režim koji kontrolišu islamski fundamentalisti. Na izborima u Gazi pobedio je radikalni Hamas.

U Libanu je u usponu Hezbolah, radikalna i dobro naoružana grupacija koja se ponaša kao država u državi.

Američka invazija Iraka dovela je do građanskog rata i stvaranja nestabilne pseudo-demokratije koja je izložena sve većem riziku da je kontrolišu radikalne šiitske grupacije.

Postoje i drugi rizici u ovom regionu: oružani sukob Izraela i Irana zbog nuklearnog programa Teherana; nerešen izraelsko-palestinski spor; Turska se u geostrateškom smislu distancira u odnosu na Zapad i u diplomatskom je sporu sa Izraelom; tu su i pobunjene šiitske manjine u Bahreinu, Saudijskoj Arabiji, Jemenu i ostalim sunitskim režimima.

Čak i pre političkih potresa na Bliskom istoku, cena nafte je porasla iznad 90 dolara za barel, podstaknuta ne samo globalnim ekonomskim oporavkom, već i velikom likvidnošću zbog čega je ogromna tražnja za robama na tržištima u razvoju, imajući u vidu veoma niske kamatne stope i popuštanje monetarnih stega u razvijenim ekonomijama, odnosno poteze pojedinih centralnih banaka u cilju povećanja količine novca kako bi oživele svoje privrede.

Tu je i “ponašanje stada”, odnosno nastojanje da se iskoristi pogodan trenutak za sticanje dobiti (kao 2007-2008. godine). Istovremeno, ograničeni su novi kapaciteti za snabdevanje naftom, pa je njena cena prešla 100 dolara za barel, naglašava Robin.

Rast cena nafte, kao i ostalih roba, pre svega hrane, podstiče inflaciju u već pregrejanim ekonomijama u ekspanziji, u kojima cene nafte i hrane čine do dve trećine potrošačke korpe. To se takođe negativno odražava na trgovinu i prihode razvijenih ekonomija koje se jedva izvlače iz recesije i čiji je oporavak prilično anemičan.

Imajući u vidu da su tržišta roba i rada još uvek rovita, rast ovih cena bi imao inflatorni efekat samo u prvom krugu, ali ne i u drugom u smislu uticaja na baznu inflaciju. Međutim, ukoliko bi se nastavio rast cena, u razvijenim zemlje bi se suočile da dramatičnim padom, a neke čak i sa novom recesijom.

Na kraju, rast cena roba, uključujući i nafte, pojačao bi podrozenje investitora zbog rizika što bi smanjilo potrošačko i poslovno poverenje sa negativnim posledicama po finansijska tržišta i realnu ekonomiju.

Postoji nada da će događaji u Tunisu i Egiptu voditi bez većih potresa tranziciji u stabilne i demokraske poretke. No, ne može se isključiti rizik od radikalnijih i nestabilnijih ishoda. Takva previranja i u tom slučaju rizik od daljeg drastičnog rasta cena energije bio bi veliki udar na globalnu ekonomiju koja se samo provizrno oporavlja od najteže finansijske krize i recesije u poslednjih nekoliko decenija, zaključuje Nurijel Rubin.